IGOR MAROJEVIĆ

Rođen je 12. jula 1968. u Vrbasu. Diplomirao je Srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Objavljena dela: Obmana Boga, 1997, roman; Dvadeset četiri zida, 1998, roman; Tragači, 2001, zbirka priča; Nomadi, drama; Žega, 2004, roman; Mediterani, 2006, knjiga priča; Šnit, 2007, roman.
Prevodi na druge jezike: Nabocampagne, priča (Weekendavisen, separat Boger, Copenhagen, 22. IX 2000); Il racconto prevedibile, soddisfatto, priča u antologiji: Casablanca serba (Feltrinelli, Milano, 2003, prir. Nikol Janigro); Els nomades, drama (Institute del teatre, Terrasa 2004); Tragači, knjiga priča (Blesok, Skopje 2005); El engaño de Dios, roman (H2O, Barselona 2005); La guerra por el honor de Moana Pozzi, priča (Caratula, Guatemala VI 2005).
Prevodi sa španskog i katalonskog (izbor): Roberto Bolanjo – Isprave za ples, preveo i izbor priča sačinio, 2002; Enrike Vila-Matas – Samoubistva za primer, 2004; Đosep Pla – Sivi dnevnik, 2005; Alberto Mendes – Slepi suncokreti, 2005; Roberto Bolanjo – Čile noću, 2007; Migel Sens – Biografija Tomasa Bernharda, 2007.
U pripremi: prevod romana Obmana Boga na portugalski.
Nagrade i priznanja: Nagrada Stevan Pešić za roman Žega; Nagrada iz fonda Borislav Pekić za roman Žega.
 

 

BUKA I BES

Scena za 21. vek


U skladu s jednim ličnim iskustvom, predstava koja o piscima preovlađuje kod našeg sveta nije baš odmakla od devetnaestovekovnih opažanja. Po njima je literata, naprosto, svojeglav čovek, u najboljem slučaju boem; u svakom slučaju zavisan od trenutne inspiracije. Stereotip o ćudljivom stvaralačkom biću na neki način hrane i shodne pod-predrasude kakva je i ona o kreativcu kom svako suvišno znanje smeta da bude “svoj”. (Praktično, poželjno je da pisac bude što neobrazovaniji, jer je samim tim izvorniji, pa makar i jurodiviji, a što je slaboumniji, njegova kreacija ima nekako izglednije šanse da bude visprenija.) Predstave iz dotičnog “korpusa” eventualno su dobacile do bodlerovskog opiranja izvesnim dometima civilizacije ili do modernističke preosetljivosti umetnika koji pokazuje “izvestan stepen opšteg i razgranatog resentimana ili neprijateljstva” (Džin H. Bel Viljada – Umetnost radi umetnosti i književni život) – dakle, do prvih decenija 20. stoleća.
Većina domaćih književnika svesno ili nesvesno ugađa ovim starinskim stereotipijama. Za razliku od zapadnoevropskih kolega koji govore jezike, vode računa o ličnom PR-u i obavešteni su o savremenom pismu, srpski pisac u većini slučajeva retko vlada i engleskim, ne zanima ga recentna književna produkcija osim domaće koju po pravilu pak ne čita, a ono što je u nedostatku sopstvenog stajlinga najbolje mogao da učini bilo je da zapusti garderobu. Njegov spoljašnji nemar možda implicira i unutrašnju nesigurnost, budući da mu je namenjena pasivna uloga: on čini nedefinisan međusloj u svojevrsnom prećutnom dogovoru između naroda i tzv. političke elite. Naime, ako potonji imaju pravo da materijalno zloupotrebljavaju poverenje svojih birača, zauzvrat se ne usuđuju dirati u supremaciju populističke kulture, cementiranu programima kojima TV Pink (i ne samo TV Pink) protežira i etablira svakodnevičke seljacizme, ali i stanjem u obrazovnom sistemu, koji i dalje dobrim delom počiva na epskim i moralističkim sadržajima. Jedan od paradoksa rečenog pakta jeste da plebs: sloj nezainteresovan za kulturu, zadovoljstvo i ventil nalazi u oblasti kakve-takve – populističke - kulture. Paradoksalna je i uloga koja je u svemu tome namenjena srpskom piscu: teško da se on može osećati do kraja na svome i kao pripadnik nekog povlašćenog sloja i kao pripadnik naroda: s jedne strane, naivniji “obični smrtnici” ga i dalje doživljavaju delom nekakve elite a s druge strane, politička elita ga – “značajem” koji je odredila kulturi – gura natrag u ono što je lumpen. Arhaična narodska predstava o piscu nije apdejtovana ne zbog opšte neobrazovanosti nego upravo zato što je njegov društveni značaj takav da mu – kao nekom slabo posećenom i zapuštenom sajtu u neumoljivo dinamičnoj izložbi bistrih jelovnika interneta – više pred publikom ne može pomoći ništa, pa ni apdejtovanje.

Ako je danas lakše autorski delovati nego što je to bilo u SFRJ utoliko što je od devedesetih u Srbiji gotovo nemoguće da pisac sudski odgovara za svoje književno delo, to je samo mera značaja koji elita trenutno propisuje literaturi. Ona je postala toliko društveno nebitna da je izgubila oreol opasnosti. Uostalom, sudeći po prebrojavanju objavljenih naslova u 2007. godini, mnogi će među nama, srpskim piscima, u dogledno vreme ostati bez izdavača. Sve uzev, kanda nikad nije bilo teže biti srpski pisac nego što je to u tranziciji, pa radilo se i o, poetički i mentalno, savremenim srpskim piscima 19. veka, savremenim srpskim piscima 20. veka ili onima što pripadaju manjini koju čine savremeni srpski pisci 21. veka. Na primer, ako potonji imaju najmanje šanse za adekvatno čitanje od strane mahom neapdejtovane kritike, prvi, koji su poetički srazmerno mnogo favorizovaniji i neuporedivo uklopljeniji u pominjane pučke predstave o piscu, po pravilu slabije razumeju vreme u kom žive pa tako i mehanizme aktuelne tranzicije. U takvom ambijentu bitan citat iz Plehanovljevog pamfleta Umetnost i društvo poprima ciničko značenje. “Verovanje u umetnost radi umetnosti javlja se uvek kada se umetnik nalazi u sukobu sa svojim društvenim okruženjem”, pisao je 1912. godine autor. Cinički obrt je u tome što, u uslovima savremene srpske književne scene, larpurlartizam nije stvar poetike već infrastrukture. U tranzicionoj ravnodušnosti socijuma prema kulturi i neprilagođenosti literature lokalnim tranzicionim finesama, većina pisaca stvara u ambijentu do kog njen značaj na kraju manje-više i doseže.

 

Copyright © by Igor Marojević & "Politika", dodatak "Kultura - nauka - umetnost" & Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.
Preneto iz "Politika KNU" uz dozvolu autora.

Nazad