ЈАСНА РИСТОВСКИ

Јасна Ристовски, рођена 1976. године у Београду. Музиколог и музички критичар, заинетересована пре свега за проблем интертекстуалности у музици и интердисиплинарни приступ у свом раду. Уређивала ауторске емисије на Радио Београду, писала рецензије и критике у музичким часописима. Стални сарадник БКГ.
   

БЕМУС 2007.
нова концепција


Овогодишњи БЕМУС протекао је у знаку проширивања жанровских оквира и жеље да се мултидимензионална концепција програма уклопи у стнадарде београдске концертне публике. Jazzy БЕМУС је по први пут постао део најеминентнијег београдског фестивала уметничке музике. Отварање и завршница су осмишљени у стилу традиционалног музичког спектакла – атракције (Малерова II симфонија и наступ хора Глинка). Остатак фестивала је углавном протекао у камерном духу, при чему је неуобичајен акценат стављен на апартнији идиом композитора XX века (Lutoslawsky, Kagel, Widmann) и савремених, млађих београдских аутора који живе и стварају у иностранству (Емигрантски валцер). Наступи врхунских иностраних камерних састава представљали су право уживање и освежење за домаћу публику.

Гудачки квартет Eben је у младалачком, готово романтичарском заносу извео Моцартов Дивертименто, Бартоков I квартет и Шубертов квартет Смрт и девојка. Филигрански нивелисан звучни свет који се пре свега слуша и анализира, био је можда премало драматичан и пријемчив за просечног, музички необразованог слушаоца. У својеврсном пресеку модернистичке „сакрализације“ музичког искуства и савремених –нео тенденција, уз усмеравање на звук и форму након постструктуралистичког преиспитивања граница дискурзивних пракси и –мета експеримената са интертекстуалношћу, херметичност постаје основни показатељ поновног фокусирања на својевољно ограничен стилски и концептуални простор.

Познати руски виолончелиста Александар Рудин и академски камерни оркестар Мусица Вива својој публици углавном представљају мање позната дела и ауторе. Избор програма је обухватио Моцартову Серенаду бр.6 Д-дур, Хајднову симфонију бр.8 (Вече), као и композиције – Камерна музика III Аулиса Салинена и Серенаду за гудаче Валентина Силвестрова. Избор Серенаде- уједначеног, камерног звука, без драмских акцената, као и Хајднове симфоније Вече у којој су присутни барокни утицаји, сведочи о извесном замору када је у питању романтичарска представа о експресивности и семантичности музике и стављање акцента на формалну структуру музичког тока, уз извесне преференције према традиционалистичком концепту. Тако су се и дела савремених аутора уклопила у овај звучни универзум, не одскачући дисонантнијим звуком – управо због традиционалног односа према музичкој форми и изградњи музичког тока.

Немачки клавирски трио Атос је у још већој мери представио модернистички-херметичан избор програма који је представљао право уживање за професионалце. Повратак Шуберту, као и Кагелов и Видманов атонални, али прецизно структурисани звучни универзум, можда су показатељи повратка семиотици након постмодернистичке семантике. Након експеримената са аутореференцијалношћу, умрежавању и манипулисању означитељима, Маурицио Кагел спаја постструктуралистичку отвореност за рекомбиновање и преосмишљавање трагова прошлости, али уз неокласичну укорењеност у прошлост и модернистичку веру у органски, Хегеловски историјски развој. Према његовим речима, његов музички идиом третира диспаратне музичке узорке на стриктан начин. Управо је исти нео-конзервативизам присутан и у стилу Пасакаље за клавирски трио Јерга Видмана.

Другу страну или, можемо рећи, паралелни ток БЕМУС-а, представљала је његова својеврсна комерцијализација, у жељи да се музичке свечаности наше метрополе отворе према публици која није искључиво овог професионалног усмерења. Може се истаћи наступ jazz уметника (James Carter, Othis Teylor, Klazz brothers), премијера мјузикла Јадници у Madlenianumu, као и укључивање филмске музике у репертоар Kremerate Baltike.

Klazz Brothers & Edson Kordeiro најбоље одсликавају актуелну тенденцију приближавања интерпретатора класичне музике џезу – како на нивоу интерпретације, тако и на нивоу конкретно комбиновања музичких идиома. Бацхове, Сцхумманове и Цхопинове теме постају модел за слободну, old school jazz импровизацију, а Едсон Кордеиро својим гласом и наступом на трагу барокних кастрата допуњава еклектични vibe њихове поетике.

О Jamesu Carteru и специфичним blues фузијама Othisa Teylora сувишно је и говорити – у сваком случају, њихов наступ у Београду је представљао праву атракцију, како за праве поклонике, тако и за познаваоце абецеде jazza (post-bop, soul jazza) и bluesa. Премијера једног од најактуелнијих мјузикала у светским оквирима (Јадници) – још један преседан у историји београдских музичких свечаности – обогатила је наше музичко искуство упознавањем са увек поновним оживљавањем и актуелизовањем једног помало „окамењеног“ жанра који успева да се ситним музичким интервенцијама уклопи у савремени тренутак.

Могло би се рећи да је Емигрантски валцер свакако био најинтригантнији концерт у оквиру БЕМУС-а. Трочасовни концерт је представљао помало тужно упознавање са достигнућима наших младих композитора који су постали еминентни у светским оквирима.

Постминимализам Катарине Миљковић је, у духу савремених тенденција, конципиран у синергији са плесом који је експресивним и иновативним постмодернистичким кореографским вокабуларом допринео експресивности дијалога саксофона и електронике. Crescent за озвучени саксофон и електронику конципиран је као дијалог инструмента који је попримио ново звучање употребом неуобичајених регистара и техника свирања, и електронике којом је креирана амбијентална звучна подлога. Након постмодернистичких експеримената са јукстапозицијом, суперпозицијом и искривљавањем узорака из архиве музичке историје, у духу постструктуралистичке игре ослобођених означитеља, уочљив је повратак изразу и знаку као првобитном миметичком симболу. Звук на ивици грча, шума и бола је, у складу са савременим тенденцијама, нашао свој израз у покрету и игри пројектованих представа.

Милица Параносић и VisionIntoArt мултидисциплинарни колектив преносе дух и постмодернистички перформативни идиом Laurie Anderson у XXИ век. Суптилно и комплексно аранжирана синтеза популистичког идиома и комплекснијих захвата на нивоу хармоније, ритмичке окоснице и аранжмана, уз употребу музичких цитата (Manu Chao), освежава ово, већ признато и познато, жанровско поље.

У другом делу концерта који је трајао готово 3 сата преовладавао је традиционалнији идиом, како на нивоу самог музичког језика, тако и избора извођачког апарата. Композиције Наташе Богојевић су изненадиле диспаратношћу стилско-поетичког исходишта. Бајалица за гласове, флауте, кларинет, алт саксофон, звучнике и филм – још једно вишемедијско дело, инспирисано извођачким талентом Димитријуса Спанеаса на свим горе споменутим инструментима – представљају задивљујући пример синтезе америчког постминимализма, аутентичног импровизационог идиома солисте и worldbeat интерпретације фолклорног наслеђа. Са друге стране, Емигрантски валцер је традиционалнији, -нео валцер који ипак плени актуелношћу.

Стваралаштво Ане Михајловић покрива актуелно подручје све пропустљивијих граница између постминималистичких експеримената и савремене електронске музике (lounge, break-beat, ambient). У композицији Сашивена магла, спој електронике и народне песме Магла паднала третира мелодију као модел који је подвргнут драстичном преосмишљавању, не нарушавајући аутентичан фолклорни мелодијски израз.

Peter Sadlo и Via nova percussиon group су презентовали програм чија се стилска окосница кретала у распону од архаично-фолклорних композиција до постминимализма Boba Beckera и „максимализма“ Thиerry de Meya. Овај нови стил, односно термин, који је увела група белгијских уметника, представља популаран иndиe спој free-avangradnog експеримента и ритмичке, као и формалне окоснице која је најпре утемељена у сферама савремене електронске музике.

Минимализам као својеврсна револуција у поимању изградње музичког тока, као и његове рецепције и постмодернистичко манипулисање музичким узорцима који су обележили једно време, уступили су место једној –пост, или New Sиncerиty изражајности која се, са једне стране фокусира на структурисање музичког тока базирано на новим постулатима, третирајући их на нов и флексибилнији начин у духу савремених фузија (постминимализам), а са друге им удахњује наглашенији експресивни потенцијал (можда после сваке ренесансе долази неки барок, на нивоу парадигме – наравно). Било да га назовемо постминимализмом или тотализмом (у питању је нови термин који покрива подручје најразноврснијих crossovera на подручју савремене „озбиљне – уметничке“ музике), приметно је флексибилније преосмишљавање музичког тока базирано на потпуно новим постулатима – минималистичком реструктурирању музичког тока и изградње форме, free импровизационим експериментима и постмодернистичким фузијама. Нова је и тежња за експресијом и комуникацијом са публиком (израз који се у перформативном чину пробија кроз мрежу означитеља – како је нагласила Judith Butler). У исто време, попут барокне моторичности и полифоне комплексности, музички код-језик представља централну тачку која генерише нову експресивност коју не одликују ексцесивни драматуршки лукови.

 

Copyright © by Jasna Ristovski & Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad