JELENA BOGAVAC

Zovem se Jelena.
Rođena sam u maju 1973. godine.
Završila sam Filološku gimnaziju u Beogradu.
Apsolvirala sam na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
Diplomirala sam na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na odseku Pozorišna i radio režija.
Zaposlena sam u Bitef teatru u Beogradu kao dramaturg.
Ime neformalne pozorišne trupe, koju činimo Minja Bogavac, Igor Marković, mnogo saradnika i ja, je Drama Mental Studio.
Režirala sam tridesetak predstava.
Napisala sam roman „Betmen nad Zvezdarom“.
Za režiju i glumu dobila sam nekoliko nagrada na internacionalnim festivalima.
Živim na Senjaku.

U ovom broju Balkanski književni glasnik objavljuje izbor od nekoliko njenih pesama iz zbirke Mama, Tata, Sunce, Sestra i Ja koja će biti objavljena u ediciji „Istok – Zapad“.
 

 

MAMA TATA SUNCE SESTRA I JA



ZAGONETKA

Nebo se najedared nekako zaplavelo.
I zazelenelo.
Onda je udahnulo duboko.
Onda je odahnulo.
Onda je malo pocrvenelo i pocrnelo.
Onda se zarumenelo.
Udahnulo, izdahnulo.
Onda se malo izbočilo.
Onda je vetar razjurio ono malo oblaka.
Onda je duvalo, duvalo.
Duvalo danima.
I razduvalo.
Onda je opet poplavelo, razzelenelo se.
Posle se i pokišilo, raskvasilo.
Pa je zagrmelo, zarežalo.
Mi smo se molili.
Opet duvalo, njihalo.
I onda je ućutalo.
Takvo je bilo nebo.
Dok si odlazio.
Da li su sveće fenjeri na nebesima?
Ili su fenjeri zvezde?
Da li se svetlost uspinje, kada sveća izdahne?
Da li svetlo silazi,
Ili se zemlja pridigne,
da primi telo?
Da li je nebo zinulo da se naguta naših sećanja?
To sam se pitala,
jer bila sam baš glupa.
Kad si odlazio.


IZA OČIJU

Između kostiju,
Postoji taj zamišljeni četvorougao.
On se može videti
kada polomite kost.
Ili
kada padaju zidovi.
Ili kad skinete krov.
Ili kada posle plača
pritisnete oči.
Ili kada gubite vazduh.
Kada pukne šav na suknji.
Lastiš na gaćama.
Kada bljesne. Pre mraka.
Pre nego procveta.
U času kad vene.
U pokeru,
posle deljenja.
Iz ruke.
Iza zalupljenih vrata.
Usred rečenice.
Usred ljubavi.
Između žutog i crvenog na semaforu.
Između bele i crne u smehu.
Ili baš kad zemlja prsne na suncu.
Kada koren biljke prodre u zemlju.
Kad se talas povuče niz pesak.
Kad žabokrečina ujede kamen.
Između usana kada ljubite.
Između koprive i kože.
Između viljuške i noža.
Između dana i noći.
Između vode i brda.
Između dva sunca.
Između tebe i mene.
Postoji taj izmišljeni četvorougao.
Bljesak.
Kao recimo, kada se kost prelomi.


SOBA KUTIJA

Moja soba je tvrđava.
Njeni su bedemi
Tvoje slike
Tu mogu da budem
Postojim omeđena
Tvojom ljubavlju.

Moja je soba hram.
U njoj molim za tebe.
I sebe.
Za sve naše.
I njihove.
I iz neznanja krive.

Moja soba je zamka.
U njoj zatvaram oči.
Da zaspim.

U mojoj sobi živi mačka.

Spava na mom krevetu.
Miluje moje misli.
Jede moju nesreću.
Jede i sreću.
I jede žumanac.
I moja je.

Moja soba je vidikovac.
Sa pogledom na ulicu.
I sa pogledom na prošlost.
Iz moje sobe, sasvim bez nadoknade.
Možeš razgledati mene.
Ili lipu.
Ili druge mačke
Koje predu po ulici.

Moja soba
To je
Kad si u krilu
Onoga što te rodilo.

Moja soba je samoća.
Ona sama,
Protiv mojih gužvi.
Ona je i krpa i muškatla.
I plastično cveće.

Ona je stranica bilo koje knjige.
I polica bilo koja.
I slovo.

Izuvijana kao klupko,
Ona je zmija i puž.
I salata.
Ona je jestiva
I neprogutljiva.

Moj soba su tvoje reči.
Gde god da ih poređam.
U vasioni.

Ona je vrtoglava.
I ima sto ćoškova.
Žute je boje,
Kao ljubomora.
I kao zlatna ribica.

Po njenim zidovima,
Od leta zadihani,
Slučajem priletelih,
Na tren poleglih,
Uzdišu sveci.

U njoj nema okupatora.
Ona je oslobođena.
Neumitna kao istorija.
Utišana i napuštena.
Nesavladiva.
Ona je narod.
Koji opstaje.
Jer ume i ima kako da se odbrani.
Moja soba je
Ona je plaćena.

KOTRLJANJE

Predosećam kamenolom
Sahranjenih reči.
Predosećam da će ljuljnuti
Kao kamena kiša
Niz dušnik
Ostavljajući me sasvim bez daha.
Predosećam da ću vikati i vikati
Da će se ulice same o sebe
Spoplitati
Ne bi li od mene utekle.
Znam da ću reći
Par stvari
O svakoj ljubavi kojoj nisam našla mesto ni svrhu
Sebi u bradu
I ugrubo.
Znam da ću dati tačne kordinate
Onoga što me zarobilo da ne mogu da mrdnem.
Znam da ću potanko čak opisati
Toliko tačno.
Dovoljno tačno da će biti nepodnošljivo te tako postaće
Istinito
I neće više moći da se sakrije od mojih reči i
Moja smrt
Više neće moći da se sakrije od smisla.
Predosećam.

HLADOVINA

Ako primetite moju senku.
I kad.
Ali i u magli.
To nije moja senka.
Nemojte da grešite dušu.
To su svi oni
Sa mnom.
Zajedno.
To su i Dunav
I Sava.
I bara.
I žabokrečina.
I blato.
I galebovi.
Vrbe, takodje.
Njihove krošnje
Hladovina pokoja.
To je i rafalni metak.
Koji je stigao Vukašina.
I obećanje da će jednom ipak doći.
Jer, pobogu, tako se dobro snalazio.
Toliko dobro snalazio, kažu,
Da verujem da ga i dalje moramo očekivati.
Da se vrati. Makar vaskrso za Hristom.
Takvi, uporni i tako uporno usamljeni svi
Na kraju moramo jedni drugima pripasti
Zanavek.
Jedni druge živeti
Ne bi li nadživeli
Svaki korak i udah i svako sebe i jedni druge.
Vukašin, pradeda.
Toliko se dobro snalazio.
I toliko dobro govorio, kažu ovi što su im pričali pokojni koji su ga poznavali
Da nije mogao
Tako lako da padne.
Nemojte ga tražiti u zajedničkim grobnicama
Tamo nema nikoga.
Ne postoje zajedničke smrti.
Postoji smrt.
Ma nemojte molim vas.
Ne postoji.
Postoji samo želja.
Da se odmorimo.
Svi da se odmorimo.
Od svojih pomisli.
Da je senka
Senka
I da je senka
Stvar svetla
Koja nas seća
U mraku
Da mrak nije
Mrak
Već hladovina.
Znači ovako
To nije moja senka
Nije samo moja
To je i zvučanje
Našega disanja
I disanja drugih
Koji su boravili u našoj senci
Pod našim nebom.
Kad kažem mi.
Veoma sam blizu smislu.
Ja jesam
Ponavljam Mi
Mimimi
Fa so la si
Do.
Dokle?
Do dole.
I do dolazećeg.
Takođe.
Do pevanja.
Do trapavog buncanja.
Do tepanja.
Kopiranja.
Krvi.
I misli.
Do treperenja
I do treptaja.
Do muzike.
Do la
Zim.

 

Copyright © by Jelena Bogavac & Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad