JOLANTA – JOLA JOLATYNTE

Jolanta – „Jovana“ Jolatynte. Rođena 1985. u Kaunasu, Litvanija. Diplomirala turizmologiju na Kaunas Koledžu.
Veoma je zainteresovana za balkanske jezike, kulturu, istoriju.
Polovinom 2007. godine emigrirala u Srbiju.
  ***

Bėga metai, slenka dienos,
Dingsta džiaugsmas
Ir viltis,
Lieka skausmas ir mirtis.

O, žmogau, tu lieki vienas,
Prieš akis tamsi naktis
Daužo vienišas širdis.

Čia, aplinkui, tik šaltos sienos.
Ką turėjai prarandi
O, žmogau, kodėl verki?
Argi dar jausmus turi?


***

Kur tu, žmogau?

Ar tu skausmą išgirsti tyloj?
Ar matai tu baltą juodame?
Ar tu didelis širdy mažoj?
Ir ar tu stiprus gyvenime?

Ar gali nuoširdžiai nusijuokti,
Kada ašaros užtemdo tau akis?
Ar gali tu meilei atsiduoti,
Kada meilė tau vis "ne" sakys?

Na, jeigu viską padaryti tu gali,
Tada lenkiu aš galvą prieš tave,
Tada gali vadintis Žmogumi,
Kurio neatrandu aš niekad savyje...


***

Kaukia audros nakty,
Daužosi tuščios bangos
Į tamsų krantą,
Žmonės nuo šios vietos
Dar toli toli,
O man tik
Vienas kelias
Į Pasaulį...
Bet aš nebijau,
Meldžiuosi
Žvaigždei ir
Lietum prausiuosi,
Tikiu audra ir vėju,
Ir žmogum tikiu.
Tuo vienu...
Tuoj bangas paliksiu
Dar vienišesnes,
Išvyksiu, kur
Sulauks manęs,
Kur ramus ir tyras
Laukas,
Jūrų kur nėra.
Tačiau kažkur,
Žinau, kad dar
Didesnės vėtros būna.
Dar didesni laivai
Ir dar stipresnė meilė,
Akys dar karštesnės.
Bet ne man tai
Pamatyti,
Galiu tik pasvajoti...


***

Aš gyvenu

Kaip gera,
Kad kažkur
Yra laikas,
Į kurį gali ateiti
Ir priglusti
Lyg kūdikis.
Kvėpuoti pienių
Geltona šiluma
Ir matyti ramybę
Mirksinčiose žibučių
Akyse...

Kaip gera,
Kad galiu būt
Su tais, kurių kelias
Šalia manojo.
Lyg krantas prie upės,
Lyg vaga
Prie dirvos šono...

Kaip gera,
Kad mane šaukia
Ilgesys,
Kad noriu
Vieversiu pavirsti
Ir paliesti
Lyg ranką
Mėlynuojantį dangų.

  ***

Године иду, дани пролазе
Срећа и нада даве се
У мутним водама опроштаја
Бол и смрт остају

Човече, остављен си сам
Пред твојим очима је ноћ, тамна
Што слама срце усамљеношћу

Ту, око тебе, хладни зидови су само
Испустио си све што си некад у рукама држао
Зашто би сад плакао?
Осећања имаш, још увек?


***

Где си ти, човече?

Да ли чујеш крик у тишини?
Да ли видиш белину у црнини?
Да ли си унутар свог срца, мајушног, гигант?
Да поднесеш, да ли си довољно јак?

Можеш ли се смејати, искрено смејати
Док сузе поглед ти заслепљују?
За љубав да ли се можеш жртвовати?
Док љубав наставља да ти „не“ говори?

Можеш ли учинити све то?
Онда, понизно приклањам главу
Онда, ти себе можеш човеком назвати,
Оним и онаквим каквог ја у себи не налазим


***

Олује се у ноћи котрљају
Празни таласи ударају
О обале тамне
Овдашњи људи још увек су далеко
Врло, врло далеко
И мене чека
Тај пут, знам
Ка овом свету
Али, страха немам
Молитве своје
Упућујем Звезди
И моје лице Киша пере
Верујем у Олују и Ветар
И верујем у Човека
Оног, једног јединог
Ускоро
Таласе ове напустићу
Таласе усамљености
Поћи ћу тамо
Где на мене већ чекају
Где су мека и дивља
Затрављена поља
Где нема мора
Ипак, некако
Олује су тамо јаче
Бродови тамо пристају већи
Слутим – и љубав тамо је снажнија
Очи ужареније
Али
Није на мени да видим
На мени је да сним


***

Живим

Тако добро
Јер негде
Постоји време
У које се можеш увући
Шћућурити као дете
Дисати жуту топлину
Од жетве
Видети тишину
У љубичицама што благо се њишу, трепћу
Очима...

Тако добро
Јер могу да будем са онима
Мени блиским
Како су обале реци блиске
Како је бразда земљи блиска

Тако добро
Да ме жудња толико вуче
Да у шеву желим
Да се претворим
Да плаво небо
Дотакнем
Као руком

  ***

Godine idu, dani prolaze
Sreća i nada dave se
U mutnim vodama oproštaja
Bol i smrt ostaju

Čoveče, ostavljen si sam
Pred tvojim očima je noć, tamna
Što slama srce usamljenošću

Tu, oko tebe, hladni zidovi su samo
Ispustio si sve što si nekad u rukama držao
Zašto bi sad plakao?
Osećanja imaš, još uvek?


***

Gde si ti, čoveče?

Da li čuješ krik u tišini?
Da li vidiš belinu u crnini?
Da li si unutar svog srca, majušnog, gigant?
Da podneseš, da li si dovoljno jak?

Možeš li se smejati, iskreno smejati
Dok suze pogled ti zaslepljuju?
Za ljubav da li se možeš žrtvovati?
Dok ljubav nastavlja da ti „ne“ govori?

Možeš li učiniti sve to?
Onda, ponizno priklanjam glavu
Onda, ti sebe možeš čovekom nazvati,
Onim i onakvim kakvog ja u sebi ne nalazim


***

Oluje se u noći kotrljaju
Prazni talasi udaraju
O obale tamne
Ovdašnji ljudi još uvek su daleko
Vrlo, vrlo daleko
I mene čeka
Taj put, znam
Ka ovom svetu
Ali, straha nemam
Molitve svoje
Upućujem Zvezdi
I moje lice Kiša pere
Verujem u Oluju i Vetar
I verujem u Čoveka
Onog, jednog jedinog
Uskoro
Talase ove napustiću
Talase usamljenosti
Poći ću tamo
Gde na mene već čekaju
Gde su meka i divlja
Zatravljena polja
Gde nema mora
Ipak, nekako
Oluje su tamo jače
Brodovi tamo pristaju veći
Slutim – i ljubav tamo je snažnija
Oči užarenije
Ali
Nije na meni da vidim
Na meni je da snim


***

Živim

Tako dobro
Jer negde
Postoji vreme
U koje se možeš uvući
Šćućuriti kao dete
Disati žutu toplinu
Od žetve
Videti tišinu
U ljubičicama što blago se njišu, trepću
Očima...

Tako dobro
Jer mogu da budem sa onima
Meni bliskim
Kako su obale reci bliske
Kako je brazda zemlji bliska

Tako dobro
Da me žudnja toliko vuče
Da u ševu želim
Da se pretvorim
Da plavo nebo
Dotaknem
Kao rukom

 

Copyright © by Jola Jolatynte & Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.
Prevod © by Jola Jolatynte & Dušan Gojkov, 2007.

Nazad