LEILA SAMARRAI MEHDI

Moje ime je Leila Samarrai Mehdi, rođena sam 1976. godine u Kragujevcu, gde trenutno živim. Studirala sam španski jezik i hispanske književnosti (svoje pesme takodje prevodim i na španski).
Pišem poeziju, novele i romane. Izdala sam knjigu poezije "Mrak će razumeti" 2002, osvojivši prvu nagradu na konkursu Edicije Prvenac Studentskog kulturnog centra Kragujevac. Odlomke iz ove knjige možete pronaći i u časopisu Knjigomat. Pripremam roman, pišem priče...

Balkanski književni glasnik u ovom broju objavljuje odlomak iz neobjavljenog romana Leile Samarrai Mehdi "Balada o Florens Mejflauer".

 
TATINE OČI


Upozorenje čitaocu: od ove priče dobićete ogromne količine visokokvalitetnog ludila

Primedba autora koji je nakon ispisivanja priče pobegao vrišteći u noć, čupajući svoju retku kosu

Moje oči su crvene, jarkocrvene, nisu kao vaše, jer su vaše oči žive, a ja sam vampir. Svejedno, slep sam, a vidim vas, pak, u mraku, potpunom mraku – zaključio sam jednog dana, probudivši se i ugledavši svoju plazma lampu i dok je muzika između dva gramofona koje je čerečila mikseta bludnica poigravala po taktu malih munja, nasmejao sam se ušima: munjaju seve. Ne -go -šta, govoriti naopako, pa će te razumeti. Sve od tad razumeju i crvene oči i malo ektoplazmične slasti u očima poraženog čoveka koga je žena napustila. Jeste, ali ostavila mi je krevet i sto, pravi sto od alabastera, od koga sam načinio šahovske figurice od terakote. Međutim (a uvek je presudno ovo međutim), uskoro mi je preostalo jedno potpuno samoizlečenje od ženine trudnoće koja mi je sela na stomak i ja sam pozvao dr Brauna da se pozabavim sobom, svojom ženom i nerođenim detetom.On je naš porodični lekar, znate. Želeo sam da saznam sta nije u redu sa mojim očima, a pritom, ovako slep – bolje vidim. Dr Braun se nasmešio, tapšući me po isčašenom ramenu od pada sa kreveta na kome sam obnevideo oplođujući svoju ženu koja je, namah ostavši trudna, sela u mercedes benz i otišla da ispovrati mala bebasta vlakna. No, slepilo je daljnji korak u evoluciji, pa joj je stomak rastao brzinom kojom kosmički brod bude lansiran do Neptuna zajedno sa šest nasumično pokupljenih Indijanaca što crpu energiju zvezda. Moja žena je trudna! Kako se rodio naš sin koji će zavladati svetom, ispričaću vam: slistio je mali crveni šećer, pojeo parčiće masne materice svoje rozmari majke, zaogrnuo se placentom i disao ispod njenih kapilar –cevčica. Beše vani slankasta mesečina, tako da je glavna sestra, oblih kukova i mršave zadnjice držala mesecobran ispred spiralnog prilaza moje žene. Doveli smo i guslare. Dr Braun je platio trubadure. I tako je uz gusle i slankastu mesečinu, pevajući "Oh, šta bih ja bez moje Euridike" dr Braun držeći u rukama klješta vec rascvetala od miliona tuđih porođenih utroba, porodio i moju ženu. Beba je bila obložena plavičastim ivicama propalih darvinovih vlakana, što se može objasniti time da je neko zapalio šibicu u prostoriji i po hemijskom zakonu Superkibernetske Solucije na malom prostoru između nervnog odeljenja i odeljenja za malefactor zlotvorčiće, sve se toliko oplavilo, pomodrilo, i u spletu sa mojim crvenim, postalo je gusto bordo. I novim, gustobordim očima i veoma gordim usled toga što sam postao ćale, usnih po prvi put san jedne večnosti, pitke i goluždrave kao parče mog malog porođenog meseca koji je obrubljen nečim slankastim. I kojeg sam mogao mirisati, nikako videti. Slep i dalje bejah.

Tomas Braun je porođajnim klještima rastvorio diližansu moje žene, na neki način tužan i kao da viri kroz mesecobran, pomutio je dve ružičaste krvi jednim udarcem vrteći jedan kraj noge i zarotiravši drugu nogu okrenuo je bebu i izvukao je napolje, podlo se cereći.


II

Dr Florensija Mejflauer džepnom lampom osvetljavala je prilaz pored leševa beba (pravi nekro bebarnik), jedan inficirani banket na kome je spavala i probudila se. Maramica kojom je oblikovala uglove svojih ispupčenih usana bila je oblivena krvlju. Svetlost zamire. Močvarna laboratorija, mračna u svojoj superiornosti. Hiperaktivno diše, izgarajući pod perspektivom narednog dana, neophodnih pregleda sveže pristiglih psihijatrijskih slučajeva, nekih drugih bolesnika, malo ćudljivijih od trudnica i žena koje se propinju na porođajnim stolovima vezane konopcima i sajlama dr Brauna (Tomas Braun doktorirao je 58-me, a psihijatriju specijalizovao 86-te, na temu "Automatske bodlje za slepe"), klještima osakaćene bebe koje izlaze iz rajsferšlusa svojih majki i očeva, Klješta. Lice, parčići materice, funkcionalni parčici materice, nepomične masnice, opet parčići nepomične masnice na funkcionalnoj materici, neidentifikovane rane na rajferšlusima očeva i majki, osakaćene bebe. Gotovo da joj se desilo da se oklizne u vlastitom odrazu. Naginje se na drugu stranu kako se ne bi ugledala i samim tim rastrgla rukama ono sto je nekada bilo njeno lice. Kao asistent dr Brauna, a i sama porođena njegovom zločinackom rukom, upila je u svoje lice sve te male dečje bore, male klizave kantice što se bore za vazduh dok ih glavna sestra drzi za koštanu srž. Mučiliste novorođene dece koju je video njen zemaljski otac (ah, nadali su se za nju da ce biti sin, no sad ionako žene vladaju svetom, pa je odlučeno da ostane u životu i pomaže dr Braunu, svom izistinskom tati. Mislite da ona tvrdi postojanje TO-a? Mislite da TO negira svojim postojanjem sve, pa i sebe samo – u potpunosti? Međutim, TO postoji. I TO je proždire kao nepomični pauk koji gamiže u tek poluosvetljenoj prostoriji kroz koju povremeno proteče bilo vazduh bilo nečiji muk. Jer Florensija beše milosrdna srca, đavolov klon sa genetskom greškom. Zbog toga je izabrala psihijatriju kao oblast preko koje ce zavladati svetom, pošto je izistinski volela ljude i želela je da im pomaže. Humanista!


Izveštaj dr Mejflauer

...Delimično se pridržavam priče jednog hipohondra slušajući ga jednim uvetom, a drugim uvetom pokušavam da ostvarim prevenciju. Štitim se od te neumitne zaraze koju širi artičoka u njegovim ustima, koju on žvaće. Ne, to je samo otrovna pečurka. Toliko gljiva je Florensija videla raskuštranih na talasastim zidovima mrtvačnice u koju je, katkad, zalazila sa žarom i profesionalnom radoznalošću. Bila je nekrofil sladokusac. Hermetičke senke. Uglačana svetla. Palčevi sa ceduljicama... – sanjarila je.

Kuc, kuc!

PRVI PACIJENT:

- Ja sam izgradio čitav svoj svet na ruskom. I sve što činim, ja činim upravo na ruskom. – pripaljuje cigaretu.

FLORENS:

- U-uključuje li to i ruske klasike?

PRVI PACIJENT:

- O ne, nemojte vi ulaziti u ta područja koja su još uvek neistražena, molim vas. I ne dirajte mi Gogolja! – zavrišti pacijent – Ja bih vas zamolio da pročitate esej o hromom bačvaru. – Dodaje nešto smirenijim glasom. – Ima tu nekakve melodije… muzike, kako hoćete. Ali! Vrisak lašti njegovo pegavo lice i secka ga na trake koje se mute sa svetlošću stroboskopa psihijatrijske ordinacije. – Sasvim je dovoljno što me drugi ne razumeju, ali to od vas nisam očekivao – on zaškilji pun nekakve nade koju je Florens pripisivala virusologiji odbrambenog sistema ludaka sa neobičnim pitanjima.

FLORENS:

- Recite mi sve što znate o hromom bačvaru i mesecu – i okrete se tako brzo leđima pacijentu koji je ličio na rusku plavu pseudo mačku, kao da je očekivala da će je neko zauvek zaustaviti u tom pokušaju.

PRVI PACIJENT:

- Da, da! Vi vidite vezu između hromog bačvara i gradskog prevoza. Naime, postoji u svakom autobusu po jedan hromi bačvar. To objašnjava poraznu činjenicu da vozači autobusa nikada ne rade kad je pun mesec. Razlog – oni ga prave – tako što prilepe svoju šaku na poslužavnik i jedni druge gađaju dok ne pogode mesec. Potom mesec padne u more i more se zatalasa. Otud plima i oseka.

FLORENS:

- Imate li nameru da svetu otkrijete vaše saznanje?

PRVI PACIJENT:

- Skromnost me sprečava, pa i budalastost. Principi. Govore da sam lud, ali ja nisam, ne … Ja samo imam pakosno srce.

FLORENS:

- Oh, široka ruska dušo, terapija je sledeća: poslaću vas u jedan beli sobičak sa mnoštvo ogledala. Biće i nesto inkorporirane paučine, i uz njenu krošnju će se možda uspinjati kakav ponositi paučić, a vi ga fiksirajte, meditirajte. Soba je prazna, ali doneću vam primerak Rata i Mira, pa možete sesti na njega i lepo se opustiti. Ceo tom, da biste ste se što vise uzdigli iznad situcije i bolje osmotrili paučića. Znate, knjige, recimo one koje se izaberu za sedenje se postavljaju na način koji može da prati sve te geometrijske tačke oko paučića koji zapravo upravlja svemirom (znate, male stvari čine velike, a ne obratno) i obavezno su tamne, a zašto, ne bih vam znala objasniti, izuzev da možda odbijaju da suncu pogledaju u oči, osim ako niste slepi. Jer u odrazu ogledala čoveka koji nije slep samo je veštačko svetlo. Nema tu pravoga sjaja. Ako želite mozemo vas i oslepeti? Uvek možete staviti svoje oči na pijedestal za oči koji ćemo vam posebno doneti i vratiti vid po vašoj volji. Demokratija je ovo. Knjige nas izabiraju zapravo, ali način na koji će se sesti na njih je jedino vaš, ali zapamtite – knjige jesu naši neprijatelji. Buntovnici kao što ste vi, i to ruski buntovnik kao vi, najčešće popušta pred njihovim zahtevima, i na taj način nikada se zapravo ne odmore. Ali, za nekog poput vas su izmišljena blistava ogledala, kao nekakva vrsta anegdotskih riznica u mentalnoj bolnici za radoznale, da se u njima vekovima ogledate, da se u njima sabijete, zatvorite, dakle, mesto je potpuno nebitno. Ogledala su uvek prikladna za stajanje. Poštujte ogledala, ako već nećete da (ih) čitate. Provešćete u toj sobi deset nanosekundi i možete ići. Slobodni ste.

PRVI PACIJENT:

- Hvala, o blagoslovena. Ja samo moram da dodam da ništa protiv autobusa nemam, zapravo imam protiv automobila. Trebalo bi sprovesti revoluciju protiv automobila, suzbiti sav taj otrov, kao amazonke, do krvi! – uze svoju torbicu sa lukom i kukuruzom i nakon terapije ogledalima, išeta se iz ludnice, prođe puteljkom i izbi pravo na pijacu. Zdrav čovek. Sledećeg časa Florens Mejflauer je napravila seriju fotografija sa kamere koja se nalazila ispod pacijentove stolice na čijoj sredini je bila izbušena rupa, tako da se kroz okvir njegovih pantalona moglo pogledati sve što je unutra. i umetnula ih u svoj pozamašni crveni novčanik. Pacijentova Otkrića su bezbedna od sveta. A ona zna da čuva tu veliku tajnu koju je ruski buntovnik otkrio slučajno sedeći na knjigama čije su korice napokon popustile i progovorile. Napisati na otpusnoj listi: Apsolutno mentalno zdravlje. Zagledala se u daljinu svojim prodornim gustobordim očima koje su shvatale sve. Behu to tatine oči.

 

Copyright © by Leila Samarrai Mehdi & Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad