LJUDMILA ULICKAJA

Ljudmila Ulicka je gostovala na književnoj večeri u Artget galeriji u Beogradu, krajem oktobra 2007. godine. Ja volim da izgovaram njeno prezime Ulickaja iako su mi poznavaoci ruskog jezika rekli da je pravilno Ulicka. Ali ja volim kako njeno ime zvuči sa tim zabranjenim ja na kraju, nekako milo, drago i blisko. Zvuči mi baš onako kako mi zvuče i njene rečenice kada ih čitam (ponekad čak poglugasno, samo da ih čujem, da čujem žubor reči koje teku i za koje ne želite da ikada prestanu), blisko, intimno. Ko zna, možda se u tom mom posebnom izgovaranju njenog imena krije ona posebna ljubav, jer obično ljudima koje volimo dajemo draga imena, ljubav prema piscu, za koju je sama Ljudmila rekla da ponekad može da traje čitav život a ponekad da bude kratkotrajna, kao ljubavna afera. Mislim da moja ljubav prema Ulickajoj pripada prvoj grupi, jer joj se uvek vraćam.

O biografiji Ljudmile Ulickaje reći ću samo ono što je rekla ona sama o sebi na ovoj književnoj večeri. Dakle, genetičar je po obrazovanju, a za to se odlučila jer su joj roditelji bili naučnici. Sem toga, u to vreme, u Sovjetskom Savezu, jedino ukoliko ste se bavili egzaktnim naukama nije postojao pritisak vlasti i mogli ste da budete slobodni baveći se svojim poslom. Međutim, KGB je pronašao u njenoj laboratoriji pisaću mašinu na kojoj su prekucavani tekstovi Samizdata, i dobila je otkaz. Narednih devet godina nije mogla da dobije posao. Zatim kreće da radi u pozorištu, i po njenim rečima, počinje da joj se otkriva jedan novi svet. Prva knjiga joj je objavljena kada je imala pedeset godina. Ona kaže da je to sreća, jer sebe nije doživljavala kao pisca te nije osećala nikakav pritisak kada je ta knjiga objavljena. Ali doživela je uspeh. Kaže da se i danas ne oseća piscem, da ima utisak da se pretvara, da glumi pisca, i da joj se posle svake knjige koju napiše čini da joj je to poslednja. Ispičala nam je i o svojo prvoj književnoj večeri. Otišla je u Nemačku, to joj je ujedno bilo i prvi put u životu da izađe van granica Rusije, gde je trebalo da bude održano književno veče njoj u čast. Vreme je bilo loše i niko se nije pojavio. Onda su ona i njena prijateljica odlučile da odu i da se napiju. Dakle, to je bio prvi susret Ljudmile Ulickaje sa književnim večerima priređenim njoj u čast. Danas, gde god da se pojavi, u bilo kojoj zemlji, imaće pune sale vernih čitalaca.

Njen poslednji roman Danijel Štajn, prevodilac, prodat je u Rusiji u 100.000 primerka, „u tiražu ljubavnih romana“, kako reče autorka. Prvi jezik na koji je preveden je srpski zahvaljujući prevoditeljki Ljubinki Milinčić. Sama autorka kaže da je taj roman izazvao protivurečne kritike, da se i sama začudila zašto je prodat u tolikom broju primeraka jer je knjiga teška, a ljudu danas ne žele da čitaju ništa što je teško. Još je dodala da ona to vidi po sopstvenoj deci. Na žalost, ja sada ne mogu ništa da kažem o toj knjizi, jer sam je tek juče dobila, sem onog sažetka na zadnjoj korici, ali to ne želim da uradim. U svakom slučaju, za par nedelja ćemo videti kakve će reakcije biti kod nas.

Ljudmila Ulickaja piše o malim ljudima i njihovim sudbinama. Kaže da je prvo počela da piše komentare i dnevnik bez namere da to što piše ima formu i bez namere da to ikada objavi, a u cilju da nešto ne zaboravi. Danas, kada njeno pisanje nastaje svesno i u određenoj formi, imam utisak da i dalje piše da se nešto ne zaboravi, spašavajući tako i nas čitaoce od zaborava, podsećajući nas šta je čovek. Podsećajući da je čovek biće čija duša može biti široka barem koliko i ruska stepa. Njen stil je jednostavan, njene rečenice nas prosto uvlače u sebe, a zatim izvlače ono najbolje iz nas.

Za Ljudmilu sam prvi put čula od pisca Milovana Danojlića kada je pre par godina gostovao na nekoj televiziji, čini mi se, isto u vreme Sajma knjiga. Kada je rekao da Ljudmilu Ulickaju smatra jednom od najznačajnijih savremnih pisaca, ja sam uredno zapisala njeno ime na parčetu papira. Na žalost, nijednu njenu knjigu nisam uspela da nađem u knjižarama. Onda sam otišla u Amerku i potpuno zaboravila na Ljudmilu. Kada sam se sledeće godine vratila na odmor, videla sam da je izdavačka kuća Paideia objavila dve zbirke njenih priča. Odmah sam se setila Milovana Danojlića i parčeta papira sa napisanim Ulickaja (sa sve zabranjenim ja na kraju), i kupila sam ih. I pročitala za dan. I zaljubila se. Onda sam se vratila u Ameriku i kupila sve što je imalo da se nađe od njenih knjiga objavljenih na engleskom jeziku (ovom prilikom se zahvaljujem što postoji nešto što se zove Amazon i što vrši munjevito brze isporuke čak i u najzabitija mesta u Americi). Pročitala sam ih sve u jednom dahu, kako se to lepo kaže, i ostala zaljubljena. Jedan njen roman, ovde ću staviti naslov na engleskom: Funeral party jer kod nas još uvek nije izašao, je imao dosta čudan put, sličan onom koji su i likovi iz tog romana imali, seleći se iz Rusije u Ameriku da bi se našli okupljeni u Njujorku, pored prijatelja koji umire. Naime, tu knjigu sam pronašla u gradskoj biblioteci u jednom zabitom kutku u Americi, platila jedan dolar za nju, grmeći u sebi što su tako nisku cenu stavili na takvo blago, a opet srećna zbog toga jer sam mogla da je kupim. Ta knjiga mi je puno značila tamo (sada kada sam se vratila u Srbiju, Ameriku nazivam isključivo „tamo“). Od nje se nisam razdvajala, jer mi je služila kao podsetnik ko sam i koje su vrednosti u koje verujem. Svuda sam je nosila sa sobom, natrag u Srbiju, pa natrag „tamo“. Sada, u Srbiji, i dalje je uz mene, na prvoj strani mi je sinoć Ljudmila Ulickaja napisala posvetu.

U toku književne večeri, gospodin Mihajlo Pantić, potpredsednik srpskog PEN-a, je rekao da nekako sve u Rusiji izaziva strahopoštovanje. Slažem se sa njim, iako pripadam mlađoj generaciji koja prema Rusiji gaji sasvim drugačiji osećaj od gore navedenog. Tako sam i ja sinoć, slušajući Ulickaju, osećala strahopoštvanje, toliko da se nisam usudila da joj postavim pitanje, iako je ona bila više nego spremna da odgovara na pitanja. Volela bih da sam je pitala da li misli da je zahvaljujući prethodnom režimu u Rusiji ona postala to što jeste, pri tom ne mislim na njenu popularnost već nju samu i njeno delo. Da li su zahvaljujući upravo nedaćama koje je sovjetski režim izazivao, duše njenih junaka postale toliko široke i spremne da velikodušno prihvate sve što život donosi, i loše i dobro, i da cene i raduju se životu? Sada, dok razmišljam o ovom što sam napisala, ne mogu da se ne setim nemačkog filma Das Leben der Anderen iz 2006. (Život drugih), koji je, čini mi se, bio dobitnik Oskara kao najbolji strani film, u kojem lik, koji je bio funkcioner Štazija, nemačke državne bezbednosti, i koji je naredio praćenje i prisluškivanje jednog dramskog pisca, protivnika režima istočne Nemačke, pita tog dramskog pisca, kada se ponovo sretnu posle pada Berlinskog zida i ujedinjenja i uvođenja demokratije u istočnu Nemačku (parafraziram): da li sada stvaraš, imaš li želju da pišeš, imaš li o čemu da pišeš, sada kada je došla demokratija i blagostanje i kada je sve dozvoljeno?

Danijela Jovanović



Foto: Danijela Jovanovic

 

 

SIROMAŠNI ROĐACI

Svakog dvadeset i prvog u mesecu, ako nije padao u nedelju, u praznom vremenu između ručka i čaja, Anu Markovnu posećivala je rođaka Asja Šafran. A ako je dvadeset prvi padao u nedelju, kada je cela porodica bila na okupu, Asja je dolazila dvadeset drugog, u ponedeljak, jer se stidela svog siromaštva i svoje zatucanosti.

Oko četiri zazvonila bi na vrata i posle nekog vremena začula bi iz dubine stana teške korake i besmisleno pitanje «Ko je?», jer je po glupom cerekanju ispred vrata i po datumu Ana Markovna trebalo da zna da je došla Asja.
- To sam ja, Anječka, prolazila sam i sve mislim da svratim ako si kod kuće... – ljubeći Anječkin debeli obraz i ne prestajući da se cereka, govorila je Asja izlišno i neprodno, jer je bilo suviše očigledno da je došla baš ona, siromašna rođaka Asja, po svoje mesečno sledovanje.

Nekada su one u gimanziji išle u isti razred, u istim sivo-plavim školskim keceljama sašivenim kod najboljeg krojača u Kalugi, nosile na bujnim grudima iste gimnazijske značke «KŽGS» koje su mnogo godina ranije najavile vreme masovnih skraćenica. Međutim, ta fino izvezena slova GS nisu označavala «državni savet», što je uz K i Ž moglo značiti kožarski ili železnički, moderni u nastupajućem vremenu, već samo kalušku žensku gimnaziju «Salova», koja je, kao privatna ustanova, obučavala bogate jevrejske devojčice u onom broju koji je moglo da obezbedi retko jevrejsko stanovništvo nasuprot ruskoj poluseljačkoj Kalugi sa drskim kozama što lutaju ulicama buduće prestonice kosmonautike.

Anječka je bila odlična učenica sa debelom pletenicom prebačenom preko ramena; u njenim sveskama poslednja stranica nije se razlikovala od prve, posebno lepe i uredne. Asja nije bila tako revnosna u učenju kao Ana: francuski glagoli, beskrajne palisade datuma i lepo napisane nepotrebne teoreme ulazili su na jedno uvo do pola prekriveno mekom, neuredno kovrdžavnom svetloplavom kosom, i dok je tanko zašiljenom olovkom crtala karikaturu podlog profesora istorije Semjona Afansjeviča – izlazili na drugo. Asja je bila živahna, vesela i zgodna gospođica, ali je niko osim Ane Markovne nije takvu zapamtio...

Smešno našminkana, pomalo trzajući glavom, Asja svuče sa sebe kaput boje kajsije prošiven crnim svilenim trakama, nekadašnji kaput Ane Markovne, koja joj je celog života poklanjala svoje stare stvari i odavno se pomirila sa tim da Asja njenu pristojnu odeću veoma vešto, ponekad samo jednim pokretom svojih spretnih ruku, pretvara u ludačke dronjke. Crne prišivene tračice oparale su se na nekoliko mesta i obrazovale petlje i mašnice i sve to zajedno ličilo je na duhovitit kostim za maskembal iz notne sveske.

Ispod zelene beretke na čelo su joj padale crne rese, nekakva meštavina koprene sa šiškama, a na usnama je stalno lebdeo nagoveštaj osmeha spreman da nestane svakog trenutka ili da se pretovori u laskavo kikotanje.
- Uđi, Asja – srdačno i važno propusti Ana Markovna rođaku u trpezariju.
Na kauču prekrivenom ćilimom ležao je Grigorij Venjaminovič, muž Ane Markovne. Nije se osećao dobro, vratio se ranije sa fakulteta i ostavio dva časa predavanja svog sjajnog kursa iz histologije veoma pametnom, ali prilično nemarnom asistentu.

Čim je ugledao Asju, uz kisleo «hm», upitao je kako je i ne dočekavši odgovor udaljio se u susednu spavaću sobu zatvroirivši za sobom dvokrilna staklena vrata.
- Griša se ne oseća dobro – objasni Ana Markovna njegovo neočekivano prisustvo i odlazak iz sobe.
- Svratila sam na minut, Anječka. U Petrovskom prolazu prodaju kineske termose. Kupila sam nekoliko – slaga ona u trenutku. – Mnogo su lepi. Sa ptičicama. Da kupim i tebi?
- Ne, hvala. Imam jedan i on mi, hvala bogu, ne treba.
U njenoj glavi termos je bio vezan za odlaske u bolnicu, ne za izlete van grada.
- Kako je Iročka? – upita Asja za unučicu.
Nije morala svaki put da izmišlja pitanja, pitala je redom za sve članove prodice, a Ana Markovna bi obično odgovarala kratko, ponekad bi se zanosila i ubacivala u svoje odgovore pojedinosti predviđene za malo važnije sagovornike. Ovoga puta prvo pitanje je bilo pravi pogodak jer je Iročka prethodnog dana objavila da se udaje i cela porodice, nepripremljena za tako nešto, bila je uzbuđena i pomalo ogorčena. Ana Markovna krene veoma opštirno da priča o tom događaju i da jasno razlaže njegove pozitivne i negativne strane.
- Dečak je dobar, zajedno su još od gimnazije, on je isto tako na drugoj godini, na Vazduhopolovnom smeru. Dobro uči, ne izgleda rđavno, samo je strašno visok, mršav, u Irku je zaljubljen do ušiju, zove je svaki dan po pet puta, muzikalan je mada nikad nije išao u muzičku, dođe, sedne za pijanino i po sluhu odsvira svaku melodiju. Ali, porodica mu je, shvataš... – Asja značajno klimne glavom – veoma prosta. Otac mu je nastojnik, invalid. Kažu da voli i da popije. – Kod tih reči Asja se prilično umesno zakikota, a Ana Markovna produži: - Ali majka je pristojna žena. Veoma čestita. Četvoro dece, dva starija dečaka na fakultetu, mlađi, blizanci,dečak i devojčica, božanstveni... – Za Anu Markovnu su sva deca bez razlike bila božanstvena. – videla sam ih: čisti, uredni, vaspitani. Serjoškinu majku poznajem odavno, bila je sekretar u Iročkinoj školi. U svakom slučaju, za nju ništa loše ne mogu da kažem. On je, naravno, još mlad, ni kuće ni kućišta, njih oboje treba još dugo vući na grbači, ali nie u tome stvar. Griša smatra da oni treba da žive sami. U iznajmljenom stanu! Shvataš? Irka treba da uči, a moraće da juri po prodavnicama, da kuva, pere, doći će i dete... napustiće fakultet! To sebi nikada ne bih oprostila!
Najzad se Ana Markovna doseti da Asja ne mora baš sve to da zna. Ali Asja je sedela i uivala na crnoj hrastovoj stolici, naslonivši narumenjeni obraz na ruku i srećno se smeškala, nestrpljivo žmirkala, tražeći pauzu između reči Ane Markovne, da bi na to:
- Anječka, neka žive kod mene!
- Šta ti pada na pamet?! - ozbiljno odseče ova i zamisli dugačku Asjinu sobu u Pjatnickoj na kraju zavojitog hodnika, pored kuhinje. To je pre starinarnica nego stan. Svi zidovi izbušeni ekserima raznih veličina, bez ikakvog reda, na jednom visi muški kaput, na drugom bluza, na trećem razglednica ili snopić trave. Smrad nepodnošljiv, pravo boravište ludaka i na sve strane još hrpe starih novina, prema kojima je Asja osećala posebnu sklonost.
Ana Markovna se zasmeja – kako je samo mogla ozbiljno na to i da pomisli?
Asja na smeh odgovori poslušnim smeškom, pa upita:
- A što da ne? Imam i paravan. I doručak bi im spremala. Neka budu kod mene.
- Neka ih, sami će se snaći. Iročka, na kraju krajeva, ima roditelje. Neka se zamisle bar jednom u životu, a on navikao da sve u životu dobije na gotovo, roditelji su se neprimetno sveli na jednog zeta koga nisu mnogo voleli u familiji... Hajde, Asja, da popijemo čaj – predloži Ana Markovna i vikne kroz otvorena vrata: - Nina, pristavite, molim vas, čajnik!... A šta ima kod tebe novo, Asja? – upita učtivo i nezainteresovano Ana Markovna.
- Eto, juče sam bila kod Berte. Hoće da kupi Matijasu kaput, a ovaj neće. U gostima im je Raja iz Lenjingrada. Pokazivala je fotografije svojih unučica.
- A koliko im je godina? – zainteresova se Ana Markovna.
- Jedna je velika, devojka za udaju, a drugoj je negde oko dvanaest.
- Ma šta kažeš? Kad su već uspele tako da porastu?
Naklapale su tako one o svakodnevnim glupostima, Ana Markovna pokroviteljski, sa osećanjem ispunjenja rođačkog duga, a Asja prostodušno i brižno.

Kućna pomoćnica Nina, prava lepotica sa dugom ravnom kosom preko ramena i dve šnalice iznad slepoočnica, uđe sa čajnikom i spusti ga na podmetač.
Dame su nastavile da razgovaraju na francuskom što je Ninu dovodilo do pritajenog besa. Bila je ubeđena da je gazdarica kritikuje na jevrejskom.
- Naša nova kućna pomoćnica. Veoma dobra devojčica. Dusjina rođaka, iz njenog sela. Ostavila nam ju je u nasledstvo posle udaje – prasnu u smeh Ana Markovna.
- Baš je lepa – zadivljeno ju je gledala Asja.
- Da, - ponosno se odazva Ana Markovna – prava ruska lepotica.
Ana Markovna je umela vešto da udešava život devojaka sa sela, svojih kućnih pomoćnica. Pohađale su večernje škole u koje ih je ona stalno upisivala, išle na nekakve kurseve, zatim se udavale i dolazile u goste o praznicima zajedno sa decom i muževima.

Čaj su pile iz luksuznih tamnoplavih šoljica. U ružičastim tanjirićima od nekakavog neobičnog stakla, tako da su delovali kao okrnjeni, Ana Markovna je poslužila zeleno slatko od ogrozda, skuvano po posebnom receptu, koje je smatrala svojim specijalitetom.
- Kako ti je lepo slatko! – oduševi se Asja.
- Sećaš li se naših časova domaćinstva?
- Kako da ne. Držala ih je Lidija Grigorjevna Salova lično. Ja sam bila najgora od svih – sa neprimerenim ponosom potvrdi Asja.
- Sećaš se, uvek smo na njen imendan pekle tortu...
- Da, da – prihvati Ana Markovna shvativši da je već izgubila mnogo vremena – spremila sam ovde nešto za tebe. Evo, spavaćica, malo ćeš je zakrpiti, još je dobra, rukavice od kamilje dlake, Grišine, i još neke sitnice – nastavi ona izbegavajući ponižavajuće pojedinosti jer je na stolici bila složena hrpica zakrpljenih ženskih trikoa...
Praistorijska torbica sa velikom kopčom u obliku kornjače brzo proguta svu tu manufakturu zajedno sa četiri kolača zamotana u salvetu i teglom soljene ribe. Njihov jednočasovni susret bližio se kulminacjiji i raspletu. Ana Markovna je ustala, otišla u spavaću sobu, zveckala tamo ključevima od ormana i ubrzo donela ranije pripremljen sivi koverat sa velikom novčanicom od sto rubalja duginih boja, naravno ondašnjih, ne sadašnjih.
- To je za tebe, Asjenjka – svečanim tonom joj je predavala koverat. Asja, koja je bila mnogo više od Ane Markovne, crvenela je kao dete i saginjala se da bi događaj dobio pravu meru: ona, mala Asjenka prima poklon od svoje velike i starije sestre. Koverat je uzimala obema rukama, pretrpana torba visila je na iskrivljenom ručnom zglobu i ona je pokušavala da je istovremeno skine sa ruke, otvori i ubaci u nju veliki koverat...
Poseta jer bila završena. Ana Markovna isprati gošću u predsoblje, srdačno, njišući se, poljubi je u narumenjeni obraz, a Asja se, uz osećaj olakšanja koji pomalo vređa njenu iskrenu ljubav i bezmerno poštovanje prema daljoj rođaci, sjuri gotovo skakućući sa prvog sprata, lakim, tankim nogama odleprša po Dolgorukovskoj do Sadovog prstena i tačno posle četrdeset minuta nađe se u Kostjanskoj uličici kod svoje prijateljice Maruske Fomičeve. Na rasklimatani sto naslonjen uz vlažni zid ona istovari bogate poklone. Zastavši na trenutak kod rukavica od kamilje dlake, izvadi i njih, a ispod hrpice zakrpljenog veša gurne veliki sivi koverat.
- Nemoj, nemoj, Asja Samojlovna, mnogo me maziš – mrmljala je smežurana poluparalizovana starica.
A Asja Šafran, naša luckasta rođaka, sijala je od sreće.

 

Ljudmila Ulicka, Siromašni rođaci, Paideia, Beograd, 2005.
Copyright © by Paideia.
Prevod sa ruskog Copyright © by Neda Nikolić Bobić
Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.
Knjige Ljudmile Ulicke možete naručiti na ovoj adresi.