NADA DUŠANIĆ

Nada Dušanić (1961.) pisac i slikar iz Sombora. Objavila je knjige proze Priče u boji I 2003. i Boje tamnih svetlosti 2005.godine, obe u izdanju Narodne knjige iz Beograda. Knjige su promovisane u Beogradu i Somboru krajem 2005. uz istovremenu izložbu slika ulja na platnu. Tematika slika prati tematiku pripovedaka, pa su razvrstane po ciklusima i slede poglavlja Priče u boji I, Boje tamnih svetlosti, Prelomi (ili uticaj Čehova na slikarstvo) i mini-ciklus Godišnja doba.
Priprema multimedijalni prikaz književnog dela putem TV drame po motivima priče Godišnja doba. Objavljuje u književnoj periodici. Stalni saradnik Balkanskog književnog glasnika.
U prilogu sledi odlomak iz upravo završenog romana Kuća sa druge strane čiji se dolazak na ovu stranu očekuje uskoro.

 
8. Čarna, mart 1942 - oktobar 1944.


IZMEĐU PROŠLOSTI I SADAŠNJOSTI


Dodiri su bili najčudniji od svega. Nije mogla tačno reči kakva je njegova koža, jesu li mu ruke grube ili nežne zato što nije osećala nikakvu razliku kada njegove ruke dodiruju njeno telo ili kada njene ruke dodiruju njega. Ruka na ruci, koža na koži, sve bi se stopilo, slilo u jedno. Jedino osećanje koje je mogla da pretoči u reči bilo je kao da ih ponovo obavija onaj splet zraka jesenjeg sunca, kao onda u ajnfortu, ali potpunije, jače... Imala je osećaj da je sa svih strana greju svetlosti raznih boja i ona im se prepustila do kraja.
Nasuprot tome, kad nije bila pored njega, činilo joj se da sati i dani njenog života iscuruju u sitne pukotine vremena i tamo se nepotrošeni gube zauvek.
Od dana kad je otišla iz roditeljske kuće, Čarna nije otvorila ni jednu knjigu. Preko pisanih reči odjednom se spustila zavesa, velika teška zavesa od tamnocrvenog somota, kao u pozorištu. Izgledalo je da su sve predstave istovremeno završene, i više nije imalo smisla da sedi u publici i posmatra sa strane. Sada se ona našla na pozornici koja se cela sastojala od kuće i bašte.
Čitanje je ustupilo mesto življenju.

Jedino što se nije promenilo bile su njene noćne more. Mračni snovi su se javljali isto kao nekad, i, kao što su nekad roditelji bili tu da je probude i vrate u stvarnost, sada je tu bio On. Bdeo je nad njom danju i noću. Nije dozvoljavao da izlazi na ulicu pa je sam išao da nabavi sve što im je bilo neophodno za život.

Pred Uskrs druge ratne godine vodili su razgovor nad kojim bi svaki pošteni građanin i domaćica svakog od pet hiljada domova u varoši ravangradskoj bili načisto zaprepašćeni.

- Gde je ono jedno jaje što nam je ostalo?
- Umutila sam ga i dodala malo vode. Rekao si da ti je medijum na bazi jajeta dobar jer možeš da nanosiš više slojeva u mokro sa čistim uljanim bojama.
- Poslednje jaje u kući si umutila za medijum! Ti si stvarno prava žena za slikara. A šta ćemo sad za večeru?
- Nisam gladna. Skuvaću čaj, a ostalo je i malo hleba od ručka, pa ćemo podeliti...

Sutradan ujutro, probudilo ju je otvaranje vrata i zveckanje iz pravca kuhinje. Ogrnula se i provirila unutra. Na stolu je stajao hleb, ravangradski sir, i nešto veliko uvijeno u belo platno. Tiho se smejuljeći, Jovan je vadio iz cegera jaja i slagao okolo praveći krug.
- Ove ćemo ofarbati u crveno, ove skuvaj u lukovini da budu tamno oker sa malo smeđe, a ove...
Devojka se glasno nasmejala.
- Pazi da ih ne razbiješ. Daj, ja ću to spremiti. A šta je ovde uvijeno?
- Verovala ili ne, cela jedna šunka srednje veličine.
Dok je otvarala kredenac da uzme činiju, okrenuta leđima prema njemu, upitala je:
- Odakle ti novac za sve to?
- Prodao sam sliku.
- Koju?
- Jednu od starih, ove na kojima si ti nisu na prodaju.

Jedna tamnomodra linija u kojoj je svakako bilo mnogo crne, kretala je od spoljnjeg ugla oka, spuštala se na sredini i završavala prema korenu nosa, formirajući pravilan polukrug ispunjen isto tako tamnim bojama. Čarna je gledala kako lice voljenog čoveka tamni, iz dana u dan sve više, a nikako nije mogla da shvati šta je uzrok tome.

Posle Uskrsa dani su bili sve ispunjeniji suncem i Čarna je provodila sve više vremena u bašti. Jovan bi doneo sa verande udobnu stolicu od pletenog pruća i prekrio je velikim komadom tamnocrvene tkanine koja je nekad bila zavesa u gostinjskoj sobi Grozbergerovih, tako da jedan kraj tkanine padne na zemlju. Čarna bi došla u svojoj beloj haljini, sa raspuštenom crnom kosom, i sela da pozira.
Jovan bi prvo izvukao osnovne konture, a onda radio podslikavanje žutim i smeđim nijansama, punim sunca. Ali u gornjim slojevima uvek su preovlađivale tri boje: bela, crvena i crna. I kad bi se i poslednji sloj boje osušio i slika bila gotova, efekat bi bio čaroban. Činilo se da iz dubine slojeva ispod te tri boje prosijava sunčeva svetlost i približava se oku posmatrača, ali nikada ne dopire do njega kao prava žuta boja, nego samo kao slutnja ili nagoveštaj svetla.
Čarna je sedela nepomična satima, ali uvek u nekom prirodnom položaju, pa se ponekad činilo kao da spava. Tako se desilo da se u jednom letnjem danu jedan beli leptir prevario. Opijen svetlošću, leteo je oko nje, približavao se crvenoj tkanini na kojoj je sedela, zatim njenoj crnoj kosi, i na kraju se smirio na devojčinoj ruci.
Čarna je osetila golicanje na koži i pogledala kroz trepavice. Beli leptir je šetao po njenoj podlaktici bez straha, kao da dodiruje nepomične latice cveta.
Jovan se nasmejao:
- Da te sad vidi Falč, odmah bi te odveo svojoj kući.
- Ko?
- Johan Falč, minijaturista baroknih mrtvih priroda. Stvarao je početkom XVIII veka.
- A zašto bi me odveo svojoj kući?
- Zato što privlačiš leptire.
- I on je voleo leptire?
- Ne znam može li se reći da ih je voleo... Verovatno jeste, ali na svoj način. Uhvatio bi živog leptira i utisnuo ga u polusveže podslikavanje. Pažljivo bi ga ispresovao, a posle nekog vremena odstranio ono što bi od njega ostalo. Prirodni prah sa krila bi se jednostavno spojio sa uljanom bojom, a kasnije je sve samo lazurirao. To je bio njegov način primene tehnike frotaža. Frotaž na francuskom znači trljanje, je li tako?

Devojka je gledala kako beli leptir na njenoj ruci maše krilima, i ćutala.

- Je li tako? Ti govoriš francuski, mora da znaš... Šta ti je? Ma, ko još broji leptirove, jedan više ili manje...

Opet se čulo samo ćutanje. Mladić je uzdahnuo, a zatim odložio kičicu, prišao i seo podno njenih nogu. Devojka je pomerala usne kao da nešto govori, ali još uvek se nije čuo nikakav glas. Mladić je polako primakao ruku i položio je pored njene. Beli leptir je uplašeno zamahnuo krilima kao da će odleteti, a onda zastao i polako prešao sa Čarnine bele ruke na Jovanovu, ispucalu i zamazanu mrkim bojama.
Devojčine usne su se sklopile, lice ponovo postalo mirno, a oči pogledale prema njegovima. Još uvek nije progovorila ni reč, ali sada to više nije ni bilo potrebno. Iz njenih očiju je zračila takva bezgranična odanost i tako otvoreno izraženo osećanje pripadanja kakvo se može videti samo u očima dece. Takav izraz i takve emocije ne pohode lica i duše odraslih ljudi.

* * *

Kada se izađe na ulicu i skrene levo, potrebno je trideset i pet koraka do ugla. Onda se skrene opet levo, i do ulice Kraljevića Đorđa treba još osamdeset i šest nedugih koraka u belim čizmicama od meke kože. Zapravo, toliko je bilo potrebno pre tri godine, kada je Čarna poslednji put izašla na ulicu.
Ratna vremena su puna nesreće, ali Čarna ih je provela u svom i Jovanovom svetu raznobojnog svetla, zaštićena od svakog zla.

Nije ni slutila da je zla bilo toliko da su čak i političari zapadnih zemalja dobili dovoljno dokaza da shvate kako je trgovina sa đavolom krvav posao. Njihovo manje ili više skriveno pomaganje Hitlerovih nacionalsocijalista sredinom i krajem tridesetih godina, sa ciljem da ih upotrebe kao pesnicu protiv širenja komunizma, osvetilo im se na najbrutalniji mogući način. Požar nacizma širio se takvom silinom po svim prostorima ovog nesrećnog zemaljskog sveta, da je jedini način odbrane postao ujedinjenje Istoka i Zapada i privremeno zaboravljanje svih razlika koje ih dele.

U neko doba noći Jovan se trgnuo iz sna. Otvorio je oči i video kako Čarna sedi na krevetu u neobičnom položaju, sa nogama podvijenim ispod sebe i uspravljenim leđima, tako da je izgledala čudno visoka na postelji. Samo joj je glava bila nagnuta na jednu stranu, kao da je težina njene raspuštene kose vuče nadole.
Bunovno je promrmljao:
- Šta je? Jesu avioni?
- Nisu avioni nego crne palice.
- Kemelharito? Ljudi sa crnim palicama su na kapiji, hoće da uđu unutra?
- Nisu na kapiji nego u mom snu.
- Uh, dobro je! Pomislio sam... Kakve crne palice?
- Potpuno crne. Dve. Jednu je prelomio iznad njegove glave a drugu iznad njene, kao znak da je presuda neopoziva. Konačna. Razumeš, nema mogućnosti pomilovanja!
- Nemam pojma! O čemu govoriš?
- O tome kako ljudi u varoši uživaju u tuđoj nesreći. Od pogubljenja su napravili predstavu. Kao u pozorištu. Ali kod takve predstave postoji problem: premijera je istovremeno i poslednje izvođenje.

Mladić je rukama protrljao oči i uzdahnuo, a onda tiho upitao:
- U kojoj godini si bila?
Devojka je oklevala da odgovori.
- Hej, ono što sam govorio o tvom ocu... Bio sam ljubomoran, nisam mogao podneti da si tako bliska sa nekim. Nisam hteo da kažem da to nije normalno, samo je, (brzo je u mraku tražio pravu reč), neobično. Što ćutiš? Sad imaš samo mene.

Razgrnuo je pokrivač i povukao je nadole.
– Hajde, zima je. Dođi da te ušuškam pa mi lepo sve ispričaj. U kojoj godini si bila?
- U 1821-voj. Znam zato što su i oni proslavili početak Nove godine juče, kao i mi.
- Znači, januar 1821.
- Da. Ako mi ne veruješ, proveri u Gradskom arhivu. Pisar je napravio detaljan zapis o tom događaju. U snu sam videla kako pomera ruku dok piše, slovo po slovo, i kako ga odlaže na sigurno mesto. Mora da je sačuvan ceo dokument.
- Verujem ti, samo ne razumem. Kako možeš biti tako sigurna u nešto što se desilo pre, da vidimo, sada je januar 1944. godine, znači pre sto i dvadesettri godine?
- Tako što vidim slike. Pojave se same od sebe i ređaju pred mojim očima. Jednom sam čula kako doktor Simonović govori ocu da su pojedine slike latentno prisutne u mojoj svesti, ali tek u snu kada popusti sva obazrivost i cenzura budnog stanja, isplivavaju na površinu i tada mogu da ih vidim.
- Znači, bila je zima. Je li bilo mnogo snega?
- O, da! Caklilo se sa svih strana. Saonice su klizile bešumno, a iz pravca grada odjekivala su sablasna zvona. Njih dvoje su sedeli na zadnjem sedištu, jedno pored drugog. Ne znam sigurno, (nisam uspela dobro da vidim), ali mislim da uopšte nisu gledali jedno u drugo, nego su im pogledi bili kao prikovani za sneg, za crne konje koje je jahalo šest carskih konjanika sa isukanim sabljama sa njene strane, i šest sa njegove.
Ženine oči netremice su posmatrale belinu snega koja je bleskala sa njene leve strane, kao da pokušava da se bar pogledom uhvati za nešto čvrsto i stvarno u ovom svetu koji će uskoro nestati. Muškarac koji je sedeo pored nje takođe je pokušavao da potisne misao koja ga je opsedala. Gledao je srmom izvezenu svečarsku opremu konjanika, (bila je crvena i zlatna), ali mu je pogled neopaženo klizio niz slabine konja sve do njegovih tankih crnih nogu i misao se neopaženo vraćala. Sa svakim metrom puta koji su te noge prelazile, isticali su i poslednji minuti njegovog života. Bio je mlad i zdrav i još uvek nije mogao verovati da njegov život može da se prekine tako brzo i tako naglo. Osećao je nepravdu gotovo kao fizički pritisak, kao da mu je nešto teško pritislo pleća pa ne može normalno da diše. Činilo mu se da je i vazduha sve manje.
Onda je leden vetar doneo žagor mase koja ih je pratila, i muškarac je nehotično ispravio leđa i podigao glavu visoko. Žena ga nije pogledala, ali njeno telo je uvek reagovalo na kretnje njegovog, tako da je i ona napravila isti pokret, a da uopšte nije bila svesna toga.
Varošani su hteli predstavu u kojoj ima krvi. A činjenica da je premijera ujedno i njeno poslednje izvođenje samo je pojačavala njihovo uživanje.
Njih dvoje su izabrani da budu glavni junaci. Igra koja se zvala njihov život ulazila je u svoj veliki finiš. I oni su morali da je odigraju dobro. Zbog publike i zbog sebe.

Šta misliš, kako radi um u poslednjim trenucima? Da li uopšte funkcioniše, ili se telo kreće mehanički, ponavljajući davno naučene pokrete? A svest preplašena pobegne od stvarnosti, sakrije se u ljušturu daleko od bezočne svetine koja ih prati u korak, kao da idu da gledaju pozorišni komad. Zašto je bilo potrebno da od njihovog pogubljenja prave takvu predstavu?

U dokumentu ne piše jesu li prvo ubili nju ili njega. Piše samo da je dželat nekoliko puta zamahnuo sabljom kroz vazduh iznad glave onog koga su izabrali da bude prvi. Nekoliko puta kroz vazduh, a zatim jednom kroz kožu, nerve, krvne sudove, meso i cervikalne pršljenove. I život je istekao sa crvenom vrelinom koja je prekrila sneg pod njihovim nogama.
Jedina milost koju su im učinili bila je ta da onaj ko bude pogubljen drugi ne mora da gleda egzekuciju prvog. Odveli su ga nekoliko koraka u stranu. Ako je ona bila prva. Ili su odveli nju ako je on otišao prvi.

- Otkud možeš da znaš sve to? Ja, čim se probudim, zaboravim sve što sam sanjao!
- Ja ne. Otac me je naučio kako da se vratim u san.
- Naučio te je kako da se vratiš u san? Kako se to može naučiti?
- Legnem. Zatvorim oči. Budem jako tiha. I on bude tih. Ništa se ne čuje. Čak ni disanje. Samo znam da je on tu pored mene i čuva me da ne odem predaleko. Onda mi pred oči dolaze slike. Ja ih gledam i pričam naglas šta vidim. On postavi poneko pitanje, i usmerava me u kojem pravcu da idem. Ja samo gledam slike i prenosim mu šta je na njima.
- Kao hipnoza? Sebični matori gad! Zato si ti bila bolesna, živci su ti bili prenadraženi.
- Ne, nije on kriv. Slike su dolazile u svakom slučaju. Znaš... One se pojave pred mojim očima. I ja sam tamo, ali sam ipak izvan toga... Ne razumem šta se u stvari dešava. Samo znam da je bilo tako. Gledala sam svet njihovim očima i osećala sam njihov strah.
Na reč »strah«, Jovan se prenu i zabrinuto pogleda devojku:
- Da li se juče desilo nešto?
- Ne, šta bi se desilo?
- Nešto... što je moglo da prouzrokuje takav san...
Čarna odmahuje glavom.
- Ne. Slike dolaze i odlaze, same od sebe... Nije strašno. Dugo već nisam imala noćne more...

Jovan je bio zbunjen. Bes prema starom Arsenijeviću se ponovo javio, ali i radoznalost. Hteo je da prekine taj razgovor i da umiri devojku, da joj kaže da je to samo san, i da treba da ga zaboravi, ali... Nije odoleo a da ne postavi još jedno pitanje.

- A dokument? Misliš da stvarno postoji dokument o tome?
- Dokument postoji, u to sam sigurna. Verovatno da sam naišla na njega dok sam pomagala ocu. Nekad sam sate i sate provodila u Gradskom arhivu preturajući po papirima. Zapisi i dokumentacija od pre 1918. su bili pisani na latinskom i mađarskom, tako da sam morala da prevodim, što je išlo dosta sporo. U to vreme su svi koji su bili zaposleni u javnoj službi morali znati mađarski, bez obzira na svoj maternji jezik. Sećam se da je otac govorio kako je najbolji podbeležnik grada bio neki Konjović, David Konjović. Ima još nešto u vezi s tim prezimenom, ali ne znam šta. Slike su previše brzo prošle kroz moju svest, nisam stigla da vidim šta je na njima.
- Konjović? To je i danas čuvena familija. Taj David mora da je predak slikara Milana Konjovića. Kako je izgledao, je li bio visok i malo pognut?
- Ne znam, nisam ga dobro videla. Znam samo da se jako trudio da sve zapiše tačno onako kako je bilo. I da im je on pročitao presudu u velikoj sali Gradske kuće. Pročitao je na mađarskom, a onda im je prevedena na srpski i protumačena. Zatim je sudija uzeo specijalno za tu priliku pripremljene dve crne palice. Jednu je prelomio nad glavom žene, a drugu nad glavom muškarca. To je trebalo da predstavlja simbol neopozivog izvršenja smrtne kazne, bez prava na žalbu i mogućnosti pomilovanja. Onda su ih vratili u ćeliju, gde ih je posetio sveštenik. Nastavak predstave odvijao se napolju, na beloj pozornici. Sve je bilo pod snegom. Na čelu povorke jahao je sudija kao personifikacija odmazde i trijumf pravde. Na prednjem sedištu saonica sedeli su po jedan pravoslavni i katolički sveštenik, a na zadnjem njih dvoje. Sa obe strane saonica je u savrešnom redu jahalo po šest carskih konjanika, sa isukanim sabljama. Za njima je išla ogromna masa sveta. Uprkos zimi, kretali su se vrlo polako. Valjda da duže uživaju u predstavi. Imali su i muziku. Za sve to vreme u gradu su zvonila samrtnička zvona. Povorka se kretala prema jednoj uzvišici izvan grada koja se zvala Karakorija. To je bilo gubilište.
Kad su konačno stigli i kad se narod umirio, tužilac Ivan Ambrozović još jednom je pročitao presudu. Onda je dželat zauzeo teatralnu pozu i iznad njihovih glava nekoliko puta zamahnuo mačem kroz vazduh. To je trebalo da bude opomena drugima.
Kada je predstava završena, sudska vlast se istim redom, praćena mnogobrojnom svetinom, vratila u gradsku kuću, na čijem balkonu je lepršala crvena zastava.

Jovan se zarekao da on neće biti kao stari Arsenijević, sigurno neće, ali mučilo ga je još jedno pitanje, samo još jedno, i on ne izdrža a da ga ne prevali preko usana:
- Nisam razumeo zbog čega su bili osuđeni na smrt. Šta su to tako strašno uradili?
- Voleli su se... I ubili su njenog muža.
- ... Hoćeš da kažeš da je žena bila udata i da su njih dvoje ubili njenog muža??!
- Da.
- ... Kako su se zvali?
- Mladić se zvao Jovan Tomašković. Bio je siromašan ali vrlo naočit. Ženino ime nije zabeleženo. U dokumentu piše samo »supruga Antuna Korića« i ništa više.
- ... Misliš li da je trebalo da ih osude na smrt?
- Ne znam, ja mogu samo da vidim slike i da ti ispričam šta je na njima.
- Mora da imaš svoje mišljenje o tome da li su krivi ili nisu?
- Nemam. Stvari se dešavaju... Jednostavno se dese i gotovo... Ljudi rade ono što moraju. Meni je dato da posmatram slike događaja i da ih zapisujem, ne da presuđujem... Ranije sam mogla više videti, otkad smo zajedno, sve se promenilo. Više mi nije važno čak ni to šta mogu da vidim, i nije mi stalo do toga da pišem... Sad si mi važan samo ti...
- Nisi zbog mene morala da prekineš sa pisanjem.
- Znam. Nije zbog tebe, nego, jednostavno tako...

Sada se Čarna zbunila. Razgovor se približio opasnoj temi, njenom ranijem životu i ocu koji joj je strašno nedostajao. Onda joj se pred očima pojavila jedna stara slika iz detinjstva, i ona se brzo uhvati za nju kao za spas.
- Taj slikar koga si pomenuo, moguće je da sam ga upoznala, ali nisam sigurna je li to bio on. Davno, pre dvanaest godina, mislim, za moj četrnaesti rođendan, roditelji su me prvi put odveli u Pariz. Tamo smo ostali dve nedelje i otac me je svakog dana vodio na neko drugo mesto. Želeo je sve da mi pokaže i o svemu mi je pričao, ali ja nisam razumela pola od toga... Kad me je odveo u Luvr, videli smo neobično visokog čoveka kako stoji pognut pred jednom slikom i nešto zapisuje. Ne sećam se tačno koju je sliku gledao, ali znam da je stajala u Salonu Kare, sa desne strane od Mona Lize, i da mi je bilo čudno zašto posmatra tu sliku, a ne Mona Lizu. Otac ga je oslovio, ali on ga nije čuo. Bio je kao zanesen i nije nas primećivao. Onda ga je otac potapšao po ramenu, i rekao malo podrugljivo:
- Šta je, Milane, kopiraš majstora?
On se polako okrenuo i rekao otegnuto, lalinski:
- Samo gledam, Konstantine. Ne klanjam se ja nikome, samo gledam. – I nastavio sa svojim poslom.

Otac mi je tada rekao da je on poznati slikar, ali meni nije bio interesantan jer je govorio na srpskom, a ja sam volela da slušam Francuze kako govore, da vežbam akcenat. Kasnije sam više puta odlazila u Pariz, ali nisam ga sretala.

- Nisam znao da si boravila u Parizu... Bogataškoj deci je lako, sve im je dato na tanjiru. Milan Konjović je prodao stotinu i osamdeset jutara zemlje u ravangradskom ataru da bi sebi nazidao kuću u Parizu! Kažu da mu je nacrte pravio ni manje ni više nego Korbizijeov đak, i da ima nekoliko moderno opremljenih ateljea! Znaš li ti da od deset jutara može da živi četvoročlana porodica, a on je prodao skoro dvadeset puta toliko i nije trepnuo! Ne znaš? Razmažena si kao i on! Dobili ste mogućnost da odete i vidite svojim očima sve što je vredno u svetu, a ništa od toga vam nije interesantno! ... Ja nisam bio u Luvru. Ni u Parizu. Nisam bio ni u Pradou, u Madridu. Ni u Italiji. Čak ni u Muzeju kneza Pavla Karađorđevića u Beogradu. Nisam bio nigde... Ali moje slike će biti.

Poslednje reči mladić je izgovorio muklim glasom i one su se stopile sa tminom. Čarna ih nije čula jer je zaspala. On je gledao u mrak, sve dok obrisi nameštaja u sobi nisu postali sasvim vidljivi.

Onda je tiho ustao, obukao pantalone i košulju, i izašao u dvorište. Napolju je napadao sneg tako da su mu gola stopala u papučama postala mokra čim je izašao iz kuće i pošao prema ateljeu. U belo jutro počeo je da slika crnim bojama.
Nije osećao hladnoću, samo bes. Bes koji se javio kad je shvatio da je stari Arsenijević pothranjivao Čarninu maštu i podsticao je u nečemu što je moglo izazvati ozbiljne poremećaje u njenoj svesti, nije ga napuštao. Ali iza besa krila se nekakva bezočna radoznalost koja je nametala bezbroj pitanja.
Te slike koje su opsedale Čarninu podsvest u tolikoj meri da su se zadržavale i u svesnom stanju, odakle su dolazile? Iz prošlosti, da, ona je videla slike događaja koji su se dešavali davno pre njenog rođenja, ali, ko ih je birao? Na koji način su birane? Zašto baš te slike, zašto ne neke druge?
Da li su izabrane one slike prošlosti koje bi mogle imati veze sa njenim sadašnjim životom, i budućim? Zašto je sanjala baš taj užasni događaj, zašto ne neki drugi? Zašto ne neki drugi ???
Razmišljao je o tome dok mu je pred očima bleskala belina snega nalik na onu koja je ispratila na poslednji put nesrećnog čoveka i ženu iz Čarninog sna.

Toga jutra počeo je rad na novoj slici.

Obojeni u belo, dani su se nizali tiho, a u svakom od njih Čarna se nadala da će je Jovan pozvati da mu pozira za tu novu sliku. Ali on je uporno ćutao i, što je još gore, nije joj dopuštao ni da pogleda šta radi.
Devojka je obilazila oko ateljea, ali nije smela da uđe unutra. Jednog jutra više nije mogla da izdrži. Odvažila se i pošla prema ateljeu u nameri da pogleda sliku, ali kad je videla kako izgleda On, potpuno je zaboravila na sliku.
Stajala je pred staklenim vratima, ali se nije usuđivala da dotakne kvaku. On je stajao sa druge strane stakla okrenut profilom prema vratima, tako da mu je svetlost dolazila sa leve strane. Na sebi je imao do pola raskopčanu belu košulju, a pokreti ruku, vrata, glave, pokreti celog tela bili su tako nagli, tako žestoki, da je znala da ne bi vredelo da mu donese nešto da ogrne. Zbacio bi sve što bi ga sputavalo.
Devojka je jače stegnula veliku pletenu maramu oko svog vrata, a u očima joj se belasao sneg, njegova bela košulja i bele pete bosih nogu. Pomislila je kako on uopšte ne oseća hladnoću jer fizički i nije sasvim prisutan u ovom vremenu, sada. Kao da je pronašao način da svoje fizičko postojanje povremeno izliva izvan stvarnosti. Duh u njemu je bio toliko živ da nije dopuštao da ga ograničava nikakva materija, pa ni sopstveno telo.

Prošlo je nekoliko nedelja pre nego što se odvažila da upita:
- Kada ću moći da vidim tu sliku na kojoj radiš?
- Videćeš kad bude gotova. Što si tako radoznala?
- Navikla sam da slikaš mene. – Onda se okrenula na drugu stranu da joj ne vidi lice, i tiho dodala:
- Je li na slici neka druga devojka?
Muškarac se za trenutak zbunio kao da proverava je li dobro čuo. Onda je polako prišao, i zagledao joj se u oči.
- Druga devojka? Kako možeš da pomisliš tako nešto? Nema za mene druge devojke, nikad je nije bilo i nikad je neće biti. To je jedina stvar na svetu u koju sam siguran do kraja. U sve drugo sam sumnjao, i sumnjam i dalje, ali u to, nikad.
- Često si neraspoložen u zadnje vreme. Više ne pričaš sa mnom kao pre.
- Ima... Mnogo loših stvari se dešava... Strašnih. Ja mogu i moram da se nosim s njima, ali ti ne možeš. Zato ću te zagrliti, sa svih strana, (evo ovako, vidiš), tako da ćeš videti i čuti samo mene, i ništa od tog zla neće moći da dopre do tebe.

 

Copyright © by Nada Dušanić & Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad