BRANKO LAZAREVIĆ

Branko Lazarević (1883-1963) bio je istaknuti pripadnik srpske građanske elite i ugledan književnik i diplomata. Političke rasprave i ogledi učinili su ga jednim od boljih srpskih političkih mislilaca prve polovine XX veka.
Branko Lazarević je radio u osam zemalja na tri kontinenta, govorio je engleski, francuski, nemački, italijanski, bugarski i češki, bio je istaknuti književnik diplomata, a kraj svog života dočekao je potpuno sam odbačen od nove vlasti i bez priznatih dela.
Naime, posleratna vlast ga uklanja sa javne scene. Svoje neobjavljene političke rasprave, dnevnike, solilokvije, eseje i razmišljanja, Lazarević piše u nametnutoj izolaciji, sve dok nije bio i zvanično isključen iz Saveza književnika i dok nije dopao zatvora (1948-1951). Njegova filozofija istorije bila je zasnovana na analizi globalnih istorijskih kretanja.
Kada su 2003. pripremana Sabrana dela Branka Lazarevića, izdavač se preko štampe obratio nepoznatim srodnicima, naslednicima i svim poznanicima ovog kritičara, s molbom da mu pruže bilo kakvo obaveštenje o Lazarevićevim rukopisima. Na dva puta objavljeni poziv niko se nije javio.
Međutim, u međuvremenu, prilikom predstavljanja prve dve knjige Sabranih dela, priređivači su saopštili da su pronašli još toliko rukopisa da bi se broj knjiga u Sabranim delima Branka Lazarevića sa šest mogao uvećati na osam - naime, i
zgubljena ostavština Branka Lazarevića pronađena je 2004. godine u Herceg Novom.
Njegova impresionistička kritika razlikovala se pri tom od dogmatske formalističke kritike njegovog učitelja Bogdana Popovića, ali takođe i od impresionističke kritike začinjene socilogizmom tek nešto starijeg Jovana Skerlića. Lazarević je zapravo prvi i jedini u nas bio na tragu prave, impresionističke kritike, po uzoru na njene francuske začetnike, ističući reči Anatola Fransa da kritičar govoreći o delima drugih ljudi zapravo uvek priča o sebi. Time se njegova impresionistička kritika približavala njegovom idealu - stvaralačkoj kritici.
U tekstu objavljenom u drugoj svesci rasprava Impresije o književnosti (Izdavačka knjižarnica Gece Kona, 1924. godine), Lazarević se dotiče i teksta tad već četrdesetgodišnjeg spisatelja – Nikolaja Velimirovića, i njegove trinaeste knjige – Reči o Svečoveku (1920.). Interesantno je da Lazarević nigde u tekstu o Velimirovićevoj knjizi ne pominje ime autora, i da ga smatra književnim anonimusom. I pored, kako kaže, neoprostivih stilskih, filozofsko-estetickih i ideoloških promašaja, priznaje mu i nekakve „literarne domete“, iako ih nigde ne navodi.

Da podsetimo, Nikolaj Velimirović je rođen 1880. godine; pošto je kao slabašnog zdravlja odbijen na vojnoj regrutaciji zamonašio se 1909. godine. Već je 1919. postao episkop Žički, a 1920, u vreme kad objavljuje Reči o Svečoveku stoluje u Ohridu. U Žiču se vraća 1934, gde ostaje do okupacije, 1941, kad je zatvoren u manastir Ljubostinju, a potom Vojlovicu, sve do 1944. kad je na tri meseca premešten u Dahau, odakle beži prvo u Austriju, potom u Ameriku.

U koncentracionom logoru Dahau Nikolaj Velimirović je pisao:

„To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kaptalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova Đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe.“


Mnogo godina posle smrti u Americi, njegovi posmrtni ostaci su svečano preneti iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. Sahranjen je u maloj crkvi u Leliću, koja je njegova zadužbina.
Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravolsavne crkve u maju 2003. godine proglašen je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Sv. Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. godine.
Nikolaja Velimirovića za svog sveca – zaštitnika, između ostalih, prevashodno smatraju ultrakonzervativne neonacističke, klerikalne, profašističke ekstremističke organizacije u Srbiji.

Ukoliko vas zanima, knjiga Reči o Svečoveku može se nabaviti i danas, i u bibliotekama, knjižarama, pa i preko elektronskih knjižarskih sistema.

D.G.

 



NIKOLAJ VELIMIROVIĆ, "REČI O SVEČOVEKU"

(1920.)


Moralno – etičke filozofije je u nas malo. Naša cela linija gotovo i počinje i svršava se Dositejem. Jedini su još B. Knežević, i, u poslednje vreme, Svet. Stefanović. Stoga je sa te strane ova knjiga (Nikolaj Velimirović, „Reči o svečoveku“, Beograd, 1920. - prim. prir.) zanimljiva. Zanimljiva je i zgodna i za današnji opšti moralno – etički momenat. Jer, ona, u u ovome momentu propovedanja negacija malih, srednjih i nedobronamernih, onima koji još nisu izgubili sklad, govori na jedan način, da treba razmišljati i osećati i moral i etiku.

Ovaj moral, da odmah počnemo, i pokraj svega što ćemo docnije reći, i pokraj svih negativnih osobina njegovih, ide iz Rusije i Indije, iz centara morala i etike koje mi volimo. On kazuje sredinu i kulturu koja još nije uobličena, koja je uznemirena i koja se, kao more neposredno pred buru, ježi i nadima. U ovom istorijskom trenutku u kome se pitanje čoveka ko zna koji put u istoriji postavilo, i na krajnjoj levici kao i na krajnjoj desnici, uz krik: „Ubij!“ – ova knjiga pokušava da veže nebo za zemlju, da ljude pomiri, da ih uteši i pozove da se rukuju. Može se pretpostaviti da ovaj čovek, kao kakav dobar seizmograf, oseća potmule pripreme ispod našeg tla i vidi da je danas u pitanju pitanje ove civilizacije. Time što je ovaj čovek rekao, stavio je i našu rasu u red onih koje izraziše ljude koji su to osetili i kazali. Ubrzo posle Svetskog rata, nekoji krupni izviđači socialni osetili su i izvideli kakav se i koliki neprijatelj u čoveku, u rasama i klasama, pojavio sa svojim najrazornijim instinktima: "ratni bogataš“, "ratni koristoljubac“, "kapitalist“, "gospodin radnik“, "boljševik", "sabotaža", "kvantitet", "demagogija", "polovna demokratija“...

Kao i Anatol Frans, kao i Ferero i Đovani Papini (koji danas traži Hrista apostola i ribara), kao i Romen Rolan, kao i Blasko Ivanjes, jedan novi Španac koji dobro vidi, kao i Brandes, kao i Vilson iz 1917. godine, i ovaj čovek iz naše rase – ma da iz sfera etike i morala – dobro vidi šta se dešava u osnovama naše ekonomske i socialne strukture. Iako je sve to prebačeno sa zemlje na nebo, sa materialnog na spiritualno, sa realnog na bajke, – ipak je ova knjiga retko aktuelna i neverovatno materialistička. Kao retko koja, ona neposredno govori o crvu, koji se zapatio u našoj socialnoj srži i hoće da obori ovo „drvo života“ koje se gaji već toliko vekova.

Šta je osnova ove knjige? Teorija o Svečoveku, o budućem čoveku. Do te teorije, pisac dolazi posle „velikog kruga stvari“. U njoj bi se mogli osetiti tragovi svih velikih religioznih i socialnih filozofa, od Brame i Konfucija, preko Hrista i Bude, do Tolstoja i Ničea. Idući sa jedne filozofije o circulus vitae, „borbe za život“, života kao „njive i oranja“, filozofije da je sve svejedno, zatim filozofije da je sve bol i nezadovoljstvo, i, najzad, da je sve vezano jedno za drugo od najmaterijalnijeg do najspiritualnijeg, – jnepoznati pisac prelazi na glavnu temu: o Svečoveku.

Teorija bi se svela na ovo: Svečovek je pravi čovek; nosi sve ljude u sebi i sebe pozajmljuje svima; to je i svetac; zatim je on „ono što još nije stvoreno, što nije od zemlje nego protiv zemlje“, čovek koji ustaje „s brigom o svima i leže s brigom o svima“, „put sreći koji je do sada samo prorokovan no još negažen“, „punoća i spasenje svih ljudi i neljudi“, „brat svih ljudi i svih stvari“ koji znači „priznanje i izmirenje“ i koji je „smisao i cilj života“. Sa Svečovekom ide Svemilost, a „Svemilost je Svemoć“, jedini pravi kapital koji postoji i jedini Bog koga traže ljudi: treba biti svemilostiv prema svemu; jer je i štap kojim se „podštapaš možda nikao iz srca oca tvoga“, a trava koju gaziš „možda je iz kose tvoje majke“. Čovek se trudio samo da pozna sebe i „zaboravio na svet oko sebe“, i osudio ga na smrt. Krajnje teoretisanje o Svečoveku je ovo: služi Bogu dušom; ne kuni se ni mislima; „posveti Gospodu Bogu sve dane“; poštuj svakog oca i svaku majku; „ne ubij mišlju“; „ne ukradi mišlju“, „ne preljubi mišlju“, i sve tako dalje antitetično Svetom Pismu.

Tu je sve njegovo neohrišćanstvo. Kao što se vidi, ono se osniva na jednoj, uglavnom, ne mnogo uspeloj, ali zanimljivoj igri sa jednim već danim moralom.

Svečovek je Mesija, Zaratustra, Hristos, Brama, Buda, Konfucije i Lao-Ce i, kao i oni, propoveda svoje mesijanstvo sa visokih planina, iz pustinje, pokraj velikih reka, iz neposredne veze sa Univerzumom, pod postom i „belim usijanjem“. Njemu je data sva atmosfera nadahnutih, ali onog pravog elementarno snažnog nadahnuća nema, i srce teško zadrhti a duh se teško penje: „plameni jezik“ se ne vidi nad glavom. Rekao bih da celom ovom mesijanstvu ne dostaje prvo i poslednje: vera i verovanje u tu veru. To je teška optužba, ali to ne smem da prećutim.

Knjigu ostavljate sa bolnom sumnjom u duši, i to najviše stoga što se u samoj knjizi ne veruje. Pisac napada na sumnju svom snagom jednoga „verujućega“; baca je u bolesti volje, u reptilije duha i parazite duše, ali nam u naknadu ne daje nikakav stimulus, krv, niti bar protivotrov. Protivu „otrova pod kutnjakom“ on ne daje ništa. I pokraj svega protivu sumnje što navodi pisac Svečoveka, on nije nijednu veru dao nama, da nije cela pustinja u zrnu peska i cela vasiona u jednom mozgu. Bar na to nas je pisac vratio.

Dok knjiga od vere drži za vreme dok se čita, ova goni na diskusiju i na protivrazloge. Njegov Svečovek bez vere goni na druga razmišljanja, i ta su da je rezultat svega kretanja i lutanja spiritualne akcije, da je sva naša akcija, i predistorijska i istorijska i buduća, jedno veliko i večito putovanje po krugovima i spiralama, sa zatvorenim očima i pruženim rukama, koje pipaju, beleže i stavljaju belege dokle se došlo, i da, u trenutku kad se najviše dospelo, „nečija silna ruka“ ponovo baca tamo gde je ovo nešto u čemu se krećemo počelo pre mnogih geoloških perioda. Najviše što se može to je da budemo površni ili rđavi komentatori ove velike Knjige koja je pred nama, u nama i van nas, da odgonetamo zagonetke koje nismo ni postavili, i da ih odgonetamo koliko da zadovoljimo duh, i da se, najzad, kad smo već besposleni, igramo – rebusa i „konjičkih skokova“. Ovaj čovek više ne može. On je toliko Svečovek. Iako je on, možda, najviči fizičko-hemijski proces ovoga u čemu biva, on, spiritualno, može samo toliko koliko je ovako predodređen. Njegova spiritualna energija može samo onoliko koliko to emanira iz stepena fizičko-hemijske energije: od materije do čoveka, a, možda, i samo od čoveka do čoveka. U metafizici ima samo onoliko meta koliko ima fizike, i zar je to malo? Ono ostalo je praćakanje za nekoliko trenutaka po bezvazdušnom prostoru, i, kad je čovek spiritualno zagrejan do „belog usijanja“, samo jedno genialno veštačko disanje. I tako dalje.

Knjiga je, kao što sam rekao, bez vere, iako je u njoj mesianstvo osnovni pokretač. To je jedna knjiga sazdana sva od surovosti, žutog gneva i crne zlogukosti. Zlopogleđa je ime ovom anonimnom gospodinu. Pred sve je metnuo pitanje, pa i njega, najzad, crnim premazao; nema ničega ni iza, ni spreda, ni sa obeju strana, ni povrh; ni ispod, ni preko, ni unutra: ni trans, ni in, ni per. A kakvo zadovoljstvo daje? Koji mir tiska u dušu? – On je sav nemaran i neuravnotežen. Mi hoćemo harmoniju i mir od etike. On se sav razbio kroz nauku, etiku i umetnost i, mesto lepe vaze, dao komađe njeno, mesto moralno-etičkog Panteona, ruševinu i pustoš jedne Pompeje. On ide u krajnju, i nemilosrdnu, i beznadežnu sumnju: i sunce se kod njega okreće „oko nečega“. Sve je ovde dole mlinovi što ne melju, razboji što ne tku i odžaci što se ne puše: i kad melju, i kad tku, i kad se puše.

Ali, treba reći sve o ovoj knjizi.

Čovek koji je rekao ove Reči Svečoveka je i primitivan i tanan, i grub i otmen; napravio je „krug stvari“, prošao kroz sve škole, razbirao na sve strane. On je i od srca i od mudrosti, i od emocija, i od recepcije, i od reakcije, i od čula, i čak od razuma. Čulo, emocija i srce preovlađuju, i zbog toga maštom i leti na ovaj način i tako visoko. Njegova su krila veoma velika i neverovatno jaka: i zato je i leteo toliko i tako, i bio svuda, i video sve i, naravno, i to sve kao čovek sa krilima i od krila. Taj je čovek, u boljem smislu reči, „usijana glava“: on vadi neke od svojih misli iz same pirosfere svoje glave: tamo gde je sve „prvo“, gde je sve još „vruće“ i gde je sve u usijanom prvobitnom stanju. Kao usijana reka lave, sve se to puši, sve je to razorno sveže. Ja volim te eruptivne duhove, ma i kad su ovoliko neskladni i razbijeni kao što je ovaj. Oni uvek donose nešto što će i da razori i da naplodi jednu kulturu. Kao i svaka druga neregulisana reka za vreme poplave, i ovaj neregulisani i zavitlani duh dosta ruši i odnosi žetve sa polja, ali i ostavlja za sobom, za nauku i umetnost, dobar material. Iz ovoga i izbija glavna emocija ovoga propovednika Svečoveka i Svemilosti: grubost i divljina. On je jedan odmetnik u filozofiji, u ponašanju, u stavu, sa nožem u zubima, revolverom u jednoj i bombom u drugoj ruci. Njegovo je osnovno da treba baciti bombu, opaliti revolver i potegnuti nož, pa tek onda poći ka Svečoveku i Svemilosti.

Ali, u celom tom odmetništvu, punom negativa i pozitiva, minusa i plusova oseća se jedan divlji skepticizam. Ovaj čovek nije anahoret, svetac i apostol. On mnogo ne veruje. On samo veruje u toliko što smatra da je potrebno da, posle ruševina, i konstruiše nešto. I samo u toliko je njegovo verovanje. On hoće, on bi hteo. Ali, u osnovi, on je duboko uveren da se na ovoj planeti živi razbojnički, da jedno drugo jede, da se jedno penje na drugo i da drugo krvavo oseća prvo, da je sve svemu neprijatelj, i da je osnovni zakon na ovoj planeti „Ubij!“.

Život je ovaj jedna ogromna klanica: po nekom unutrašnjem mehaničkom zakonu neka strahovita snaga, mirno i hladnokrvno, sve vodi, ranije ili docnije, na gubilište i pod oštru sekiru. Svečovek bi došao kad bi svi ljudi došli i, sa njima, i sve drugo. A kad će on doći? Prorokuju ga već preko pet hiljada godina i, umirući, oni koji su ga prorokovali, mislili su: sutra, sutra će doći. Tražili su svetiljkama svojih velikih duhova svi veliki moralno-etički mesečari: od Konfucija do Tolstoja, i svi su umirali sa „sutra“, i svi će umirati sa „sutra“. Jer, i ako mi nismo „fatosofi“, tako je pisano. A što je pisano van nas, to je ono što je najveće napisano. Mi samo prepisujemo. Poneko, kao ovaj naš Svečovek, svesno rđavo i pogrešno. Svečovek, kao i nadčovek, kao čak i sam čovek on je za trans a nije za cis. Trans je na ovoj planeti samo u pustinji, u samoći i u snu, pa i tu teško i bedno. Pitajte i Konfucija i Lao-Cea i Hrista i Muhameda? I samo to će vam se reći. A to je – zar to treba dokazivati? – a to je begstvo. I za to je Hristos usred borbe pobegao na goru, Buda u pustinju, Niče u planinu, a ostali u post i rizu. Duh je pošten jer ne traži hleba, i on bi, i on ide na visije i pere svoje telo svim morima, i leči se svim vodama, i propire i čisti kroz sva čistilišta, ali telo vuče u cis in re, na tvrdu zemlju, i čovek je tu raspet, kao Hristos, između dva razbojnika. Jer najzad, i duh, i to kad je najviši, i on je razbojnik. Inače, zašto bi pomagao da nas raspinju?

Nema vere, kao što sam kazao, i nema verovanja kod ovog čudnog „verujućeg“ koji se mahnito pobunio protivu svih vera, i bivših i sadanjih i budućih. Zbog toga i nema u toj knjizi mirnoće, one tišine i mirnoće velikih knjiga koje podsećaju na velike i tihe sunčeve zalaske i izlaske na moru i po velikim planinama, i na svečan i gluhi tok nebeskih tela. Sve je zadihano, grozničavo i usplahireno kao u revolucijama i u svakodnevnoj borbi oko današnjeg dana, kruha i ugodnog mesta za telo. Sve je u nekom vodopadu koji nije veliki, u nekoj groznici malih, u nekom rušenju na silu... a na velike etike, kao na velike reke, naučili smo da budu mirne, tihe, svečane i veličajne. Kao izraz, sam za sebe, katkad bismo i primili tu zahuktalost; i ne samo da bismo ga primili nego i našli da je pun vrednosti. Jer, zaista, ima od vrednosti zahuktale snage, vrlo često pune grubosti, zavitlane frazeologije, čitavih rečeničnih vrtloga, izvesne bombastičnosti iz Vagnera i Debisia kad su slabi, razuzdanih perioda kole liče na krda pobesnelih bikova u trku i, uz sve to, što već više ne ide u vrednosti, neke škripe u glavnim sklopovima i strojevima opšte izražajne „mašine“. To naročito važi za deo Završna Reč Mesije, koji je na najvišem mestu po nekom nervnom i nevrasteničnom raspoloženju, i koji, sva svim onim što ovoga pisca čini onim što je, predstavlja njegove najbolje i najgore strane.

Pisac je tu „sasvim gore“, igra kao na nekoj žici, i daje najviše i najslabije svoje retoričke, izražajno i etičko-filozofske, sadržajno „vazdušne projekcije“. Kao izraz – to bi se primilo, i to sa odlikom, možda, primilo. Ali, koja se to etika tako prima, i ima li je ovde? Ceo taj izraz ide iz jednoga propovednika koji propoveda iz glave, koji nije dobro stao, i kome „plameni jezik“ nije nad glavom. Ono je besedništvo, besedništvo jednoga krupnoga, vrlo krupnoga besednika.

Kad se ova knjiga uzme kao književna vrsta besedništva onda joj se mora i treba mnogo da oprosti. Naročita joj se mora da oprosti ono pravljenje misli i zaključaka po starim preceptima, „po receptu“. Jer, ima u ovoj knjizi vrlo mnogo misli pravljenih „po receptu“, ili na običnoj antitezi, ili na igri pojmova; ima vrlo mnogo svakodnevnih lako pravljenih „igri duha“, i ponešto je sasvim rečeno da se dovrši misao, ili čak i rečenica; ima i neprijatnih, čak i neukusnih reči, i teških stilističkih pogrešaka, i tvrdih kovanica koje vređaju, i rečenica zahuktalih koje škripe i šište, i hotimičnih smelosti u izrazu, i neravnina sakojakih; – ali sve to – kad ne bi bilo, bilo bi bolje – ali se to gubi u dobrim osobinama, tako da nije potrebno dublje dirati u to i tamo na dnu tražiti i naći „kap žuči“, i na taj način celo ovo propovedanje sasvim odbaciti. Do duše, poteže nam je primati „procese“ mišljenja i pravljenja zaključaka. Na primer ovaj:

Ne mrzi zvezda zvezdu
Ni čovek ne mrzi zvezdu

Ne mrzi kamen kamen
Ni čovek ne mrzi kamen

Ne mrzi voda vodu
Ni čovek ne mrzi vodu

Zašt' čovek mrzi čoveka?
– Čovek! – čoveka?

Ili ovaj:

I čun vidi čun, jer duša vidi dušu
I čun čuje čun, jer duša čuje dušu
I čun hodi dušom, jer samo duša zna hoditi
I čun zbori dušom, jer samo duša zna zboriti

Kad je dobra – u ovom slučaju nije – cela ta „metodika“ izražavanja podseća mnogo na čoveka koji se učio retorici u Svetom Pismu i kod Indusa, retorici koja se upotrebljava kad pisci nicu bili „u najvišim trenucima“, i pod najvećim nadahnućem. Zaista ima i u ovoj knjizi, kao i u onim valjanim starostavnim, sjajnih poređenja, dobrih metonimija, izvanrednih antiteza, naročito oksimorona i paradoksa, i asindeta i polisideta, i svega mogućeg figurativnog u izobilju. Osem toga, čitav je niz vanredno uspelih slika i bogatih melodija kojima, katkada, smeta to što su pretrpane potezima i što su teško i neskladno harmonizirane i kontrapunktirane.

S jedne strane ta pretrpanost koja je, najzad, na neki način i podnošljiv, i, s druge strane, jedno obilje pogrešaka u izrazu, neskladnosti, na silu „veštačenja“, i drugih raznovrsnih izražajnih neputnbosti do zla Boga kvare i ton i tok ovih moralisanja. Usred jednog biblijskog tona i jednog perioda koji treba da da visinu neba o kome se govori, udari kao po glavi rečenica, kao na primer, ova: „Mnogo je, premnogo šarendaća na pijaci, te im je cena pala na zero“; ili reč duplikat, ili, usred basne i mita, izraz antropocentrična iluzija i, onda, u pregrštima i izrazi (od varvarizama i turcizama do zloupotrebljenih reči i kovanica): furuna, amurluk, sabaka, dumati dumu, molčaljiv, sjajucavo, utoboljubac, i tako dokle hoćete. Samo jednu rečenicu za primer: „Szbce se vozdiže iznad dremljivog ljudstva, i s mučaljivom melanholijom zavirivaše u sve izbe i izbuške, gde smrtni obitavahu sa svojim krilatim uživanjima i tromim bolovima“: jedan staroslovenski glagol, jedan noviji pridev, jedna strana izupotrebljavana reč, jedan provincializam, jedna kovanica i jedan skoro „ekspresionističko-futuristički“ izraz.

Taj izražajni prostakluk, da tako kažem, ta aljkavost i nehatnost, stilistička razobručanost i raspojašenost, vređa i žuč uzmućuje u čoveku. Ovu knjigu, po tome kako je katkada pisana, čovek bi kroz prozor bacio na ulicu; ali, po tome kuda je ovaj čovek hteo da se popne, na kakve visoke kule snova i misli, na kakvoj je vatri goreo i koliko se zainteresovao za svoja i svačija pitanja, on zaslužuje našu punu pažnju i, ako ne zaslužuje baš lovor, on ima sva prava za malu palmu, lepu malu palmu za svoju lepu retoriku. Jer je ova knjiga zaista – kad se pređe preko svih njenih neravnina i trnja u izrazu i u misli – a ja još treba da pređem i preko toga što se skoro nigde ne slažem sa njom – krepka, zanimljiva knjiga puna poleta. Ja sam se možda i suviše poneo za svojim impresijama – ali sam hteo da ih reknem, ako ne mnogo u slavu pisca, a ono sebi za mir i spokojstvo. Homo homini...

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad