PREDRAG LUCIĆ

Praizvedba drame Aziz, ili Svadba koja je spasila Zapad, koju objavljujemo u ovom broju je najavljena za travanj 2008. u HNK August Cesarec u Varaždinu.
 
AZIZ
ili
SVADBA KOJA JE SPASILA ZAPAD

comédie-franchise
po motivima
"Pira malograđana"
Bertolta Brechta


LICA:

TRIBOULET, luda

JEAN-PIERRE TISCHLER, mladoženja
GENEVIEVE GENF, nevjesta
WALDEMAR DE CRÉDENCE, nevjestin otac
BERNARDETTE, nevjestina sestra
HILDEGARD DE FOIE GRAS, mladoženjina majka
OTTMAR SARABANDE, mladoženjin prijatelj
MADLEINE BIERBRAU, žena
GISCARD BIERBRAU, njezin muž
GEORGES TZARA, mladić

AZIZ, nepoznati

Tri mudraca:
BALTAZAR
GAŠPAR
MELKIOR

DŽIBRIL, melek
GABRIJEL, anđeo


Događa se.


PROLOG

TRIBOULET:
Za Bertija Brechta stari komad taj
Čuli ste sigurno - "Pir malograđana".
I nema tog tko uvjerit može vas
Taj pir da to je svadba naših dana.

Večeras tu će svetkovati ljudi
Što vama niti slučajno ne sliče,
Što svog se kraja mjesto sebe plaše,
A vi znate da vas i sutra bit će.

Pa čak i ako raspukne se scena,
Kroz daske ako predstava isteče,
Vi znate da tom svijetu kraja nema
I da mu kraja nikad biti neće.

Oprostite mi što otegnuh slovo,
Što lupetam, a vama je do slavlja,
Idem odmah, čim upamtite ovo:
Kraj svijeta do u beskraj se nastavlja.


PRVI PRIZOR

Salon u kući Tischlerovih, prigodno pretvoren u svadbenu dvoranu.
Na sredini veliki stol i oko njega devet stolica.
Sve je u valceru.
Plešu svjetlosti i sjene, dame i gospoda, stol i stolice, pladnjevi i zdjele, sirove strasti i pečena prasad.
Nevjestu vrti mladoženjin prijatelj Ottmar, a nevjestina sestra Bernardette okreće mladoženju.
Nevjestin otac rola mladoženjinu majku, a gospođa Madleine Bierbrau uvija se oko mladog Georgesa.
Gospodin Bierbrau pleše sa čašom.

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Jeste li vidjeli kako je srndać u mom gulašu pronašao srnu svog života?

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Mama, molim te...

GENEVIEVE GENF:
Pusti je, neka se veseli.

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Ne mora pričati gadarije. Prevrće mi se želudac kad se sjetim...

GENEVIEVE GENF:
... da si pojeo Bambija?

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Ove stolice od bambusa, koje sam vam donio na poklon čak sa Sumatre, nikako ne idu uz ovaj stol bez stila i bez imena.

GENEVIEVE GENF:
Tata, Jean-Pierre ga je sam napravio.

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Sastavio od gotovih dijelova. Tko još ovdje umije išta napraviti? Nitko. Danas rade samo preplanuli dječaci na dalekim otocima.

MADLEINE BIERBRAU:
Čime rade: bokovima, guzovima? Mašu li anđeoskim krilima dok u njih ulazi tvoj krupni...

GISCARD BIERBRAU:
Madleine, bogamu...

MADLEINE BIERBRAU:
Tvoj krupni kapital?

OTTMAR SARABANDE (uzima gitaru):
Jeste li za jednu čednu pjesmu?

GENEVIEVE GENF:
Baš ti hvala, Otto! Dosta mi je više ovih staračkih imitacija putenosti.

MADLEINE BIERBRAU:
A meni je puna pipica čedne mladeži. Zato što si bila tako mlada i tako čedna, morali su ti sašiti ceradu umjesto normalne vjenčanice.

BERNARDETTE:
A vi ste se udali bez napumpanog stomaka?

MADLEINE BIERBRAU:
Oprosti, djevojčice, ono dolje na stubištu, ono su tvoje gaćice?

BERNARDETTE:
Da su vaše, nitko ne bi ni pomislio da se radi o gaćicama nego o padobranu.

GENEVIEVE GENF:
Tko li je bio sretni skidač?

BERNARDETTE:
Nitko tko ih nije već skinuo i tebi.

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Otto, sviraj, molim te...

MADLEINE BIERBRAU:
Već je on nekome zasvirao.

GISCARD BIERBRAU (Bernardetti):
Ne rumenite se toliko, molim vas. Zabunit ću se pa ću prevrnuti vas umjesto ove boce.

BERNARDETTE:
Stara prostačino!

MADLEINE BIERBRAU:
Djevojčice, pobogu... Gdje ste u ovoj podrtini vidjeli zrnce prostote? Pa on je odavno ispražnjen od života!

OTTMAR SARABANDE:
A zašto mu ga vi ne udahnete?

MADLEINE BIERBRAU:
Mislite da me vaša drskost ostavlja bez daha?

GENEVIEVE GENF:
Otto, sviraj! Poludjet ću od te zagrobne koketerije!

DRUGI PRIZOR

Svi su se, osim mladoženjina prijatelja Ottmara, smjestili u stolice od bambusa. Ottmar se s gitarom u ruci penje na stol.

OTTMAR SARABANDE:
Našim mladencima u čast - "Balada o vrlini":
On i ona su se sreli,
On i ona su se htjeli,
On i ona su se smjeli,
On i ona su se... je li.

MADLEINE BIERBRAU:
Bravo!

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Na čemu bravo? Na lascivnosti?

MADLEINE BIERBRAU:
A vi kao ne znate da su se on i ona... je li?

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Pa ako i jesu, zar treba trubiti o tome?

BERNARDETTE:
O čemu, o čemu?

MADLEINE BIERBRAU:
O... je li, o... je li.

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Sviraj dalje, Otto!

GENEVIEVE GENF:
Voljela bih da ovo nisam shvatila.

OTTMAR SARABANDE:
On i ona su se... je li,
On i ona su se... gdje li,
On i ona su se spleli,
On i ona u kapeli.

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Na svetom mjestu? Koga sam ja to othranila?

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Daj, mama, ne gnjavi!

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Bože moj, Bože moj!

OTTMAR SARABANDE:
Mama pita svoga sina:
Gdje je nevjesti vrlina?
Zar je ona, Bože prosti,
Tu pred nama bez kreposti?

GENEVIEVE GENF:
Jean-Pierre, bljuje mi se!

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Ali, mila, ako misliš da sam mu ja ispričao...

GENEVIEVE GENF:
A šta bih trebala misliti? Da si mutav baš u svemu?

OTTMAR SARABANDE:
Ne svađati se, ne rječkati se, ne zadijevati se... Pred vama je čitav život, a pred svima nama ova noć, ova ponoć kada počinje čarolija koju darujemo našoj mladenki, našoj dragoj Genevieve. Čarolija za Genevieve Genf, užitak za vas sve!

Skače sa stola i odlazi prema vratima.


TREĆI PRIZOR

U svadbenu dvoranu ulazi ogromna samohodna torta. Kreće se u ritmu što ga ceremonijalmajstor Ottmar udara po rezonantnoj kutiji.

OTTMAR SARABANDE:
Deset! Devet! Osam! Sedam! Trideset šest! Pedeset pet! Dvadeset četiri! Tri! Dva! Jedan! Nula!

Svi iščekuju što će se dogoditi, ali se ne događa...

OTTMAR SARABANDE:
Rekao sam nula, a ne ništa!

SVI:
Nula! Nula! Nula!

OTTMAR SARABANDE:
Nutrino, odgovori! Srce naslade, kucaš li? (Cirkusantski se klanja svatovima, smješkajući se poput opsjenara kojemu ne pali trik.)

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Kad bi moj dragi prijatelj Otto prestao izvoditi svoje gluparije, mislim da bi i Svemir uvenuo.

GISCARD BIERBRAU:
Predugo je i cvao, ako mene pitate.

GENEVIEVE GENF:
Baš me briga za Svemir. Ali zašto pravi kraval baš od mog vjenčanja?

MADLEINE BIERBRAU:
Valjda zato što se baš večeras baš vi udajete.

Ottmar lupa po torti. Ljulja je. Pentra se po njoj.

OTTMAR SARABANDE:
Čuješ li ti unutra? Ima li uopće koga?

Naposljetku rastvara tortu i zaviruje u njezinu unutrašnjost.

OTTMAR SARABANDE:
Šta je? Šta si se ukipio?

Odmiče se od torte i ponovo hvata gitaru. Udara crescendo.

OTTMAR SARABANDE (pjeva na neurotičnu melodiju):
Izađi van, van, van, van,
Učini mi dan, dan, dan, dan...


GISCARD BIERBRAU (otpjevava):
Čuvaj se dana i kad darove nose,
I kad darove nose, darove nose...

Iz torte polako i zbunjeno izlazi Nepoznati - mladić odjeven u sweater s kapuljačom na glavi, u traperice i patike. Put mu je nešto tamnija, a pogled nešto tužniji no što se pristoji donijeti na svadbu.

OTTMAR SARABANDE:
Hej, najmljena tjelesino, zašto se ne pokreneš? Hej, gipkosti, što ime ti je lijenost i što plaćena si živim novcem da nas zabaviš ako treba i do smrti, hoćeš li napokon zaplesati?

Nepoznati se pokušava probiti kroz svatovsku družinu koja se natisnula oko njega. Pokreti su mu elegantni i profinjeni, i čini se da bi svaki čas mogao zaplesati, samo kada bi se uspio izvući iz gomile.

GENEVIEVE GENF:
Zašto nas gleda... ovako čudno?

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Zašto izgleda... ovako nepristojno?

OTTMAR SARABANDE:
Vidjet ćete kako to nebijelo tijelo izgleda kad se raspleše.

MADLEINE BIERBRAU:
Bolje bi bilo da smo mi nastavili s plesom.

OTTMAR SARABANDE:
Gospođo, molim vas, pa katkad i zastati treba da bismo se poslije opet prevrtali kao da nam je prvi put... Dajte, ljudi, ohrabrimo ga!

Predvođeni Ottom i njegovom gitarom, svi plješću i udaraju u što stignu.

SVATOVI:
Ples! Ples! Ples! Ples!

Nepoznati se povlači pred razuzdanim svatovima. Kad dođe do zida, naglo se okrene, skine kapuljaču i zastane u jednom napregnutom stavu, kao da će svaki čas prsnuti.

SVATOVI:
Pl...

Isprva se ukoče, a onda se stanu polako odmicati unatrag. Gomila se naposljetku rasturi na sve strane.

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Otto, kakva je ovo ludorija?


OTTMAR SARABANDE:
Jean-Pierre moj dragi i upravo vjenčani, ovo je neka greška.

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Ovo je, ako mene pitaš, Marokaner iz predgrađa. A to je greška nad greškama.

BERNARDETTE:
Zašto bi bila greška? Pa i Marokaneri plešu.

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Ovaj ne pleše.

MADLEINE BIERBRAU:
Oni plešu samo dok potpaljuju automobile i kioske, dok naši gradovi gore. A kada im platiš da plešu, onda ništa.

OTTMAR SARABANDE:
Ovo je neka paklena greška.

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Zar ima paklenije greške od Marokanera?

BERNARDETTE:
Možda uopće nije Marokaner. Možda je to Roberto Zucco.

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Kakav Roberto, vidiš da je to nekakav... (Šapće joj na uho.)

BERNARDETTE:
Otkud znaš da je Hamdija?

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Glupačo, ne govori naglas! Čut će nas!

BERNARDETTE:
Pa šta ima lošega u tome ako čovjek čuje svoje ime? (Nepoznatom.) Hej, Hamdija! Hamdija, Hamdija, Hamdija!

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Umukni, ludo! Možda uopće nije Hamdija.

BERNARDETTE:
Ali ti si rekao da jest.

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
To se samo tako kaže.

BERNARDETTE:
Zašto se tako kaže?

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Zato što su svi oni...

Duga pauza. Svaki svat traži djelić praznoga prostora u koji bi sklonio pogled.

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Bojim se da ste u pravu. I da je ovaj doista to.

GENEVIEVE GENF:
Otto, hoćeš li mi napokon otkriti koga smo zapravo očekivali na mojoj svadbi?

MADLEINE BIERBRAU:
Go-go plesača, a koga drugog, slatka mala nevina djevojčice, sazdana od naivnosti i kreposti.

GENEVIEVE GENF:
Otto, je li to istina?

OTTMAR SARABANDE (pjeva konfuzno udarajući po žicama gitare):
Istina, istina... da mi je znat
Tko po toj ludi navija sat.

GENEVIEVE GENF:
I on bi se posve skinuo, zar ne, Otto?

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Tebe to pali?

GENEVIEVE GENF:
A šta bi me trebalo paliti? Rad nogu tvoga stola? Toga sam se, hvala, nagledala. Dakle, Otto?

OTTMAR SARABANDE:
Platio sam da otpleše svoje sve do gole kože.

GENEVIEVE GENF:
I gdje je taj plesač sada?

GISCARD BIERBRAU:
Vjerojatno ga je pojeo ovaj ljudožder. Znao je da mu ovdje nema kruha.

MADLEINE BIERBRAU:
Prestani sa svojim alkoholnim dosjetkama!

GISCARD BIERBRAU:
U pravu si, ovaj svijet nije vrijedan moje zajebancije.

MADLEINE BIERBRAU:
Kronični idiote! Kako ne pomisliš da je ovaj tu možda opasan eksplozivom i da svakoga časa može...

Duga pauza u kojoj se svatovi grupiraju oko stola.

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Što može svakoga časa?

OTTMAR SARABANDE (pjeva):
Najebati naša rasa,
Kojoj više nema spasa.

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Otto, bojim se da mi pomalo ideš na živce.

OTTMAR SARABANDE:
Idem ja kući, pa da vidim kako ćeš se iznijeti s ovim.

GENEVIEVE GENF:
Ne ideš ti nikamo, Otto.

BERNARDETTE:
Otto, mogu li s tobom?

GENEVIEVE GENF:
Pokvarenušo!

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Ne možeš tek tako otići, Otto. Ovo je i tvoja svadba. I sviju vas. I svi smo je dužni proslaviti do kraja.

OTTMAR SARABANDE:
Bojim se da ovo više nije svadba.

GISCARD BIERBRAU:
I da će jedini razlog za slavlje biti ako joj dočekamo kraj.

GENEVIEVE GENF:
Krasni gosti!

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Tko se ovome mogao nadati?

GENEVIEVE GENF:
Ne čupaj tu kosu, ionako je nemaš napretek.

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Što da radimo ako je on stvarno ono što se bojimo da jest?

GEORGES TZARA:
Umjesto sretnim mladencima nazdravite sretnim strahovima.

BERNARDETTE (zaputi se nekoliko koraka prema Nepoznatom):
Hej, Hamdija!

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Bernardette, molim te, prestani!

BERNARDETTE:
Hamdija, hajde svuci se i pokaži im da ne nosiš nikakve bombe.

MADLEINE BIERBRAU:
Zavidim vam, djevojčice, što i u ovakvom trenutku možete misliti na one stvari.

BERNARDETTE:
Hajde, Hamdija, svuci se...

OTTMAR SARABANDE (uz gitaru):
Svuci se! Svuci se! Svuci se!

SVATOVI:
Svuci se! Svuci se! Svuci se!

Nepoznati krene prema njima. Dugo se gledaju bez da trepnu, a onda svatovi jedan za drugim počnu obarati poglede.

OTTMAR SARABANDE:
Ne zajebavajmo se, ljudi! On je stvarno u stanju raznijeti i sebe i sve nas.

BERNARDETTE:
Kako znaš, Otto?

OTTMAR SARABANDE (i dalje buljeći u pod):
Vidim mu to iz očiju.

BERNARDETTE:
Ali ja ne vidim ni kamo on ni kako gleda.

GISCARD BIERBRAU:
Slatka djevojčice, iz njegovog se izgubljenog pogleda vidi da je i naš svijet, barem što se njega tiče, izgubljen. I da će taj vaš Hamdija vrlo brzo u to uvjeriti i nas. Evo, samo što nije...

Giscard Bierbrau skoči u zaklon, iza najbliže stolice. Nakon nekoliko trenutaka u zaklone se stropoštaju i ostali svatovi.
Žene vrište, isprva neartikulirano, a onda se to pretvara u opernu ariju.
Nepoznati stavlja ruke na uši i odlazi do samog ruba scene.

GEORGES TZARA:
Kako je strah čudesno lijep!

Giscard se podiže iz zaklona uz glasan smijeh.

GISCARD BIERBRAU:
Baš zanimljivo, nije eksplodirao. Možda ima tvorničku grešku.

MADLEINE BIERBRAU:
Idiote bolesni! Srce samo što mi nije eksplodiralo.

GISCARD BIERBRAU:
Pojma nisam imao, ljubljena, da si i ti terorist. I da svih ovih godina spavam na bačvi baruta.

MADLEINE BIERBRAU:
Mater ti je bačva. Od čamovine. U ilovači.

GISCARD BIERBRAU:
Ne diraj u mrtve.

MADLEINE BIERBRAU:
Kao da kod tebe ima išta živo.

GENEVIEVE GENF:
Mi moramo pozvati pomoć.

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Kad si se udala za bespomoćnog maminog sineka.

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Da nismo iz pristojne kuće, sad bih vam viljuškom izbola tu mješinu.

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Ne trvite se međusobno, molim vas. Pa vidite li da...

GENEVIEVE GENF:
Otto, preklinjem te, uradi nešto!

Ottmar se sklanja u unutrašnjost torte i vadi mobitel.

OTTMAR SARABANDE (tuli poput telefonskog signala):
Nitko, nitko i nitko. U agenciji se ne javlja nitko.

GISCARD BIERBRAU:
U kakvoj agenciji? Za nekretnine?

OTTMAR SARABANDE:
U agenciji gdje sam naručio tortu s plesačem.

GISCARD BIERBRAU:
Mislite da bi vam ga primili natrag?

OTTMAR SARABANDE (opet ulazi u unutrašnjost torte i ukucava brojeve na mobitelu):
Halo, policija... Imamo problem s... (Šaptom.) teroristom. Molim? Pa šta mene briga za čitav svijet?! Čitavom svijetu ovoga časa nitko ne stoji pred nosom s paklenim opasačem spremnim da...

GISCARD BIERBRAU:
To vi samo mislite, dječače.

OTTMAR SARABANDE (u mobitel):
Sve ja znam o tome što se zbiva po predgrađima, ali to me ne... Dobro, hvala vam. Ali čim, čim prije.

GENEVIEVE GENF:
Hoće li poslati patrolu?

OTTMAR SARABANDE:
Poslat će... nekoga. Rekli su da...

GISCARD BIERBRAU:
Da se ponašamo kao da smo na svadbi?

OTTMAR SARABANDE (udara u gitarske žice):
Rekli su da budemo mirni i pribrani, mirni i pribrani, mirni i pribrani...

Uzme stolicu i sjedne za stol. Isto urade i ostali svatovi, grabeći se za stolice, hranu i piće.

BERNARDETTE:
A da ponudimo i Hamdiju?

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Nemamo dovoljno stolica.

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Ni tanjura.

OTTMAR SARABANDE:
Najbolje da se ne obaziremo na njega.

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Najbolje da se pomolimo prije jela. Oče naš...

SVATOVI:
... koji jesi na nebesima, sveti se ime tvoje, dođi kraljevstvo tvoje...

ČETVRTI PRIZOR

U svadbenu dvoranu stižu tri interventna mudraca u vojnim uniformama i s debelim knjigama uvezanim u maskirno platno.

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Šta je sad ovo? Tko ste vi?

GISCARD BIERBRAU (posprdno):
Naši spasitelji.

GAŠPAR:
Mi smo nadaleko poznati, ali izgleda da smo zalutali među prostake.

BALTAZAR:
Nitko nas ne prepoznaje? Čak ni mene?

OTTMAR SARABANDE:
A zašto bi itko morao znati za vas?

MELKIOR:
Zato što mi mislimo.

GISCARD BIERBRAU:
A šta vi to mislite?

GAŠPAR:
Zar je moguće da nitko od vas nije čitao moje oglede o Drugom pod naslovom "Nema Trećeg"?

Muk.

GAŠPAR:
Nijedno od tri izdanja objavljena kod Thinkarta?

Opet muk.

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Gospodo, molim vas, ne zamarajte se tim glupostima.

GAŠPAR:
Nisu to gluposti. To su ogledi bez kojih je nemoguće suvislo raspravljati o našoj stvarnosti.

GISCARD BIERBRAU:
Toliko stvarnosnika nema ni u najbolesnijem snu.

MADLEINE BIERBRAU:
Je li ti hoćeš da oni odu i prije no što nas pokušaju spasiti?


HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Priđite k stolu, gospodo! Jeste li za gusji vrat u kragni od rolanog zeca?

JEAN-PIERRE TISCHLER:
I ti ćeš, mama, nepoznate ljude pozvati za moj svadbeni stol?

GENEVIEVE GENF:
Nepoznati ljudi ti, ako nisi primijetio, izlaze iz tvoje svadbene torte.

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Nisu nepoznati. Rekli su da su vrlo poznati, ali mi izgleda nismo čuli za njih. Neka sjednu, ima dovoljno i zamamnih jestvina i biranih pića.

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
I bambusovih stolica sa Sumatre.

GEORGES TZARA:
A još maločas nije bilo ničega.

WALDEMAR DE CRÉDENCE (grubo izvlači stolicu ispod mladića):
Napravite mjesta za naše spasitelje!

MELKIOR:
Hvala vam, ali mi nismo došli jesti. Mi smo ovdje na dužnosti.

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
A što je vaša dužnost?

MELKIOR:
Da mislimo.

MADLEINE BIERBRAU:
Baš zanimljivo.

GISCARD BIERBRAU:
Šta je tu zanimljivo: što će neko s prstom na čelu razmišljati o onome s prstom na detonatoru?! O tome je trebalo misliti prije.

MELKIOR:
Katkad i u najtežim situacijama sine spasonosna misao.

GISCARD BIERBRAU:
Ja radije ne bih mislio o onome što će ovdje sijevnuti. Iako mi je sasvim svejedno.

MELKIOR:
Štogod da se dogodi na ovom svijetu, mi smo to dužni promisliti. Mi odgovaramo zahtjevima vremena i komunalnoj službi za promišljanje svijeta koja nas je ovamo poslala.

GISCARD BIERBRAU:
Ma ovdje se neće dogoditi ništa. Nije taj svijet, o kojemu vi kao mislite, rođen pod sretnom zvijezdom pa da mu se nešto dogodi.

MADLEINE BIERBRAU:
Možda bi imao bolje mišljenje o njemu da je rođen u bačvi.

GISCARD BIERBRAU:
To bi također bilo ništa, ali s ulazom i izlazom.

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Zašto ste tako zapeli za to ništa? Zar naše vjenčanje ikome od pozvanih može biti ništa?

GISCARD BIERBRAU:
Ne znaš ti, sinko, mudrace. Njima je sve osim njihova mudroslovlja manje-više ništa.

BALTAZAR:
Zanimljiva misao.

GAŠPAR:
Goli verbalizam.

MADLEINE BIERBRAU:
Goli alkoholizam.

MELKIOR:
Ne bih se tako zalijetao.

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Uvrijedit ćete me ako ne uzmete ništa s ove trpeze.

Svatovi ustaju od stola. Tri mudraca sjedaju i halapljivo jedu.

GAŠPAR:
Zašto tako buljite u nas? Niste nikad vidjeli ljude kako jedu?

GISCARD BIERBRAU:
Nismo nikad vidjeli ljude kako promišljaju.

Mudraci se otimaju oko posljednjih zalogaja.

OTTMAR SARABANDE:
I... hoće li ta misao?

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Plaća li se mišljenje po satu ili po učinku?

Mudraci pokušavaju uspostaviti normalan ritam disanja nakon prežderavanja i nalijevanja.

GENEVIEVE GENF (mladoženji):
Ti ćeš na svojoj svadbi i dalje trpjeti svaku svinjariju koju bilo tko izvoli napraviti?

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Ali ovo je i tvoja svadba. Uzela si me za muža svojom slobodnom voljom.

GENEVIEVE GENF:
Udarila bih te svojom slobodnom nogom da ne moram misliti na...

OTTMAR SARABANDE:
Pustite sad slatke bračne razmirice. Ima tko je zadužen da misli. (Mudracima.) Dakle, gospodo, mislite li?

MELKIOR:
Mislimo.

OTTMAR SARABANDE:
Mislite li da je naša bojazan opravdana?

MELKIOR:
A čega se vi to bojite?

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Bojimo se da bi ovaj tu mogao eksplodirati.

MELKIOR:
Tko to?

BERNARDETTE:
Tata misli na Hamdiju.

MELKIOR:
A tko je Hamdija?

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Ovaj tamo.

MELKIOR:
Čujte, evolucijom naše misli odavno smo došli do spoznaje kako nema tog Hamdije koji ne može eksplodirati.

Duga pauza.

HILDEGARD DE FOIE GRAS (kršeći ruke):
Bože moj, Bože moj!

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Otkud znamo da je ovaj nezvani svat to što i vi mislite da jest? Hoćete li nam ponuditi razumno objašnjenje?

GAŠPAR:
Zar sumnjate u naše sposobnosti?

BALTAZAR:
Mladiću dragi, progovorit će sada iz mene iskustvo našeg nesretnog naraštaja. Jednom je jedan takav ušao u kupe, u vlaku kojim su neki moji poznanici putovali na simpozij o Kantovoj viziji svjetskoga mira. Nitko od njih nije niti podigao pogled s novina, časopisa, knjiga, a svi su znali da je unutra... nekakav Magrepčanac.

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Kako su znali?

BALTAZAR:
Njegovo prisustvo ih je gušilo, štipalo za oči i nosnice. Ali oni su sve to mirno podnijeli, jer, eto, tada je još vladalo bolesno uvjerenje da moramo biti tolerantni prema svakom smradu.

GISCARD BIERBRAU:
I nijednom nisu podigli pogled?

BALTAZAR:
Ne.

GISCARD BIERBRAU:
Čudesna hrabrost! Ja se ne bih usudio tako otvoreno pokazivati svoj prezir.

GEORGES TZARA:
Kao da su umna gospoda imala što drugo pokazati!

BALTAZAR:
Polako, mladiću! Nismo mi krivi što još nije niti će ikada biti napravljen kupe u kojem bi bilo dovoljno zraka za sve.

MELKIOR:
I ja čitav život strepim da mi jedan takav ne bane u kupe.

BALTAZAR:
I zato se ne voziš ničim osim biciklom?

GAŠPAR:
Dajte, uozbiljimo naš diskurs! Možda je ovaj tu... kako da ga nazovem... opasan eksplozivom.

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Ne možda, nego sigurno.

GAŠPAR:
Mi smo tu da kažemo što je možda, a što sigurno.

GEORGES TZARA:
Zar bi čovjek živio među nama ovakvima da nije samoubojica?

GAŠPAR:
Mi smo tu da kažemo je li to uopće čovjek.

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Dečko je mlad, pa se malo šali.

BALTAZAR:
Neka se suzdrži od tih otrovnih šala. Samo se idioti rugaju smrti.

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Kakvoj smrti?

BALTAZAR:
Smrti koja vam prijeti.

Duga pauza.

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Recite da se šalite. Recite da je ovo samo bezazleni namjernik koji...

GAŠPAR:
... će od vas napraviti bezazlene žrtve? Gospođo draga, nema bezazlenih žrtava.

BALTAZAR:
Kolega je u pravu. Definicija žrtve isključuje bezazlenost. Ne možete stradati bez razloga, jer to onda nije nikakvo stradanje.

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Ali mi ne želimo biti žrtve.

BALTAZAR:
Onda se potrpajte u autobus i poginite u prometu, pa nećete biti žrtve nego statističke činjenice.

GAŠPAR:
Dajte, pokažite malo dostojanstva!

GISCARD BIERBRAU:
A gospoda će nam pokazati smisao našeg stradanja.

MELKIOR:
Hoćete li nas pustiti da radimo svoj posao?

GISCARD BIERBRAU:
Samo izvolite.

PETI PRIZOR

Tri mudraca formiraju gladijatorski trokut, leđima okrenuti jedan ka drugome, i kreću u aktivno promišljanje Nepoznatog.
Rastvaraju knjige, stavljaju naočale s maskirnim okvirima i Nepoznatog promatraju sa sigurne distance. Nepoznati neko vrijeme gleda u njih, a onda im okreće leđa.

MELKIOR:
Misliš?

BALTAZAR:
Mislim.

MELKIOR:
Dakle?

GAŠPAR:
Nastojim.

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Ta misao nikako da padne s nebesa.

OTTMAR SARABANDE (svira neku araboidnu melodiju):
Bojim se da pripreme nam slijede
Suživljenja s gospodinom glede....

Trokut mudraca se polako i oprezno povlači prema stolu.

OTTMAR SARABANDE:
Kažem: bojim se da ćemo se morati pripremiti na suživot s dotičnim.

MELKIOR (zatvara knjižurinu, izmožden od aktivnog promišljanja):
Ili na obranu od njega.

GISCARD BIERBRAU:
Koliko ja vidim, on nikoga ne napada.

MADLEINE BIERBRAU:
Da manje gledaš u kriglu, vidio bi da smo u bezizlaznoj situaciji.

GISCARD BIERBRAU:
A tko nam smeta da se pokupimo i odemo?

GENEVIEVE GENF:
Da odem s vlastitog vjenčanja?

GISCARD BIERBRAU:
Pa nije to tako strašno. Svi svatovi bi ti pravili društvo. Prekrasan prizor: sva svadba otišla s vjenčanja.

MADLEINE BIERBRAU:
Bilo bi krajnje vrijeme da se otrijezniš.

GISCARD BIERBRAU:
Radije ću se zapiti do kraja.

GAŠPAR:
Nikakvi odlasci, pa tako ni oni u pijanstvo, ne dolaze u obzir. Mi ovdje moramo braniti vrijednosti zapadne civilizacije!

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Ja moram braniti svoj dom.

MELKIOR:
Mislim da sada nije vrijeme za isticanje razlika. Svi moramo obraniti sve nas i sve naše. Molimo vas da slijedite naše zapovijedi. Hajde, uhvatite ovaj stol i okrenite ga!

GAŠPAR:
Što čekate? Ne mislite valjda da ćemo vas mi braniti!

Svatovi pod mudrim vodstvom izvrću stol i postavljaju ga kao barikadu.

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Jeste li poludjeli? Šta to radite s mojim stolom?

MELKIOR:
A sada stolice!

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Pažljivo, molim vas. Dovezao sam ih čak sa Sumatre.

GISCARD BIERBRAU:
Da stradaju na braniku zapadne civilizacije.

GEORGES TZARA (praveći zaklon od izvrnute stolice):
Sumatro, brani nas! Za nas su ionako uvijek ginuli drugi.

GAŠPAR:
Mladiću, nećemo trpjeti vaš defetizam!

MELKIOR:
Već vidim korice svoje sljedeće knjige: "Svadba koja je spasila Zapad".

Postavljanje barikada kulminira guranjem ogromne torte na grudobran zapadne civilizacije. Mudraci i svatovi zauzimaju obrambene položaje iza barikada.

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Bože moj, Bože moj!


GAŠPAR:
Ne spominjite ime Božje uzalud!

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Ne spominjem ga uzalud. Dozivam ga.

GAŠPAR:
Nemate ga što dozivati. On je dozvao sve nas da stanemo na branik.

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Ali što da radimo na braniku?

GAŠPAR:
Ponašajte se normalno. Dok čekate sljedeće zapovijedi, ostanite pribrani i razgovarajte o bilo čemu.

MELKIOR:
Pod uvjetom da ne narušavate borbeni poredak.

BALTAZAR:
I da ne zapostavite tjelesnu spremu. Idemo: jedan-dva!

Mudraci su postrojili svatove i rukovode njihovom tjelovježbom.

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Znaju li ti Arapljani što je vjenčanje?

MADLEINE BIERBRAU:
Da, imaju li i oni svadbe?

BERNARDETTE:
A šta ste mislili: kako se oni razmnožavaju? Diobom stanica? Pomoću prašnika i tučka?

MADLEINE BIERBRAU:
Negdje sam čitala da se oni razmnožavaju demografskim bumom.

MELKIOR:
Budite ljubazni, pa izbjegavajte bum i slične eksplozivne riječi.

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Da mi je samo znati tko ga je poslao.

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Njegov Poslanik.

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Stvarno mi nije jasno.

MADLEINE BIERBRAU:
Bojim se da je sve jasno.

BERNARDETTE:
Jasno je samo da ne znamo tko je. Vi želite da je to neki Marokaner koji će se tu raznijeti i poubijati sve nas, a ja želim da je to Roberto Zucco.

MADLEINE BIERBRAU:
Tko ti je taj Roberto?

BERNARDETTE:
Čovjek mojih snova. Jednom sam sanjala da je banuo na moju svadbu i oteo me.

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Kako te nije sram, ti... ti...

BERNARDETTE:
Hajde reci slobodno! Hajde reci: ti, droljo jedna!

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Smatraj da sam rekao.

BERNARDETTE:
Hvala, gospodine oče! A vi, vi nikada ne sanjate? Samo drolje sanjaju, ha? Pa radije ću biti drolja nego živjeti bez snova.

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Izbacit ću ja tog Roberta iz tvojih snova!

BERNARDETTE:
Ti? Ti nisi u stanju izbaciti ni ovog tu nesretnika na ulicu.

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Jesi li luda?! Pa da nam za vrat navučem čitav taj njegov pomahnitali svijet, da te njihove bogomolje, koje ionako nalikuju raketama, najednom budu ispaljene snagom njihova vjerskog ludila.

GEORGES TZARA:
Zašto sve hoćete protumačiti kroz religiju? Pa nije čovjek nastao iz vjere nego iz nevolje.

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Hoćete reći, mladiću, da je Bog bio nevjernik?

GEORGES TZARA:
Prije nevoljnik.

MADLEINE BIERBRAU:
Nije vjerovao u nas kad nas je stvarao?

GEORGES TZARA:
Ma nije vjerovao u sebe. Ruke su mu se tresle i sad, eto, vidimo rezultat.

BERNARDETTE:
Bog je, po tebi, šeprtlja?

GEORGES TZARA:
Ne, Bog je strah.

GAŠPAR:
Vi, mladiću, ne razumijete ništa.

GEORGES TZARA:
Ja razumijem Boga. I sve mu opraštam. Od čega je napravljen, još je i dobar.

GAŠPAR:
A od čega je to napravljen?

GEORGES TZARA:
Od našeg straha.

GISCARD BIERBRAU:
Zgodno primijećeno, dječače... A šta je, po vama, starije: Bog ili strah?

GAŠPAR:
Sve same komunističke svinjarije!

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
S takvim pogledima, mladiću, možete odmah preći na islam.

BERNARDETTE:
A šta ti pa znaš o tom islamu?

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Moji radnici na Baliju bili su islamci. Pokušao sam od njih doznati nešto o njihovoj vjeri, ali njih je nažalost zanimalo samo hoću li im podignuti cijenu radnog sata.

GEORGES TZARA:
I tako ste jadni ostali prikraćeni za informaciju o pet stupova islama, a vaši radnici za barem dolar-dva po satu.

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Kakav dolar?! S njima se razgovara isključivo u centima.

GISCARD BIERBRAU:
Dok se još imalo što čitati, ja sam čitao da se neki među njima spore i oko broja Prorokovih nasljednika. Nikako da izračunaju. Ne znaju je li ih pet, sedam ili dvanaest.

MADLEINE BIERBRAU:
Dvanaest? Šta je taj radio, štrcao gdje bi stigao? Sigurno je imao četiri-pet žena.

GISCARD BIERBRAU:
Ne radi se o njegovoj djeci, glupačo!

MADLEINE BIERBRAU:
Zašto sam ja glupa ako oni ne znaju točan broj nasljednika?!

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Primitivci! Sigurno nemaju ni burzu.

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Ni infinitezimale...

GEORGES TZARA:
Ma nemaju ni brojeve, jer smo ih uzeli od njih, pa im nikad nismo vratili.

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Kakve brojeve? Kao da mi oduvijek nismo imali svoje brojeve!

GEORGES TZARA:
A šta mislite, zašto se ti naši brojevi zovu arapskima?

GISCARD BIERBRAU:
Naši se brojevi zovu prostima.

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Možda ste u pravu, možda smo ih nazvali po tim prostacima.

GEORGES TZARA:
Prije će biti da ste vi nazvani po jednom njihovom izumu.

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
A šta su to oni izumili?

GEORGES TZARA:
Nulu.

GENEVIEVE GENF:
Ovo je tako bolesno, tako bolesno... Govoriti tolike gluposti, a svaki čas možemo odletjeti u zrak.

GISCARD BIERBRAU:
Mlada damo, nećemo govoriti nakon što odletimo u zrak, pa moramo sada. Je li tako, gospodo mudraci?

BALTAZAR:
Da, došla su posljednja vremena u kojima se suočavamo s radikalnim iskazom radikalnog gubitništva.

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Što oni zapravo hoće?


BALTAZAR:
Ništa.

GAŠPAR:
Ali i to ništa je naše.

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
I nećemo im ga dati.

GEORGES TZARA:
Tako je! Ne odstupajte ni za milimetar od tog našeg ničega!

GAŠPAR:
Samo se vi sprdajte... Civiliziran čovjek bi trebao pokazati barem trun sućuti za civilizaciju u njezinim najtežim trenucima.

GEORGES TZARA:
Ah, evo zaplakat ću.

GAŠPAR:
Zašto ne odete tamo u predgrađa i pridružite se palikućama?

GEORGES TZARA:
Ja, za razliku od vas, smijem otići tamo.

MADLEINE BIERBRAU:
Povedite onda i ovog tu... (Pokazuje na svoga muža.) Bili biste krasni pajdaši.

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Znao sam ja da nam je ovaj mladić odnekud ubačen.

MADLEINE BIERBRAU:
Zašto ga ne izbacimo?

BALTAZAR:
Nije vrijeme za sumnjičenja i raskole. Moramo pokazati zajedništvo. Samo to ih može zastrašiti i odvratiti od njihova nauma.

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Bolje da oni strahuju od nas nego mi od njih.

GEORGES TZARA:
Da nije našega straha, možda ne bi bilo ni njihovog.

GAŠPAR:
Opet komunističke svinjarije!

Nepoznati je u međuvremenu došao do barikada i nadviruje se nad njih.


HILDEGARD DE FOIE GRAS:
On... on je tu. On nas gleda.

GEORGES TZARA:
Ima što i vidjeti.

MELKIOR:
Brzo! Povlačenje na rezervne položaje.

Svatovi i mudraci odvlače barikade dalje od Nepoznatog.

GAŠPAR:
Brže! Brže!

GISCARD BIERBRAU:
Krasan manevar! Sada smo stjerani uza zid.

MELKIOR:
Barem nas neće zaskočiti s leđa.

ŠESTI PRIZOR

Nepoznati ostaje nasred prostorije. Duga pauza.

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Ne damo mu više ni pedlja!

GENEVIEVE GENF:
Ne izazivajte ga! Hoćete li da nam dođe i ovamo?

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Morali bismo ga nekako smekšati. Možda pokazati nekakvo, šta ja znam, razumijevanje.

BALTAZAR:
Razumijevanje za njegovo radikalno ništa?

GAŠPAR:
Katkad je razumno razumijevati, makar se ne imalo što razumjeti. Uostalom, to nam je posao.

MELKIOR:
Možda bih ja mogao pokušati. (Oprezno se nadviri preko barikada, s pladnjem kao štitom.) Čujte, vi... Ja nisam potpisao peticiju za onog vašeg svetogrdnog pisca Al-Salmanija. To se meni, da vam budem iskren, ništa ne sviđa. Zašto bi on vrijeđao vaše svetinje? Čekam kada će pljunuti i na naše, u znak zahvalnosti za sva naša dobročinstva... A čitao sam, znate, i onog Abdulhabdulnasira...

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Izvedite gospodina u park, pa se tamo lijepo popričajte o njihovoj književnosti. Pa nek vas gospon u polemičkom žaru nakljuka šrapnelima.

MADLEINE BIERBRAU:
Točno. Zašto da stradamo i mi koji nismo ništa čitali?!

MELKIOR:
Hoćete li me pustiti da uspostavim dijalog?

BALTAZAR:
Ti doista vjeruješ da je to moguće?

MELKIOR:
Znaš da ne vjerujem.

BALTAZAR:
Pa zašto onda pokušavaš?

MELKIOR:
Oprosti, pogrešno sam se izrazio. Dakle, hoćete li me pustiti da uspostavim monolog?

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Uspostavite štogod hoćete, ako je to u interesu našega spasa.

MELKIOR (dovikuje u pravcu Nepoznatog):
Recite mi, gospon, kako kod vas doma, kako u vašem svijetu? Kako ljudska prava?

GISCARD BIERBRAU:
Općim i vas i prava! Što ne pitate za nekog čovjeka: kako je, šta ja znam, Ahmed ili Mustafa?

MELKIOR:
Ali ja ne poznajem nikakvog Ahmeda ni Mustafu.

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Kakvi Ahmedi i Mustafe?! Kakvi dijalozi i monolozi?! Vi tu lupetate, a moji poslovi stoje.

MELKIOR:
Ne lupetamo, gospodine. Mi samo dokazujemo da za dijalog civilizacija kakav smo željeli uspostaviti nemamo sugovornika.

GEORGES TZARA:
Zato imamo krasnoga govornika. Zašto uopće govorite? Zašto ne napišete svoju novu knjigu pa mu je pošaljete?

Nepoznati sjeda na pod.

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
On... on je sjeo.

Melkior se stropošta u zaklon.

BALTAZAR:
To znači da ne namjerava otići.

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Što da radimo?

BALTAZAR:
Raširimo front!

GISCARD BIERBRAU:
Pametnije bi nam bilo da dezertiramo.

BALTAZAR:
Rekao sam da širite front a ne defetizam!

GISCARD BIERBRAU:
Zar vi niste pratili vijesti posljednjih mjeseci? Iz dana u dan slušamo kako je njihova mreža posvuda oko nas.

GAŠPAR:
I naša je mreža posvuda oko njihove.


GISCARD BIERBRAU:
Ako je naša mreža razapeta oko njihove u kojoj smo mi, to znači da smo zapravo uhvaćeni u svoju vlastitu mrežu.

MADLEINE BIERBRAU:
Ti si uhvaćen u svoju vlastitu čašu.

GISCARD BIERBRAU:
I ja mislim da mi ne razdiremo tu njihovu mrežu samo zato jer bez nje ni ova naša ne bi bila čitava.

GAŠPAR:
Je li vas netko ovlastio da mislite?

GISCARD BIERBRAU:
A vi mislite da se ne bi smjelo misliti o tome tko nas je ustvari sapeo u tu njihovu sveprisutnu mrežu?

BALTAZAR:
Rekao sam vam već da širite front a ne defetizam! Jasno?

GISCARD BIERBRAU:
Ne može biti jasnije.


SEDMI PRIZOR

Pod ravnanjem mudraca, svatovi razvlače barikade na sve strane, uza zidove.
Nepoznati i dalje sjedi nasred prostorije.

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Bože moj, Bože moj, hoće li svijet znati kakvu žrtvu podnosimo za njegov spas?

MADLEINE BIERBRAU (nevjestinom ocu):
Hoće li o ovome izvijestiti vaše novine?

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Otkud ja to znam?

GISCARD BIERBRAU:
Zar ne čitaš vlastite novine?

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Ne. Moje novine izlaze na čudnim jezicima. Na zaporoškom i transdnjestrovskom. Ili tako nekako.

GISCARD BIERBRAU:
I ti, naravno, nemaš pojma šta se objavljuje u njima?

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Znam da su pune pičaka i krvi.

MADLEINE BIERBRAU:
I ničega više?

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
I reklama za mobilnu telefoniju. I za šampone protiv ćelavosti.

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Zašto ne nazovemo još nekoga?

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Možda nam se više nitko ne bi javio.

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
A možda i bi.

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Ali šta bismo mu rekli... a da ne razljutimo ovoga tu?

GENEVIEVE GENF:
Šta se više uopće ima govoriti? Treba nešto uraditi.

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Ali šta da radimo kad je pred ovim i mudrost nemoćna?

GAŠPAR:
Nije mudrost nemoćna. Mi smo oduvijek upozoravali... Ali vi ste htjeli da vam pjevaju, plešu, da vam igraju nogomet... Sada ih imate.

BALTAZAR:
Ne budi tako rezolutan. Svi smo mi mislili da je to samo igra. Da će oni samo igrati i šutjeti. Ili, ako i otvore usta, da će pjevati. Mislili smo da su bolji nego što jesu. Nismo znali da i među njima ima onih koji će se zadovoljiti lijekovima protiv bolova u bubrezima i poslom u tvornici.

MELKIOR:
To je zato što smo se ugledali u Ameriku, gdje je sve i počelo. Tamo su došli na bolesnu ideju da crnci služe za veselje i razbibrigu, a ne zato da beru pamuk i da pritom šute ako ih i zabole bubrezi.

GAŠPAR:
Lijepo nam se vratilo. Sada na sav glas jadikuju da ih bole bubrezi, a niti pjevaju, niti plešu, niti igraju nogomet... Oni bi, kažu, radili.

BALTAZAR:
Da, samo o poslu pričaju.

MADLEINE BIERBRAU:
To je tako dosadno.

BALTAZAR:
To je podlo.

GAŠPAR:
Nije njima stalo do posla nego do toga da im ga mi nađemo.

HILDEGRAD DE FOIE GRAS:
Da je rekao da mu treba posao, mogli smo ga i ovdje zaposliti da nam lašti srebrninu.

MADLEINE BIERBRAU:
I onda biste nam dali da iz toga jedemo? Zaposlila bih ga ja da nam lašti konopac.

GISCARD BIERBRAU:
Blago sudbini kojoj si ti pletilja!

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Nikad nisam razumio ljude koji rade u mojim tvornicama.

GISCARD BIERBRAU:
Šta se tu ima razumjeti?

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
U pravu si. Posao se radi, o njemu se ne razmišlja.


MADLEINE BIERBRAU:
Bojim se da će nas ova žgadija natjerati da više ne razmišljamo o sebi nego samo o njoj.

GISCARD BIERBRAU:
Ne govori tako! Razbjesnit ćeš ga. Ako te trpim ja, ne mora i on. (Nepoznatom.) Ispričavamo se... gospodine. Znate, htjela je reći da smo bili poprilično lakomisleni i da bi se to uskoro moralo promijeniti.

MADLEINE BIERBRAU:
Ako se ovo ikada završi, budi siguran da više nećeš imati priliku da me trpiš.

GISCARD BIERBRAU:
Ovo se, na moju žalost, nikada neće završiti.

BERNARDETTE (Nepoznatom):
Hej, Hamdija! Hamdijice! Hajde otiđi nekamo, samo da se čovjek riješi ove rospije, pa se slobodno vrati. Bit će ljepše i tebi i nama!

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Čini mi se... da se osmjehnuo.

MADLEINE BIERBRAU:
Možda mu se sviđa ova mlada koza.

GENEVIEVE GENF:
Ni Marokaneri ne pate od pretjeranog ukusa.

BERNARDETTE:
Zato ti, draga sestrice, patiš od ljubomore.

OTTMAR SARABANDE:
Vas dvije ćete slomiti i njegovo srce.

GENEVIEVE GENF:
Kad se tebi nema što slomiti.

JEAN-PIERRE TISCHLER:
A da ipak nazovemo nekoga?

BERNARDETTE:
Umukni! Tek što sam ga malo smekšala, a ti bi ga odmah istjerao iz kože.

MADLEINE BIERBRAU:
Možda bi bilo bolje da ga malo stvrdneš.

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
I da mu se zavučeš pod kožu.


BERNARDETTE:
Prostakuše!

MADLEINE BIERBRAU:
Hajde, hajde, nismo mi zaboravile onog tvog rudlavog iz Marseillea.

BERNARDETTE:
On nije bio Arap.

MADLEINE BIERBRAU:
A u čemu je razlika između naših južnjaka i Arapa? U osobnoj higijeni možda?

MELKIOR:
Bojim se da malo pretjerujete s tim vašim rasno nekorektnim diskursom.

BALTAZAR:
Koji u ovakvoj situaciji može biti koban.

GAŠPAR:
I u rasnoj problematici, koja je, kako znamo, doista problematična, valja imati mjere.

MELKIOR:
Kao i u svemu ostalom.

GAŠPAR:
Naša civilizacija počiva na vrednoti zvanoj mjera.

GISCARD BIERBRAU:
Mene-tekel-fares.
Brutto-netto-tara.

BALTAZAR:
Neumjerena mržnja na kraju proždere samu sebe.

GISCARD BIERBRAU:
A da nam održite kratak tečaj iz dobro odvagnute, otmjene i dostojanstvene mržnje?

OTTMAR SARABANDE (uzima gitaru):
Mrzim, mrzim, mrzim
Kad te vidim s drugim,
On te mrzi tako slijepo,
On te ne zna mrzit lijepo...
Kao ja.

GAŠPAR:
Izvrsno, mladiću! Vaša je pjesma dokaz vitalnosti našega svijeta koji ni u trenucima kad mu prijeti strašna pogibelj ne gubi glavu nego pronalazi snagu duha. Pokažimo da smo neuništivi, pokažimo da smo produhovljeni, pokažimo da smo dostojanstveni! Hajdemo, svi skupa!


MUDRACI I SVATOVI:
Mrzim, mrzim, mrzim
Kad te vidim s drugim,
On te mrzi tako slijepo,
On te ne zna mrzit lijepo...
Kao ja.


OSMI PRIZOR

Svatovi su postrojeni, rame uz rame, svaka grupa iza svoje barikade. Gledaju u Nepoznatog i dostojanstveno ga mrze.

GISCARD BIERBRAU:
A šta čekamo, ako smijem znati?

GAŠPAR:
Da ovaj tu shvati kako ničim neće ubiti naše dostojanstvo.

Duga pauza.

BERNARDETTE:
Meni je dosadilo ovo čekanje. (Mazno.) Idem ga razoružati.

GENEVIEVE GENF:
Idem ja. Ovo je moja svadba.

JEAN-PIERRE TISCHLER:
I ti bi doista bila u stanju...

MADLEINE BIERBRAU:
Kao da već nije u stanju koje se ne može nazvati prvim.

GENEVIEVE GENF:
Vi za takvim stanjem možete samo uzdisati. Prije bi zatrudnjela ova stolica od bambusa nego vi...

GISCARD BIERBRAU:
Vrlo zanimljiva opservacija!

MADLEINE BIERBRAU:
Šta se ti cerečeš? Ti ga i ne možeš staviti nigdje osim u stolicu.

BERNARDETTE:
Ali ja stvarno mislim da ne bi bilo loše da odem tamo i raspoložim našega gosta...

OTTMAR SARABANDE
Ma šta ti pada na um?

BERNARDETTE:
Ali to nas možda može spasiti.

MADLEINE BIERBRAU:
Ne razumijem zašto netko tko to i inače radi za svoj groš, sada to isto ne bi napravio i za spas vrste.

GEORGES TZARA:
Mislite da je vrsta vrijedna ičije stidne dlačice?

MADLEINE BIERBRAU:
Njezine jest. Tim prije što nije stidna nego bestidna.

BERNARDETTE:
A zašto mu se vi ne podmetnete? Možda je perverzan pa voli strvine.

MADLEINE BIERBRAU:
Kurvetino!

BERNARDETTE:
Svetice!

MADLEINE BIERBRAU:
Počupat ću ti svu kosu!

Dograbe se za kose i počnu se mlatiti.

BERNARDETTE:
Odvrnut ću sve vijke koji vam tu njušku drže na okupu!

MADLEINE BIERBRAU:
Kako se to usuđuješ reći jednoj ženi, muškaračo odvratna?!

BERNARDETTE:
A da se ipak vi ponudite gospodinu uljezu? Pa da odmah digne u zrak i sebe i nas, da se više ne mučimo!

Otkida nogu od stola i zamahuje prema Madleini.

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Moj stol!

GEORGES TZARA:
Vidim, raspadamo se od dostojanstva.

BALTAZAR:
Prestanite! Razdvojite se! Idemo, pregrupiranje!

Svatovi razmjenjuju pozicije iza barikada.

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Zašto nas je spopala ovolika nesreća?

BALTAZAR:
Veličina nesreće katkad je upravo proporcionalna važnosti povijesnoga trenutka.

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Ovoliku nesreću nije bilo lako steći.

GISCARD BIERBRAU:
I sve to vlastitim rukama!

GAŠPAR:
Nju nije lako ni promisliti ni domisliti.

MELKIOR:
Možda je povijesna čast živjeti u ovolikoj nesreći.

GAŠPAR:
Možda u povijesti nije bilo ovolike nesreće.

BALTAZAR:
Veličajnost ljudi pred veličajnim nesrećama tvori veličajnost vremena koje...

GEORGES TZARA:
To se vama pričinja.

BALTAZAR:
Zašto prekidate moju misao?

GEORGES TZARA:
Da vam nešto kažem.

BALTAZAR:
A što biste vi meni imali reći?

GEORGES TZARA:
Da ja tu nigdje ne vidim ništa veličajno.

BALTAZAR:
Vi umanjujete veličinu našega stradanja i nesreće koja nas je sustigla?

GEORGES TZARA:
Ma nisu naše nesreće goleme nego su naše duše sitne.

GAŠPAR:
Začepite mu usta!

Mudraci i mladoženja savladaju mladića i zavežu mu ruke i noge stolnjakom, a usta ubrusom.

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Moj damast!

GISCARD BIERBRAU:
Vaš je damast, gospođo, zastava naše slobode.

GAŠPAR:
Ima dovoljno stolnjaka da i vas zavežemo.

GISCARD BIERBRAU:
Nisam ni sumnjao da oskudijevamo u slobodi da budemo vezani.

MADLEINE BIERBRAU:
Ušuti! Ja ne želim da me ovdje valjaju u damastu.

GISCARD BIERBRAU:
Znam, ti bi se valjala u svili.


DEVETI PRIZOR

Nepoznati se ispruži po podu.

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
On... on je legao.

GISCARD BIERBRAU (Madleini):
A da mu se ti, mila, pridružiš?

BALTAZAR:
Dosta je bilo cinizma. Sada će razum doći do izražaja.

MELKIOR:
Sada ćemo rasvijetliti problem.

Mudraci odlamaju noge od stolica i pale ih kao baklje.

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Jeste li poludjeli?

BERNARDETTE:
Da nećeš zaplakati za svojim stolicama od bambusa?

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Neka mu ne pristupaju s otvorenim plamenom! Zar hoće da svi odletimo kvragu?

GAŠPAR:
Jeste li vi to sumnjičavi prema našoj mudrosti?

BALTAZAR:
Idemo!

Mudraci s upaljenim bakljama kreću prema Nepoznatom, ali svega nekoliko koraka.

GAŠPAR (dovikuje Nepoznatom):
Mladiću, mi znamo sve o vama.

GISCARD BIERBRAU:
Jedino ne znaju tko ste vi i što radite ovdje.

GAŠPAR:
Stvarno hoćete da i vas vežemo?

GISCARD BIERBRAU:
To, kako vidim, znate.

MADLEINE BIERBRAU:
Je li dosta tvojih pijanačkih gluposti? Možemo li napokon čuti nešto pametno?

GAŠPAR (opet dovikuje Nepoznatom):
Mi smo temeljito informirani po vašem pitanju.

MELKIOR:
I znamo zašto ste ovamo došli.

GAŠPAR:
Znamo mi za sve putove islama.

BALTAZAR:
Znamo mi da je vaš Prorok bio trgovac devama kojemu nije išao posao, pa je zato otputovao iz Meke u Medinu.

MELKIOR:
Znamo mi i za njegovo Noćno putovanje na osnovu kojega svojatate naš sveti grad Jeruzalem.

BALTAZAR:
Znamo mi gdje je vaš Prorok vezao svoga Buraka, ni paripa ni mazgu ni magarca, pa krenuo u navodni obilazak sedam nebesa, a zapravo u osvajanje našega svijeta.

GAŠPAR:
Znamo mi tko su Seleukidi i tko su Abasidi.

MELKIOR:
A znamo i tko su, kako ono...

BALTAZAR:
Čovjek ne smije zaboravljati neke stvari, dragi kolega! Makar mi nešto i ne znali, moramo ostaviti dojam da najbolje znamo upravo to što ne znamo.

GENEVIEVE GENF:
Najbolje ne znamo kamo nas ovo vodi.

JEAN-PIERRE TISCHLER:
I šta oni zapravo traže u našoj zemlji. I na mojoj svadbi.

MELKIOR:
Sjetio sam se: Seleukidi, Abasidi i Džandžavidi.

GENEVIEVE GENF (dovikuje Nepoznatom):
Zašto ne idete kući?

BERNARDETTE:
Možda je nema.

MADLEINE BIERBRAU:
Bilo bi to skandalozno kada bi ova zemlja dopustila da takvi imaju kuću.

GAŠPAR:
Ona to, nažalost, dopušta. Umjesto da ih pošalje u njihove Isfahanabade i Basrodamaske.

GISCARD BIERBRAU:
Vidim, dugo ste izdržali u dostojanstvenoj mržnji.

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Jedan Mahmud kojeg sam poznavao nikada nije vidio ni Meku ni Medinu ni Bejrut ni...

MADLEINE BIERBRAU:
To je šteta. Trebalo bi među njima poraditi na nostalgiji. Tada ih valjda ne bismo morali gledati.

BERNARDETTE:
Ali kako će biti nostalgični za nečim u čemu nisu živjeli, što nikada nisu ni vidjeli?

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Tako što će shvatiti da im ovdje nema života. I bilo bi dobro da im to objasnite vi mladi. Ako želite da uopće bude svijeta koji ćemo vam ostaviti.

BERNARDETTE:
Ah, kakav bi to svijet mogao biti!

Nepoznati ustane. Svatovi vrište. Mudraci u panici bježe, ne osvrćući se na baklje koje su im poispadale iz ruku.

DESETI PRIZOR

Nepoznati uzima baklje i počinje plesati. Kako se približava barikadama, mudraci i svatovi otkidaju preostale noge od stolova i stolica, zauzimajući obrambeni mačevalački gard. Nepoznati ih, međutim, ne namjerava napasti. On i dalje pleše i svojim bakljama potpaljuje njihove isukane štapove.
Svatovi urlaju od straha i svi osim Bernardette, koja je zadivljena plesom, bacaju štapove.

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Jeste li poludjeli? Hoćete li da sve eksplodira?

GISCARD BIERBRAU:
A šta biste vi htjeli: da eksplodira on sam, bez ikoga od nas?

BERNARDETTE:
Ako se ovim plesom odlazi na onaj svijet, mogu vam reći da to i nije tako loše.

MADLEINE BIERBRAU:
Zašto mu se ne pridružiš kad te već toliko pali?

BERNARDETTE:
Mislite da neću?

Bernardette plešući kreće prema Nepoznatom. Njih dvoje plešu sve bliže i bliže.

GAŠPAR:
Nećemo tolerirati nikakvu kolaboraciju s neprijateljem!

MELKIOR:
Nećemo dopustiti da se naša civilizacija sunovrati u nemoral!

OTTMAR SARABANDE:
Bojim se da je nećete zaplašiti.

GAŠPAR:
Koga? Civilizaciju ili ovu tu... djevojčuru?

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Zar moja kći... kurva?

GAŠPAR:
Meni ne sliči na Juditu.

BALTAZAR:
Ona će mu se dati, ali se neće žrtvovati.

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Bernardette! Ne sramoti me!


MUDRACI I SVATOVI (izuzev Giscarda i Georgesa):
Kurva... Kurva... Kurva... Kurva... (Sve glasnije.)
Kurva! Kurva! Kurva! Kurva!

Nepoznati s bakljama u ruci plesnim koracima kreće od jednog do drugog svata. Kako kome osvijetli lice bakljom, tako ovaj ili ova umukne.
Nepoznati naposljetku ugasi baklje, baca ih i sjeda na pod.
I Bernardette gasi svoje baklje.

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Može li mi itko objasniti što je ovo bilo?

MUDRACI:
Veleizdaja.

GISCARD BIERBRAU:
Čarolija.

MADLEINE BIERBRAU:
Alkohol.

Bernardette sjeda blizu Nepoznatog.

BERNARDETTE:
Jesi li ti Roberto Zucco?

Nepoznati šuti.

BERNARDETTE:
Tko si ti?

AZIZ:
Pitaj ove tu. Oni sve znaju.

Duga pauza.

BERNARDETTE:
Nećeš nas... poubijati?

Nepoznati se bez riječi okrene od nje i udari dlanovima o pod.

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Ipak će nas... Bože moj, Bože moj!

Plače.

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Ima li ovome kraja?


GISCARD BIERBRAU:
Pitaj mudrace. Hej, vas trojica, ima li kraja kraju?

Mudraci šute. Padaju na koljena, kao u molitvi.
Svatovi slijede njihov primjer.

JEAN-PIERRE TISCHLER (Nepoznatom):
Hoćete li nas napokon... poubijati... ili pustiti da živimo?

MADLEINE BIERBRAU:
Ako ćete ubijati, nemojte mene! Ja koristim kremu za tijelo od fetusa koji potječu iz vaše zemlje.

GISCARD BIERBRAU:
Kako znaš iz koje je on zemlje?

MADLEINE BIERBRAU:
Ne znam odakle je, ali vidim da joj je nalik.

GISCARD BIERBRAU:
Kome?

MADLEINE BIERBRAU:
Svojoj zemlji. I ne pitaj me gluposti u ovim možda posljednjim časovima. (Nepoznatom.) Nemojte da nam ovo budu posljednji časovi. Još ste mladi, život je pred vama. Meni su rekli da dio novca od te kreme, koju sam pošteno plaćala po nevjerojatno visokim cijenama, ide u dobrotvorne svrhe, za školovanje siromašnih Arapljana. Možda je nešto od toga došlo i do vas. Možda sam vas baš ja školovala.

GEORGES TZARA (skinuvši povez s usta):
Gadljivo je kako molite za svoj život, bogata krmačo!

MADLEINE BIERBRAU:
Ne slušajte ga, on je ekstremist. Znate, ima ih i među nama, a ne samo među vama.

GISCARD BIERBRAU:
Ne govori mu da je ekstremist! Ti stvarno hoćeš da nam ovdje eksplodira, kad već nije dosad.

MADLEINE BIERBRAU:
Nemojte eksplodirati, ne slušajte ih! Meni je vaša zemlja toliko prirasla k srcu da sam tu kremu nabavljala i u vrijeme nestašice, kada je neki tamo vaš maharadža ili šeik, što li već, izvršio vojni udar i presjekao sve izvozne kanale. Znate, trebalo mu je vremena da shvati da se ipak živi od tržišta. Srećom, shvatio je. Zašto i vi to ne biste shvatili? Pokušajte, molim vas, to uopće nije tako teško kao što vam se čini...

GISCARD BIERBRAU:
Kažite joj da nećete nju, samo neka umukne! A nemojte ni mene, iako ja nisam razmazivao vašu nerođenu djecu po celulitu na stražnjici niti sam njima prikrivao bore!


MADLEINE BIERBRAU:
Gade pokvareni! Kako se usuđuješ?

GISCARD BIERBRAU:
Ja sam jednom davno bio u tom vašem Naftanistanu i poštivao sam vaše običaje. Nisam ni kapi popio punih sedam dana. Baš me zanima, mladiću, kako se sad živi u Naftanistanu?

GEORGES TZARA:
Ne vrijeđajte čovjeka, možda on nije iz Naftanistana.

GISCARD BIERBRAU:
A šta je to uvredljivo u Naftanistanu?

GEORGES TZARA:
To što ne postoji.

GISCARD BIERBRAU:
Ni mi ne postojimo.

GEORGES TZARA:
Kakva šteta!

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Poštedite mene! I moj djed je poštedio život jednom vašem u bitci kod Spalipolja. Uvijek je pričao da je taj nesretnik koji ništa nije shvaćao imao molećiv pogled poput deve.

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Deva uopće nema molećiv pogled. Ona se uvijek podsmjehuje onim izbočenim očurdama.

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Ne kvari mi priču! I otkud ti znaš kakav je devin pogled?

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Jahala sam je tamo kraj piramida.

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Gospodine, ne slušajte njezine gluposti! Moj djed je, gospodine, pucao u zemlju pored glave tog vašeg, a njemu je rekao da se izvrne na stranu i pretvara da je mrtav.

GISCARD BIERBRAU:
Šta je tvoj djed govorio magrepski?

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Možda moj djed može spasiti i tvoj život. Kad je već spašavao Arape, valjda će spasiti i nezahvalnog pijanicu.

GISCARD BIERBRAU:
Ali kako mu je sve to rekao ako ovaj ništa nije shvaćao?


WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Na jeziku velikodušnosti, koji razumiju sva ljudska bića, osim tebe, ciničnoga gada.

GENEVIEVE GENF (Nepoznatom):
Gospodine, ne prljajte ruke tim kukavcima. Dođite, raznesite se tu preda mnom.

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Preklinjem te, misli na naše dijete!

GENEVIEVE GENF:
Ja nisam željela ni tvoje dijete ni tvoje vjenčanje.

JEAN-PIERRE TISCHLER:
A šta si željela: moja kola i moj novac?

GENEVIEVE GENF:
Mizerijo!

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Govorila sam ti ja, govorila, da se ne povaljuje sve što hoda.

GENEVIEVE GENF:
Ali ste mu prešutjeli da želite da povali vas.

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Droljo, kako se usuđuješ?

Nevjesta ustaje i kreće prema Nepoznatom.

GENEVIEVE GENF:
Hajde, mladiću, eksplodirajte i raznesite ovu mrtvačnicu. Okončajte ovu jebenu svečanost.

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Nemoj, nemoj, nemoj...

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Ne cvili!

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Ali, mama...

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Ne plači! Možda je ovoga čovjeka poslao Bog da i tebe i sve nas izbavi iz Pakla u koji bi ova fufa pretvorila naše živote.

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Ali dijete...

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Tko zna čije je to uopće dijete... Ta je sigurno dizala noge i pred onim tko nije pitao.

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Reci da nisi. Molim te, reci da nisi.

GENEVIEVE GENF:
A zašto bih? Samo zato da bi tvoja mama mislila da je njezin sinak sretno oženjen?

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Ali ja jesam sretno oženjen.

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Za najobičniju drolju koja sve nas želi odvući u propast.

WALDEMAR DE CRÉDENCE (daveći Hildegard):
Umukni! Umukni! Umukni!

JEAN-PIERRE TISCHLER (skače na Waldemara):
Nemojte, molim vas! Urazumite se! Mama, jesi li živa? Kaži nešto!

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Zastala mi je riječ u grlu.

GISCARD BIERBRAU:
Nažalost samo nakratko.

GENEVIEVE GENF (na korak-dva od Nepoznatog):
Molim vas, eksplodirajte.

Duga pauza.
Nepoznati polako ustaje i počinje plesati. Pleše kao da će izletjeti i iz sebe i iz sobe.
Svatovi stavljaju dlanove na uši, kao da očekuju eksploziju Nepoznatog.
Ples, međutim, završava bez ikakve eksplozije.
Nepoznati ostaje uzdignutih ruku, u zaleđenoj plesnoj figuri.

JEDANAESTI PRIZOR

Genevieve se polako vraća među svatove koji sjede iza barikada.

GAŠPAR:
Ovo je potpuno neobjašnjivo.

OTTMAR SARABANDE:
Ja ga nisam platio za ovo.

GISCARD BIERBRAU:
Niti ga je itko platio da nas pobije.

GEORGES TZARA:
Možda je njegova osveta u tome što će nas ostaviti na životu.

Duga pauza.

JEAN-PIERRE TISCHLER (skupljajući razbacane noge od stola i stolica):
Ostaje nam još samo da završimo kao ljudi, a ne ovako. Hajde da posložimo stol i stolice kao da moj nesretni pir tek treba početi. I kao da se još uvijek volimo.

Svi i dalje sjede. Mladoženja sam pokušava podignuti teški stol.

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Što će ti stol ako nemamo što jesti?

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Šta će ti stol ako su stolice polomljene?

BERNARDETTE (ustajući):
Možda mu život bude slađi bez vaše hrane. I udobniji bez tvojih stolica.

Prilazi mladoženji i dugo ga ljubi. On ne ispušta stol iz ruku. Svatovi su uglavnom konsternirani.

GENEVIEVE GENF:
I ljubavniji bez tvoje sestre.

Mladoženja se pokušava izvući iz Bernardettinog zagrljaja.

JEAN-PIERRE TISCHLER (Genevievi):
Ali, draga, šta sam mogao uraditi kad su mi ruke zauzete?

BERNARDETTE:
Pusti taj stol i zagrli me.

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Nečuveno! Kakva obitelj!

BERNARDETTE:
Zagrli me.

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Ne mogu.

BERNARDETTE:
Dobro. (Poljubi ga još jednom i naglo se odmakne.) To je tvoj život. Pa ga živi.

Mladoženja i dalje drži stol.

GAŠPAR:
Evo čovjeka!

BALTAZAR:
Da. Evo čovjeka!

MELKIOR:
Ovu civilizaciju može spasiti još samo ideal vjernosti i postojanosti.

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Jebala vas civilizacija! Hoće li mi itko pomoći?

Nitko ne mrda.
Nepoznati prilazi i pomaže mladoženji podignuti stol.

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Hvala.

AZIZ:
Molim.

Nepoznati odlazi.
Duga pauza.
Svatovi se polako pridižu.

MELKIOR:
Ovaj se više neće vratiti.

HILDEGARD DE FOIE GRAS:
Ne mogu vjerovati. Nakon toliko straha...

MADLEINE BIERBRAU:
Zašto je poštedio naše živote?

WALDEMAR DE CRÉDENCE:
Zato što je poštedio i svoj.

GENEVIEVE GENF:
Možda uopće nije imao eksploziv.

BERNARDETTE:
Šteta.

GISCARD BIERBRAU:
I njemu smo dojadili.

GEORGES TZARA:
A i sebi smo.

OTTMAR SARABANDE:
Najbolje da odemo.

Odlaze.


DVANAESTI PRIZOR

U svadbenoj dvorani ostaju samo mladenci i zavezani mladić.

GENEVIEVE GENF:
A sve je moglo tako lijepo otići kvragu.

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Ali nije.

Duga šutnja.

GENEVIEVE GENF:
I šta ćemo sad?

JEAN-PIERRE TISCHLER:
Živjet ćemo.

Duga pauza.

GENEVIEVE GENF:
Ti i ja?

JEAN-PIERRE TISCHLER:
A tko drugi?

Zamračenje.

TRINAESTI PRIZOR

U mraku se čuju ludini praporci. Spušta se ogromno bijelo platno i zastire cijeli portal.

TRIBOULET:
Ne plješćite još kraju kojeg nema,
Svijet još traje i naseljen je gusto.
Čovjek što nije dio tog sistema
Odlazi sam, u bijelo i u pusto.

Čovjek što nije dio svega toga
Sad reći će vam ono što se šuti,
Ono što čovjek donosi pred Boga,
Kad negdje tamo nanesu ga puti.


ČETRNAESTI PRIZOR

Pustara. Na platnu sjena Nepoznatog. Kazalište sjene.

AZIZ:
Zovem se Aziz.
To na mome jeziku znači moć.
Moć nije isto što i strah.
Moć koja strahuje je strah koji je slučajno moćan.
I koji to već sutra neće biti.
Moj djed je jednom davno u Tangeru sreo nekog američkog skitnicu.
Gospodin Skitnica, zvao ga je moj djed.
I upitao je moj djed gospodina Skitnicu što čeka na ulici, u Tangeru.
Ništa, odgovorio je gospodin Skitnica.
Stajati na ulici i ništa ne čekati, to je moć.
Moj djed je otada govorio da će najstarijem unuku dati ime Aziz.
I učiti ga kako se stoji na ulici a da se ne čeka ništa.
Baš ništa.

Aziz se raznese.


PETNAESTI PRIZOR

Anđeo i melek dolaze na očevid s baterijskim lampama.

ANĐEO GABRIJEL:
Gdje si, Džibrile, stari druže?
Bogami je gadno grunulo.

MELEK DŽIBRIL:
Šuti, Gabrijele, nesrećo.
Ovo je bilo tako blizu da je u Dženetu dan znak opće opasnosti.

ANĐEO GABRIJEL (zaviruje pod Azizove očne kapke):
Čini mi se da je ovaj tvoj.

MELEK DŽIBRIL:
I meni se čini.

ANĐEO GABRIEL:
Dajte, pazite malo na svoje ljude. Znaš kakvi su.

MELEK DŽIBRIL:
Takvi su. Kao da su tvoji bolji.

ANĐEO GABRIJEL:
Od čega smo ih pravili, još su i dobro ispali.

MELEK DŽIBRIL:
Da, od Božjeg se straha dalo napraviti nešto mnogo strašnije.

ANĐEO GABRIJEL:
Baš zato moramo pooštriti budnost.
U protivnom će jedan dan ubiti i Boga.

MELEK DŽIBRIL:
Šuti, ne spominji ga.
Tko će mu nakon ovoga na oči?
(Skuplja Azizove ostatke.)
Šta si to uradio, nesretniče... Poplašio si mi sve hurije u Dženetu.
Trebat će mi i dan i noć da ih pohvatam. I dan i noć.
(Odnosi Aziza u vreći prebačenoj preko ramena.)
I dan i noć, moj čovječe.
I nikad kraja.
Čuvaj Boga od ljudi, čuvaj ljude od Boga...
Tko bi to sve sačuvao...
Hurije, sestrice moje, evo nosim vam jednu dušu...
Ranjenu nasmrt i na život vječni.

Mrak.

 

Copyright © by Predrag Lucić & Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad