RANKO MUNITIĆ

   
 

 

ROMSKI USUD

Koliko, danas i ovde, vredi nečiji život, to jest, koliko vas „košta“ kad nekog ubijete?
Pa, zavisi koga ste ubili.
A koliko vredi nečija čast, to jest, koliko vas „košta“ kad nekog javno izvređate?
Opet, zavisi koga ste uvredili.
Početkom avgusta, Igor Marojević piše u „Politici“: „Srbijom, trenutno, teku dve dekade Roma: zvanična, započeta 2005, uz pokroviteljstvo Svetske banke, i nezvanična, obeležena oktobra 1997. stradanjem trinaestogodišnjeg Duška Jovanovića. Za samo dva meseca navršiće se decenija od te nesreće, no raznovrsni primeri maltretiranja Roma koji i danas pune hronike domaće štampe, hrane bojazan da će se takva praksa okončati samo kalendarski.“
Pa, kalendarski će da se okonča „nezvanična dekada Roma“. Maltretiranje Roma, neće.
Na desetogodišnjicu ubistva Dušana Jovanovića, 18.oktobra, „Danas“ objavljuje informaciju kako ubice malog Roma već odavno borave na slobodi. Osuđeni 1998. na po deset godina zatvora, dvojica Jovanovićevih ubica, zaslugom raznih „popusta“, izašli su iz zatvora u aprilu 2004. godine.
I evo odgovora na prvo pitanje s početka našeg teksta: ubistvo romskog deteta „košta“ vas samo šest sezona iza rešetaka.
A odgovor na drugo pitanje?
Pa, pre nekoliko sedmica, izvesni poslanik Skupštine Srbije zaradio je svoju mesečnu platu (koliko ono beše desetina hiljada dinara?) dvokratnim direktnim javnim vređanjem romske zajednice, najpre govoreći, onda kobajagi izvinjavajući se za rečeno. I kako je kažnjen? Ukorom – od predsednika Parlamenta.
Vređanje Roma, evo odgovora, „košta“ vas – jedan ukor.
Zaključak?
U Srbiji su, danas, svi njeni građani ravnopravni, pred zakonom i u pogledu drugih kategorija i kriterijuma.
Ipak...
Za svaki slučaj, najpametnije je biti (a) srpske nacionalnosti, (b) pravoslavne vere i (c) bele boje kože.
Za svaki slučaj...


STAV

Ako su tačno brojali, protekli Sajam knjiga posetilo je 200.000 ljudi. Recimo da ima bar još toliko za knjigu zainteresovanih, koji do Sajma ne stigoše. Recimo i da barem četvrtina svih njih pod knjigom i čitanjem ne podrazumeva samo gutanje bedastoća, to jest aktuelnih instant-bestselera.
Bilo bi to oko 100.000 ljudi. Da li ta brojka znači nešto našoj TV mreži, privlači li pažnju TV gazda i poslenika?
Ne znači – i ne privlači.
Niko trezan, svestan gde živi, nije očekivao da TV Sajmu knjiga pokloni trećinu vremena koje B 92 posvećuje „Velikom bratu“, ili Pink i srodne duše „glamuru“ ibarsko-magistralne estrade. Ali je svako iole optimističan očekivao malo više pažnje od one koja je Sajmu posvećena.
Prema Sajmu, znači prema knjizi, naša TV ponela se kao što se odnosi prema većim ili manjim nepogodama: poplavama, sušama, rasnim ili neofašističkim ekcesima. Ponela se kao što se ponaša kad joj se nešto ne mili, kad kvari njen zatupljivačko-roze pogled na svet, ali kad to „nešto“, sticajem okolnosti, ne može sasvim da izbegne. Ponela se kao prema neizbežnom zlu.
Razumljivo. 90% ovdašnjeg TV programa ne pravi se za ljude koji misle, koji raspolažu izvesnom kulturom i stepenom ukusa: za one, najkraće, koji još uvek, uprkos svemu, čitaju knjige. Nema takvih mnogo, no dovoljno da se TV oseti ugroženom: po istoj logici po kojoj jedan trezan ugrožava krčmu a nevina cura potresa strukturu kupleraja.
90% nemislećih prema 10 % mislećih, to bi, najkraće, bio profil (a) proizvođača i (b) konzumenata naših TV dobara. Ima ih mnogo. Ali, kako god okreneš, ovih jadnih stotinak hiljada „različitih“ ostaju sve pre nego podnošljive iznimke. Ostaju njihovi smrtni neprijatelji. I to, da ne bude zabune, nije nikakav podsvesni kompleks. To je stav, jasan, osvešćen i delatan.

 

Copyright © by Ranko Munitić & Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad