SAŠA STOJANOVIĆ

Od istog pisca: „Krvoslednici“, roman (IP „Filip Višnjić“ Beograd 2003.); „Manchester City Blues“, roman (IP „Filip Višnjić“ Beograd 2006.); Književna publicistika: „Zarez“ Zagreb, „Odjek“ Sarajevo, „Koraci“ Kragujevac, „Gradina“ Niš, „Think Tank“ Leskovac, „Ulaznica“ Zrenjanin, „Polja“ Novi Sad, „Danas“ Beograd, „NIN“ Beograd, „Večernje Novosti“ Beograd.
Urednik časopisa za Balkan „Think Tank“, organizator festivala „Think Tank Town“ – Leskovac 04. - 07.10.2007.
Nagrade: I nagrada časopisa „Ulaznica“ za 2005.; II nagrada časopisa „Ulaznica“ za 2006.; II nagrada „Milutin Uskoković“ za 2006.
Predsednik žirija na konkursu časopisa „Ulaznica“ za 2008. godinu.
Živi i radi u Leskovcu.
Priča „Ša?“ koju Balkanski književni glasnik u ovom broju objavljuje deo je neobjavljenog romana „Var“.

 

 

ŠA?


Taj dan teško če da zaboravljam. Begala sam od onu pijanicu što traži pare za rakiju i viće da sam kurva, pa, odakle da zaradim za rakiju, kad ga pitam očeš da prestanem da se jebem a ti da ne piješ, pcuje mi majku i tepa me, samo u glavu me tuća, oče me poludi. Ako mu kažem nemoj on se dere još jaće, pita a šo dal če da studiraš, i opet u glavu, tad mi pcuje i tatka i majku, uzme sve pare, krije se kako pićka i bega pravo u kafanu. Šta ispoćetak? Nema ništa od toj, kaži na novinara da piše, a ti dobro drži tuj kameru, taj ugao da fatiš, da ne se vidi ova pićka ispod oko, sve mu jebem da mu jebem mrtvo, nemoj da ispadnem ružna, če da te nadžem, jebao si ćvorka, cigansko tepanje nikad neče da zaboravljaš.
A ja sam tela da se ne sečam, pa po ceo dan na rabotu, koj kude ja pod Plavi mos, do podne i po podne fini neki ljudi, đentlmeni, svrši rabotu po Beograd pa da se opušti ko ćovek, malo rekreacija ne mož da smeta, oče da jebe al oče i da ćasti, predveće kako se ufati, večina iz komšiluk, žena ne gi jebava pa da olakšav dušu, a i jajca - šo jes jes, al uveće sve sam ološ, grdži nego mi. Sam govorila na koleginice da tražimo drugu rabotu, če da najebemo ni krive ni dužne, ne miriše na dobro, idi da se banjaš - se smejale, pitale dal neču da radim u neki institut, sa ovakve siske, sestro – sam gi podjebavala - i direktorka mog da budem, a kad dodžemo do pušenje i ministri če da plaću za mene, samo se smejte, ako, ja bar nisam studirala ko neke odavde a sad da ga duvam na šoferi. Od mnogo znanje postane se glup, pisac, veruj me, tej dve plavuše se zaletele kod jednoga šo plačao duplo, meni bilo sumljivo,od golemi kamioni i od malećku patku niki nije video fajdu, fala – reko – drugi put, šo nečeš – me pitale, žurim na solfedžo a posle imam ćas od klavir – sam rekla, ako, crkni kad si budala - su uskaćale u šleper da zarade na brzaka. Šo se ljudi danas tolko žure ne znam, vozać zakljućavao vrata od kamion i pošo, samo šo se skinule gole, iza zavesu, tam kude je krevet od vozaća, istrćala još ćetvorica, gi tepali i jebali prvo, pa gi jebali i tepali posle, ako se dobro sečam, ili beše kontra, do ujutro, isfrljili gi kod Vranje, sa triper i sa cepana usta a bez pare i bez odeču. Pa posle, ja glupa, a, pisac? Dobro, ne se žuri, če da se vračamo na stvar...
Jeste, to je taj dan, sečam se malo pre toj tućali smo Benfiku u Kup šampiona, ša ko mi, Roma Benfika dva jedan, i tad sam ga gledala, stabilan ćovek, sto kila onako odokativno, da me veruješ nego šta, ako ja ne umem da gi odmerim živu vagu koj če ume, ruke u đepovi, na rame bolnićarska torba, ni on ne zna gde sve da ide. Podžem za njega, ide u školu, idem i ja, ne zbog ućenje – zbog jebanje, reko da zaradim za topli obrok, tamo tišina ko u crkvu, ko da se onaj džgoljav skidao od krst, sve se mislim da ga onija dunđeri ne bi zakucali ponovo, onda ćujem njega, kazao je da če da zahvali na one uštve nočnokrilne što ne mora da sluša kako se pikuje malter da nema stomak i sa ša da prska vočnak, vikao da samo dobro tepan i dobro jeban nikad ne se buni, u pravu je ćovek, onda je uzeo čebe, stavio ranac pod glavu i poćeo da hrće. Sam probala da zaradim, ali nije bilo interesantni, ili nisu imali pare, su tražili na odloženo, može brate, ti odložiš pare kod mene pa mi onda legaš na pupak, aaa, kredit, e toj ne može, da l`gim lićim na kurvu il na bankovnu službenicu, kakav poček kad sutra može da temerel, od udovicu li da mu tražim, dobar dan, dobar dan, sažaljevam slučaj, gospoja, bio je dobar ćovek, jeste, buu, nemoj da plaćeš, dobar muž i dobar tatko, verujem, znam da ti neje lako u ovakav dogadžaj al tvoj pokojnik mi dodže za jedno pušenje, ne ide, nije ljucki, tad su ga budili za rućak, kazao je da veča govna nije jeo, teo da baci na džubre , sam rekla daj na mene, na al sama če budeš kriva posle, debeli – sam mu rekla – samo da je vruče i da se kusa, on uzimao peškir i odlazio u banju. Sam trćala po njega, porciju i leb u jednu a kašiku u drugu ruku, izgoreo mi jezik od brzinu, uzimao je kljućevi na recepciju, ležao je u največu kadu i puštao vodu da teće sa zatvorene oći, gledala sam u đepovi i htela da zajmim malo pare dok odmara čovek, jeste, spavao je, a, ne, bi mu vratila, oći da nemam. Ali su počeli da se ćuju avioni, da ti jebem rat, odma je skaćao, mal da padne, rekao jebali me minerali, noge mi ko olovo, oblaćio se i odlazio prema školu, tamo niki nema, išao od kuču do kuču i našao gi u podrum. Jedan sa ćinovi počeo da se ljuti gde je bio, jesi li ti bolnićar ili dezerter, debeli odgovarao da mu puši kurac za dezert pa da dezertiraju zajedno, a šta ču ja da radim, su mi rekli da čutim i da ne jedem mnogo gomna, debeli ga pitao oče li da gadžaju avioni sa pračke pa da bude tu ili če da gi zabavlja sas vojnićku bluzu do kolena i sas žute patike dok ne umrev od smejanje, tad mu ovaj sa ćinovi prićao za neki vojni sud, debeljan opet poćeo da ga zakecuje, če da slete, da se izvinu što ga uznemiravaju dok džogira i da se predaju, i opet mu reko da radi moj poso, a ja – opet sam pitala, tad su svi rekli marš majku ti jebem cigansku da ti jebem, sam čutala pametno, što pa ja mora sve da znam. Još je prićao debeljan da če da snimi pornać sa njega, da mu tepanje ne gine a za jebanje če vidimo, tad sam čutala, vidim ozbiljna zajebancija, al ništa, ni ono ni ono, zavisi od ponašanje na starešinu, onaj sa žutu obuču posle otišao da nadže telefon.
Je l slikaš, fotograf, molim, a, kamerman, izvini za uvredživanje, ovaj vidim ne diza glavu, ni na tebe nije lako kolko vidim, ša sad, neki mora i toj da radi, rekli ste dvajes evra, nemoj posle da bude svadža, dobro, da se podsetimo samo, šta i, za bucka pitaš, je otišao do prodavnicu i uzimao telefon, sam ga pratila da ćujem šta prića, sfatala sam iz razgovor da su ovi leteči pogadžali neki vojni magacin na periferiju od njegov grad, i da je pucanje trajalo ćetrdeset minuta, sanduci sa municiju leteli po dva kilometra ko da imaju krila, na nebo bilo svetlo ko sa milion svitkavci, i pola stakla na izlozi i na kuče se havarisalo. Prvo mislio da ga tovare na zajebanciju, posle postanuo ozbiljan, pitao jesu li svi dobro, super su, žena mi sa stomak do zubi plakala u podrum al sad je nikad bolje - rekao na čaleta - jeste kurac, ne jedi govna, bre, više, oče da ćuje istinu, malo je naglupićav, izgleda, rodžena deca ti ne kazujev istinu a on došo da gu traži u rat, onda čutao i udarao sa pesnicu u zid, se smirio, valjda je video da se dere toliko da ga mogu da ga ćuju i bez telefon, prićao nešto polako, valjda da gi smiri, reko sve je super, samo pićke fale, a koj kurac ja ćekam ovde, sam pitala, dal ti lićim na profesorku od fakultet, reko zajebi me, sestro, drugi put, a u aparat rek'o ljubim vas i da se ćuvaju. Gazda od prodavnicu nije smeo da ga pita ništa, ćak ni mene nije teo da gadža sa prazne limenke, je video užarene oći na ludaka i pametno čutao, budala izvadila pare i platila, a pivo za mene, dao i na mene, sam menjala za leb i salamu, trćala da vidim gde je otišao, opet u školu, nisi išo kad je trebalo pa sad da nadoknadžuješ – sam ga potkecuvala – trebalo da se zarati pa da ti dodže iz dupe u glavu, se smejao, reko – ide da odmori napačenu dušu od silne zajebancije, tela sam i ja da udžem, me nisu puštali, ukrala sam jedno čebe kroz prozor i legla ispod nastrešnicu.
Naućila sam se ja, pisac, na lošo, samo dobro može me iznenadi, al onaj odozgo ćuva iznenadženja za drugi, ne za cigani. One koleginice šo se vračale od redaljku mi prićale da videle samo vojsku po autoput, ukaćio gi u kamion neki fini ćovek, sa drugara, muzikalan, gi terao da pevaju vojnićke pesme dok su gi guzili na neki parking, kako be – sam pitala – kad ona ić nema glas, morala je i da puši za kaznu, al bar nisu tepali, ono jeste, poso sve manje a tepanje sve jaće. Jednoga šo radi s nas, oblaći se ko mi i brija noge, tura šminku na lice i fatu u prsluće a ima slavinu, sve utepali od batine i ukrali mu cel pazar, onog drugog uzeli u zaštitu, a koj če te štiti od zaštitnici - sam pitala, čutao samo, ostavljali mu pare samo za sendvić, neče toj na dobro, da begam – reko – dok još mogu da odim. Kad sam na rabotu ćuvam se i od mušterije i od bagru, kad podžem kuči prvo gledam kroz prozor ima li ga pijanica, ako ga nema naranim decu odma i obanjam gi, grejem vodu u korito i ljubim gi u kose, neki put plaćem da ne vidu, drugi put pcujem đukelu da svi ćuju, ako ga ima ćekam da izadže, znam da su gladni al neče duša više da jede batine. Ša, spavanje? Kad ga nema il kad je motka pijan, i tolko. A, na toj spavanje misliš? Tamo? Polako, sve če da ti isprićam...
Več sam spavala kad sam osečala da neki lega preko mene, i ovaj se ne banja i se dezoriše sas brlju i bel lukac ko onaj moj, ša očeš be - sam skupila noge, prvo pare a posle minđa, nemam, oći da nemam – sam ćula onog što ga debeli podjebava, samo malo da priteram, kolko glava da udže, toj na majku da prodavaš lažovku, ko da kar ima ramena pa če stane, nemam – ćujem ga kako cvili – smiluj se na narodnu vojsku, dal ti ja lićim na crveni krs il ša, dig se, džukelo, če da vikam, čut, drž pare, mi dao dvajes marke, turila sam gi u prsluće i raširila noge, uzdisao po mene al ništa ne osečam, vidim če se obaljamo do ujutru, daj ga ovam, uzedo ga u usta, komandir obrča oći, a na tam a na vam, gotovo, od sutra da jedeš samo kupus i šargarepu, što – pituje me, kad jebeš ko zec tako i da se raniš, mrš majku ti kalaštursku – me pcovao, oblaćio je pantalone, nismo se dogovorili za pušenje – reko na mene – vrčaj deset marke, jebać – sam mu rekla - begaj da ne kažem po celu školu da ti se ne diza, svi če da ti se smeju, opet mi pcovao majku kalafonsku i odlazao. One dvajes marke sam izvadila iz brusfalter i turila u gače, sam imala šeset, ni rat nije više šo je bio, oče li neka kriza da me promine – sam se mislila – šo samo ja da najebujem za đabe, da zajebem filozofiju, važi se, i ovej pare od tebe če sutra da pračam na sestru, što nema decu a ćuva moju, tri komata, crni i ubavi,ljubi gi majka.
Ujutru me šutirao jebać sa ćinovi, da bog da više ni loptu da ne šutne, diž se kurvo, nema spavanje, sestra ti je kurva, ne ja, trćao da me bije, oče kurac, ja sam begala od rodženog muža od toj a sg da me tepa neki što ga ne poznavam, sam mu rekla da picajzle ja ćastim, gratis, opet trćao za mene pa stao, i dahčao, u beganje i jebanje niki s mene nije izašo na kraj, trćiš ko što ti se diza a jebeš gore nego što trćiš – sam ga podjebavala, teo još da me juri al došo djip sa vojni milicajci, ćinovnik se ukoćio da stoji mirno, sam pitala jel možeš dugo da stojiš, reko do ujutru ako treba, jao, što nisi kurac, brate, me gadžao sa kamenje iz dalje, tako li si i avijoni gadžao nočas, poćeo da zeleni i psovao mi majku garagansku, onda ušao u školu sa oni policajci i još neki civilci.
Naućila sam da gledam svoju rabotu, al nisam mogla da izdržavam, onaj moj me tepao i za to, vikao da sve oču da znam, pa oču, jesam kurva al sam i žensko, kiša ić da stane, sam ćućala ispod jedan kršen prozor od školu, gledala sam oni što su gi doveli, dvojica u piđame, jedan u trenerku, onaj peder sa ćvarci povrnuo boju, poće gi zajebava da su zalutali pa gi vojna policija vrača na pravi put, sram da gi bude, tada se debeli okrenu, sam ga prepoznavala prvo po odeču i obuču, po trenerke i patike, da l su na olimpijadu il u rat, tapacirani poće odma da zajebava onog što psuje majku da l mu je to pojaćanje u kadrovi, što su gi doveli ovde kad je ćovek naše največe bogatstvo, onaj u maskirnu uniformu pa poće da zeleni, reko če ga prijavi, ovaj se fatao za jajca i reko mu izvolte na prijavnicu, izvadio i patku – a ovo ti je pećat od komandu, slobodno se posluži stoko šloserska, još dodao da je stoćni fond sad popunjen sto posto sa ćistu srpsku govedinu, oficir opet poćeo da muca i kazao to je izdaja, izdaš mi sestru na revers, ču ti gu vrnem ako je ružna ko ti, sam se smejala, znaći oče da jebe al ne za pare, prićao što su svi vozaći na broj al nijedan kamion nije ispravan, što centar od neku vezu popunjen al ne smeju da ukljuće jer je sledeča veza sa svetog petra direk, starešina poće da muca, pre, pre, prestani, topovi dovućeni al domet samo za ćavke, znaći puna borbena gotovos, sad možemo, poćeo da viće, da ratujemo sa cel svet, bože, gledaš li ti ovo, bože, ima li te. Bože – sam se mislila – šo je glup, kako ne vidi da ne ga jaše bog, več državni ćinovnici od odozgor, onija komercijalisti po teren, a s nji, pisac, niki nije izašo na kraj, slušaj šta ti kaže sestra.
Ulazaj, sestro – mi reko jedan iz kamion, sam odlućila taj dan da stopiram, više uopšte nije bilo obićna kola, samo vojnićka, deca mi gladna, muž zaglavio u aps i tražio da mu donesem paket, dal mu lićim na deda mraza, sam pružila ruku na vojnika i ušla pozadi, ima ša i da vidim, samo taj šo me uvuko ima uniformu, ostali u obićna odela i s puške, koji ste vi – sam pitala, dobrovoljci, aaa – sam klimala s glavu dok me jedan nije udario i poćeo da me cepi, ćekaj – sam vikala, nečemo da se tućemo, jedan po jedan, svi če da dodžete na red, davam popusti za sindikat i za državni organi, samo bez žurbu. Nemoj se ćudiš, pisac, sam videla da mi redaljka ne gine, šo još i da me tepaju, sam se skinula i namestila čebe, dobre sise – reko onaj šo me udario, najbolje ispod Plavi mos – sam potvrdila, al onaj triper od zimus me nešo zajebava, su otvorili oći ko kafanske sarme, niša strašno – sam rekla – pet njekcije i nema da kaplje ić, lažeš, majku ti cigansku – mi reko udarać i skidao pantalone, al sam videla da se misli, dodži, lepotane – sam davala gas – svaki merak mora da košta, tepać se fatio za pušku al ga je sprećavao vojnik, a ti, ša ja – sam se pravila blesava, mrš, majku ti lingursku jebem – je reko isti taj u uniformu – oblaći se i glas da ti ne ćujem. Neće da ćuješ – se mislim – samo vozi do ujtru, vozać ko da me je ćuo, nema rupa na asfalt da gu neje pogodio, ako sam imala kamenćiki u bubrezi, e od tad gi više nemam, sam udarila sa glavu od patos kad su koćili, Klokot banja – je reko tepać, dizaj se štroklo i mrš iz kamion, fala za vožnju – sam bila kulturna, ako če da jebete, tu sam, svaki treči gratis, firma ćasti, beži, bre – je nervirao uniformisan – da te ne gledam, a ti – reko na šofera – teraj dalje i traži neki veči kamion sa pun rezervoar i sa vozaća. Ovo te ne zanima? Znaš li ti ša očeš, književnik? Pa, pitao si odokle ja u banju, ne misliš valjda da sam dobila uput od socijalno? Važi, če da nastavim sa buckija, ti plačaš.
Onaj mucavi je istrćavao napolje, su se svi smejali, i seljaci, al ni na nji se ne gine za đabe, jedan od oni sa nočna odela mu prićao kako na svi lokali pucala stakla, sem na njegov, neče da veruje, reko kakav sam baksuz puklo bi mi staklo i zbog borbu u pojas na gazu, ovaj u spavačicu je siguran, tad je došao i jedan dećko, kurir, debeli mu poznava brata, i brata poslali tuj negde okolo, da se onodi s kukumevke, i on mu prićao da je istina, na dećka čale pijanica pa ćekao da zasvetli od bombe da nadže otvarać za flaše, sa komšiju zajedno, na dećka veruje, debeli se smeje, kaže če da ćasti majstori za portal, da se izvini što gi terao da čute dok rade, platio više da bude u tišinu, ne može da prića sa svakog, jaće je od njega i... Gotovo.
Ne kažem tebi, novinar, al daj da vidim pare, odmah, nego kad, meni nečeš da veruješ, au, kakvi ste to ljudi, vas srbi da nema mi cigani bi bili najgori, daj pola, kakav si ti ćovek, ja ti prićam na poverenje, a ti ništa ne veruješ, dobro, če da nastavim, taman sam tela da se ogrebem rakiju od onog sportistu, opet se dovlaćio onaj što komanduje, debeli pitao bravar šta ti treba, prekomandovan si u Mogilu zbog narušavanje od autoritet na starešinu, ovaj se smejao i reko serem ti se u državu kad šloseri imaju i ćinovi i autoritet, obečavao mu da če obečanje za seks sa njega da odloži za mirnodopski period, tad če on da komanduje al sa njegovu lićnu pozadinu, če da ga stavlja na kanal da mu proćisti ventili, se smejali svi okolo, majstor opet poćeo da zeleni, a ovaj jok da prestane, pa rilja li rilja, rekao da se ne sekira jer ne krši obečanje i da če mu rascveta kriške ko majsku ružu, tek če onda da ima autoritet kod dupedavci, ima da prolazi kao s golo dupe medžu pijani cigani, šo samo pijani – sam se bunila – ima ne i trezni, a za golo dupe čemo lako ćim vidim pare – sam radila marketin, mrrššš – su vikali složno u glas, ja sam begala, on je izlazao za mene.
Još je prićao da mu pun kurac od sve i da mu je dosadno, a kad ti je dosadno u rat il nije pravi rat il nisi normalan il i jedno i drugo, a, kaži, pisac, šo sam ovo lepo zamišljavala, uskaćao je u kamion sa pušku i ranac, pošiljavao poljupci na starešinu i drao se ti si moja porno zvezda, posle je seo i poćeo da se krsti i prićao sam sa sebe, če da ćuješ al prvo pare, ovo je več pošteno, fotograf, a, kamerman, izvini, vikao da poćne neko da ga štipa i da se budi, dosta je bilo, ćak i da je dan mnogo mu je težak, molio boga da se ne vrne ko invalid, da ne mora da angažuje celu familiju za jedno moćanje, dao mi pare da zapalim sveče za zdravlje, al sam bila žedna, če mi oprosti Bog, da mu ostavi kažiprs, koliko treba za okidać, valjda patka, debeli – sam pitala – ša če ti prs a posle, isti mu kurac, dva kubika mu ne ginu posle kako oče, tako je bucko, samo da oče, i mi kurve da živimo malo, posle je crno, posle je tišina, posle je duboko...

 

Copyright © by Saša Stojanović & Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad