СНЕЖАНА МИЛОЈЕВИЋ

Рођена је 1969. године у Прокупљу, где и сада живи. Дуго је била новинар редакције за културу и имала прилику да интервјуише бројне писце. Сада је професор српског језика и књижевности. Пише и приче које је објавила у књижевним чаосписима: Књигомат, Књижевни лист, Летопис Матице српске, Поља, Путеви културе, Ток, Улазница, .Кораци...
Стална сарадница Балканског књижевног гласника.
Контакт са ауторком
 
Медитативна проза Иве Андрића
ИЗУЗЕТНИМА СЕ НЕ МОЖЕ ОПРОСТИТИ


“ ... људи воле такве разговоре о паду и понижењу оних који се сувише високо уздигну и полете.” (1, 127)

 

Авдагина кћи, из романа На Дрини ћуприја, није се само издвајала вансеријском лепотом него и својом бистрином, речитошћу, а пошто “о таквим изузетним створењима песме никну однекуд саме”, у песму равноправно улазе и мудрост и лепота. Њен живот постаје жижа интересовања читавог окружења, дивљење прелази у завист и мржњу, па је најлепша вест, за средину у којој је живела, била да је лепа, охола и мудра девојка “укроћена”. Одбијање и тог последњег покушаја личне деградације, јер Вељи луг не може да сиђе у Незуке, створило је око Фате празнину, “онај круг дивљења, мржње и зависти, непризнаваних жеља и злурадог ишчекивања који редовно окружује створења са изузетним даровима и изузетном судбином”1. (1, 124) А да ће овако несвакидашња Фата ући у легенду, писац нам већ унапред указује најављивањем догађаја: то вече је пала велика киша, хладнија него што се очекивало за то доба године...

Андрић у свом делу даје низ примера који указују да колектив никако не опрашта људима чије савршенство “непристојно“ лебди изнад њихове простоте и злобе. “Свет” ће дозволити чак и безвредном човеку да направи мит о себи, али неће дозволити изузетној особи да остане доследна себи2, да сачува своју људску суштину - у суровим “босанским” условима чак ни пантер није остао пантер него је скончао “природном и неславном смрћу обичног травничког мачка.” (5, 48)

У свему томе, народу су најнеопходније те страшне приче, које су им утолико ближе и драже колико је истински живот тежи и страшнији. Иронично је то што су најинтересантније и највише увесељавају тужне приче, приче о палим величинама. Када Андрић у Омер-паши Латасу описује сцену ухапшених ага и бегова каже: “Као што и обично бива људи су застајкивали и зачуђено посматрали бившу господу како тегле и копају“, а у томе предњаче злуради и подсмешљиви људи. Такве приче се брзо шире и са задовољством слушају, уз правило: “Што је ко нижи по свом стварном положају, по својим способностима и образовању, приходима и угледу, то је ревноснији и жучнији у оговарању”. (15, 223)

Са демитизацијом се сусрећемо у лику Алије Ђерзелеза и Мустафе Маџара. То је много мање Андрићева жеља да јунаке, који још за живота улазе у легенду, прикаже у земаљском руху, са свим слабостима и манама, а много више уметничка реализација тезе да људи воле да виде сломљене величине, да не умеју да се диве и признају туђе успехе и туђе квалитете. Све је то нека њихова, ситна, али слатка освета посебним људима, због тога што то јесу. Ђерзелезу се подсмехују они који му ни по чему нису дорасли, а Мустафу Маџара, великог јунака, убија Ром, представник народа који је код Андрића симбол одсуства макар минимума моралних скрупула (сетимо се само сцене ценкања људским лешом из романа На Дрини ћуприја).

Све је то сажето у једном запису који подсећа на народне изреке: “Као што у рђавом селу није добро важити као богат, јер се пре или после нађе неко ко таквог човека опљачка или убија - тако у извесним срединама није добро уживати глас много паметна или даровита човека, јер ће се увек наћи људи који ће све учинити да тога човека оборе или бар да му живот, што је више могуће, загорчају, тако да му његова памет и његов дар на нос ударе.” (80) Негде је истакнуто да приче о пропасти изузетних људи посебно воле у Босни, прецизније, земљи као што је Босна; у претходном запису се срећемо са ограђивањем “у извесним срединама”, али, Андрић, човек са великим искуством и уметничким циљевима, сигурно је био свестан њене универзалности.

Овде се отвара тема још једне тако људске особине, а то је завист. Поред зле жеље и вечите људске потребе да не прихвата ништа што испада из тренутних друштвених шаблона, да сатире све што штрчи, ситна људска завист је неминовност и потреба колико оних који завиде, толико и оних којима завиде. Ово је веома интересантно разрађено у роману Госпођица. Рајку Радаковић су њене другарице све више волеле што је њена одећа бивала старија, а њено држање мање женствено. Сви су јој тако лако, без жаљења, дозволили да се отуђи, приде се друштво “побрине да (јој) заувек онемогући повратак, све и да хоће да се предомисли” (30, 31) - један мање у вечитој борби за доминацијом. Тај лажни хуманизам је јасно илустрован у лику већ поменутог романа, Јованки. О њеним интересовањима писац каже: “Замршени односи неуспелих или пострадалих људи били су њен прави елеменат. Само таквима је прилазила, наметала им се неодољивим упорством, па би се одједном, обично у тренутку кад се њихов положај поправи, окретала од њих и као зла и увређена вила прогонила их од тада својом немом мржњом и шаптавим оговарањем.” (3, 186)

То зло, које се јавља из немоћи или губљења моћи, срећемо и код старих људи, али то није само сукоб генерација него прича о некада младом лошем човеку, који се претвара у старог лошег човека, обично великог лицемера, који одједном постаје високоморалан, штедљив и строг. Да би нам ближе појаснио тај феномен, Андрић каже: “То личи помало на некадашње куртизане за које се прича да су у старости постале побожне и даривале цркве и манастире.” (142)

У Андрићевом стваралаштву морална слика јунака може се наслутити и из њиховог физичког описа. То не значи да је ружно истовремено и зло, него да стање духа неминовно утиче на спољашњи изглед: “Наше мисли и наша осећања неосетно и неприметно, годинама моделују наше лице Ш...Ћ и кад стане да се примиче старост свак може да прочита све оно што је изгледало заувек скривено.” (224) Читајући Знакове, срећемо са “духовним богаљем”, а он је, не случајно, и “физичка наказа”, и његовом мржњом, пробуђеном посматрањем пара лепих младих људи који пролази крај њега. У тој својој мржњи има и саучеснике сличних особина. “Такав какав је не може да им нашкоди, али кад би могао“, (505) пита се Андрић, не желећи да открива одговор.

Из свега овога произлази: “Благо оном чији пут иде упоредо са путевима осталих људи на овој земљи. Тешко оном чији пут кривуда, укршта се са другим путевима. Тај неће никад нигде стићи.” (63) Човек, који је присиљен да живи међу људима који му нису слични, мора стално да се откупљује, мора стално да даје више него што може, али ма колико давао, нико му не признаје - он је вечити дужник своје околине. У свему овоме Андрић не назире светлу перспективу: овакву особу само смрт спашава такве обавезе. Али то није најстрашније, јер смрт је само један природни део људског живота, поражавајуће је то што та обавеза (или дуг) прелази на друге, сличне људе. Андрић запажа да људи нису склони признавању нечије посебности и даровитости, не само у току живота него и после смрти. “Стога често деценијама тражимо и слажемо ситне податке помоћу којих бисмо објаснили оправдавали изузетност њихових одлика.” (48)

Као и све у животу, ми и врлине одређене особе прихватамо једино у облику који одговара нашим схватањима. Врло битно је то, што неко не спада у изузетне људе само по дару који поседује. Андрић обавезно претпоставља: храброст, несебичност, честитост. Било би лепо да они самим тим буду задовољни и да им то буде награда - бити такав, бити доследан себи, али, на жалост, обично није тако. Оно што их гони да иду даље од тог циља јесу “неспособни, страшљиви, лакоми и неваљали људи.” (42)

Излаза нема, али остаје борба за освајање равнотеже, јер је у нашим условима за неки већи успех потребно много више него у свету: “Пре свега треба проћи по дубокој тами, кроз блатњаво село и чопор невезаних паса у њему. Па после тога - ако шта остане од тебе - сачекати јутро, појавити се тамо негде међу људима, испаваним, орним за борбу и разговор, и - бити такав какви су они, а по могућству јачи и бољи од њих.”(125) И не брините, увек ће бити оних који од тог блата, од кога ви покушавате да направите нешто, праве куглице и гађају не само вас, већ и пролазнике, прљајући и себе и друге. (17, 190)

– Наставак у следећем броју Балканског књижевног гласника –


*Објашњење: у оквиру текста срешћете се са бројевима (рецимо, после сваког цитата).
Први број је број књиге, према броју којим је ублежена у списак литературе.
Други број је број стране на којој се налази цитирани или парафразирани текст.
Уколико првог броја нема, реч је о Андрићевој књизи Знакови поред пута, Сабрана дела Иве Андрића. Просвета (и др.), Београд (и др.), 1981.


1. Колико се негативне енергије скупља око “доброг гласа” дато је у наставку текста: “Често се дешава код нас овде да девојка која је на великом гласу остане управо због тога без просаца (и поусједне) док се лако и брзо поудају девојке које јој ни по чему нису дорасле.” (1, 24)

2. Такве људе, можда, најбоље објашњава следећи запис: “Они увек оду више у правцу ниподаштавања противника него у правцу сопственог усавршавања. Они се више труде да умање углед противника него да подигну своју сопствену вредност.” (63)


Остале књиге коришћене у овом одломку:


1. Андрић Иво, На Дрини ћуприја, Сабрана дела Иве Андрића, Просвета (и др.), Београд (и др.), 1981.
3. Андрић Иво, Госпођица, Сабрана дела Иве Андрића, Просвета (и др.), Београд (и др.), 1981.
5. Анрић Иво, Немирна година, Сабрана дела Иве Андрића, Просвета (и др.), Београд (и др.), 1981.
15. Андрић Иво, Омер Паша Латас, Сабрана дела Иве Андрића, Просвета (и др.), Београд (и др.), 1981.
17. Андрић Иво, Свеске, Сабрана дела Иве Андрића, Просвета (и др.), Београд (и др.) 1981.
30. Вучковић Радован, Писац говори својим делом, Београдски издавачко графички завод, Књижевна задруга, Београд, 1994.

 

Copyright © by Snežana Milojević & Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad