SNEŽANA MILOJEVIĆ

Rođena je 1969. godine u Prokuplju, gde i sada živi. Dugo je bila novinar redakcije za kulturu i imala priliku da intervjuiše brojne pisce. Sada je profesor srpskog jezika i književnosti. Piše i priče koje je objavila u književnim čaospisima: Knjigomat, Књижевни лист, Летопис Матице српске, Поља, Путеви културе, Ток, Улазница, Кораци...
Stalna saradnica Balkanskog književnog glasnika.
 

 

Kilote

Mama i tata opet idu na privremeni rad. Išli su da beru jabuke u Vojvodini. Višnje su brali u nekom selu, tu blizu. Jednom su čak išli u Grčku. Da beru masline. Doneli su puno bure maslina, kupljenih po nabavnoj ceni. To su one u salamuru, koje se po skupoj ceni prodaju u marketima. Uh, što sam im se obradovala. Ali kad sam ih probala, shvatila sam da ih ne volim. Jedva sam čekala da probam. I ništa.

Isto kao kad sam išla na more. Poslali me mama i tata, neki socijalni program za dobre djake. Po sniženoj ceni. More mi je bilo mnogo slano. Dobila sam alergiju od sunca. Nastavnica me stalno jurila se češljem, a ja se krila od nje. Mnogo me čupa. Najviše volim kad me tata lepo očešlja i isplete pletenicu.

Dok su mama i tata u pečalbi, ja sam kod baka -Vere. Nije ona moja prava baba, već babina sestra. Ali živi u komšiluku. Sama. Imala je jedan brak, jedno dete, koje sad živi daleko i ko zna koliko generacija učenika koje je učila prvim slovima.

Dobro je biti kod učiteljice u penziji. Svašta se može naučiti od nje. Ja sam lepa devojčica, skoro devojka, a ona kaže da je bila velika zavodnica. Samo prekrsti noge, povuče suknju iznad kolena i svi padaju u nesvest. Meni su već počele da se pojavljuju vene. Genetika. Kako li ću ja zavesti muškarce, kad ne mogu da nosim kratko?! Verujem da ima još koji savet. A ona zna i da gleda u šolju. Uvek pogodi da sam zaljubljena.

Njena ćerka je pričala o nekom gospodinu, interno zvanom Banatska Krofna, aktuelnom kod baka – Vere, tada seoske učiteljice. Verovatno je bio strašan dasa, jer tetka kaže da ju je zbog njega i vikendom terala kod dede. Ostale dane je ionako provodila kod dede u gradu. Nije njoj ništa drugo teško palo. Ali kakve je torte baka – Vera pravila za njega!

Kaže mi da imam predivnu kosu. Možda je u njoj moja snaga. Moram da je pažljivo negujem. Pomogne mi da je posle pranja lepo raščešljam i osušim. Ali nikad se ne zna kad se može navući prehlada. Od kako sam kod nje, kad krenem na spavanje stavim gaće na glavu. Lastih za pojas mi dođe oko lica, a otvori za noge, pitam ja? U stvari, ja to ne pitam. Ko bi smeo da se suprotstavi tako otresitoj ženi. Sa belom kapom, ponekad sa cvetićima, idem na spavanje. Kapom improvizovanom od onih klasičnih gaća, malo dubljih. Mogu da se kupe za male pare kod preprodavaca na pijaci.

Ujutru mi je kosa lepa. Nije raspršena i naelektrisana. I to sve zbog gaća. Ups! Kilota. Mama kaže da je nepristojno reći – gaće. To baš zvuči jeftino.


My way

“Možda u silnoj potrebi ovakvih žena za brbljanjem
[...] ima nekih ostataka neiživljene erotike.“
(Ivo Andrić)

Snaja je operisala kataraktu. Napokon. Kuća je puna onih koje su došle da je vide. Mislim da nas je u sobi, u jednom trenutku, bilo dvanaest. Sve smo se borile za reč.

“Što sam ja jednom zakasala kod očnog lekara...” - razgovor započinje prigodnom temom.
“Poslužite se, poslužite!” - kaže snaja
“Ma ne mogu, na dijeti sam” - ubacujem se u priču.
Pogled mi privlače kolači i omiljena štrudla s makom. Uostalom. Hm!

“Dobra ti ova štrudla. Samo meni ispadne drugačije. Nekako mekše.
Kad pritisneš, pa pustiš, ponovo se naduje. Meko k'o duša.” –govori treća
Izgovara reči sa izraženim naporom osobe kojoj su usta puna sipkavog testa kolača. Posebno mora da pazi pri izgovoru praskavih suglasnika.
“Ja volim tvrđe”- ne da se snajka.
Opšte mesto. Dve žene – tri mišljenja. Štrudla nije tvrda, već drugačija. Mudro ćutim.

“Da li ima ičeg lepšeg od strugane pogače, kajmaka i sezonskih salata?”-pokušava da se nametne vrsni kulinarski mag čuvenim retorskim pitanjem. Ali to je već stara priča. Niko nije naseo. Ovo je štrudla sa makom pravljena od kora za pitu, ne mekog ili tvrdog testa. Sledi dvanaest načina iskazivanja oduševljenja ovom genijalnom idejom. Uz pokoju reč samohvale i pominjanje torti Dinastija, Bomba, Kenedi....

Ali, nije snaja, već njena ćerka majstor tog specijaliteta. Štrudle ili pite s makom u obliku štrudle. Kako se uzme. Svaka podela je nužno zlo, a fuzija stilova naša današnjica. Mlada je, ali vrlo precizno otrkiva tajne svoje kuhinje. Staje na svoj pijedestal i počinje:

“Za jednu štrudlu, potrebno je jedno pakovanje kora. Po receptu je tako, ali ja napravim dve štrudle. Mnogo je bolje.”
“Pusti recept. Nama se sviđa ovo tvoje. Pričaj kako ti praviš.”
Poslušno klimamo glavom. Ili širenjem i skupljanjem zenica potvrđujemo svoju iskrenost.

“Sad i nije nešto, ali prošli put, kad su bili čile i strina....”
“Nemoj da si skromna, nego kazuj postupak!”
“Dobro. Jedan prašak za pecivo, dve vanile, 300 grama maka. Nikako ne kupujte Oprin. Probam ga, a on užego. Bacila sam 53 dinara.”
“Koji preporučuješ?”
“Plantažin.”

“Jedan jogurt. A može i više. Ako je suviše gusto, dodaš još. Od prilike. Čaša od jogurta griza. Samo jedna, piše u receptu, ali ja stavim jednu i još malo. Onako za dva prsta. Zamalo zaboravih zejtin. Treba onako, malo manje od pola čaše za jogurt.”
“Kaži u mililitrima.”
“Sine, šta si zapela – čaša od jogurta, pa čaša od jogurta. Kaži – šoljica za crnu kafu zejtina. E, hoćete li još po jednu kafu? Hajde Liki skuvaj.” – tajac. “Dooobro ako nećete.”

Vidim da je snaji uspela operacija. Moram do toaleta. Kroz predsoblje me prati uporan žagor. Strpljivo čekam red. Vraćam se nazad. Slušam Liki kako objašnjava:
“Peći 45 minuta na 200 stepeni. Tako piše u receptu. Ali ja prvih pet, u stvari deset. Najbolje između pet i deset minuta, pečem na 200. Preostalo vreme na 150. U stvari, otvoriš rernu i vidiš da li je gotovo.”

Propustila sam nešto. Ionako neću zapamtiti nenapisano. U svakom slučaju filom premažeš kore, staviš mak, urolaš i toliko. Samo, teško je biti sažet. Potrebna je vežba. A i što biti sažet kad imaš publiku!?


Daleko je Australija

“To je proklet grad, pun kretena, koji nemaju svoje živote nego se trude da upravljaju tuđim. Uživaju u malim trijumfima, sladeći se nečijom patnjom. Trude se da ih ostave u položaju koji će im dati sutra mateirjal za nove spletke i razne šeme.” – priseća se našeg grada moj drug koji je na vreme pobegao u daleku Australiju.

Opet, kažu – u Rimu si Rimljanin u Smejtonu si Smejtonac ili Smejtončanin, pojma nemam, ali si smeten, u svakom slučaju. I kakav god grad bio, jedan pevač ili političar, ne sećam se dobro, opominje nas: nema razloga da budeš sam u svemu.

Onda ti smršaš, nabaciš šminku i garderobu ( zbog čega bi inace žene bile zanimljive). Ubaciš se u main stream, puno se smeješ i razgledaš tržište. Brzo ustanoviš, bar kada je mentalitet u pitanju, da profesija viteza koji će doći i spasiti te samoće nije presudna.

Mudra tetka Danica uvek je govorila:
“Nikad nemoj da se udaš za lekara ili direktora. Od lekara čuda čine noćna dežurstva, a svaki direktor, kad tad, padne u kandže visprene sekretarice.”

Pretpostavljam da ovo važi za sva zanimanja puna iskušenja. Da ne nabrajam više (moda se menja). A to stvar čini jos ozbiljnijom!

“Ma koliko neko bio promiskuitetan, kad se pojavi jedna koja je bitna i bolja i koja znači više od drugih, druge padaju u vodu i nema se želje za majanjem uokolo. Sve dok opčinjenost traje. A kad prođe, treba da preraste u ljubav.” - podseća me moj drug, novopečeni Australijanac.

A kako postati bitan? Pojma nemam, ali znam da sam bolja. Ipak, ne bih da rizikujem. Konobari su u redu. Uvek znaš gde su, a možes i mrtva umorna posle treće smene da lepo svratiš na piće i opustiš se.

Kad nešto takvo dugo traje, veruješ da je izraslo u ljubav.
“Onda je umetnost žene da transformiše i zadrži njegovu ljubav, tako što će biti fleksibilna, dati mu slobodu, sve umereno. Da ne bude napadno, zamara ili uplaši. Da ne liči na posesivnost.” - upozorava me, znate već ko.

Odlučim da ređe svraćam u kafić. Da iskažem potpuno poverenje čoveku koji svakog dana gleda zgodne uspaljenice, sa nogama do vrata i licem bez ijedne bore. Sa golim stomačićima i bisernim zubima. Sa agresivnim nastupom i ne baš mnogo obzira. Ovo zvuči zastrašujuće! Ali nije. Mislim, nije kad nekom veruješ.

Razovaram sa iskusnima. Želim da usisam njihovu mudrost trajanja. Primer iz muškog ugla:
“Čim se naljuti, pokupi dete, pa ojs kod majke. Ja onda moram još da je molim da se vrati. Luda je skroz, sve moram da je slušam.”

Skupim hrabrost i pitam bivšeg zašto je, pored tolikog izbora, ostao sa starijom, ružnijom, u čijem je krevetu uvek bila gužva. Koja mu je pravila scene, lagala, spletkarila, posvađala ga sa svim prijateljima, ojadila ga finansijski, pravi budalu od njega… A on me onda pita šta sad hoću, kad ga ja, za razliku od nje, nisam uopšte ozbiljno shvatala?!

Pa saveti žena:

“Zauzdaj ti to na vreme. Muž ne mora sve da zna. Nemoj da si blesava da budeš iskrena. Ali, naravno, uvek glumi potpunu iskrenost. Moraš da znaš kad je trenutak za povlačenje, a kad za napad. Dok se upeca potpuno. Posle možes da radis sta hoćeš. Sve radi kako tebi odgovara, samo ga, kako znaš i umeš, ubedi da je on glavni i sve je u tvojim rukama!”

Upozorenje: “Ja sam toliko uspesno ubedila svog muža da je savršen, pa je odlučio da nađe bolju i mlađu. Nisam živa za njega, kad ta mlađa otkrije kakav je on, u stvari. A ja sam otkrila da moraš izazvati u svom muškarcu osećanje da bi bez tebe načisto propao.”

Slušam ja tako ljubavne price (ako je to ljubav) svih tih jadnih ljudi koji ne znaju šta je razumevanje, potpuno predavanje i apsolutno poverenje.

Moj konobar sve česće mućka neke čudne koktele. Nema više onog sex on the beach i ostale egzotike, samo nudi neke mutljavine. Počinje da potencira priču kako sam ga i ja, kao i mnoge druge, jurila. To jednostavno nije istina. Među pravim partnerima mora postojati iskrenost. Podsećam ga da niko nikog nije jurio. Sve je bilo spontano i lepo. Opet, na njegovu inicijativu. To ga opasno razljućuje.

Stvarno ne znam zašto sam zaboravila da vam naglasim jos jedan deo pisma iz zemlje kengura:
“Ako se dasa ne satire oko tebe u početku i nemaš osećaj da on zaista to čini, onda verovatno nije onaj pravi.”

I pojma nemam šta sad da radim.

 

Copyright © by Snežana Milojević & Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad