СНЕЖАНА МИЛОЈЕВИЋ

Рођена је 1969. године у Прокупљу, где и сада живи. Дуго је била новинар редакције за културу и имала прилику да интервјуише бројне писце. Сада је професор српског језика и књижевности. Пише и приче које је објавила у књижевним чаосписима: Knjigomat, Књижевни лист, Летопис Матице српске, Поља, Путеви културе, Ток, Улазница, Кораци...
Стална сарадница Балканског књижевног гласника.

 


ОБЕЋАНА ЗЕМЉА


Ја сматрам да видети све као међусобно повезано јесте болест нашег доба. А ову причу управо објављујем пошто и сам болујем од те болести.

Бела тврђава, Орхан Памук


Главни јунак Памукове Беле тврђаве запажа да многи верују да унапред одређеног живота нема и да је у бити сваке приче по један ланац случајности. Али, ипак, чак и они који то сматрају истином, када се у једном периоду живота осврну и сагледају га, схвате да су ствари које доживљавају све до једне неизбежне.

Било је природно, у мору понуда туристичких агенција, одлучити се за варијанту – последњи минут. И за скоро дупло мању цену, у шпицу сезоне, отићи у монденско летовалиште, космополитско месташце Неос Мармарас. Још, кад вам се на путу деси ситуација на граници између живота и смрти, онда знате да вас Бог опомиње – морате уживати у свему лепом. Потпуно, без лоших мисли и обраћања пажње на универзалну људску злобу у окружењу.

Помешаних прстију у глави, срећно дезорјентисани, стижемо на циљ. Не морамо да бирамо између левог и десног. У средини смо, заколоњени. Једноставно је бити свој и гледати право. У ново место старинског изгледа, у стрме улице препуне аутомобила, у цркву на врху брда, а иза брда опет брдо и иза тог брда опет брдо... Давно описане нестварне боје мора на Халкидикију, романтично шеталиште поред мора... Али овој причи романтика није неопходна, просто се подразумева.



Није разгледница

Ми на Ситонији (средњи прст), на Ситонији митови и легенде. Усред свега Неос Мармарас са две равноправне приче о пореклу мештана – турски Мармарис (o чему слушате у продавницама, на марини...) и грчки Торони (лично испричао шармантни власник туристичке агенције). Зависи како ко од мештана жели да се представи странцу. Опште место у обе приче – беже од зла и ту праве свој Ханаан. Свуда уоколо раскош. Погледаш лево – луксузни ланац хотела са ђакузијем на отвореном; десно – виле са соларном енергијом, предивни кровови, каменом озидане чесме, терасе с погледом. Увек поветарац који не љуља туристичке бродове гусарског изгледа. И никад није врело него баш онако како треба. И плаво и жуто и зелено...



Боје

На путу дуж плаже насукани рибарски бродићи. Подједнако личи и на гробље и на центар за реанимацију. Гледам како огромним жутим трактором извлаче један распукнуте крме. Штрче делови огољеног дрвета и празнина на врху. Попут медицинског особља са интензивне неге, неке утопијски идеалистичке болнице, група мештана прати сваки покрет. Све се одвија као на успореном снимку. Сцена личи и на сахрану. Достојанствен мимоход. Одавање поште некој знаменитој личности, док све прате радознали посматрачи са фото-апаратима у руци. Сутрадан – човек нешто ради на њему – можда ће изаћи из коме.



Рехабилитација

Окрепљујуће је бити у свитање на плажи, док на видику нема ни људи ни пловила. Брдо сунчеве зраке зауставља прилично дуго, јер на овом месту сунце није имало срећу да се рађа из мора, сво ужарено и наранџасто. У песку, трокраки трагови. Галебови стижу у ниском лету. Мерaклијски опуштено скупљају отпатке хране од претходног дана. Чини ти се невидљиве. Залогаје залију сланом водом. Настављају даље игноришући ранораниоце.



Доручак


Пијаца jе четврком, наниже у улици која завршава видиковцем. По први пут, после пуно година, извлачим из неког запуштеног дела мозга руски језик. Не могу да одвојим поглед од грчких колача, питам:''Сколько стоит?''

Разговарам са женом која живи у Неос Мармарасу већ десет година. Гркиња пореклом, родила се и живела у Грузији. Стигла је ту, бежећи са породицом од чеченских терориста. Сумњичава према мом зарђалом знању руског језика, објашњава, Србија - Косово. Сад зна и грчки. Али га није знала док, бежећи од извесне опасности, није дошла у земљу свог генетског кода.

Маслине, зачини, смокве... обавезно и нешто кинеске робе. Док се јежим од звука грмљавине, један продавац узвикује: ''Срби, Руси, Грци, браћа, православци''. Сетих се Прага, земаља некадашњег источног блока. Тамо један продавац покрива знањем и источни и западни језик моћи.

И домаћи су у школи учили језик те велике словенске земље. Као и ми. Привилеговани су учили енглески. Радовали смо се што учимо било шта непознато – јер, колико језика знаш толико људи вредиш. Нисмо били свесни да ћемо то основно знање временом затрпати фразама из америчких филмова, самоуки у новом полузнању. И шетати светом више као полуљуди. Битно је кретати се. Није тако страшно бити усамљена једрилица.



Усамљена једрилица

Као и увек – низ могућности за излете. Прави туристички дух не пропушта да крене на крстарење Светогорским заливом, заливом Торонеос, посети Аристотелово родно село, грчке вечери… Све се може преточити у пуно страница натопљених одушевљењем, али плени сторија старе машине за куцање и пожутелих листова уредно поређаних са стране.



Стварање

Joise и Sidney Loch, брачни пар из Аустралије, први пут су посетили Европу као чланови хуманитарне групе која је организовала помоћ избеглицама, за време Првог светског рата. После Солуна, долазе у Уранополис и ту остају до краја живота. Усељавају се у високу камену кулу, која је била запуштена и празна. Отварају прве школе, организују живот и пишу. И помажу, непрестано.

Кула из четрнаестог века у лучком месту Уранополис (одакле крећемо на једно посебно крстарење) сада је музеј. На првом спрату је поставка. Садржи старе експонате вредне дивљења. У помоћној просторији могу се гледати документарни филмови о конзервацији археолошких налаза. Привлаче и празне собе, са каминима и прозорима који затварају отвор моћног каменог зида. Поглед с терасе је фасцинантан. Све делује као савршено место за стварање.

Излазећи на светлост дана XXI века слушам другу страну приче. Моју усхићеност гаси водич трезвеном опсервацијом: ''Убацили се ту они да живе преко неких веза, једва су их избацили да отворе музеј. Ваљда је боље да ту буде музеј. Шта су па они, толико много људи на овом свету пише. То и није нека битна ствар. Јел' да?''



Прозор у свет

Мешкољим се у хладовини. Насупрот мени, на сунцу - удата жена. Суђено јој је да буде важна и отресита. Има могућност мирне луке. Усидрена је, не боји се буре. А таласи увек нешто донесу. Без великих емоција гледа како тачно у десет и тридесет, из увале најлуксузнијег комплекса хотела на Балкану, дведесет девет анђеоски белих једрилица креће у крстарење отвореним морем. Нижу се као речи мудра човека. Праве геометријски савршену формацију и нестају са видика заклоњени острвом Корњача. Корњача је тиха и загонетна. На њој живе само дивокозе и змије отровнице. Али, успелe су да створе неку своју хармонију. Верујем да су срећнe.



Острво Корњача

Прилично је ту паса луталица, али сви уредно имају огрлице. Мада, понекад помислим да је оној против бува прошао рок. Сусретну те и праве друштво. Онда две луталице дођу на плажу, а пас, сада сигуран, дрема на сунцу или хладовини. Право избора има нови пријатељ. Уколико се сувише дуго задржим у води, он оде, осећа се запостављеним.

У столици за спасиоце ионако нема никог. Треба да сперем са себе со и кренем кући. Намигују светла и позивају на шетњу брдашцима. Можда ће ме и вечерас у кафићу, у коме се уместо стола налази затворени акваријум са егзотичним рибама, послужити транвестит. Или ће геј плесач направити сјајну атмосферу у дискотеци.

У ресторану помпезног назива ради мајстор гироса, који се љубазно понудио и мени и другарици, па ко хоће. Њему је све једно, сезона брзо прође. Слободан је у два после поноћи. И он и апартман.

Ноћ можеш дочекати сам на плажи. И то је много лепше, јер савршенство призора превазилази сваку животну неминовност и зов човекових исконских потреба. Топлота дана одлази, оставља влагу мокрих тела по песку и лежаљкама. Време је да се иде. Стари рибар је кренуо у свој ноћни риболов и пустио мреже. Осмехујем се – опет ћемо преварити власнике скупих ресторана свежим плодовима праве природе.




Ноћни риболов

 

Copyright © by Snežana Milojević & Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad