ZIRANA ZATELI

Zirana Zateli je rođena 1951. u Sohou, predgrađu Soluna. Studirala je u Atini Dramsku umetnost, ali se uvek bavila samo pisanjem. Živi na relaciji Grčka-Francuska-Portugalija.
Prošlogodišnja verenica je njena prva knjiga priča (1984.). Usledila je U pustinji s pomilovanjem (1986.) - takođe priče, a 1993. roman I pri svetlosti vuka ponovo se vraćaju i 2001. Sa čudnim imenom Ramantis Erevus SMRT JE DOŠLA POSLEDNJA.

 
Prošlogodišnja verenica

(odlomak)

Verila sam se sa Markom te noći za doček Nove godine hiljadu devetsto šesdeset prve. Obavili smo u tajnosti tu čudnu veridbu. Ne u sobi pred svima, nego smo izašli napolje na stepenište. Onako u mrak, prijatno hladan. Padao je sneg, i ta belina, sjaj snega učinili su zaista čarobnom tu noć.
Sami samciti tamo na stepeništu, dok sam mu ja ćuškala glavu na topli stomak on mi je lizao grlo i vrat.
- Ah, Marko, Marko... – govorila sam mu. – Zar nije kao san ovako zato što nas niko ne gleda?
Ne reče ništa, samo mi protrlja uho u znak odobravanja, zato što je Marko vrlo retko govorio, a i tada nije nimalo ličio na druge kada govore. Bila sam skoro jedina koja ga je razumela, i to je bio jedan od razloga zbog čega me je toliko voleo.
Tajna dakle, naša veridba, skrivena i sveta, samo ja i on smo to znali, dok su ostali bili pri svome. Ti ostali su naravno verovali kako sam bila još mala, ali to nije imalo nikakvog značaja za mene. Ni za njega.

Marka sam upoznala u vreme kada sam spoznala ono što nazivamo prvom samoćom u životu (mom). Nije bilo ni lako onda. Jednog dana sam videla Marka sa svojom majkom, nešto mi je rekla njegova pojava na prvi pogled, prišla sam mu, pomilovala ga po glavi i rekla mu:
- Ti si Marko. Hoćeš da živimo zajedno?
Nije se iznenadio – još od tada je bio hladnokrvnog duha. Jednostavno je ostavio svoju majku i prišao mi. Ona se okrenula i prostrelila nas pogledom, srebrno su joj varničile oči – pomislila sam za trenutak kako će me napasti, ali je iznenada spustila umorna leđa, pogledala melanholično u prazno i bez žurbe otišla.


O jednoj priči koja se nije dogodila

(odlomak)

Posle nekih neopisivih avantura se nađoh u jednoj stranoj zemlji, pristigavši oko ponoći i nešto na jednu od njenih železničkih stanica. Neko me probudi u vagonu i izgovori ime grada H., ne kao što sam ga znala na maternjem jeziku, a na engleskom još i manje.Uzeh ono malo stvari, dok mi je nešto kao ping-pong loptica šetalo u grlu – poznati pokreti uznemirenosti agonije ili nestrpljivosti na železničkim stanicama, a uz to još i nepoznatim, kada se prvi put nađeš na nekoj od njih. Sišla sam i čekala.
Ako me pitaš koga, reći ću nikog. Zato što je onaj koji bi mogao da me čeka već izgubio nadu, jer me čekao nedelju dana a ja se nisam pojavljivala. Ne iz nekog kaprica već zbog neočekivanih nepovoljnosti, koje sastavljaju jednu od nejasno prethodno spomenutih avantura.
Narednog dana, blizu podneva, bila sam opružena i topla kraj njega u krevetu. Krevet se nalazio na podu, a visoko, na plafonu, nalazio se jedan veliki prozor sa snežnobelim staklima.
- Obojio si ih u belo? - pitala sam ga.
- Ne. – odgovorio je. – To je nebo.
U toj zemlji je čak i nebo bilo pokriveno snegom. I kada sam izlazila na ulicu, imala sam utisak da sečem maglu kako bih mogla da prođem, i da sam mogla uzeti jedan komad magle, staviti ga u džep, pa da na miru gledam od čega se sastoji kod kuće. Prva sličnost koja mi je pala na pamet bilo je ''kao surutka''. Napisah to na jednoj dopisnici, sa još koje čim, koju nisam znala gde bih poslala i jednostavno sam čitala i opet čitala, dok se ne bih umorila. Sedela sam kraj prozora, ne kraj onoga na plafonu, u drugoj sobi, i posmatrala sam maglu satima. Ne mogu tačno da kažem o čemu sam razmišljala – osim da je bilo malo stvari o kojima nisam razmišljala. Obavijao me miris aromatične sveće – suncokreta: iz prostog razloga što me nije podsećao ni na jedan poznati ili retki miris, zato sam i pripisala taj nepoznati miris suncokretu. Slušala sam istu muziku danima. Bio je, pretpostavljam, Bah. Tako sam sa Johanom živela u najočajnijoj strasti.


Mahnita pušačica

(odlomak)

Ma koliko čudno izgledalo, ulica u kojoj sam boravila otprilike godinu dana na jugo-istočnoj strani onog vetrometnog i morem vlaženog grada, isprva sa jednim slikarem iz nemačkog Ahena, a posle sama, zvala se Ulica Perioda-Kada-Zmije-Menjaju-Košuljicu.
Iznajmila sam jednu sobu u kući Irineja, lokalnog prodavca duvana. Njegova radnjica se nalazila na suprotnom uglu, ispod jedne (izbušene rupama) tende od fikusa i paprati. Dugih grana od paprati i fikusa, koje su odavno već izgubile svoju boju i svoj sjaj. Ispod se nalazila polumračna minijaturna radnja, puna rafova sa cigaretama. Prodavale su se na veliko i malo.
S jeseni je radnja prokisla, te se desetine paketa ovlažilo. Irinej je naložio vatru u svojoj sobi i raširio ih da se osuše. I zaista su bili polusuvi, bar spolja, ali kad je granulo sunce, on mi reče da će se bolje osušiti ako ih raširimo na balkonu koji je imala moja soba. Učinila sam mu tu uslugu, nadajući se kako će se Irinej, najzad, smilovati i dati mi nekoliko paketa, makar i od tih polubuđavih cigara.
Novac koji sam zarađivala radeći različite sitne poslove kad god mi se ukazivala prilika, jedva da mi je bio dovoljan da mu plaćam kiriju i da kvaziživim. Nedostajale su mi cigarete i sloboda da kupujem, kao što sam nekada radila, četiri-pet paketa, umesto jednog svakoga puta – luksuz koji sam smatrala očiglednim za jednog mahnitog pušača.
A Irinejeva radnja, puna. Pogled mi se lepio za one rafove, spremne svakoga časa da se sruše od težine.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.
Izbor i prevod Brankica Bogdanović
Original možete pročitati ovde

Nazad