ZORICA JEVREMOVIĆ

Zorica Jevremović (1948), dramaturgiju diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti 1975. Piše za pozorište i o pozorištu, pozorišna i video rediteljka, intermedijalna teoretičarka.
Dramaturgijom se bavila u alternativnim i neformalnim grupama pozorišta i filma: KPGT (1980-1990), Art-film (1981-1983), Nova osećajnost (1984-1985), Preduzeće za pozorišne poslove (1992)
Kao zagovornica jugoslovenskog kulturnog prostora istraživala kulturnu istoriju i teološko običajno pravo multinacionalnih i više konfesionslnih sredina u SFRJ: Dubrovnik (1976-1980), Perast (1981), Povlja (1982), Tacen (1981-1984), Poljica (1986-1990), Dečani (1981-1989) Zjum (1990).
Uređivala alternativne naučne zbornike iz književne istorije objavljene u „Književnosti“: (Sava Mrkalj -1984), (Sv. Sava –Hilandar- 1988), (Vatroslav Jagić-1990).
Bila urednik za medije u „Književnim novinama“ (1982)
Osnivala alternativna pozorišta koja su funkcionisala kao „pozorišta kvarta“ u getoiziranim zajednicama, na mestima koja ranije nisu bila pozorišno aktivirana: „Ulično dečije pozorište“ u Skadarliji (1985), „Džepno pozorište M“ u psihijatrijskoj bolnici „Dr Laza Lazarević“ (1993-1995), „PUT 5a“, feminističko pozorište u Autonomnom ženskom centru protiv seksualnog nasilja (1997-1998).
Početkom poslednjeg rata bila aktivistkinja dveju antiratnih grupacija: „Civilnog poketa otpora“ i „Beogradskog kruga“ u okviru kojih je izvela više kulturoloških projekata.
Objavila knjige iz multimedijalne teorije i pozorišne drame: „Raspad sistema“ (2000), „Semiološli krugovi“(2001), „Četiri predratne drame“ (2001), „Spotovi nostalgije“ (2006, „Četiri predratne drame“, drugo prošireno izdanje (2006): „Na stanici“-1968, „Oj, Srbi’o, nigde lada nema“ – 1971, „Kopile 1948-1968“ – 1987, „Fjodorova devojčica“ – 1991, „Balada o devojačkom odelu“ (2006).
Članica je Saveza dramskih umetnika Srbije od 1978.

 

 


BALADA O DEVOJAČKOM ODELU

Tragedija
Jul 2004. godine

LICA:

TEUTA, albanska mlada žena
JELENA, srpska žena srednjih godina
DEA EX MACHINA, boginja iz Zjuma

Događa se u „Ženskom centru protiv seksualnog nasilja“ u Beogradu, avgusta 2004. godine

(Prijemna soba 'Ženskog centra protiv seksualnog nasilja'. Tipično uređena feministička prostorija: feministički plakati, fotografije, pisma, proglasi, obaveštenja, fotokopir mašina blizu otvorenih balkonskih vrata smeštenih između dva prozorska okna kroz koja se nazire neosvetljeni stambeni blok. Soba je delimično pregrađena sobnim staklenim vratima. Na ragastovu vrata obešen ljubičasti venac sa pervazom tamnomodrih perunika, sa feminističkim znakom na donjem kraju. Suton je. Dopiru glasovi s ulice, šumovi iz okolnih stanova. Sitna crna dugokosa mlada žena sedi zgrčena na podu. Upada u prostoriju sleva, kroz ulazna vrata, starinska škrinja raskošno intarzirana sedefom, kao da je neko katapultira. Žena se prene. Dopuzi do nje, privuče je k sebi. Neki minut posle, pojavljuje se na istim vratima plava žena, visoka, masivna, uzrujana, znojava, kratke razbarušene kose. Hoda umorno, deluje nemoćno.)

JELENA: Jesi li sada zadovoljna?!... Nosam ovu sandučinu s kraja na kraj... A ti patiš!... Šta je? Avgust je 2004, devojko, a od 1999. pronosim ovu tvoju škrinju po Srbiji! A tebi je teško?... Šta je?... Nisi se snašla?... Nisi se privikla?... Teuta?

(Klekne kraj nje, pomiluje je, ova se otme.)

JELENA: Nije mi stalo do seksa... Kome je sad... do seksa?
TEUTA: Bodeš me?... Među nama nikada nije bilo seksa! To oni, oni tako nazivaju...
JELENA: Ponašaš se kô oni. Navale i... pucaju!... A ti?
TEUTA: Ja ne pucam. Pobegla sam da ne pucam.
JELENA: ...

(Teuta ćuti. Odsutno gleda u pravcu otvorenih balkonskih vrata.)

TEUTA: Koliko su tvoji ubili?
JELENA: Moji!?... Nijednog!... A tvoji !?... Ja nemam moje i
tvoje!... Ja sam tvoja jer sam to izabrala.
TEUTA: Decu su potopili...
JELENA: Šta deca? Veruješ policiji? Vojnicima? Ti koja si me učila da ne podlegnem njihovoj volji... Sram te bilo!
TEUTA: Jelena...
JELENA: To mi je hvala! U Prištini me zovu kurva jer se družim s tobom, da, da i moji i tvoji!! A po Srbiji sam... niko i ništa. Izbeglica sa sumnjivim vezama s Albankom.
TEUTA: A što si došla za mnom?! Ostavila sam te na stanici pre dva meseca... da te ne vidim više!!

(Jelena opali šamar Teuti. Ova se ne pokrene.)

JELENA: Ti nemaš ni stida ni srama. Zato si ovde.
TEUTA: Znala si da sam ovde. Ko bi me primio u Beogradu?... Ko? I pre, i sad? Oduvek!... Jedino da prodajem semenke, kikiriki?!
JELENA: A ovde su te primali zato što si feministkinja s Kosova?!... Ili zato što su te učili kako da se boriš za ljudska prava Albanki s Kosova?... Samo Albanki!!!
TEUTA: Prošla sam edukaciju za borbu svih žena za život bez nasilja, bez obzira na boju kože!!! Ti to ne razumeš? Ti si oduvek, oduvek bila samo jedna... jedna Srpkinja s Kosova! Da, ovde me gledaju kao normalnu devojku... Borim se za ljudska prava, prava na sopstveni život.

JELENA: Teuta... ja te... Jelena te gleda...

(Teuta hitro otvori rezu na poklopcu škrinje. Začuje se trepet krila roja leptira. Na balkonu se ukaže silueta Dee ex Machina u svetlosnoj auri. Blješti njena paganska odeća iz Zjuma: suknja dopire do kolena u formi rokoko krinoline, prišivena na drveni kostur udaljen pola metra sa svake strane struka, u prugastim bojama boje terakote, neba i sunca, na glavi joj duga crna kosa brižljivo fazonirana, vezana u perčin iznad čela u koji je upleteno mnoštvo raznobojnih đinđuva, konaca i šljokica protiv uroka. Jedino joj je lice u kontralihtu. Teuta je ozarena. Jelena ukočeno gleda u osvetljenu žensku siluetu.)

DEA EX MACHINA: Ja, Dea ex Machina
ishodim iz središta visoravni Has
iz Zjuma mesta starostavnog
na međi Kosova i albanske zemlje
u ženskom odelu
boje i kroja
mog božanskog roda.
Kao Boginja iz Zjuma
koju su žene stvorile
u velikoj osami
u doba žena samih
među ženama
ženama koje su zaboravile očeve
i sva blaga Božijeg sveta
ostavši same pred sobom
u ovo vreme bezvremja
javljam se u nemili čas.
Poredak koji su stvorile
one što dođoše u ovaj svet
pokorenih žena
kao osvetnice devojaka ne odbacujte!
Govorim u ime
stare vere
vere vaših pramajki
pristupite jedna drugoj
nepodozrivo
kô što je to Lilit činila
svojim izabranicama.
Ne dozvolite da vas
obasjana strana Meseca
zavede prolaznim zracima
na verovanje novoj veri
ma kako se ona zvala
hrišćanska ili islamska!
Neka vaš usud bude otporan
trenutnoj slabosti da budete srećne
kad su sve vaše žene nesrećne
sve žene
bilo kog porekla
ili
imena bile.

(Teuta brzo zatvori škrinju. Dea ex Machina nestane sa zvukom trepeta krila roja leptira. Teuta zaplače. Mračnije je. Pale se svetla okolnih zgrada.)

JELENA: Nemoj.

(Teuta plače.)

JELENA: Nemoj.

(Teuta plače.)

JELENA: Nemoj.

(Teuta jeca, Jelena šapuće.)

JELENA: Ne boj se, ovaj centar je smešten između ambasada...

(Teuta jaukne, jauk prelazi u vapaj.)

JELENA: Čuće komšije, ovo je stambena zgrada.

(Teuta naglo zastane, kroz suze govori brzo i ljuto.)

TEUTA: Stambena zgrada među ambasadama kô u Prištini i nismo bile sigurne...
JELENA: Ali ovo je Beograd.
TEUTA: Napolju je Beograd!
JELENA: Između Nemačkog konzulata i Ruske ambasade ništa nam se ne može desiti. A tu je i Italijanska ambasada, onde gore Finci, Švajcarci, Bugari dole...
TEUTA: I Američka ambasada – u trećoj ulici?!
JELENA: I ona.
TEUTA: One nisu privremene... kô na Kosovu?... Nisu?... Beogradske su belosvetske ambasade, ne kô na Kosovu... Nema u Beogradu privremenih rupa, znam, znam, sve je dosuđeno, zapečaćeno, utamničeno! Avgust je 2004. a mi stojimo i kad hodamo... Srbija, Srbija, Srbija!!
JELENA: Stani, pregurale smo severno Kosovo, jug Srbije, srednju Srbiju...
TEUTA: I stigle u centar!?
JELENA: Beograd.
TEUTA: Ne, ovo je ovde zasebna, slobodna teritorija. Napolju je Beograd!
JELENA: Ovo je ovde geto!! Geto za žene kô što si ti postala!!!
TEUTA: Ovo je Ženski centar protiv seksualnog nasilja, a na ulicama šetaju šetači Beograđani, u kućama ušuškani Beograđani... Razdragana i nedodirljiva gomila... Ne mogu da ih smislim!
JELENA: Neću da se svađam. Neću uopšte više da se svađam.

(Teuta se smiri, obriše suze.)

TEUTA: Jelena?
JELENA: Tu sam.
TEUTA: Jelena?
JELENA: ...Dođi.

(Teuta priđe Jeleni. Spušta joj glavu u krilo. Jelena je miluje po kosi, dugo i lagano.)

JELENA: Upaljena svetla u ambasadi... Šta li rade noću?
TEUTA: Baš me briga za te političke pacove. Ambasadori, konzuli... Svi! Svi su isti... Nije me briga.
JELENA: Tebe je briga za sve. I za mene.

(Teuta je zagrli strasno.)

JELENA: Da te pitam?
TEUTA: Ne.

(Ćute.)

JELENA: Tebe jedino imam.
TEUTA: Ja tebe jedino imam...

(Ćute.)

TEUTA: Jesu li pitali za mene?
JELENA: Gde?
TEUTA: Tamo gde si bila... bez mene.
JELENA: U izbegličkom kampu¬? Nisi interesantna u Srbiji.
TEUTA: Ja sam albanska pobegulja.
JELENA: Čuvala sam ti leđa dosad.
TEUTA: Ti sad čuvaj svoja leđa u Srbiji, zbog sebe.
JELENA: Da te pitam?

(Jelena grubo uzme Teutu za glavu, besno je gleda. Teuta miruje.)

TEUTA: Pitaj.
JELENA: Zašto si me ostavila na stanici usred Srbije? Odlučile smo zajedno da odemo bilo kud – gde nas niko ne poznaje. I onda svojeglavo pobegneš! Zašto?
TEUTA: Zašto, zašto?! Da bi bila sama.
JELENA: A biti u grupi, ne biti sama, sve ono čime si mi punila glavu
posle Dejtona?
TEUTA: ... Posle Rambujea.
JELENA: Nevladine organizacije cvetaju posle Dejtona.
TEUTA: Posle Rambujea nastaju albanske vladine i nevladine organizacije!
JELENA: Kad ste ozakonili pred svetom svoju nacionalnu zajednicu, je li?
TEUTA: Jeste. Albansku zajednicu na Kosovu.
JELENA: I žensku albansku zajednicu!?
TEUTA: Jeste. Žensku, i te kako žensku! Pusti me...
JELENA: Ove, ove odavde, uče vas?...
TEUTA: Daju podršku, žensku podršku, ti to ne razumeš, ti si žena od pre... Ti živiš u starim, prevaziđenim odnosima: muško – žensko, staro – mlado, srpsko – albansko...
JELENA: Ja živim – za ljubav. A ti za tvoju nacionalnu zajednicu.
TEUTA: Može mi se. Sad kad je imamo, ne damo je nikom. I ti to znaš!
JELENA: Ja imam ceo svet. I ne dam ga nikom.
TEUTA: Ti imaš ceo svet žena.
JELENA: U jednoj ženi.
TEUTA: ...

(Jelena pusti Teutu, postavi je na kolena, sedne prema njoj na isti način. Gledaju se.)

JELENA: A ljubav?... Moja i tvoja?
TEUTA: Nigde nema ovakvih kô što smo nas dve.
JELENA: Šta smo mi?... Dinosauri?
TEUTA: Ne, ne, mi smo, mi smo jedna ptica sa dve padajuće glave.
Gotove smo! Nema nas više... Na Kosovu, ili u tvojoj zemlji, isto je.
JELENA: Mi smo izrod? Pa šta?
TEUTA: Mi smo otpad!
JELENA: Nas dve smo stranka od dvoje, od dve, rekla si kad su padale bombe na Prištinu!
TEUTA: I pobegle smo u Prizren, tvoj mirni grad iz detinjstva! Ni tamo nije bilo bolje...
JELENA: U Prištini smo bili u soliteru, u Prizrenu u prizemnoj kući.
TEUTA: Zato su nam tako lako upadali kroz prozor... tvoje komšije.
JELENA: I stranci, moji, i tvoji stranci! Naši stranci!!
TEUTA: Ćuti! Ućuti već jednom!... Ne znam više ni ko sam ni šta sam. Ni ti.

(Teuta ljutito ustane, ushoda se. Jelena na drugoj strani sobe, ispred feminističkih plakata, obaveštenja. Besno počne da ih cepa.)

TEUTA: Ne! Ne uništavaj!!
JELENA: Ti?!... Obila si ovde vrata očekujući nemoguće, a nikog nema... Evo kakva ti je ta tvoja nova stranka, višeženačka!
TEUTA: Na odmoru su, aktivistkinje su na odmoru. A ključ mi je dala jedna... jedna...
JELENA: Koja voli žene?
TEUTA: Da, ona voli žene, a mene podržava. Zna da sam s tobom, i dosta!
JELENA: Dobar ti je srpski, sve bolji.
TEUTA: Kad se družim sa novinarkom srpske redakcije.
JELENA: Nema više srpske redakcije.
TEUTA: ...Toliko ti je žao?
JELENA: Ne čitam novine. Ti čitaš.
TEUTA: I bez čitanja ti znaš sve... o Kosovu, meni...
JELENA: Sad misliš i govoriš beogradski. Ti si jedna prava, anacionalna, nesrpska Beograđanka!
TEUTA: Prekini! Prekini više! Vređaš, vređaš i vređaš!... Šta je ostalo od one Jelene koju sam upoznala na prištinskom korzou pre deset godina?
JELENA: Senka.
TEUTA: ...Za to sam ja kriva?
JELENA: Neću da se svađam.
TEUTA: A šta hoćeš?

(Jelena pokušava da joj priđe rukom, i nogom. Ova je grubo odbije. Gurne je. Jelena se nemoćno zatetura i nasloni na fotokopir mašinu. Ova počinje da radi, zasvetli, čuje se šum mašine.)

JELENA: Svetlaci... kao nekad.
TEUTA: ...
JELENA: Kao svetlaci žmirka ova mašina noću... Sećaš se kao kad smo bile na brdu... iznad reke, onog leta, same, bila je ovakva topla noć, bio je avgust...
TEUTA: Ma, koja noć?
JELENA: Kad smo igrale devič razboj! Pravile smo urok da nas ne siluju. Pevale smo i igrale – i zavijale!
TEUTA: Ma, ko?... Šta?
JELENA: Rođaci!! Sad pitaj opet ko?! Kao da je važno ko siluje?... I to obe!! Obe da siluju odjednom!! Obećali su po djaloshi iz tvoje ulice! Nije bio burri, zreo muž, ni plaku, starac! I to zato što smo zajedno, što smo jedno, njima u inat! Slali su obljubnice po çuni od deset godina! Da nas ne uzbude odviše, mali kurac, mala nesreća, malo silovanje!... Svinje.
TEUTA: Ne sećam se. Ne sećam se ničeg što je bilo pre, pre bombi.

(Teuta priđe mašini, ugasi je. Jelena je dohvati rukom i skoro baci na stranu. Zauzme ratoborni položaj, polegnutog stasa u struku, otvorenih kretnji nogama i rukama, njiše se ritmično. Govori besno, glas joj dubok, taman, prelazi u lelekanje. Teuta je odsutno gleda.)

JELENA: Dođoše svatovi da me uzmu
Majko mori majko!
Dovedoše belog konja
Majko mori majko!
Počeše da me metnu na konja
Majko mori majko!
Zainatih se da ne uzjašem,
Cic mori majko!

(Jelena dodiruje rukom međunožje. Teuta se pokrene. Postavi se u isti stav kao Jelena, stane nasuprot njoj besno je gledajući. Ponavlja sve Jelenine pokrete, glas joj je tanak i šišteći.)

TEUTA: Cic mori lok!
JELENA: Zainatih se da ne uzjašem,
Majko, mori majko!
TEUTA: Non' mori non!
JELENA: Ali on beše tvdoglav
Te me skide na silu
TEUTA: Non' mori non!
Cic mori lok!
JELENA: Počeše da me uvode u vajat,
Počeše da me uvode u vajat,
Jao, jao majko!
TEUTA: Non' mori non!
Non' mori non!
Non' mori non!
JELENA: Zainatih se da ne uđem,
Ali on beše tvrdoglav!
TEUTA: Shtina ination mos me hi,
Shtina intaion mos me hi,
Non' mori non'!
Cic mori lok!
JELENA: Ali on beše tvrdoglav
Pa me uvede na silu!
TEUTA: Po aj ish kreyfortë,
Po ojish kreyfortë,
E m’shtini si me zor,
E m’shtini si me zor,
E m’shtini si me zor...
JELENA: E m shtini si me zor,
Non’ mori non’!
TEUTA: Ovo je albanska, albanska devojačka pesma, u tvojoj obradi.
JELENA: I tvojoj... To je i srpska ženska kletva! Srpska koliko i
albanska.
TEUTA: Neka ti bude, uzmi sve, sve si mi i uzela. I srce i dušu...
JELENA: Non’ mori non’.
TEUTA: Ej, ovde ne moraš da sričeš albanski, nema više Kosova, neće biti više nikad našeg Kosova... Ničega. Nula. Prazno.
JELENA: Ne voliš me više.
TEUTA: ...

(Jelena se lupi u prsa. Jaukne, zaljulja se. Teuta je gleda tvrdo, bez suza. Začuje se lupa odozgo, kao da neko maljem udara o pod. Teuta i Jelena zastanu. Ćute. Lupanje se nastavi. Jelena i Teuta šapuću.)

JELENA: Stanari.
TEUTA: Gosti.
JELENA: Komšije.
TEUTA: Beogradski šetači.
JELENA: Sad će da čuju, da se načuju ženskog poja!
TEUTA: Nemoj, ambasade...

(Jelena zapeva na vratima balkona. Drži se rukama za oba ragastova, visoko podignute glave i peva snažno, i s vriskom posle stiha.)

JELENA: „Tekla voda od brijega do brijega
Pronijela Mejru na tabutu
Hajde Mejro s nama večerati
Večerajte, mene ne čekajte
Mene čeka gotova večera
U dženetu među hurije
Selam će te mojoj dragoj majci
Neka klanja devet vakat neimaza
Neka posti mesec Ramazana
Neka Mejri nameni kurbana...“

(Lupanje je prestalo. Jelena i Teuta ćute. Začuje se smeh, zvonak, radostan.)

JELENA: Žena... Ženski smeh.
TEUTA: ...
JELENA: Kučka.
TEUTA: Pusti...
JELENA: Koja si, hajde, javi se!

(Jelena izađe na terasu.)

TEUTA: Nemoj.
JELENA: Izađi da te vidim!

(Jelena nervozno gleda gore-dole, levo-desno.)

JELENA: Lutko, da ti oko vidim... Da ti vrat pipnem, ženo... Da griznem tamo gde te je majka dirala dok si je sisala!... Šta je?! Fina Beograđanka, ha!... Plašiš se sopstvenog obraza, služi ti kao veštičje ogledalo: ko se ogledne nema sreće do nesreće!...Ali ja sam prošla i gore ponoćnice no što je ova beogradska. Znam ja za dno, za bezdan dna, za dno pakla, za pakao bezumlja, za kraj u beskraj!... Dok ne otupiš na sve što je živo i mrtvo, ma kog smrada bilo. A ja sam velika degustatorka! Čuješ?!! Velika!! Mogu, mogu mnogo da izdržim, mnogo!...Čuješ li ti finoćo što ne znaš gde ti je... ni šta je šta?... Ždrebice, sediš na ušima i oči zaklapaš knjigom da se sve, sve vrati i preobrne – u ljudsko. Kao nekad... E, mala moja, da si omirisala kosovske spavaće podrume, vonj kanalizacije kuhinjskog haustora, smrad raspadnutog mesa ljudi u špajzu, ne bi ti tako sa mnom! Ne bi ti meni, ne bi meni od straha prišla... Ali ja sam velika probiračica ženskih slabina, znaš li ti to, finoćo?

(Padne litarsko mleko u najlon pakovanju na Jeleninu glavu, najlon se pocepa, mleko curi niz Jelenino lice, telo, ona se smeje, oblizuje se.)

TEUTA: Iza-zi-vaš!
JELENA: Dobro je... dobro je...
TEUTA: Sklo-ni-se!
JELENA: Teuta te moli, kučko... Ha, ha, ha!... Teuta, glasnije, sonornije,
finoća voli kolorature... Ha, ha, ha!
TEUTA: Je-le-na!
JELENA Te-u-ta!!!

(Pada brašno u nanosima, Jelena isturi glavu još više, potpuno je belog lica i kose, ramena, razmazuje mleko i brašno po sebi.)

JELENA: Te-u-ta, vidi tvoju Je-le-nu! Pita s mesom!! Ha, ha, ha.
TEUTA: Brdo mesa!
JELENA: Za rernu, da vrska među slabinama! Ha, ha, ha.
TEUTA: Ućuti, mesište jedno... ućuti jednom...

(Jelena zastane. Upadne kroz balkonska vrata, izobličena od besa.)

JELENA: Ovo brdo te je grejalo godinama... Mesište te hranilo kad ti se prohtelo. A sad te prošla glad... kad si žedna, ližeš državu.
TEUTA: Mi nemamo državu.
JELENA: Imate nacionalnu zajednicu!
TEUTA: Ona je jedna za sve, bez obzira na to koji ljudi žive na Kosovu!
JELENA: I Metohiji?!
TEUTA: ...
JELENA: Hm! Kukavica si ti uvek bila. Jednom ustrašena, uvek slaba. Nikad borbena! Da, da, mogu žene odavde da te osnažuju koliko hoće. Edukacija, reanimacija, i ništa. Ni za šta nisi spremna sama, a imaš velike planove za sve nas! Kô muškarac! Slab na delu, ali obećava – masovno! Ha, ha! I bi pokolj uzduž i popreko...
TEUTA: Kontroliši se. Ne pevaj, molim te.
JELENA: Ti ćeš da mi kažeš kad, i šta?
TEUTA: Ne pevaj, glas ti je orlovski! Plašiš ptice, a tek ljude!? I kontroliši se! Uzdrži se jednom.
JELENA: Da kontrolišem muslimansku tužbalicu?
TEUTA: Da.
JELENA: Da?!
TEUTA: Da.
JELENA: Pevala mi...kad sam joj odlazila.
TEUTA: Nije istina! Turkinja ti pobegla u Sarajevo kad se ginulo tamo!! Da pogine sa svojima!! Tebe se stidela, znaš ti to, ali ne prihvataš... Htelo srce za njom da ti prepukne, iako si i mene volela...istovremeno!?
JELENA: Tebe sam upoznala posle, posle nje... Volela sam vas obe, tebe koja si dolazila, Mejru koja je odlazila.
TEUTA: Dve ljubavi za jedno srce!? Ha, ha, ha... Istina, tvoje srce je komforno da stane više žena, bezbroj, ali, eto, nisu bile sve kô – tvoja Mejra.
JELENA: Meni je Mejra himna.
TEUTA: Uh!
JELENA: Osnažuje me... Slušaj dobro: ja sam se njoj izmakla. Ne bi ona mogla, ne bi nijedna mogla da pobegne iz mog krila. Ni Mejra.

(Jelena pomiluje stomak.)

JELENA: Prva žena.
TEUTA: Pa šta?... Prva ljubav?
JELENA: Prva prava žena, prva ljubav.
TEUTA: Izdajice, lažljivice.
JELENA: Nevernice.
TEUTA: Ti mene varaš, i sećanjima!
JELENA: A ti mene?
TEUTA: Nikad.
JELENA: Nikad?
TEUTA: Nikad...
JELENA: Teuta, ti bi mene za svoje Kosovo prodala, dala bi da me iskidaju na komade!
TEUTA: Odvratna si.

(S balkona odozgo počne da curi slap crvene tečnosti, kao dažd. Čuje se horsko žensko pojanje: potresna melodija na nekom drevnom jeziku.)

JELENA: Tužna ženska muzika, samo se ne razume... I bolje.
TEUTA: Kad će novi dan da ga prespavam, i dan, i tebe?... I sve.
JELENA: Mene ne možeš da se otarasiš. Ne možeš. Bolje se zabavljaj, kô sav normalni svet... Vidiš, sad počinju žurke! A kome se smrklo – smrklo, spavao ne spavao.
TEUTA: U ženskom centru se ne umire.
JELENA: Pati se – na kaparu! Pa ko izdrži, plaća ceo ceh.
TEUTA: Neću više da plaćam, ja neću... Šta sad ovo curi?
JELENA: Krv ždrebice, šta bi?... Bolja no flaširana, ždrepčeva, ha!
TEUTA: Rekla sam ti tiše, a ti po običaju, da se čuješ do Sarajeva.
JELENA: Ma, pusti ždrebicu nenamirenu... Oprala krvave gaće pa nacedila.
TEUTA: Muka mi je.
JELENA: I posle svega? I posle svega ti je – muka? Blago tebi, srećnoj među živima.
TEUTA: Muka mi je od tebe. Od tvojih reči. I od tvog mirisa... koji si donela, odakle si ga donela?
JELENA: Cic mori lok!
TEUTA: I taj tvoj albanski?...
JELENA: ...Nije kô tvoj beogradski!?
TEUTA: Ja sam srpski učila celog svog veka, a ti tek koju reč...
JELENA: ...
TEUTA: Zbog mene si progovorila albanski, ali ne zato da razumeš onog koji će te s leđa napasti! Kô i svi glupi, tvoji... Uobražene budaletine. Tupavci ste, svi vi...
JELENA: Ali ti ne možeš bez... bez mene tupave, a?
TEUTA: Idi, operi to, to... ne mogu da te gledam.
JELENA: Tako sam ti oružnela, mila moja?
TEUTA: Idi, operi se, ličiš na grdobu. I smrdiš... kô nikad ovih godina. Idi u kupatilo! Tamo je desno, desno! Idi!!!
JELENA: Čekaš me?...
TEUTA: ...
JELENA: Da se sperem?
TEUTA: ...
JELENA: Dobro, dobro.

(Jelena umorno ode ka kupatilu. Teuta zaspi na tren, prene se, probudi s užasom na licu, poklopi lice rukama.)

TEUTA: Šta mi je? Sanjam svake noći isto... da su mi dlanovi od kane crveni... Ja to nikad nisam bojila... Šta mi je? Ludim.

(Prestanu zvuci melodije napolju. Teuta govori tiho.)

TEUTA: Gjuli Stane ili Đuli Stana, pitanje je, a i nije, znam da nije... I tih četrdeset kuća, oni piju rakiju, ona neće da služi, i smrdi joj svinjetina... Svake noći sanjam kanu na dlanovima, i ovde... A stigla sam dovde, misleći da će me to u Ženskom centru proći...

(Teuta brzo odškrine škrinju. Začuje se trepet krila roja leptira, pojavi se Dea ex Machina u svetlosnoj auri. Teuta je gleda sa velikim iščekivanjem. Jelena se vrati u sobu vodom zaglađene kose, u poluopranoj mokroj košulji.)

DEA EX MACHINA: Boginja žena ne teši stradalnice
kô što to bogovi čine stradaocima
pomirljivo i oprostivo.
Ne savetuje kako izaći iz beznađa
iskušenje je ženskost sama
stoji na putu odlučnim ženama
ne kao kamen spoticanja
kao stepenica podizanja
vlastite snage
osnažuje.
Dea ex Machina tu je
da dramsku radnju unapredi
nabojima unutrašnje borbe
dok je lepote roda žena
i zato vi koje se saplićete
u kolo tuđih obmana oko imena
ženskog srodstva
koje ispovedate
uverite sve da je i žena
različitog života no vaš
zvala se
Gjyli Stane
ili
Đuli Stana
samo žena koja se opire
prošlosti koliko svakodnevici,
ona im ništa nije dala
osim belega svog prisustva.
Niti se sama udavala,
niti birala muža za ljubav,
ni Boga, ni narod!
Ali ne zaboravite
da nema grehovnica do onih
koje odlučuju u vaše ime
u tami podela
na izabranice epohe
prosavaljajući se
i uzimajući svaku dobit
na račun vaše trpnje
i one neprozirne što im pripadate
za koje samo zvezde znaju.
Umno slabe prizivaju osvetu
kô što pravednice veruju
u svoju neporecivost,
prolaznost i jednih i drugih
više je odluka hrabrih žena
što vi jeste,
istinoljubivo
taj jalovi niz samouverja presecite
snagom izbora!
Vlastitu moć pokažite u ljubavi
za druge žene
drugačije od sebe,
u ime erosa roda.

(Teuta zatvori škrinju. Dea ex Machina nestane sa zvukom krila roja leptira.)

TEUTA: „Qaj qobani ish kon budalle,
Qysh s’mi ngjofti dupt me kan!
Aj te mi ngjofke durt me kan,
E kom pase wet burr me a marre!”
JELENA: Ne razumem... budala, kana, muž?...
TEUTA: “Onaj čoban beše budala,
Kako ne poznade ruke s kanom!
Da mi je prepoznao ruke s kanom,
Imala sam nameru da ga uzmem za muža“
To ti je pesma „Gjyli-Stane“!... Ti si čula tri poslednja stiha, od mene... Ne sećaš se?
JELENA: Sećam se, sećam! Upala si mi u kuću posle mesec dana kampovanja sa svojim ilegalcima... Bombardovanje Srbije sa Kosovom i Metohijom trajalo je pun mesec dana, devojko! A ti meni s vrata, u suzama kô sad:
„Krajmirovc katrdhet shpi,
Nuk my t’i pi,
Se ton Shki!”
Kao da je to važno, za tebe, za mene...
TEUTA: Izgovori na srpskom! Izgovori – da me više boli!
JELENA: To nije bitno! Ja sam napola Bosanka, napola Crnogorka... Ne preteruj. Sebe radi.
JELENA: ...
TEUTA: Izgovori!
JELENA: „Krajmirovce od četrdeset kuća,
Ne mogu da napojim,
Jer su svi Srbi.“
TEUTA: Ti misliš da sve znaš o meni, o toj pesmi, o toj ženi?... To boli. Sve me boli...
JELENA: Ti si Albanka! Teuta...
TEUTA: Ona je pobegla od muža...
„Đuli-Stana ode, krenu,
I na neke žene naiđe.
Đuli-Stana, more kćeri,
Zašto ne sediš kod muža?
Primi Turčin srpstvo!
Za Bajram kolju svinje,
Za Ramazan piju rakiju!
Imam oca, neću da mu sedim,
Na more ću ići sama kod paše.“
JELENA: Jednom kaže – Turčin primi srpstvo, na kraju cvili da ne može da ih napoji rakijom – jer su svi Srbi?! I onda odlazi sama kod paše...
TEUTA: Ne zna gde će više, gde pripada, gde da se skloni!... Ona jedino zna da njeni po mužu nisu – Albanci! Krajmirovce, selo dreničko, nije bilo albansko kad se pesma spevala... pre dve stotine godina!
JELENA: Zato su, valjda, krenuli svi nemiri na Kosovu iz Drenice.
TEUTA: ...
JELENA: Zato što nisu sigurni da su sto odsto Albanci!...
TEUTA: ...

(Jelena priđe uplaknoj Teuti, uzme joj dlanove s obe šake. Stoje, gledaju se oči u oči. Teuta se trese.)

JELENA: Trebalo je da odemo u Krajmirovce.
TEUTA: Trebalo je, trebalo je. Šta je sve trebalo, pa nismo?
JELENA: Krajmirovce su tvoje rodno mesto.
TEUTA: I onda?
JELENA: Otišla si kao beba u Prištinu, ništa ne znaš...
TEUTA: Ali, šta bi time dobila? Šta?! Šta da pronađem tamo, sad?...
JELENA: Mir. Da se smiriš. Da vidiš da su to obične albanske kuće, kao i oko Prištine, u selima. Visoki zidovi kao ograda, i tako to...
TEUTA: To bi me smirilo? Visoki zidovi, i tako to?!
JELENA: Sad su visoki zidovi oko kuća, nekad nisu bili. I to je samo to.
TEUTA: Znaš da nije samo to.
JELENA: Promenio se način života...
TEUTA: Ti to mene tešiš?! Jednom su bile tarabe, drvene, što ne izgovoriš, a sad su betonski kalupi visoki tri metra! I to nije to! Ništa nije – to!!
JELENA: Krajmirovce su drenički kraj, to jeste to.
TEUTA: I šta još? Gjyli Stane ili Đuli Stanu, gde njih da sretnem?
JELENA: To je jedna te ista žena.
TEUTA: Ista, skoro ista...
JELENA: Žena iz pesme!
TEUTA: Mrzim pesme, ne volim pesme, ni albanske, ni srpske! Prezirem, sve narodne pesme pre-zi-rem!... Sanjam svake noći tu ženu... I svoje dlanove... Ostaće crveni zauvek.
JELENA: Ako ti u to poveruješ.
TEUTA: Drenicu danas niko ne zna!... Ni ja... U Krajmirovce nisam išla babi na sahranu da ne bih naišla... na njihove ljute vojnike, opasne po život i za ljude dreničkog kraja.
JELENA: Pogađa te... to?
TEUTA: Da, i mene to pogađa! Nisam otporna na silu!!... Nisam savršena za kosovsko ujedanje! Ne moram da budem savršena u bilo čemu!! Ni-sam-sa-vr-še-na!!
JELENA: U tome je stvar.
TEUTA: Stvar je... da mi je baba, moja prababa, Albanka – iz Krajmirovce!
JELENA: Čukunbaba! Pusti sad tu prapraprababu!
TEUTA: Neću da je pustim, neću... A dok su padale bombe... podaci, podaci, podaci... i nikad kraja. 1999. nisi me smirivala, uživala si da se tresem zbog svega! Zbog srpske vojske koja gura hiljade kosovskih Albanaca u Albaniju! Zbog Albanaca, koji biju sve okolo što nije albansko! I to, i sve, i bombe!! I vojska, vojske, srpska javna i kosovska tajna!!
JELENA: Teuta, dokle ćemo ovako?
TEUTA: Dok ja ne svarim sve podatke. Pa ih izbacim u prvu klozetsku jamu!... Daj mi opet, nabroj mi opet... sve podatke! Krajmirovce!!!... Da, da!!... Ti ih znaš napamet, sve ti znaš!

(Jelena se strovali na pod od nemoći, gleda u Teutu s bolnim osmehom. Napolju se začuje ista melodija, ženski hor.)

JELENA: Na kom je to jeziku?... Najbolje je kad se ne zna.
TEUTA: Jelena, 1813. godine, Krajmirovce, koliko je bilo koga?

(Jelena se s boka okrene na leđa, raširi ruke i noge. Teuta se zgrči uz balkonska vrata, pritvori ih. Muzika koja dopire spolja čuje se kao eho. Jelena govori ravno, kao automat.)

JELENA: Od četrdeset kuća 1813. godine, kada je stanovništvo ovoga sela srpske etničke pripadnosti iz pravoslavlja prešlo u islam, do 1981. godine, u razdoblju od 168 godina, selo Krajmirovce je postalo etnički čisto albansko naselje.
TEUTA: Dakle, u tih 168 godina moji rođaci po babi bili su sve samo ne Albanci?
JELENA: Ne! Tvoja praprababa Albanka se udala u kuću... u kuću koja je sačuvala srpske običaje od pre.
TEUTA: Od pre čega?
JELENA: Teuta, ti si Albanka.
TEUTA: ...
JELENA: I ako su tvoji po praprababinom mužu postali Albanci muslimanske vere a zadržali srpske drevne običaje, to nije tvoja stvar! Ti si Albanka, tako se osećaš, a to je odlučujuće!... Njima, u kampu, krivo im je bilo što si sa Srpkinjom, zato su ti recitovali... Da si s Albankom – bila bi neka druga posprdna pesma! O vernosti muža prema ženi...
TEUTA: I ti u to veruješ?!
JELENA: Istina veruje sebi.
TEUTA: A pravda?!
JELENA: Ostalo je – pravda.
TEUTA: Ostalo je pesma!!! Sa njom su me, ričući, izbacili iz kampa Oslobodilačke armije Kosova!!! Dotrčala sam do tebe... iako sam obećala sebi da više neću... nikad.
JELENA: Ej, ti ne možeš bez mene, ja sam tvoja. Tvoja sam, tvo-ja!... Zato te primam kad dođeš – dođeš! Mene samo nervira što tebe nervira ono sa tim tvojim kampovanjem. Šta imaš ti s tim?... Događa se u svetu, u civilizaciji, da se ljudi preokrenu, odluče da budu ono što im najviše odgovara tog časa! Ali stari običaji ih prizovu, u koje veruju... Kô što ti prizivaš boginju iz Zjuma kad ti je teško... i kad počinješ da veruješ u čuda.
TEUTA: Briga me za svet, za civilizaciju! Neću!! I ne verujem u čuda. Boginja iz Zjuma ukida granicu između mojih i tvojih, zaštitnica je u svetu bez vere i nade... Ja neću da budem kô moja baba! Ni kao tvoja baba!! Neću da budem ništa što nisam!!!
JELENA: I nemoj!
TEUTA: Biću svoja.
JELENA: Ko ti brani?... Ja?
TEUTA: ...
JELENA: Reci?
TEUTA: ...
JELENA: Reci ...
TEUTA: Jelena...
JELENA: Lezi kraj mene.

(Teuta legne bočno na pod preko puta Jelene.)

TEUTA: Nismo se tukle kod tebe u stanu samo zbog mog... rodnog mesta.
JELENA: ...
TEUTA: Umorna si?
JELENA: Tako nešto...
TEUTA: Da odspavaš?
JELENA: ...
TEUTA: I dalje... mirišeš čudno.
JELENA: ... Oseća se?
TEUTA: ...Šta ti je, Jelena?
JELENA: ... Rekla si, ovde, pre sat-dva, da me nisi prevarila sa ženom.
TEUTA: Nisam. Nikad nisam.
JELENA: Ali si me prevarila.
TEUTA: Otkud?... Otkud ti to?
JELENA: Nisi legla sa mnom godinama. Nisi mi prišla od 1998. Ti nisi. Ja sam smela da te diram, ljubim mali stomak, i kad ti se umilim poljupcima dobila bih... ono što mi je najdraže, tvoje najmanje usne... A ti samo o kampovanju, otmicama, ubijanju, miniranju. Letela si u vrelo staklo... i prevari me. S kim?
TEUTA: Ako se to tako može nazvati.
JELENA: ...
TEUTA: Kad nekom učiniš uslugu...
JELENA: Otkad se to zove usluga?... Ti nisi žena od usluge. Jedino pristankom. Ili silom?
TEUTA: Nije bilo silom.
JELENA: A šta je bilo?
TEUTA: ... Duga priča. Bespotrebna. Nevažna.
JELENA: Pričaj priču.

(Jelena se s mukom pridigne, namesti Teutu preko puta sebe. Obe sede prekrštenih nogu, sa rukama pozadi koje se oslanjaju na pod.)

TEUTA: Ja tebi moram sve da kažem, ti znaš da to moram, ako ne kažem sad, kazaću sutra, to je jače od mene...
JELENA: Podatke.
TEUTA: Neće ti biti... Nikako će ti biti.
JELENA: I meni su potrebni podaci da ih ispljunem u klozetsku jamu.
TEUTA: Mrzećeš me.
JELENA: ...
TEUTA: Bilo ih je više u kampu. Više njih. Dve žene su bile tu sa muževima. Mlađe žene su dolazile u prolazu, da nešto donesu, i tako...
JELENA: I?
TEUTA: Bila sam nova... Mislila sam da bi trebalo da celu obuku provedem s njima. S njima zajedno. Da jedem, spavam, naviknem na sve uslove ilegalnog života...
JELENA: I?... I onda?
TEUTA: Jedan tamo... bio je sam u ćošku. Bio je stalno sam. Nije me gledao, ništa mi nije rekao pre. Onda mi je došao blizu... i pitao. Nije imao ženu mesecima, krili su se u toj kući mesecima. Rekao mi je: „Da se olakšam... na tebi?... Ne smem napolje, uhapsiće!“...
JELENA: ...Okreni mi leđa, da se naslonim.

(Teuta se poslušno okrene u krug i leđima sedne prema Jeleni. Jelena je uhvati za gušu, meko. Teuta se ne pomakne.)

TEUTA: ...
JELENA: Ovde ti je duša... Da je osetim kako titra.
TEUTA: Nemoj...
JELENA: I moja i tvoja baba bi rekle isto – na guši se čuju otkucaji srca. Kô u pileta ti srce kuca!... Ha, ha.
TEUTA: Nije od straha, nije od tebe... Zbog obe. Zbog nas dve.
JELENA: Nastavi priču.
TEUTA: ...Kô sad je bila mrkla noć, bez svetla u sobi, zajedničkoj sobi za nas kosovske ilegalce... Ja sam spavala u sredini, između dvojice muškaraca. Niko mi dotad nije prišao. Znali su da nemam ljubavnike, ni muža. Znali su... i da sam tvoja.
JELENA: Znali su?... I on?
TEUTA: I on.
JELENA: Zato nije silom ni milom – pa te je molio da mu uslišiš?
TEUTA: ...
JELENA: I kako je on to?...
TEUTA: Prišao mi i legao.
JELENA: ...Tek tako – legao?!
TEUTA: Da, legao je i... svršio.
JELENA: Gde, Teuta?
TEUTA: Spavali smo u trenerkama svi, muškarci i žene...
JELENA: Lažeš... Osećam pod prstima...

(Jelena čvršće stegne kolenima Teutu, prstima joj miluje gušu grublje.)

TEUTA: Pusti me... Jelena!
JELENA: Kako je bilo?
TEUTA: Zamolio me je da obučem njenu spavaćicu... i obukla sam, navukla preko trenerke.
JELENA: Materinu?...
TEUTA: Njegove žene koja je nestala, dve godine pre. Morala sam. Jelena, svršio je na njenu spavaćicu, veruj mi.
JELENA: Ti sve radiš iz uverenja.

(Jelena pusti Teutu, okrene se prema njoj. Pokuša da ustane, ne uspeva joj.)

TEUTA: Znala sam... da ćeš me omrznuti. Znala sam!... A nisam te prevarila!... Nisam ga ni osetila... samo dah, ko da umire. Bio je u ropcu svaki put.
JELENA: Više puta... spavaćica na tebi? Ha, ha, ha...
TEUTA: ...Tri puta.
JELENA: Tri puta Bog pomaže, rekle bi i moja i tvoja baba.
TEUTA: Kad je odlazio, nije me ni pogledao. Samo je izašao. Nije se vratio više. Ne znam. Ja sam ostala u kampu još desetak dana kad me je izbacila žena... ona žena koja ne voli žene bez muškarca. Onda mi je rekla kô psovku ona tri stiha o Gjuli Stane od kojih sam izludela. To je i htela!
JELENA: Rekla si mi.
TEUTA: Sve sam ti rekla. Tako je bilo, i ništa više.
JELENA: Ništa... Samo smo se svađale po čitav dan i noć... zbog jednog
čukundede!
TEUTA: Pitala sam okolo ko zna, ko prepoznaje odakle je to, iz koje pesme! I jedan iz Drenice je znao. Stanuje ispod tvog stana u Prištini. Na stepenicama mi je rekao...
JELENA: On nas je izdao tvojim ilegalcima, znaš?!... Sad mi je on u stanu! Govorila sam ti ćuti, ne pričaj ni sa kim u haustoru, svi su Albanci osim mene. A ti, praviš edukaciju stanarima dok ideš po hranu!!...
TEUTA: Ja ti nisam dala da ideš ni po hleb! Da te ne odvuku negde...
JELENA: Ali sam do bolnice stigla sama, bez pratnje.
TEUTA: U bolnicu?... Zašto?!
JELENA: Da, ne bila sama sa zdravima.
TEUTA: Nisam znala! Jelena!...
JELENA: Ti si imala svoj ratni život, a ja svoj.
TEUTA: Rat traje na Kosovu stotinu godina.
JELENA: Taj svetski rat mi je oduzeo mladost, Mejru... i tebe!
TEUTA: Ali ti, ti?... Bolnica?...
JELENA: Platiš, i dobiješ.
TEUTA: Ali...
JELENA: U privatnoj bolnici sve može za pare.
TEUTA: Ne mogu više, ne muči me toliko, nisam zaslužila.
JELENA: Ja tebe više volim nego ti mene.
TEUTA: Ti više žudiš za mnom. A ja tebe volim više.
JELENA: Kad smo bežale u moj Prizren, pomogao mi je ovu tvoju škrinju niz stepenice... da mu se sklonimo iz glavnog grada Kosova.
TEUTA: Sreli smo se slučajno... tog dana, Jelena.
JELENA: Kod tebe nema slučaja.
TEUTA: ...
JELENA: Krajmirovce, tvoja jedina slučajnost koju nisi izabrala.
TEUTA: Ja neću nigde da odem, neću da pobegnem od tebe, neću nikud! Nikad! Nikad te neću ostaviti, neću!... Jelena... Nisam ja Gjyli Stane, Jelena!... Nisam...
JELENA: Krajmirovce, tvoja sudbina koju si izabrala!
TEUTA: Tebe sam izabrala! Ti si jedino u mom životu...

(Teuta obilazi oko Jelene, ova se otima, ne dâ da joj priđe. Jelena se skljoka na pod, Teuta se ukipi.)

JELENA: A ovo je moja sudbina.

(Jelena otvara košulju cepajući je. Dva smotuljka krpa padnu. Na Jeleninim ravnim grudima čvrsto povezan crvenožućkast zavoj. Teuta vrišti.)

TEUTA: Aa, aaaa, aaaaa...
JELENA: Ne sviđa ti se?
TEUTA: Kad? Kako?!...
JELENA: Prvo jednu, pa drugu.
TEUTA: Idemo odmah u bolnicu!... Sad! Urgentni centar! Blizu je!
JELENA: Ovo se ne prima u bolnicu, moja devojko.
TEUTA: Gnoji ti... to smrdi. Jaooo.....
JELENA: Ne sviđa ti se? Ravna sam ko daska.
TEUTA: Šta si uradila?! Šta su ti to uradili?...
JELENA: To bi me i majka pitala.
TEUTA: I kad, za ljubav našu reci? Kad?!
JELENA: Jednu na Kosovu, jednu u Srbiji... Prvu, kad si bila u kampu. Drugu, kad si me ostavila na stanici.
TEUTA: Ti si, ti si se meni svetila – tako?!...
JELENA: Sebi tebe radi.
TEUTA: Ali to ne može tako, tek tako... Seci, i gotovo!!? A dijagnoza?!
JELENA: Za novac se kupuje dijagnoza, i na Kosovu tvome i u mojoj Srbiji s Metohijom.
TEUTA: Ti meni iz inata nećeš u bolnicu!... Da odeš... da umrem! Da me ostaviš samu na ovom svetu?!... E, neću!... Neću!!!
JELENA: Tu si, glavno je da si tu...
TEUTA: Jao, goriš, jao!...

(Jelena uzme Teutu za ruku, steže je.)

JELENA: Nisi marila za moje ogromne sise... Evo me sad, a ti plačeš, opet plačeš... Od tvojih suza potopiće se Beograd.
TEUTA: Zagnojilo je!!! Svi su oni isti, svi!... Kasapi! Zarđale makaze, masni noževi, sluzavi skalpeli!... Koljači, moji i tvoji...
JELENA: Čuj vic: jedna sisa za Kosovo bez Metohije, druga sisa za Kosovo s Metohijom, ha!?
TEUTA: Jelena, ne ostavljaj me.
JELENA: Teuta, koliko sam te volela...
TEUTA: Ja tebe volim i ovakvu... gnojavu...


(Teuta ljubi Jelenu u grudi obavijene gnojavim zavojem. Jelena joj nemoćno skida glavu sa sebe. Šapuće.)

JELENA: Poljubi me tamo gde sam te stvorila ženom...

(Teuta ljubi međunožje Jeleni, poljupcima dođe do stomaka, tu se zaustavi, zaroni glavu jecajući.)

JELENA: Bebo moja... Sanjala sam, davno, da mi rodiš jednu takvu malu kakva si ti...
TEUTA: Šta ću sad?... Šta ću i kako ću?
JELENA: Tu si... Spava mi se.
TEUTA: Nemoj da spavaš! Ne!...
JELENA: Tu si... dobro je... dobro je...
TEUTA: Jelena, nemoj mi to raditi...

(Teuta opipa celu Jelenu, stavi joj glavu na gnojave zavoje, osluškuje.)

TEUTA: Jedina... jedina...

(Jelena izdahne. Teuta zajeca. Ljubi joj usne, dugo.)

TEUTA: Nek smrdi, nek bazdi, tvoje je... Jelena, svilena bubo moja, moje sve.

(Teuta jedva ustane, dođe do balkonskih poluzatvorenih vrata, otvori ih. Ne plače. Govori zvonkim glasom na pragu balkonskih vrata.)

TEUTA: Grade, kad žena ženi umre iz ljubavi, celom svetu oprošteno je. Volim te, grade! I tvoje građane sve od reda žive! Čuj, grade, kako se jedna voljena žena odvaja od svoje umrle, i od vas živih, da bi srećna bila kao vi, i kao njena voljena.

(Teuta dođe do škrinje, klekne preko puta nje.)

TEUTA: Devojačka škrinjo, mirazu moj neovenčani, Teuta te otvara poslednji put.

(Teuta ritualno otvara škrinju. Iz škrinje pokulja bela prizrenska svila, u beskrajnoj dužini. Govor joj je svečan i tih. Dok govori, obmota Jeleninu glavu, pa jednu nogu, drugu nogu, opet glavu, jednu ruku, drugu ruku, glavu... Jelenino lice ne dira. Na balkonu isijava svetlost u sunčevoj žutoj, nebeski plavoj i boji terakote.)

TEUTA: Niko mi nije rekao
Da
I svi su bili protiv
I moji i tvoji
I tebi Jelena bilo je isto
Svi protiv mene
I tebe
I zato besmo jake i besne
Dve protiv svih
Nema tužbalice
Umiremo jer smo izabrale
U podvojenoj zemlji
Domovini otmica, klanja, progona
Bez popa
I pečatoresca društva
Venčasmo se udve
U prizrenskoj svili
Koju mi majka za udaju spremala
Pravimo devojačko odelo
Po našoj meri
Neveste postasmo jedna drugoj
Na zajedničkom odru
Evo me Jelena dolazim
Tvoj izdisaj moj zadnji udisaj
Reči nek prestanu
pokret i misao
Baladu o devojačkom odelu
Nek opevaju ptice umrlice
I neko dete zaigrano

(Teuta savija svilu preko jedne i druge prepone, potom obmota struk. Legne na Jelenu, licem u lice. Izdahne. Teutina duga crna kosa rasplete se preko dva nepomična tela. Iz škrinje izlazi prizrenska svila u slapovima još neko vreme. Ceo pod je pun prizrenske svile. Tišina. Začuje se trepet krila roja leptira. Iz svetlosti na terasi pomalja se Dea ex Machina u svojoj blještavoj auri.)

DEA EX MACHINA: Prenela sam vas obe
kroz sedam godina krvave nevere
da opstanete u krugu
pa opet umirete ni za šta
jer su tako htele
gazde vaših kuća
svedokinje vaših roptanja
vaše dece čedomori.
Nosila sam vas vidljivim okom
Boginje iz Zjuma
izmeštajući virove sudbine
kojoj ste nemenjene vi
sa grehom ljubavi
za dragu svog života
ali putevi izbora imaju stranputicu
koju niko koji voli uprkos
nije izbegao.
Nemoj da umru
rekli su oni
koji ne vole žene!
Nemoj da umru
rekle su
one koje ne vole žene
koje vole žene!
Nemoj da umru
rekle su one žene
koje vole da žene vole samo žene!
A mreste u isti čas.
Nikada hrabri ne
ratuju
ni mali narodi
od većih zavisni
tek da pokažu
šta mogu kad ne mogu!
Balada o devojačkom odelu
biće vidan spomen
biserima istorije ovog doba
odluka ovih žena žrtvenica
nek bližnjima uzdarje bude.
I zato nek
sve Srpkinje
i sve Albanke
smisao i radost
nađu u ženskom centru svog ustrojstva
bilo kako zvale
to središte erosa
strasti
i uma
- i nikad kraja duši.
Ja, Dea ex Machina
ne ponovila se više
u bilo kom obliku
ovde zaveka.
Svetu hvala.
Ostalo je politika.

(Tišina.
Dea ex Machina nestaje uz zvuke trepeta krila roja leptira, za njom i isijavanje svetlosti u bojama sunca, neba i terakote.
Zora sviće.)

Kraj

 

Copyright © by Zorica Jevremović & Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad