MARA MEIMARIDI

Rođena u Kasteli, Mara Meimaridi je tvrdoglavo želela da uspe u životu i to joj je pošlo za rukom. Kako sama navodi u svojoj zvaničnoj biografiji, danas je predavač na Atinskom medicinskom fakultetu. Prvo je međutim, završila filozofiju u Atini i nastavila da studira arheologiju, da bi je na kraju osvojile biologija i medicinska antroplogija. Prvo umetničko delo ''Veštice iz Smirne'' prodato je u više od 350.000 primeraka za tri godine, 2005. je roman ekranizovan, ali nju samu mnogo više privlači zvanje antroploga, te kao savetnik za međuljudske odnose, jer kako sama kaže: ''...mnoge žene žele da me upoznaju i ja ih usmeravam da odigraju prave poteze i da usvoje dolično ponašanje kako bi mogle da osvoje osobu koja im se dopada. Uostalom, u ljubavi je potrebno imati strategiju.'' Nije verovala da će njen roman postići tako veliki uspeh. ''Knjiga je postala bestseler, mnogo pre od ekranizacije, što je naročito predstavljalo problem režiseru. Sam je u šali rekao kako više voli mrtve pisce, da se ne bi mešali u njegov rad!'' Ogroman uspeh knjige nastavio je i Katinin špil karata za gatanje Deste. Da bi neko objasnio magiju, potrebno je da poznaje tri nauke, objašnjava: fiziku-astrofiziku, hemiju i psihijatriju. ''Astrofiziku još uvek učim i verujem da u životu nikada neću prestati da radim dve stvari: da budem zaljubljena i da se nalazim... u školskoj klupi!'' 2006. se ponovo javlja sa knjigom koja otkriva čarobni svet magije, ''Knjiga magije i veštica iz Smirne''.

 

 

DESTE, KATININE KARTE

 

Kako su veštice iz Smirne proricale iz karata (odlomak)

Egina. Kod Katinine kuće, danas

 

Kutija se lako otvorila ključićem. Bio je na svom mestu, zakačen na crveni konac. Trostrukim čvorom je bio učvršćen. ''Kao da se boji nevidljivih neprijatelja, hm!'' Unutra se ukazao porfirni olinjali somot.
Prevrnula sam kutiju i odmotala somot. Jedno lice sa blistavim pogledom se pojavilo skroz na vrhu.
Dunula je promaja.
''Mama, zašto ne zatvoriš neki prozor, odneće mi vetar karte?!''
Eleni se pojavila na vratima, brišući ruke o kuhinjsku krpu. Sela je na obližnju stolicu i povukla je ka stolu.
''Hoćeš li mi reći?''
''Šta da ti kažem?''
''Hoćeš li da mi gataš u karte?''
''Molim?!''
''Karte, kažem. U Katinine karte, hoćeš li da mi gataš?''
''Šta da ti kažem, mama, tvoju sudbinu?''
''Da.''
''Kako? Zar ti znaš kako se gleda?''
''Ja ne znam. Ali, ona mi je napisala kako se radi, da bih tebi prenela. Dva dana mi je diktirala. Čekaj. Doneću blokče.''
Vukla je na silu fijoku kredenca koja se otvorila tek kada se pošteno naškripala. Zavukla je obe ruke u fijoku, isprevrtala sve platnene salvete, stolnjake, heklarije i pretraživala dno.
''Zamisli! Vidi šta sam našla! Platno od žute lampe. Baš sam se pitala gde sam ga zavukla... gde sam ga zavukla...! Negde sam ga zavukla i naći ću ga. Evo ti ga i blokče!'' Pregleda ga. ''Dobro je što se nije okvasilo onda kada je pretprošle godine prokisao krov.'' Stavila ga je na sto. Majčina slova su uvek bila kukasta.
''Reč ''zahvatiti'' se piše sa ipsilon, mama, a ne sa ita.''
''Nema veze.''
''U pravu si.''
Karte se rasprostraše po stolu po Eleninom uputstvu. ''Po redu, kako treba!'', bila je uporna.
Otvorila sam blokče nasumice.
''Dastar. Dijamantska hanumisa. Je li ona ovde u kartama?''
''Da.''
''Koja je to karta, bre, mama?''
''Ova!'', Eleni je pokazala jednu kartu.
''Ovde se vidi samo jedna veđa.''
''Pa, to je ta! Koji broj piše da je u blokčetu?''
''Četrnaest.''
''To je ta. Eto, broj otpočetka do četrnaest.'' Nije trpela protivurečenje.
''Sedni, pročitaj'', rekla je na kraju. ''Idem u kupovinu. Reče mi čamdžija da ima galeuse (ribu). Sveže.''
Ostala sam sama sa kartama. Napravila sam novi spisak sa značenjem karti. ''Šta je ovo? Kao lisica. Ma, nešto se nazire ovde. Lisičja njuška je sigurno.'' Prebrojala sam karte, bilo ih je šesdeset i pet. Bilo je lica, znakova, kamenja i džan. Ljubav je imala presudno mesto u tumačenju karti.
Pomislila sam da bih mogla sada sebi da pogledam u karte. Uzela sam blokče. ''Da vidimo dakle, i tebe, gospođo Deste, šta znaš...'' Podigla sam jednu kartu koja zamalo da se prepolovi. Rekoh, da je zalepim selotejpom, ali vremenom bi požutela. Bilo mi je žao. Špil je bio dosta izbledeo. Nisam htela da ga oštetim još više.
Promenila sam odluku i uzela tanku hartiju da je precrtam.
U jedan sat, mama se vratila zajedno sa galeusima.
''Šta radiš to, Marija?''
''Crtam.''
''NEMOJ!''
''Ne oštećujem je, mama! Pokušavam da spasem šta se može.''
''Malo sutra.'' Bila je usplahirena. ''Toliko godina sam ih čuvala, ali ne da bi ih ti upropastila. Vidi ti nju! Jednu tako vrednu stvar. Shvatićeš kolika im je vrednost kada budeš počela da postavljaš pitanja.''
''Jesi li ti pitala nekad?''
''Nisu moje karte!'', slegla je ramenima. ''I smesta da si ih vratila u kutiju! Nisi ih vredna!''
''Dobro de, nemoj da vičeš. Šta ćemo jesti?''
''Ribu sa sosom od belog luka i hleba. Idem da nakvasim hleb.'' 

ORIGINALNI TEKST

Sa grčkog prevela Brankica Bogdanović
Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82 BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com/ ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online) COBISS.SR-ID 141175564 BKG 1 / 2008. Sveska 14.

Nazad