DEJAN VUKIĆEVIĆ

Jedan od najznačajnijih književnih časopisa nekadašnje Jugoslavije, Delo, već je skoro zaboravljen izvor za proučavanje modernističkih strujanja u južnoslovenskim književnostima. Na njega je stručnoj i čitalačkoj javnosti pre izvesnog vremena skrenuo pažnju Dejan Vukićević (Kraljevo, 1965).
U radu Delo 1955–1992. - bibliografija analitički su iscrpno obrađeni svi članci jednog od najznačajnijih srpskih književnih časopisa. Bibliografija Dela urađena je po ISBD (CR) standardu. Po obuhvatu građe je iscrpna jer su obrađeni svi članci uključujući i beleške na koricama, kao i beleške s nazivom Errata. Po vrsti obuhvaćenih publikacija ona je bibliografija sastavnih delova. Po obliku je samostalna, prema vrsti izvora primarna (rađena de visu). Po hronološkom kriterijumu retrospektivna, prema teritorijalnom deo je korpusa nacionalne bibliografije. Po načinu rasporeda bibliografskih jedinica je stručna, jer je razvrstana po sistemu Univerzalne decimalne klasifikacije. Po karakteru opisa bibliografija je anotirana i deskriptivna.
Dejan Vukićević diplomirao je na Katedri za opštu književnost sa teorijom književnosti i magistrirao na Katedri za bibliotekarstvo i informatiku Filološkog fakulteta u Beogradu. Radio je na personalnim bibliografijama Branislava Petrovića, Aleka Vukadinovića, Borislava Radovića, Miodraga M. Pešića, Borislava Pekića, Danila Kiša, Simona Simonovića, Mladena Markova, Matije Bećkovića, Dragana Lakićevića, Borisava Stankovića, Jovana Jovanovića Zmaja, Alekse Šantića, Voje Čolanovića, Desimira Blagojevića, Vladana Desnice, Jovana Sterije Popovića, Vide Ognjenović, Nikolaja Timčenka. Objavio je Bibliografiju priloga u kraljevačkoj književnoj periodici (Knj. 1 Osvit–Oktobar–Slovo, 2000; Knj. 2 Povelja 1971–2000, 2001); Bibliografiju Matije Bećkovića i Bibliografiju Dragana Lakićevića (Dereta, 2006) i Delo : 1955–1992 : bibliografija (Institut za književnost i umetnost, Narodna biblioteka Srbije, Matica srpska, 2007). Bibliografija Nikolaja Timčenka nalazi se u pripremi za štampu.
Radi kao voditelj Fonda stare, retke i minijaturne knjige u Narodnoj biblioteci Srbije.
U nadi da će, iako nije književno glasilo iste vrste kao Delo i Balkanski književni glasnik jednog dana, ali ne posthumno, biti predmet ovakvih proučavanja, u ovom broju objavljujemo uvodnu studiju iz njegove knjige Delo 1955 – 1992. – bibliografija.

D.G.

dejan@nbs.bg.ac.yu

 

 

 

DELO

Uvod

 


Beogradski časopis Delo osniva Nolit 1955. godine. Prvi broj izlazi u martu i nosi godišnju numeraciju (za prvu godinu 1–10, poslednju 1–8, a ostale 1–12). Časopis ima mesečni ritam izlaženja, osim za avgust i septembar (8–9) kad izlazi jedna sveska. U početku će ovaj ritam biti održavan, zatim sve češće narušavan, da bi se poslednjih godina pojavljivali tro-, pa i četvorobrojevi.
Zaglavlje i gotovo svi prilozi štampani su latinicom, verovatno zato što je u tadašnjoj Jugoslaviji ona bila dominantno pismo. Paginacija je kontinuirana u okviru polugodišnjih knjiga sve do kraja 1975, od sledeće godine svaka sveska ima zasebnu paginaciju.
Časopis nosi podnaslov Književni mesečni časopis (sa varijacijom Mesečni književni časopis od broja 4 za 1956) sve do 1. broja za 1976, kada se menja u Mesečni časopis za teoriju, kritiku i poeziju. Ovaj podnaslov se prenosi do broja 7 za 1987. (ne računajući „avanturu“ ili grešku u broju 1 (1978) – Mesečni časopis za teoriju, kulturu i politiku). Od tog do poslednjeg broja podnaslov je Mesečni časopis za teoriju, kritiku, poeziju i nove ideje. Ne treba naglašavati da je promena podnaslova u tesnoj vezi s promenama koncepcije, tj. glavnih urednika.
Prvih godina, zaključno sa 1968, gotovo svaki broj je bio ilustrovan crtežima, vinjetama uglavnom domaćih autora . Neki od njih, kao što su Vladimir Veličković, Milovan Vidak, Miro Glavurtić, Milo Dimitrijević, Dušan Đokić, Đorđe Isakov, Mirjana Mareš, Mario Maskareli, Branko Miljuš, Branko Omčikus, Bogdanka Poznanović, Dušan Ristić, Mladen Srbinović, Miljenko Stančić, Stojan Ćelić i Tomislav Hruškovac, javljali su se u više brojeva. Ne treba smetnuti s uma da su Delo ilustrovali i slikari Medijale Dado Đurić, Olja Ivanjicki, Lazar Vujaklija, Leonid Šejka, Ljuba Popović, kao i Dušan Džamonja, signalista Miroljub Todorović, Peđa Milosavljević, Edo Murtić, Miodrag Rogić, Svetozar Samurović i drugi naši značajni likovni umetnici.
U „ruskom“ broju 11 iz 1957. korišćene su ilustracije Arhipenka, Burljuka, Gončarove, Denija, Kandinskog, Krinskog, Lisickog, Maljeviča, Rozanove, Tatlina i Šagala.
Najčešće su ilustracije ispunjavale prazan prostor na kraju tekstova, ređe su, kao u slučaju Radislava Trkulje, štampane na nepaginiranom kunstdruku. Od 1969. javljaju se sporadično i gotovo po pravilu kao ilustracije za određeni tekst ili, pak, temat (kao, recimo, u slučaju temata o Vladimiru Dvornikoviću). Dolaskom Dragoša Kalajića u redakciju pojavljuju se likovno bogatiji, uglavnom tematski brojevi (Utopija, Ezoterija, Alternativna kultura…). Poslednjih godina ilustracijama se pridaje veći značaj, pa se sve češće nalaze i na koricama.
Podaci o tiražu nisu navođeni u časopisu, ali prema svedočenju Muharema Pervića, on se kretao između 800 i 1 200, u „zlatno doba“, tvrdi on, bilo je čak 600 pretplatnika. Dimenzije časopisa su 20,5 h 14,5 cm na početku, da bi se do kraja izlaženja neznatno smanjile (za po pola centimetra). Sva je prilika da je logotip kentaura sa korica časopisa izradio Dušan Ristić po ideji Vaska Pope.
Delo je sedamdesetih godina imalo i sopstvenu izdavačku delatnost. Tako su u Nolitu od tri tematska broja nastali zbornici: Mit, tradicija, savremenost, 1972; Hermeneutika, 1973; Marksizam – strukturalizam, 1974; kao i šest knjiga eseja i studija u Biblioteci Delo pod uredništvom Boža Vukadinovića: Protivurečje istog : traktat o ne-postojanju Radomana Kordića, 1971; Orionov put Milana Komnenića, 1971; Po-etika Danila Kiša, 1972; Magija poetske proze Marka Nedića, 1972; Misao koja ne odustaje Miloslava Šutića, 1972; i Uporište Dragoša Kalajića, 1973.
Do sada je Delo bibliografski tretirano (ako ne računamo tekuću štampanu, a kasnije i elektronsku, bibliografiju Jugoslovenskog bibliografskog i informacionog instituta) jedino u dva slučaja: Dobrilo Aranitović je priredio bibliografiju Crnogorci u „Delu“, u okviru crnogorske nacionalne bibliografije; drugi put je to bilo, sasvim uslovno rečeno, kada je Ervin Mareš osamdesetih godina, verovatno za godišnjicu 1985, uradio analitičku bibliografiju Dela koja nikad nije objavljena a rukopis se zaturio negde u tada ogromnom Nolitu. Izlazili su samo pregledi sadržaja za polugodišnje sveske i to zaključno sa 1978. godinom.


Prvi broj

Prvi broj potpisuje Uredništvo: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Antonije Isaković kao odgovorni urednik i Petar Džadžić kao sekretar redakcije . Taj prvi broj otvara, nimalo slučajno, Vasko Popa, pesnik modernog senzibiliteta, ciklusom Igre, a tu su i, između ostalih, Dobrica Ćosić, Dušan Matić, Marko Ristić, Zoran Mišić, Bora Ćosić, kao i kompletna redakcija. Na samom kraju, sa posebnom paginacijom, Delo objavljuje i roman u nastavcima – Dan šesti Rastka Petrovića. Tekuću književnu kritiku potpisuju O. Davičo (potpisan i kao Vlada Barbulović ), Svetlana Velmar-Janković, Miodrag Protić, Mića Milošević i Miodrag Maksimović.
Osim Popinog ciklusa Igre, poezijom je predstavljen i Milovan Danojlić. Urođeničke pesme, spevane vezanim stihom, deo su kasnije zbirke Urođenički psalmi (na koju Branko Miljković piše prikaz i objavljuje ga upravo u Delu 1957).
Dušan Matić u tekstu Uvod u problem zbirke pesama na esejističko-satiričan način govori o problemima pesnika prilikom objavljivanja knjige pesama. Suprotstavljanjem lakoće objavljivanja romana teškoćama pri publikovanju knjige pesama, na zabavan način se tretira problem od koga nisu imuna ni druga doba (pa tako ni aktuelno).
Delo donosi dve proze Žike Stojanovića On, Sara, kao i Šekac i A on opalio, razbijene sintakse, gotovo bez pasusa, dinamično ispripovedane.
Petar Džadžić piše o romanu Koreni Dobrice Ćosića, dok ovaj za prvi broj daje memoarski tekst u kojem opisuje susret sa Leonidom Leonovim u Moskvi. Eli Bašić piše o shvatanju muzike kod dece. Najinteresantnijim i najprovokativnijim se čini prvi deo teksta Marka Ristića O modernom i modernizmu, opet u kojem se autor priseća dvadesetih godina i osnivanja tadašnjeg œmodernističkog“ časopisa Putevi, sukoba sa Pandurevićevim časopisom Misao, i u kojem pokušava da uđe u srž sukoba realisti – modernisti: "Godina 1954. bila je, kod nas, između ostalog, godina jedne doduše ne baš savršeno koordinirane, ali ipak nekako, kako-tako, usredsređene ofanzive protiv takozvanog 'modernizma'. Kaže se modernizam, bez navodnih znakova ili sa istim, kaže se i dekadencija, apstraktna umetnost, pa bogami i malograđanska stihija. Trebalo bi pre svega videti o čemu se radi, pa po mogućstvu i definisati objekt te kritike. To dosad nije učinjeno, a slabi su izgledi da će to ovde, u ovim komentarima koji su više marginalije nego komentari, a više varijacije nego marginalije, moći biti učinjeno. Pa ipak, bez preteranih ambicija i bez zakasnelih iluzija, možda će, ma i ovlaš nabačeno, tek skicirano suočavanje izvesnih manje-više objektivnih činjenica, konstatacija i primedaba, delimično doprineti jednom zaista potrebnom razbistravanju pojmova."
Tekst Poluvek za nama je osvrt na rusku revoluciju iz 1905. s nekoliko izvoda iz periodike tog doba. Na kraju je i beleška o telegramu-protestu srpskih pisaca ruskoj carskoj vladi povodom hapšenja Maksima Gorkog. Na granici proze i eseja je tekst Beli grade Aleksandra Vuča, u dobroj meri neinventivan i stilski loš. Antonije Isaković piše memoarsku prozu Satovi u kojoj podseća na događaje iz 1941. i 1945. godine. Zoran Mišić u prozi koja bi se mogla nazvati i putopisnom, opisuje jedan trenutak s putovanja.
Rubrika Letopis donosi prilog Đorđa Sp. Radojičića o zabelešci na jevanđelju iz XIII veka pronađenom među starim srpskim rukopisima Pariske nacionalne biblioteke. Petar Džadžić (potpisan kao Svetislav Nikolić) na polemičan način piše o jugoslovenskoj književnoj periodici. Razmatrajući sadržaj Letopisa Matice srpske i Savremenika bira tekst Milana Bogdanovića o Ivu Andriću. To je nukleus kasnije rubrike koja će se zvati Sa raznih uporednika. I u ovoj rubrici se začinje polemika sa Savremenikom (v. Prilog br. 5 i poglavlje Polemika modernisti – realisti).
Bora Ćosić skreće pažnju na dva (nenaslovljena) dokumentarna filma – o Arturu Rembou (bez podataka o autoru) i o Njujorku Žike Čukulića.
Oskar Davičo vrlo afirmativno piše o romanu Daj nam danas Radomira Konstantinovića. Osim ovog i prikaza Svetlane Velmar-Janković na knjigu I s tobom sama Ljubiše Jocića, koji je u dobroj meri afirmativan, ostali bi se mogli smatrati negativnim. Miodrag Protić o romanu Nedovršeni krug Jare Ribnikar, Mića Milošević o Divoti prašine Vjekoslava Kaleba, Miodrag Maksimović o pripovetkama Senke nad Beogradom Miodraga Đurđevića, Davičo (potpisan kao Vlada Barbulović) o zbirci pesama Septembar Dragoslava Grbića, kao i S. Velmar-Janković o knjizi poezije Trenuci trajanja Slobodana Galogaže, na beskompromisan, otvoren i često ironičan način ističu mane i slaba mesta ovih autora. „Zato, vrlo retko koji trenutak ovih 'Trenutaka trajanja' ne ostavi čitaoca hladnim i ravnodušnim“ (str. 111) piše S. Velmar-Janković. „Skerlić je ovakve pesnike nazivao poetae minores“ kaže Davičo za Dragoslava Grbića. „Ali bez njih se ne može: ako ne za dalju budućnost, pred nama i pred sobom, oni imaju opravdanja što pišu“. No, u kritici (i ironiji) najdalje je otišao upravo Davičo prikazujući Kamena počivala Janka Đonovića. To, naravno, nije nimalo slučajno ako se zna da je Đonović pripadao krugu saradnika i pisaca koje je okupljao Savremenik. Već u prvoj rečenici Davičo „baca rukavicu“ protivničkom taboru: „Očigledno, od nemira Janka Đonovića do onoga što zovemo poezijom, dalek je put, velike su prepreke i teško premostivi jazovi. O svojim jadima i slutnjama Đonović piše kao što bi 'komšija komšiji' ispričao, iscrpljuje se sav u onim granicama posle kojih, tek, nastaje poezija“ (str. 110). Citirajući nekoliko stihova koji su zaista ilustrativni, Davičo ovako završava prikaz: „Ima tu i jedan nemilosrdan, ciničan, ali istinit paradoks: uzbuđenja piščeva su tu, on ih kiti, podgreva, zalaže teškim rečima, ali nikad ne pali neku, makar sićušnu iskru i u drugome. Knjiga je suviše grešna i taj greh koji čitaoca ostavlja 'neozleđenim' zove se banalnost. Đonovićeve refleksije i bolovi, tužno asociraju aksiome i uzbuđenja pansionatskih spomenara“ (str. 111). Reakcije na ovaj prikaz usledile su u Savremeniku, ali i na sastancima pisaca komunista.
Marko Ristić u Belešci o romanu Rastka Petrovića daje pregled dešavanja oko romana Dan šesti koji je bio završen još 1934. godine i imao nadasve zanimljivu sudbinu. Tu saznajemo da je rukopis pod uticajem Slobodana Jovanovića dugo čekao na objavljivanje kod Gece Kona, da bi se zatim našao u rukama jednog francuskog diplomate. Osim jednog odlomka objavljenog u Politici, ovo je prvo štampanje Petrovićevog romana.
Ako se uzme da je prvi broj nekog časopisa njegova lična karta, a sva je prilika da je tako, onda se može steći sledeća slika o programskoj koncepciji: Delo će objavljivati pre svega priloge mlađih autora, sklone modernijem duhu. Na prvom mestu je, naravno, beletristika, u vreme A. Isakovića kao odgovornog urednika primetan je primat proze, romana i pripovetke nad poezijom, dok je kasnije slučaj bio obrnut. Žanr koji će se posebno negovati je esej, a književna kritika će biti zastupljena u obliku tekuće (rubrika Svet knjiga, kasnije Na tekućoj traci, Prikazi knjiga, Kritika) i retrospektivne – uglavnom ona koja se odnosi na domaću književnost. Neće biti zanemareni ni drugi vidovi umetnosti, pre svega pozorište, film, likovne umetnosti.
Ovakvu koncepciju najavljuje u intervjuu NIN-u Isaković, predstavljen kao najmlađi član redakcije i odgovorni urednik, naglašavajući da će, pored jednog autora starije, stajati bar jedan autor mlađe generacije.
Davičo, pak, u intervjuu Književnim novinama kaže sledeće: „Uprkos nepostojanju određenijih književnih škola i uprkos opštem nedostajanju ekipnog duha što podstiče na stvaralačka istraživanja i takmičenja, čini mi se da bi bilo neumno propustiti priliku i ne krenuti časopis s čvršćim koncepcijama, časopis koji bi vremenom možda uspeo da pridonese javljanju onih strasti što nedostaju ovoj književnosti. Dokle god se bude u lice v o l e l o, a iza leđa m r z e l o besprincipijelnost će obeležavati naše odnose. Nužni su dublji afiniteti što kristališući opravdavaju grupiranja mnogo trpeljivija u međusobnim sporovanjima, jer se suprotstavljaju idejama, ne ličnim ambicijama“.
Takozvanoj œdruštvenoj sferi“ davaće se, čini se, jedna dozirana pažnja (ne u onoj meri koja bi se možda očekivala za to doba), i vrlo često u polemičnom tonu.
Što se tiče prevodne književnosti, prva godišta se u vrlo malom obimu oslanjaju na strane autore, da bi se zatim oni pojavljivali sporadično. Međutim, kasnija, a posebno poslednja godišta (u vreme glavnog i odgovornog urednika Slobodana Blagojevića), sadržala su, takoreći, samo prevedenu literaturu.


Recepcija Dela u štampi

Ondašnja štampa uglavnom pozdravlja izlazak Dela. Prašina se digla i pre 1. marta kada izlazi prvi broj. Tako Politika još krajem januara najavljuje novi književni časopis intervjuom Milutina Čolića sa Davičom i Isakovićem .
Posle samo četiri dana Politikin autor pravi udvojeni intervju i sa urednicima Književnosti – Dušanom Matićem i Elijem Fincijem. Na pitanje o bliskosti sa Delom urednici odgovaraju: „… Između nas i Dela nema nikakvih antagonizama. Mi pozdravljamo pokušaj bližeg grupisanja jednog kruga ljudi, koji se estetski osećaju srodnijim. Čak ima niz mostova koji nas vezuju“. A na pitanje o mostovima koji razdvajaju, odgovori su različiti. Finci: „Iako izvestan broj ljudi, okupljen oko Dela, neobično cenim, mislim da oni imaju jednu ekskluzivno-polemičku koncepciju literature, koju ponekad pokušavaju da univerzaliziraju. Ja tu koncepciju primam, ali samo kao jedan vid i jednu mogućnost savremene literature, a ne kao jedinu i apsolutnu“. Matić: „Ja se, možda više nego Finci, bliže osećam grupi ljudi oko Dela i sarađujem s njima. Ali, ako se okrenem celokupnom današnjem kulturnom životu, smatram da ima još prostora oko onoga što je moja estetika, i da, u tom estetskom prostoru van mene, ima stvari koje respektujem i da ću moći u Književnosti doprineti da i to drugo dođe do izražaja.“ Politika donosi i tekst Prvi broj časopisa Delo u kome predstavlja njegov sadržaj.
Borba takođe predstavlja prvi broj – Zoran Gavrilović se člankom "Delo" broj 1 kritički osvrće na tekstove M. Ristića i Žike Stojanovića, no, na samom početku on kaže: „Prvi broj Dela je tehnički lepo uređen. Saradnici su uglavnom poznata imena iz doba Svedočanstava, sem dvojice ili trojice novih koji prvi put nastupaju. I u njemu, osim dobre poezije V. Pope, zatim tužne, istančane proze Z. Mišića i originalnog, svežeg, iskrenog napisa D. Ćosića o njegovom susretu s Leonidom Leonovom, padaju u oči samo dve stvari: prvi deo rasprave o modernizmu Marka Ristića i pripovetka (hronika? fragment?) Ž. Stojanovića“ .
Književne novine uoči izlaska Dela objavljuju intervju s Davičom i daju mu prostor za najavu koncepcije novog časopisa, ali i oveći osvrt na prvi broj Savremenika i tekst Marijana Jurkovića.
NIN donosi intervju sa svojim direktorom a kroz koji dan odgovornim urednikom Dela, gde Isaković kaže: „U pravljenju prvih brojeva naša redakcija se oslanja na jedan broj pisaca, koji su u odnosu na umetnički metod koji primenjuju u svom stvaranju, na neki način međusobno bliski. Formalne pozive redakcija nije slala nikom, ali – bilo je usmenih razgovora, dogovora. Ostajemo na tome da baš ti naši prvi brojevi budu najrečitiji poziv onim piscima koji Delo budu mogli da osete kao svoju tribinu… Imamo ambiciju da otkrivamo i plasiramo mlade ljude, nove talente.“
NIN predstavlja skoro svaki broj i to vrlo argumentovano i pretežno afirmativno, često u poređenju sa Savremenikom. Karlo Ostojić (alijas Maksimilijan Erenrajh), budući saradnik Dela, temeljan je u čitanju i konstruktivan u kritici. Predstavljajući prvi broj, on ističe „jednog mlađeg pesnika, iza koga već stoji zrela poezija, i jednog umrlog pisca, čija je proza još uvek mlada“, a „reč je o Vasku Popi i Rastku Petroviću“. Ostojić završava prikaz sa: „Otkrivajući nam mnoga nova imena (Danojlić, Stojanović, Barbulović i dr.) časopis je ovog puta izvršio uspešno jedan od svojih zadataka – uvođenje najmlađih snaga u našu književnu arenu“ . Tokom cele godine NIN će nastaviti da prikazuje nove sveske Dela, posebno pozdravljajući anketu Prilike kao jednu od najboljih posle rata.
Književnost polemiše sa M. Ristićem u tekstu Zbrka je zaista velika, gde naslov pozajmljuje iz citata već navođenog Ristićevog teksta.
Novosadska Polja s vremena na vreme ocenjuju sveske Dela, pa se tako Miloš Stević osvrće na polemiku između Nikole Miloševića i anonimnog Savremenikovog kritičara i novembarski broj u kome ističe pojavu novih imena (Jovan Ćirilov, M. Pervić, M. Mirković, M. Stambolić) .
I drugi časopisi, van Srbije, predstavljajući književnu periodiku pišu o Delu. Tako sarajevski Izraz u obimnijem tekstu Miodraga Bogićevića pregleda bezmalo dvogodišnju produkciju beogradskog časopisa: „Časopis Delo je, besumnje, jedna od rijetkih naših književno-umjetničkih revija koje imaju svoju određenu fizionomiju i stil uređivanja. U drugoj godini izlaženja to se jasnije potvrdilo: oslobodivši se izvjesnih ekskluzivnih stavova, približivši se jednom razumnijem aspektu tretiranja savremenog izraza, ovaj časopis sve više pokazuje – prije svega svojim prilozima – da su podjele i opredjeljenja prema pojedinim literarnim frontovima samo formalnog i nebitnog karaktera. Upravo tamo gdje se drži ekskluzivnog i isforsirano eksperimentatorskog stila uređivanja (što se najviše pokazuje pri objavljivanju poezije i proze), Delo ima slabe tačke… Međutim, ovaj časopis se po mnogo čemu izdvaja od ostalih. Prije svega po intencijama redakcije da unese što više živosti, savremenih i aktuelnih n a š i h problema, tretiranih živo i ozbiljno, u raznim oblicima i u raznim rubrikama“ . Analiza ide od rubrike do rubrike, ističu se pojedini autori, urednički principi, tretirani problemi, kritikuju kriterijumi u izboru poezije, artizam, intelektualizovanje, verbalizam, preterana dobronamernost prema delima saradnika Dela s jedne, i preoštra kritika dela autora „suprotnog“ tabora. Bogićević na kraju rezimira: „Delo se u drugoj godini svog izlaženja afirmisalo kao ozbiljan i aktuelan časopis, časopis sa koncepcijom i fizionomijom, krugom stalnih saradnika, mnogo novih imena, mnogo poznatih imena naše literature, mnogo imena iz svih naših literatura. To je, u cjelini gledano, pozitivna bilansa.“
Takođe, sarajevski Odjek, tj. Tvrtko Kulenović u svojoj redovnoj rubrici Časopisi, primećuje promene u Delu koje su se desile dolaskom J. Aćina na čelo redakcije: „Beogradsko Delo je u svoj spoljašnji izgled uvelo neke vrlo „prijatne“ novine… …i organizacija građe u ovom broju svedoči o takvoj težnji ka ozbiljnoj atraktivnosti i aktuelnosti, i teme kojima se prilozi pojedinačno bave odnose se na stvari zanimljive, aktuelne i potrebne.“
U zagrebačkom Vjesniku, predstavljajući 4. broj Dela prikazivač potpisan sa –oć– primećuje da u svim izašlim brojevima ima vrlo diskutabilnih priloga. Opredeljenost časopisa za „modernistički beogradski krug“ se „očituje i u nepomirljivom stavu pojedinih suradnika prema svim pojavama i ličnostima, koje se na bilo koji način razlikuju ili suprotstavljaju književnoj politici ’Dela’“. Pohvaljujući prozu Miodraga Bulatovića, Vjesnikov prikazivač kudi stihove Oskara Daviča koji „stavlja svoje panegirike pred težak zadatak, ukoliko zaista ustraju u svom nastojanju, da svako novo Davičovo djelo nekritički proglašuju izvanrednim“.
Podgorička Pobjeda, u to vreme nedeljnik, ne primećuje izlazak Dela, možda stoga što je tada njen vrlo čest saradnik Janko Đonović, saradnik Savremenika.
Prvi broj Dela izazvao je, naravno, najburnije reakcije u Savremeniku. Konkurentski časopis (prvi broj izašao samo dva meseca ranije) uređuju Dušan Kostić i Velibor Gligorić. Njihove rasprave, sukobi, polemike, prešle su okvir samih časopisa i formirale sukob realista i modernista, izazvale književnokritičke i, što je važnije, estetičke polemike koje su prešle i na politički nivo.


Rubrike

Po rubrikama prvog broja najavljuje se koncepcija časopisa: Komentari, Kalendar, Zapisi, Svedočanstva, Letopis, Na tekućoj traci i skrivena rubrika Kroz časopise. Na samom početku je rubrika koja otvara brojeve i koja bi se mogla nazvati Pročelje, ali je ostala bez naziva. U njoj su uglavnom beletristički tekstovi, ali i poneki esej, estetička, književnokritička ili studija iz oblasti likovnih umetnosti.
Komentari donose savremene i polemične priloge kao što je u prva dva broja tekst M. Ristića O modernom i modernizmu, opet.
Rade Vlkov, Jurij Gustinčič, Đorđe Radenković imena su iz nekoliko prvih svezaka koja se vezuju za rubriku Kalendar. Autori se bave spoljnom politikom i aktuelnim trenutkom svetskih političkih tokova. I pre Davičovog dolaska na mesto glavnog i odgovornog urednika, sredinom 1960. godine, ova rubrika praktično zamire (jer se kasnije javlja samo dva puta u Pervićevo vreme).
Zapisi su u dobroj meri redovna rubrika u kojoj je zastupljena esejistika, memoarska, dnevnička, putopisna, proza uopšte, kao i slični žanrovski granični slučajevi. Najčešći saradnici su A. Vučo, B. Ćosić, M. Mirković i drugi.
Po svedočenju M. Pervića postojao je međuredakcijski dogovor po kome će se Delo orijentisati pre svega na poeziju i kritiku, odnosno teoriju, dok će prozu objavljivati drugi književni časopisi (pre svega Savremenik). Tako se u Delu zaista pojavljivala uglavnom putopisna, memoarska i dokumentaristička proza. Ova poslednja će kasnije osvojiti rubriku Svedočanstva da bi jednom prilikom zauzela i čitav tematski broj, a od kraja 1982. dobila čak zasebnu rubriku – Ljudi govore.
Rubriku Suočavanja, kako samo ime govori, ispunjavaju najčešće polemički tekstovi, ali i oni čija tema bi se mogla okarakterisati, u širem smislu, kao suočavanje s nekim, uglavnom književnim, problemom.
Svedočanstva su rubrika koja donosi priloge dokumentarne prirode, ali i naučne studije kakva je u prvom broju Muzički izraz deteta, ili tekst Dejana Medakovića iz muzeologije. Profil ove rubrike je najnejasnije definisan, za razliku od onih koje slede.
U Letopisu vrstan poznavalac srednjovekovne književnosti Đorđe Sp. Radojičić bavi se srpskom rukopisnom građom nalazeći je pre svega u Hilandarskoj biblioteci, domaćim institucijama, ali i u zagraničnim nacionalnim bibliotekama. Rubrika se sastoji iz dva dela: u prvom je izvorni tekst, najčešće anoniman, nekog srpskog (ili srpskih) autora, a u drugom komentar. Taj komentar zna da bude književnokritičke, književnoistorijske, biografske ili istorijske prirode. Može se sa sigurnošću reći da su prilozi iz ove rubrike jedan od najznačajnijih doprinosa časopisa. U nekoliko navrata rubriku će ispunjavati Đorđe Trifunović, kasnije ugledni profesor srednjovekovne književnosti i stručnjak za tu oblast, i imati kraću polemiku s Miloradom Panićem Surepom. Letopis će dolaskom M. Pervića prestati da se pojavljuje.
Najzastupljenija je, pod različitim nazivima, rubrika Na tekućoj traci (zatim Svet knjiga, kasnije Prikazi knjiga, još kasnije Kritika , ali je zapravo jasno da je reč o istom). Kako je prvi broj najavio, kritika je bespoštedna, bazirana, naročito u početku, na domaćoj beletristici, da bi se kasnije otvarala i drugim oblastima kao što su filozofija, psihologija, kulturologija, pa i antropologija, istorija, sociologija umetnosti, a u poznijim godištima i svetskim književnim i ostalim tokovima. Rubrika je, naravno, često bila izvor polemike sa Savremenikom.
Kroz časopise piše Svetislav Nikolić, to jest Petar Džadžić, i razvija polemiku posebno sa Savremenikom pišući o prilozima ovog, ali i drugih listova i časopisa: Letopisa Matice srpske, Književnosti, Republike, Našeg vesnika, Krugova itd. Ovakvu vrstu rubrike negovali su gotovo svi književni časopisi onog, ali i kasnijih vremena. Ubrzo će prerasti u drugu koja će se zvati Sa raznih uporednika i imati sličan sadržaj, s tim što će predmet biti strana književna periodika i, povremeno, ostale vrste publikacija. Tako će Pero Mužijević, Stojan Subotin, Biserka Rajčić, Ivan Ivanji, Milan Tabaković, Marta Frajnd, Mirjana Miočinović, Kosara Pavlović, Trivo Inđić, Miodrag Drugovac i drugi pisati o serijskim publikacijama SSSR-a, SAD-a, Italije, Nemačke, Francuske, Engleske, Mađarske, Latinske Amerike, Čehoslovačke, Poljske itd. Ne treba napominjati koliko je rubrika bila značajna čitaocima zbog lakšeg sagledavanja domaće književnosti u kontekstu evropskih i svetskih literarnih tokova.
Savremenici, inače iz reda zastupljenijih rubrika, posvećeni su aktuelnim stvaraocima koji pišu na različite teme iz gotovo svih oblasti umetnosti. Tako, recimo, S. Velmar-Janković piše o Isidori Sekulić, Pavle Stefanović o muzici, Stojan Ćelić o Marku Čelebonoviću, kasnije Ljubiša Jeremić o unutrašnjem monologu kod Tolstoja i Džojsa, Milica Nikolić o Mandeljštamu i sl.
Tribina je rubrika kratkog daha koju u oba slučaja ispunjava Aleksandar Kostić tekstom o primenjenoj umetnosti.
Poezija, tj. Savremena poezija. Samo ime govori da je reč o aktuelnoj neobjavljenoj poeziji. Sve do pred sam kraj u rubrici su zastupljivani isključivo domaći autori, da bi se zatim pojavljivali i prevodi. Mala pesnička panorama i Čija je budućnost? – rubrike su sličnog karaktera.
In memoriam. S obzirom na to da je u razdoblju 1955–1992. preminulo mnogo stvaralaca s jugoslovenskog prostora, valja naglasiti da je samo njih nekoliko dobilo in memoriam u Delu. To su Branko Miljković (autor M. Mirković), Isidora Sekulić (P. Džadžić), Aleksandar Tomašević (Kosta Vasiljković), Božo Vukadinović (J. Aćin), Miloš Crnjanski (M. Mirković), Moša Pijade (O. Davičo) i Milorad Panić Surep (Miodrag Maticki, u formi prikrivenog rada).
Govornica i Popodne u redakciji su međusobno slično profilisane rubrike. Tu su preneti svojevremeno vrlo zapaženi razgovori s okruglih stolova i sesija u redakciji Dela. Teme su raznolike – od konkretnih književnih dela do stanja u savremenoj jugoslovenskoj poeziji, kritici, književnosti, pozorištu, filmu, pa, čak, recimo, i o nastavi književnosti.
Nacionalne književnosti u socijalizmu. Ovu rubriku popunjavaju Dušan Pirjevec, D. Ćosić i Primož Kozak polemikama na pomenutu temu.
U prolazu. Vrlo zanimljiva rubrika jednogodišnjeg veka koju otvara tek otišavši glavni i odgovorni urednik O. Davičo, a nastavlja je upravo došavši M. Pervić. Davičo u svom tekstu objašnjava zabludu zagrebačkog književnog godišnjaka koji upravo njemu pripisuje pseudonime Vlade Barbulovića i Miloševića . Dakle, rubrika polemičke prirode, često esejistički intonirana, sa, uglavnom, dnevnim povodom, i, po pravilu, kratkim tekstovima. Pri kraju u nju će biti uključene parodije Slobodana Petkovića.
Rubrika 303 kalendar javlja se samo u dva navrata i čine je dva polemička priloga M. Mirkovića. Prvi se odnosi na neke tekstove iz tekuće periodike. Takav je i drugi, ali je značajan zbog jedne druge, latentne, polemike između Tanasija Mladenovića i Predraga Palavestre s jedne, i M. Ristića, s druge strane. U pitanju je bio diskretni odgovor prve dvojice na čuveni Ristićev tekst Tri mrtva pesnika . Rubrika, inače, ima elemente rubrike iz prvih brojeva – Kroz časopise.
O. Rubrika esejističke proze Mome Dimića.
Magija ekstrema. Bezmalo, poput prethodne, rubrika jednog čoveka – Mira Glavurtića. Priloge čine digresivni, aluzivni, i asocijativni, kompoziciono vrlo razuđeni eseji o futurologiji, demonologiji, milenarizmu, crnim proročanstvima, hipi pokretu, sve to pomešano sa slikarstvom, uglavnom beogradskom Medijalom i Šejkom. Rubriku dopunjuju tekstovi Lionela Rišara.
Jezik i literatura, tj. Jezik i književnost. Nedovoljno jasno profilisana rubrika u kojoj se nalaze raznorodni prilozi – eseji, filozofski, lingvistički, književnoteorijski i književnoistorijski članci, pa čak i intervjui. Malo je onih tekstova koji zasebno sasvim odgovaraju nazivu rubrike.
Fantastika. Kratkotrajna rubrika koju ispunjavaju prilozi Boža Vukadinovića i Mirjane Popović Radović. Kasnije će kao monografska publikacija biti objavljena značajna Antologija srpske fantastike B. Vukadinovića i ova rubrika je upravo njen nukleus.
Stavovi tj. Stavovi, akcenti. Spočetka zamišljena, verovatno, kao odgovor jugoslovenskih intelektualaca na anketu o tome koje okolnosti utiču na formiranje stavova i o angažmanu intelektualca, završava esejima o tragediji, odnosno problemu polova.
San i crtež. Rubrika u kojoj se kombinuju crtež i tekst – u jednom slučaju realnih snova, u drugom esejističkog promatranja i trećem dečjih sastava.
Filozofija u pozorištu. Rubrika koja se sastoji od jednog zanimljivog teksta (u dva dela) Filozofska proza i filozofsko pozorište Svete Lukića o prozi Didroa, Pasternaka, Kamija, Paskala, Avgustina, Kampanele, Konfučija, Bekona, Đ. Bruna, Voltera, Ničea i Kjerkegora.
Kako sam naslov kaže, Nepoznati tekstovi donose manje poznate ili sasvim nepoznate prevedene tekstove autora kao što su Valeri, Džojs, N. Mandeljštam, Breton, Vitgenštajn i komentare uz njih.
Istraživanja su studije pre svega književnog, ali i jezičkog i filozofskog karaktera, među kojima, možda, treba izdvojiti Međuratnu jugoslovensku kritiku Gojka Tešića. Njoj vrlo srodna rubrika Interpretacije tj. Interpretacije, istraživanja bavi se tumačenjem poezije (npr. A. Vukadinovića, B. Miljkovića, B. Radovića, Disa, S. Simonovića, V. Pope), proze (Andrića, Dostojevskog, Gombroviča, S. Basare), kao i Beketovih drama.
Stanovišta. Po pravilu polemički tekstovi na razne, uglavnom, literarne, ali i likovne, muzičke, psihološke teme. Valja naglasiti da je zastupljeno i nekoliko eseja kakav je, recimo, Sloboda umetničkog stvaralaštva Meše Selimovića. Često je predmet autorovog interesovanja neka upravo izašla knjiga.
Poetika tj. Poetike. Obično je zastupljen autor sa ciklusom pesama i tekstom jednog ili više autora o njemu. Svakako treba skrenuti pažnju na ova imena: Čarls Simić, Malarme, Hlebnikov, Ljubomir Simović, Popa.
Rubriku Uporednici većim delom ispunjava Radmila Bunuševac predstavljajući domaćoj javnosti nove knjige iz Zapadne Evrope koje su izazvale naročito interesovanje. To svakako nisu prikazi u užem smislu jer se akcenat stavlja na recepciju dela, zanimljivosti unutar samog dela, spoj biografskih činjenica sa književnim „činjenicama“.
Dnevnici. Rubriku čini dvodelni tekst Mome Dimića Monah čeka svoju smrt koji je, u stvari, putopis sa Svete gore.
Vrlo jasnog profila, rubrika Polemički dosije u prvom pojavljivanju donosi uopštena razmatranja o polemici, a zatim i polemike Brehta i Lukača, Kundere i Brodskog (o Dostojevskom), Brace Rotara i Marijana Tršara (o slovenačkoj likovnoj sceni), Deride i Ostina.
Kula Vavilonska (javlja se samo u dva navrata) rubrika je posvećena problemima književnog prevođenja.
Ljudi govore je stalni naslov, kasnije stalna rubrika, vanredno zanimljiv serijal više autora sirove dokumentarističke proze koji je sačinjavan najčešće na ulicama Beograda, ali i drugih srpskih gradova, s marginalcima – prostitutkama, lopovima, švercerima, sitnim kriminalcima, fabričkim radnicima, zanatlijama, decom, nosačima sa železničke stanice, duševnim rekonvalescentima, običnim prolaznicima, sa svetom koji je uglavnom neobrazovan ili poluobrazovan. Anketirani su davali odgovore na krucijalna egzistencijalna pitanja kao što su šta je život, smrt, ljubav, poštenje i sl. Nije do kraja jasno u kojoj su meri autori (ili priređivači) učestvovali u pisanju ovih tekstova, koji je odnos onoga što je skinuto s trake i onoga što je dopisano. Kasnije je, recimo, kao rezultat saradnje sa Delom, izašla i knjiga Dušana Jaglikina (Kokotovića) Ljudi jači od vremena i sudbine.
Osim pomenutog Jaglikina (koga je u redakciju „doveo“ Vukadinović) i Milosav Slavko Pešić, B. Vukadinović (koji je prednjačio u vezama s podzemljem), M. Dimić, M. Komnenić imena su koja uglavnom stoje iza ovih priloga što su obično rađeni u dva vida: u jednom je korišćena anketa gde su anketirani davali zanimljive odgovore na suštinska ili, pak, krajnje banalna pitanja, u drugom je to bio klasičan intervju. Stiče se utisak da je u drugom slučaju mnogo primetniji autorski pečat onoga ko je priredio/napisao tekst.
Rubrika je često korišćena kao svojevrsna govornica za demokratsko debatovanje i, čak, kritiku aktuelnog socijalističkog društva. Autentičnost je, svakako, najjača strana ovih priloga, rendgenska slika jedne mikropopulacije, duha jednog vremena, s izrazitim dokumentarnim pečatom. Može se slobodno reći da je Ljudi govore, rubrika nazvana po knjizi Rastka Petrovića, dala nemerljiv doprinos srpskoj dokumentarističkoj prozi .
U Erotologikama objavljuju se tekstovi koji tretiraju motiv erotskog kod određenih autora (Sad, Pazolini, B. Stanković, Mikelanđelo, Zaher-Mazoh), u umetničkim pravcima (nadrealizam, trubadurska poezija) ili književnim „teritorijama“ (srpska proza, američka poezija) kao i one koji govore o odnosu estetskog i erotskog .
Poznanstva se pojavljuju dva puta s početka 1987. godine i verovatno bi dobila svoj nastavak da nije došlo do promene glavnog i odgovornog urednika. Najverovatnije da je za cilj imala prevode stranih tekstova, tj. upoznavanje s tuđim kulturama. U jednom slučaju bili su zastupljeni mađarski, u drugom poljski autori.
Rečnik se javlja u dva vida: prvi (i češći) kada prati određeni temat i predstavlja u pravom smislu referensne podatke za tu oblast, i drugi, kada je celina za sebe i samo je u formalnom smislu rečnik.
Apokrif je, možda, najteže definisati. Za teoretske (i pseudoteoretske), pesničke, prozne, esejističke tekstove ove rubrike moglo bi se reći da su vrlo bliski onome što danas zovemo kempom, a svakako je postojalo i osamdesetih/devedesetih godina dvadesetog veka.
Globalno selo čine raznorodni prevodi (eseji, intervjui, studije, reprodukcije) iz savremenih zapadnih časopisa o aktuelnim temama.
Biblioteka Delo. Ova rubrika je, u stvari, nastavak neimenovane iz prvih brojeva kada je izlazio Dan šesti. Objavljivanje obimnijih dela u nastavcima, poput Dana šestog, dugo se nije ponovilo, ne računajući slučajeve poneke drame. Tekstovi rubrike su pretežno beletristički, mada ima i takvih kao što su o fotografiji Rolana Barta, Greh i strah Žana Delimoa, čuveni rad Dimitrija Mereškovskog Gogolj i đavo, prepiska između Đerđa Lukača i Lea Popera, ili Filozofija retorike Ajvora Ričardsa. Uz glavni često je publikovan i propratni tekst. Može se reći da je ova rubrika brižljivo vođena ako se imaju u vidu i sadržaj tekstova i zvučna autorska imena kao što su Valeri, Borhes (sa serijom eseja), Jukio Mišima, Stanislav Lem, Rilke, Brodski, Agneš Heler, Zbignjev Herbert, Mirča Elijade, Fridrih Direnmat, Vladimir Vojnovič. Od domaćih autora zastupljeni su B. Ćosić i Ranko Marinković. Po svedočenju J. Aćina rubrika je osnovana jer u to vreme nije bilo izdavačkog sluha za određenu vrstu literature.
Putopisi, Likovne umetnosti, Pozorište (Svetlosti pozornice), Film, Književna kritika, Savremena drama, Savremena (jugoslovenska) proza, Prevedeni esej, Prevedena poezija, Ogledi (opiti), Dokumenti rubrike su preciznog naziva te ih ne treba posebno predstavljati.
Postoje i začeci neostvarenih rubrika, ako se tako mogu nazvati rubrike kratkog daha koje su imale najavu na prednjoj korici ali su se pojavile samo jednom (v. Prilog br. 3).


Temati

Izuzimajući Prilike iz 10. broja prve godine izlaženja Dela koje i nisu temat u strogom smislu reči i u kojima se redakcija osvrće na rezultate prvih deset brojeva , u prvoj, drugoj i četrvtoj godini nije bilo temata. Sve do dolaska M. Pervića na čelo redakcije uglavnom su priređivani tematski blokovi posvećeni nekim godišnjicama (Oktobarska i naša revolucija), ali i iz oblasti slikarstva, filma, književnosti, estetike uopšte.
U kasnijim tematskim blokovima i tematskim brojevima provejavaće tu i tamo teme s ideološkim predznakom, ali sve ređe i sve češće u sprezi s umetnošću, da bi poslednjih godina sasvim nestale. U vreme M. Pervića solidno mesto dobijale su teme vezane za takozvani društveni život (Književnost i nacija, Ciljevi i putevi našeg društva, Čovek i mašina, Marksizam i strukturalizam, Struktura i ideologija i sl.), ali i provokativne teme kao što je slučaj s tematskim brojem Juni 1968 koji je sudski zabranjen, Da li je nacionalizam naša sudbina? ili već pominjana dokumentarna proza u Ljudi govore.
Temati vezani za književnost (svakako ih je najviše) mogli bi da se podele na one koji tretiraju jednog autora, one koji obrađuju neku temu i one granične slučajeve s nekom drugom oblašću. Zanimljivo je da su ondašnji „živi klasici“ Andrić, Krleža i Crnjanski zastupljeni približno jednako. Prvi i drugi po četiri, a treći tri puta. Podatak da je Crnjanski manje zastupljen (bar što se temata tiče) i ne čudi ako se zna da duže vreme nije bio omiljen kod članova redakcije Dela, kao i da se iz emigracije vratio tek 1965. godine. Osim ove trojice, pažnja (u smislu temata) posvećena je samo po jednom i D. Ćosiću, Ljubomiru Simoviću, Sretenu Mariću i Steriji.
Od prevedenih autora treba svakako istaći Kafku, Džojsa i De Sada koji se javljaju u više navrata, kao i Bloka, Kazanovu, Ungaretija, Dostojevskog, Hlebnikova, Gombroviča, Kunderu, Lotreamona i Čarlsa Simića.
Od književnih tema Delo skreće pažnju na kinetičku, konkretnu, signalističku, vizuelnu, mejl poeziju, srpsku prozu i esej, savremenu mađarsku književnost, rumunsku avangardu, rusku, australijsku i postmodernu književnost, a posebni brojevi su posvećeni i tzv. hispanoameričkom bumu, kao i naučnoj fantastici.
U oblasti filozofije i psihologije Delo je pratilo svetska strujanja. Tako su sedamdesetih godina priređivani temati o strukturalizmu, fenomenologiji, marksizmu, psihoanalizi, evropskoj levici, dok je osamdesetih i spočetka devedesetih to bio slučaj sa semiotičkim istraživanjima, arhetipskom psihologijom, postmodernom, dekonstrukcijom. Hajdeger, Niče, Sartr, Jaspers, Merlo-Ponti, Frojd, Šopenhauer, Horkhajmer, Bergson, Bašlar, Blanšo, Bodrijar, i na samom kraju Derida, imena su koja se najčešće sreću na stranicama Dela.
Kad su u pitanju ovdašnji mislioci, nemerljiv je doprinos revalorizovanju značaja jednog Vladimira Dvornikovića, autora čuvene Karakterologije Jugoslovena, a napose Dimitrija Mitrinovića, čoveka čiji značaj se meri evropskim kriterijumima a kod nas je gotovo anoniman.
Od temata vezanih za likovne umetnosti (koji su u dobroj meri zastupljeni u Delu već od prvih brojeva) posebno treba istaći onaj o apstraktnoj umetnosti, ali i ranije – o Pikasu, Šejki, Lubardi, ekspresionizmu ili italijanskom likovnom futurizmu. Najčešće ih priređuje (i u dobroj meri prevodi) Zoran Gavrić. Slobodan Blagojević će u svoje vreme gotovo uz svaki temat imati i odgovarajući likovni blok.
Veliki broj temata obrađuje granična polja nekih nauka ili disciplina, pa tako nisu zapostavljene, osim pomenutih, ni antropologija, psihoanaliza, lingvistika, hermeneutika, fizika.
Posebno se treba osvrnuti na jednu vrlo uočljivu specifičnu vrstu, mogu se slobodno tako nazvati, ekscentričnih temata koji su poslednjih godina dali osoben pečat Delu. Iako uglavnom univerzalne, u pitanju su neuobičajene, skrajnute teme. Za njihovo nastajanje odgovoran je Aćin, ali ni njegov naslednik, Blagojević, nije bio daleko, s tim što je kod prvog primetna težnja ka erotskom, alternativnom, mističkom, dok kod drugog prevladava filozofski aspekt i naglašavanje nekih marginalizovanih pojava kao što su, recimo, homoseksualizam, žensko pitanje i sl. I jedno i drugo su, čini se, s ove vremenske distance, bili potrebni modernom jugoslovenskom društvu razbijajući na taj način uštogljenost, učaurenost i predvidljivost jugoslovenskih književnih glasila. Temati poput ovih: Ezoterija, Lavirinti – Labirinti, Markiz de Sad, Ogledala, Poezija i mistika, Teror, Melanholija, Književna logorologija, Cenzura, Pisanje i izgnanstvo, Holografska paradigma / nova mistika i fizika, Droge i stvaralaštvo, Dekadencija, Geografija mašte, Diletantizam, posve sigurno će još dugo biti izazov svakom iole znatiželjnom duhu.
Povremeno su se pojavljivali izbori, najčešće poezije, iz određenih nacionalnih književnosti – ruske, poljske, češke, mađarske, francuske, austrijske, nemačke, australijske, američke, latinoameričke, irske, makedonske, slovenačke. Ali, posebno treba istaći antologičarski rad u okviru Dela. Milan Komnenić je priredio antologiju Novije srpsko pesništvo koja se kasnije pojavila i kao knjiga, Aleksandar Petrov Poeziju jugoslovenskih naroda (1945–1975), Miroljub Todorović Konkretnu, vizuelnu i signalističku poeziju, kao i antologiju Mail Art – Mail Poetry, Branko Anđić i Dalibor Soldatić antologijski izbor Vavilonska biblioteka – nova hispanoamerička književnost, Milosav Mirković Poeziju Nolita 1928–1978, kao i Beogradski pesnički krug, Petru Krdu Rumunsku avangardu, Vlada Urošević Savremenu makedonsku poeziju, a Nikola Korbutovski antologiju poezije jugoslovenskih iseljenika Domovino, noćas sam te sanjao.


Prevodi

Prve tri godine Delo gotovo isključivo donosi prevode iz makedonske i slovenačke književnosti a, kako je bilo časopis jugoslovenskog karaktera, može se reći da je imalo orijentaciju ka domaćem intelektualnom potencijalu. Tek 1958, uvođenjem francuske filozofske misli (Blanšo, Bašlar, Pikon), kojoj je inače Delo bilo okrenuto sve do poslednjih brojeva, prevodna književnost dobija sve značajnije mesto i ta krivulja će rasti do kraja, sve dok, takoreći, prevodi ne preuzmu dominaciju nad tekstovima jugoslovenskih autora.
Uvidom u priloge s makedonskog i slovenačkog jezičkog područja apsolutno se može potvrditi jugoslovenski karakter ovog časopisa. Emisari makedonske književnosti su svakako pesnici koji su i najzastupljeniji: Petre Andreevski, Cane Andreevski, Petar T. Boškovski, Bogomil Đuzel, Srbo Ivanovski, Slavko Janevski, Blaže Koneski, Mateja Matevski, Radovan Pavlovski, Ante Popovski, Dimitar Solev, Gane Todorovski, Vlada Urošević. Prozom je makedonska književnost slabo zastupljena, ali su najučestalija imena Živka Činga i V. Uroševića. Književna kritika zastupljena je samo nekolikim prilozima. Posrednik između dva jezika, Beograda i Skoplja, priređivač nekoliko blokova o makedonskoj književnosti, kao i antologije Savremena makedonska poezija, i istovremeno prevodilac gotovo svih tekstova je Vlada Urošević.
Za razliku od makedonskih, slovenački autori prisutni su, osim preko poezije, i u oblasti društvenih nauka, pa tako, Josip Vidmar, Josip Kirigin, Dušan Pirjevec, Primož Kozak, Janko Kos pišu komentare na savremene političke teme, Taras Kermauner je značajno zastupljen prilozima iz estetike. Najzastupljenija pesnička imena su Iztok Gajster, Niko Grafenauer, Franci Zagoričnik, Dane Zajc, Ciril Zlobec, Edvard Kocbek, Gregor Strniša, Veno Taufer i Tomaž Šalamun, a posrednici između jezika bili su Roksanda Njeguš, Dejan Poznanović, Ciril Zlobec, F. Zagoričnik, Marija Mitrović, Desanka Maksimović i, u nekoliko navrata, Petar Vujičić i Ljubiša Đidić.
Što se književnosti nacionalnih manjina tiče, zastupljene su rumunska i mađarska i, sporadično, albanska i turska.
Kao što je već pomenuto, francuski autori su najzastupljeniji u Delu, od prvih do poslednjih brojeva, bilo da se radi o filozofskoj misli ili književnom stvaralaštvu, i to ova bibliografija jasno pokazuje. Delo donosi prevode Bodlerove poezije od Danila Kiša i Borislava Radovića, Valerijeve od Kolje Mićevića i Ivana V. Lalića, Lotreamonove od Mirjane Miočinović i D. Kiša, Malarmeove, Remboove, da navedemo samo najinteresantnije autore. Već na prvi pogled se vidi zašto je Delo nosilo epitet „modernistički“. Tu su i prevodi Rilkeovih Voćnjaka, i to u dva navrata.
Posebno su vredni prilozi esejističkog i književnoteorijskog karaktera u prevodima Jelene Stakić, Mirjane Vukmirović, J. Aćina, Jasmine Milićević, Snežane Lukić, Ivana Čolovića, Branka Jelića, M. Komnenića, Nade Popović-Perišić, tandema Gordane i Aleksandra Badnjarevića. Takođe, iz oblasti pozorišnih umetnosti značajan je doprinos francuskih autora.
Iz italijanske književnosti najzastupljeniji su autori vizuelne signalističke poezije, a od prevodilaca istaknutiji Jugana Stojanović, Pero Mužijević, Mladen Makiedo.
Za predstavljanje rumunske književnosti svakako su najzaslužniji Petru Krdu i Adam Puslojić.
Španska (evropska) književnost nije našla pravo utočište u Delu, ali je zato hispanoamerička sasvim pristojno zastupljena, posebno tematom Branka Anđića i Dalibora Soldatića koji su, ujedno, prevodioci dobrog dela tekstova. Silvija Monros-Stojaković, Branislav Prelević, Miomira Daković, Marina Milović, Marica Josimčević, M. Komnenić približili su nam pre svega autore tzv. hispanoameričkog buma koji se desio pedesetih godina i doneo slavu čitavom kontinentu: Vargasa Ljosu, Benedetija, Donosa, Markesa, Roa Bastosa, Oktavija Pasa, Borhesa, Sabata, Fuentesa, Rulfa, Asturijasa, Karpentjera, Kortasara, Puiga.
Iz portugalske književnosti jedino vredi pomenuti prevode Fernanda Pesoe, lisabonskog pesnika koji će tek poslednjih godina biti kod nas prevođen a svakako je jedan od značajnijih autora portugalskog jezika.
Ruska književnost je jedna od najzastupljenijih, posebno u prvim godinama Dela, što treba vezati za činjenicu da je to period otkravljivanja odnosa sa SSSR-om, posle Staljinove smrti 1953. Ahmatovu, Bloka, Gumiljova, Jesenjina, Majakovskog, Mandeljštama, Pasternaka, Hlebnikova, Cvetajevu, Brodskog, Zamjatina, Olješu, Vojnoviča, Babelja, Nabokova, Harmsa, Solženjicina prevode Milica Nikolić, Nikola Bertolino, Mila Stojnić, Nana Bogdanović, Milan Tabaković, Lidija Subotin, Lav Zaharov, Miodrag M. Pešić, Bora Ćosić, Petar Vujičić, u jednom slučaju i Stanislav Vinaver, pa čak i Miodrag Bulatović .
Petar Vujičić i Biserka Rajčić su prevodioci koje isključivo vezujemo za poljsku književnost, Milana Tabakovića i Biserku Rajčić (donekle i Aleksandra Ilića) za češku, a, opet, Biserku Rajčić i Nadu Đorđević za slovačku.
Mađarska književnost, kako ona matična, tako i jugoslovenska, u dobroj meri zastupljena je u Delu. Za to su, valjda, najzaslužniji Arpad Vicko, Sava Babić, Gabriela Arc, Danilo Kiš i Jožef Varga.
Kako i Muharem Pervić, dvadesetogodišnji glavni urednik, napominje u anketi, književnost anglosaksonskog područja je, pored francuske, najzastupljenija u Delu. Dobrim delom tu su autori vizuelne poezije, ali i Blejk, T. S. Eliot, Šejmas Hini, V. K. Vilijams, Vitmen, Ginzberg, Emili Dikinson, Edvard Estlin Kamings, Stenli Kunic, Paund, Silvija Plat, Čarls Simić, Robert Frost, a od proznih pisaca Tomas Vulf, Stern, Darel, Džojs, kao i Bartelmi i Pinčon, predstavnici američke tzv. postmoderne književnosti.
Prevode su najčešće potpisivali Milica Mint, Svetozar Brkić, Branimir Živojinović, Dejan D. Marković, Hamdija Demirović, Ivan Kocijančić, S. Blagojević, Dubravka Đurić, Dubravka Popović-Srdanović, David Albahari, Dušan Đorđević-Mileusnić, Adrijana Marčetić, ali i Robert Tili.
Autore nemačkog govornog područja – Gotfrida Bena, Gintera Grasa, H. M. Encensbergera, Brehta, Kafkina pisma, Austrijance Eriha Frida i Roberta Muzila, Švajcarca Fridriha Direnmata prevodili su Milan Tabaković, Danilo Basta, J. Aćin, Branimir Živojinović i drugi.
Ovde nikako ne treba smetnuti s uma i prevode priloga iz drugih oblasti – ostalih umetnosti, filozofije i psihologije.


Polemika modernisti–realisti

Vrednost polemike uslovljena je u dobroj meri i temom, i učesnicima, i vremenom. Zanimljiva je i s aspekta uređivanja jer ponekad diktira komponovanje broja. Često i urednici bivaju prinuđeni da se svrstaju na jednu od strana, ili da pišu objašnjenja u kojima se ograđuju od stavova polemičara i sl. Polemike su interesantne i sa čitalačkog (odnosno komercijalnog) stanovišta jer na neki način „podgrevaju“ interesovanje za časopis.
U Delu je najzanimljivija, svakako, ona o modernizmu i realizmu na koju je potrošeno mnogo reči, papira, energije. Nije nastala s osnivanjem Savremenika i Dela, već korene vuče iz ranijih godina. Napise o njoj potpisivali su Sveta Lukić, Dobrica Ćosić, Miodrag B. Protić, Predrag Protić, Predrag Palavestra i mnogi drugi, ali najtemeljniji su, čini se, oni Ratka Pekovića, Dušana Boškovića i Predraga J. Markovića.
Još 1952, zapravo, započinje sukob modernista i realista . Najglasniji s jedne strane je Zoran Mišić u Svedočanstvima, s druge Zoran Gavrilović u Književnim novinama. Te godine izlazi i zbirka pesama Miodraga Pavlovića 87 pesama za koju se uglavnom tvrdi da je prekretnička knjiga srpskog pesništva. Borislav Mihajlović Mihiz prepoznaje u njoj „novi zglob našeg pesništva“, dok je „na nož“ dočekuju Gavrilović i Miloš I. Bandić. U to vreme Branko Ćopić u Ježu objavljuje Zbor derviša moderniša, satiričnu pesmu o „nakaradama punim pjanstva“ što za sebe kažu „dal nas neko razumije, važno nije“ . Predrag Protić će kasnije, iz perspektive kraja šezdesetih, ovako videti početak sukoba na relaciji modernizam – realizam: „Borba između 'Književnih novina' i 'Svedočanstava' vodila se na tri fronta. Principijelnom, ličnom i administrativnom. Ona je na prva dva plana ostala neodlučena, ali je zato krajem 1952. rešena na administrativnom frontu. Prestala su, prosto naprosto, da izlaze oba lista.“ Dušan Bošković u jednoj fusnoti knjige Stanovišta u sporu navodi tvrdnju, iza koje ne stoji samo on, da je, gledano po listi saradnika i idejama koje je zastupao Savremenik „legitimni naslednik Književnih novina“, dok bi u slučaju Dela to bio časopis Svedočanstva. U Svedočanstvima sarađuju Z. Mišić, R. Konstantinović, Z. Gluščević, M. Pavlović, M. B. Protić, M. Ristić, O. Davičo, D. Matić, a časopis potpisuje glavni urednik A. Vučo.
Poredeći polemiku iz 1952. s njenim nastavkom Peković kaže: „Ma koliko naizgled ličile na rasprave iz 1952, konfrontacije 'Delo' – 'Savremenik' odvijaju se u veoma izmenjenim uslovima. Tzv. realisti se više ne bore za književnu školu XIX veka, niti za socijalistički realizam, već za realizam mnogo šire shvaćen, za moralni i političiki angažman literature. 'Modernisti', s druge strane, nisu više ignorantski raspoloženi prema realizmu, i oni sve više počinju da shvataju kako njihov prvobitni radikalizam ne može biti plodonosan i umetnički efikasan.“
Od velikog značaja je plenum Saveza književnika iz novembra 1954. jer prethodi osnivanju novih, i pre nastanka sukobljenih časopisa. Na njemu dolazi do novih polarizacija i „pregrupisavanja snaga“. „Na istoj strani, sticajem prilika ili pak zahvaljujući promeni stavova, koja je imala za pozadinu političku situaciju, našli su se čak i oni koji su do juče bili nepomirljivi protivnici. Krleža se, na primer, objektivno obreo na onoj liniji koju su zastupali Ziherl, Franičević, Jurković, Lalić, Bogdanović. Naspram njih stoji grupa koja takođe nije koherentna, ali koja iznosi drugačije ocene o savremenoj literaturi i njenom odnosu prema revolucionarnoj stvarnosti. Nju čine Ervin Šinko, Oto Bihalji Merin, Josip Vidmar, Petar Šegedin, Zoran Mišić, Borislav Mihailović, pa čak i Marko Ristić“.
U polemiku se uključuju i kritičari i teoretičari iz drugih oblasti. Tako Miodrag B. Protić, još u ono vreme cenjeni likovni kritičar, pokušava da iz svog, likovnog ugla razjasni pojmove modernizma i realizma, uglavnom preko apstraktnog slikarstva. Dragoslav Srejović, ne pominjući imena i bez imalo ličnog tona, takođe ulaže trud da pojasni pojam moderne umetnosti skrećući pažnju na razliku između klasičnog i modernog umetničkog dela: „Ako se uporedi jedna Ležeova ili Pikasova figuralna kompozicija sa slikama Davidovim ili Šardenovim, ili Eliotova Opustošena zemlja sa bilo kojom pesmom Tenisonovom, ili Bajronovom, postaje jasna veličina te razlike. Slične promene mogu se konstatovati i u ostalim osnovnim formama saznanja. Moderna umetnost se razlikuje od klasične isto koliko i Ajnštajnova mehanika od Njutnove ili Rimanova geometrija od Euklidove. Savremena umetnost, kao i nauka, ne oseća više realitet predmeta u jednom trenutku kao primarnu stvar, već predmete posmatra i prikazuje sub specie aeternitatis, u jednom novom, n-dimenzionalnom iskrivljenom prostoru u kome je prisutno sve vreme: prošlost, sadašnjost i budućnost (naprimer kod Prusta ili Džemsa Džojsa, u stihovima T. S. Eliota ili na platnima Salvadora Dalija i Kirika)“.
Predrag J. Marković u knjizi Beograd između Istoka i Zapada : 1947–1965 za sukob Delo – Savremenik tvrdi: „Po svoj prilici sukob je inspirisan od partije… …uverljiva je Pekovićeva druga tvrdnja da je sukob trebalo da posluži stvaranju slike o nesputanoj slobodi stvaranja. Analizom partijskih dokumenata došli smo do zaključka da partijski vrh više nije jedinstven po pitanjima književnosti. Naravno, bilo je i svesne politike puštanja raznih škola da se ispoljavaju“. Prema njegovim navodima Veljko Vlahović na sastanku Ideološke komisije (26. 11. 1955) kaže da se oko Dela okupljaju sinovi četnika i razvlašćene buržoazije. Takođe, on i Savremeniku prebacuje što oko sebe okuplja informbirovce. Puniša Perović na istom sastanku ide toliko daleko da predlaže ukidanje oba časopisa. Zabrinutu Partiju, naime, pre svega zanimaju književnici koji su komunisti i koji neuzornim izjavama i gestovima javnosti šalju negativne poruke.
Na „borbenoj liniji“ padaju sve teže reči, poruge, klevete, sukob dobija sve ličniji ton. Književne novine u novije vreme donose feljton sa stenografskim zapisima žučnih prepirki sa zasedanja Gradskog komiteta Saveza komunista, u kojima ima, naravno, i ličnih motiva, razmirica, sujetnih prebacivanja, nerazumevanja. Davičo će u jednom intervjuu mnogo kasnije reći: „Ždanovci su sebe nazivali realistima, nas modernistima; mi njih frulašima, oni nas saksofonistima i francuzljivcima; oni sebe korenikama, mi njih škrbama, oni na to nas – plaćenicima inostranstva. Prepucavanje takvim etiketama moralo je da prestane“.
Podela na Delo i Savremenik podelila je i političare. Ratko Peković u jednoj fusnoti kaže kako postoji „osnovana tvrdnja da je 'Delo' uživalo podršku partijskog rukovodstva Srbije , a 'Savremenik' saveznog rukovodstva“. Zoran Gluščević će u jednom razgovoru iz 1965. u organizaciji Dela ustvrditi da su političari odigrali značajnu ulogu u narečenom sukobu, te da je sve to na vrlo visokom nivou korespondiralo s međunarodnom situacijom u kojoj se nalazila zemlja.
Delo je osnovano u nezdravoj atmosferi posvađanih književnika, potkazivanja. Na sastanku Partijske organizacije Udruženja književnika Srbije iz maja 1955. Davičo podnosi uvodno izlaganje i, odgovarajući na napad Milana Bogdanovića da su modernisti „mističari, idealisti, desna strana života i reakcionari“, kaže: „Ja sam baš zato i modernista što u marksizmu nalazim svoj pogled“. Mihajlo Lalić pokušava da definiše sukob realista i modernista pozivajući se na Krležu koji je na Izvanrednom plenumu Saveza komunista Jugoslavije prethodne godine osudio modernističku umetnost i kaže da je mimoilaženje realista i modernista „ne samo u formalno-estetskim, nego i u idejno-političkim i dubljim još – moralnim shvatanjima“, a modernizam definiše kao „savez nekoliko intelektualnih zajednica koje povezuje ne samo mržnja protiv realizma nego i naklonost prema dekadentnim pojavama koje su se javljale u književnosti raznih zemalja i u raznim vremenima“ . Mladen Jurković tvrdi da modernisti u Beogradu imaju pet listova i časopisa, dok realisti samo jedan – Savremenik.
Temat Prilike, nazvan i „kolektivni dnevnik“, iz decembarskog broja prve godine Dela može se smatrati nekom vrstom deklaracije ovog časopisa. Dobrica Ćosić tu nudi svoju definiciju sukoba sa Savremenikom. „Savremenik je domaćinski, samozadovoljno, prigrlio termin „realizam“, superiorno se zaštitio Marksom, Lenjinom, Balzakom, Tolstojem, Floberom, Andrićem, Krležom i svim ostalim ni od koga ozbiljnog neosporavanim veličinama, deklarisao se protiv „jalovog eksperimentisanja“, a sve ostale lišio izbora i vremena da se formulišu, ostavljajući im samo anatemisani „moderinizam“, toliko kompromitovan i demodiran kao estetički pokret da smo doista više iz lenjosti no iz hrabrosti pristali pod tu firmu. No, zar je jedan termin uslovan i zar se i Stendal nije uslovno deklarisao kao romantičar u borbi protiv klasicizma? I već godinu dana traju ta puškaranja, ređe baražna vatra, iz rovova sa vojskom na brzinu skupljenom, a u nekim trenucima opštom mobilizacijom pozvanom pod bojne zastave. Iako je ispaljeno i dosta ćoraka iz oba rova, dim se, čini mi se, razilazi, pa mi možemo bolje da sagledamo no pre godinu dana i više.“ Davičo upozorava da „umetnost nije izolovana od politike“, ali, s druge strane „veze između njih nisu neposredne“ . Ovo kao da je replika na postulat koji dolazi iz Savremenika definisan kao idejna platforma redakcije: „Napredna, humanistička i socijalistička orijentacija pisca i teksta“ . P. Džadžić kritikuje „sitna kavženja“ (u kojima je i sam učestvovao) i predlaže da se nadalje objavljuje sve što „spada u progresivnu literaturu“, da se diskvalifikuju i „realizam“ i „modernizam“. Pozivima da se „zakopaju ratne sekire“ pridružuje se i Z. Mišić , istovremeno napada uzvikujući: „Vreme je već spasavati realizam od ’realista’, koji ga samo kompromituju“ . Njegovo tumačenje sukoba je, možda, i najpotpunije. Pre svega polazi od osnovnog nesporazuma da je zalaganje za modernu književnost u stvari borba protiv realizma kao književnog metoda. „Kao osećanje sveta, realizam je svuda prisutan; kao književna škola XIX veka, on je danas prevaziđen; kao stvaralački metod, on je, kao i svaki drugi metod, nužno ograničen i mora se razvijati i usavršavati. Otuda je itekako mogućno, i neophodno združiti iskustva klasične realističke škole sa savremenim (impresionističkim, nadrealističkim, neorealističkim i dr.) iskustvima. Moderna umetnost, prema tome, – kaže Mišić – ne isključuje realizam iz sfere svojih preokupacija, već ga, naprotiv, uključuje i prihvata kao jednu od najdragocenijih svojih mogućnosti. Da taj novi realizam nije i ne može biti isto što i realizam XIX veka (Balzak, Tolstoj, Flober), dovoljno je puta već rečeno da bih to morao ovde ponoviti i obrazložiti. Ali podvesti naš realistički feljton pod velike tradicije XIX veka i prikazati Eriha Koša kao sledbenika Flobera, značilo bi ukazati mu čast koju zaista ne zaslužuje. Ne pripadaju naši realisti XIX veku (što bi, u uslovima jedne nerazvijene literature, kao što je naša, bilo sasvim razumljivo), već onoj drugorazrednoj pričam-ti-priču literaturi, koje je uvek bilo, i koje će uvek biti, i uvek će imati svoje čitaoce. Daleko od toga da ja odbacujem, ja samo želim da je postavim na pravo mesto i istaknem da takva vrsta literature ne može biti predmet nikakve diskusije o realizmu, sa kojim ima veze utoliko što se drži fakata i kloni svega što nije neposredno u iskustvu dato.“ Mišić se suprotstavlja i epigonstvu ma odakle ono dolazilo, dilemi prepisivati „stare“ ili „nove“. Kritikuje objavljivanje „realističkih“ stihova u Delu i „modernističkih koje (paradoksalno je ali je tako) objavljuje Savremenik“.
Ništa nije, čini se, izazvalo veću pozornost i jaču reakciju u taboru Savremenika od ovog broja Dela s tematom Prilike. Već u januarskom broju pojavljuje se tekst u rubrici Čitajući časopise i listove na uvodnom mestu, kurzivom, gde redakcija beleži „samo nekoliko naših prvih utisaka i asocijacija“. Urednici Dela, „nakićeni sa nekoliko napabirčenih i nasilu interpoliranih citata iz Marksa i marksizma“, „osećajući i sami slabost svojih pozicija“, „pokušali su da se na rečima odreknu nekih svojih ekstremnih teorija, shvatanja i saveznika“. Pomirljiv ton druge strane oni vide kao spremnost „da za volju svojih individualnih pozicija i književnih afirmacija bace preko palube nekoliko svojih bivših korteša, kao što su, ne trepnuvši okom, još u skoroj prošlosti bacili iz svoga balona neke svoje bivše moćne zaštitnike i književne pomagače, saradnike i propagatore, samo kad im je to trebalo da ne bi 'izgubili visinu'“. Kako se bliži kraj članka, ton postaje sve ostrašćeniji, pa se pominju „pobornici automatskih i diskurzivnih tekstova“, „književne harange“, „teoretičari somnambulne poezije“, „korumpirani beleškari i kritičari“, „ismevači smešnih gajdi smisla“, „književne kuhinje, koterije, salonski snobovi, protežeri, zaštitnici i navijači“ koji „zaštićujući sad realizam od 'realista', saradnike 'Savremenika' šalju u pakao realizma XIX veka, katunskih popevki i kiča, a na upražnjeni realistički tron u svom sopstvenom listu, bez i malo stida i zazora, postavljaju sami sebe urednici 'Dela': Oskar Davičo, Aleksandar Vučo, Antonije Isković i Dobrica Ćosić. To je literatura a sve ostalo je minorni kič.“ Redakcija Savremenika izražava čuđenje zbog naglo promenjenog kursa i manevrisanja Dela i, na kraju, nepomirljivo konstatuje „da nas od 'Dela' razdvajaju duboka ideološka, idejno-politička, moralna i estetska pitanja i razlike“, nemoguće je s nekim voditi „borbu mišljenja“ ako taj „menja mišljenja kao košulje“.
Najeklatantniji primer tema koje su „realisti“ birali da bi pobijali sudove i stavove „modernista“ davao je Ivan Lerik u članku O transponovanju objavljenom u Savremeniku i brošuri koja je vrlo brzo objavljena, tokom prve godine izlaženja sukobljenih časopisa. U brošuri Lerik polazi od korena modernističkih zastranjivanja a oni, dakako, sežu do Bodlera, Remboa, Lotreamona i nadrealista i tamo otkriva „uticaje i srodnosti s dekadentnom umetnošću na Zapadu, čiji su bolesni cvetovi ižđikali na našem tlu“. „Nemoguće, nerealno, nenormalno, iracionalno, besmisleno“, „neuspeh, usamljenost, neshvaćenost, pesimizam, ogorčenje, opora raspoloženja, bolesna osećanja i morbidnost“, „dešperacija i slom“ reči su kojima autor opisuje tematsko-motivski sklop takve literature koja, podrazumeva se, u jednom socijalističkom društvu s pretenzijama da postane komunističko, ne može biti napredna, poželjna, dobra. Lerik analizira Popine stihove polemišući pri tom s Mišićevom i Džadžićevim apologijama istih pripisujući im čak i epigonstvo. Osvrnuvši se i na Vučovu poeziju koji se, za razliku od Pope koji „barem voli te stvari i životinje“, „okomio na jadne alge, psuje ih, kurvama ih naziva. Jevtino je to tako vređati ova bića koja ga ne razumeju i ne mogu da se odbrane od zapenušanog pesnika. Pa zar je to odražavanje naše socijalističke stvarnosti, ima li tu nečeg humanog i socijalnog…“ Za „zakukuljenost izraza, proizvoljnost i subjektivizaciju sadržine sve do nerazumljivog i besmislenog“ Lerik nalazi primer u Popinoj čuvenoj pesmi Konj (gde životinja, obično, ima osam nogu) koju Mišić, inače, predstavlja kao primer novog jezičkog izraza. Zaključujući svoju tiradu analitičar će, pozivajući se na obaveznog gurua marksizma, velikodušno reći: „Ipak, u sadašnjim uslovima nije potrebno, koristim poznatu Marksovu reč, upotrebiti kritiku silom, dovoljna je sila kritike. Neka ih, neka pišu, neka stvaraju daleko od ljudi, daleko od srca naše zemlje, oni će dotrajati svoje dane“ a „socijalistička radionica ŠćeĆ – između ostalog i optičarska za one koji slabo vide – stvoriti uslove i sredstva da uništi svaki koren novih malograđanskih ispada i buržoaskih recidiva u našoj umetnosti.“
Prvi znaci jenjavanja sukoba vidni su već krajem 1955, posle temata Prilike, a da je moguće sesti i razgovarati pokazao je i okrugli sto Naše književne teme u organizaciji časopisa Delo krajem 1961. na kojem učestvuju M. Pervić, O. Davičo, D. Jeremić, E. Finci, D. Matić, D. Ćosić, S. Lukić, A. Vučo, M. Mirković, M. Vlajčić i P. Džadžić.
Druga strana, mnogo kasnije, ovako će kroz usta jednog od glavnih aktera, Dragana M. Jeremića, videti „realiste“: „Oko ’Savremenika’, od njegovog osnivanja 1955. godine, okupila se grupa pisaca koji su imali manje ili više srodni estetički program. Tu grupu pisaca obično su nazivali realistima i smatrali ih čak predstavnicima tradicionalnog realizma, što je bilo vrlo pogrešno. U vezi s tim javili su se mnogi nesporazumi koji su doveli do diskusija i polemika u našoj književnoj javnosti. Možda iz nerazumevanja onoga što su ti pisci hteli da postignu, a možda i ne iz najboljih namera, smatralo se da oni u stvari žele da na neki način brane pozicije jednog već prevaziđenog realizma… …Analize će svakako pokazati da ovi 'tradicionalni' realisti nisu zastupali onaj realizam, koji je, recimo, zastupao Đorđe Jovanović pre rata, a, naravno, ni socijalistički realizam, s kojim su neki urednici i saradnici vodili diskusije u samom 'Savremeniku'.“ Jedan od urednika, Dušan Kostić, kasnije će „priznati“ neravnopravnu borbu koja se vodila sa Delom iza kojeg su, po njegovim rečima, stajali politički establišment i polemičari teškog kalibra. „Njihova modernost, kod tog stava ostajem, i onda je bila pod znakom pitanja, prije bih rekao da se radilo o recidivu onoga što je u zapadnoj civilizaciji prošlo!“
Tu se „i ne radi o nekakvom ozbiljnom estetičkom protivstavljanju, važnom za život jedne literature“, kaže potonji glavni i odgovorni urednik Savremenika Predrag Palavestra, „već o pravoj smutnji ambicioznih netalenata i šarlatana koji svojom gromoglasnom dernjavom i kvazi-objektivnim nadvikivanjem skreću pažnju na sebe kao na neke nove mesije“. Miodrag Bogićević, kritičar Izraza, nema pozitivno mišljenje o polemikama na stranicama i jednog i drugog časopisa, one su „efemerne i bez naročitog značaja“ . Ipak, izvesne simpatije su na strani Dela zbog svežine, duhovitosti i originalnosti tekstova.
Svojevremeno i sam akter sukoba, Sveta Lukić će u pregledu Savremena jugoslovenska literatura (1945–1965) proglasiti pobedu struje „koja se zalagala za slobodu stvaralaštva, za traženje novih formi kazivanja, za ravnopravno postojanje različitih književnih postupaka, tokova i struja – od popularne do avangardne umetnosti“ . Ističe da su bitna odrednica sukoba bila pitanja omogućavanja i održavanja kulturnih veza Jugoslavije sa svetom, razmene mišljenja, „nesmetane fluktuacije modernih stremljenja“, kao i procesa socijalističke demokratizacije. Kao dokaz za navedeno pominju se odjeci koje je sukob izazvao, u zemlji i inostranstvu (pre svega u Sovjetskom Savezu). O periodu primirja Lukić kaže: „Sledećih godina postignuta je veća trpeljivost. Ne treba, ipak, zaboraviti da je ona često na silu ostvarivana i da su je čak pratile i partijske kazne. Najpre je jedan tabor iz taktičkih razloga počeo da priznaje ponekog pisca i delo iz suprotnog tabora, a zatim su se književna ostvarenja sve više cenila po samoj vrednosti, a ne prema tipološkoj određenosti. Literatura se razgranavala sve stvarnije, delima, na delu. Jednom rečju, moderne umetničke tendencije postale su neosporive, bar time što im je bilo obezbeđeno pravo na postojanje, na nagrade, i sl. (Istini za volju, te tendencije su kasnije i preforsirane.)“ Bilo kako bilo, on sukobu pripisuje određeni značaj, u osvajanju prostora za slobodno stvaranje, „raščišćavanju značajnih pojmova“.
Čini se nezavisni, pozniji posmatrač sukoba realisti – modernisti, estetičar Ivan Foht, vidi ga kao sukob konzervativnog i novog, starih i mladih. „Iza pojmovnog para „konzervativno i novo“ rađale su se mnoge lažne dileme: spontano ili refleksivno, vjerni odraz stvarnosti ili fantazijska slika, teme uzete iz života ili kreativna umjetnost, utrte staze ili eksperimenti i tome slično.“
Krajem šezdesetih dolazi do razbijanja jedinstvenog fronta modernista: Davičo osuđuje nove knjige Vaska Pope, Ivana V. Lalića, Velimira Lukića, Jovana Hristića, kao i Antologiju srpskog pesništva Miodraga Pavlovića. Napadu na antologiju pridružuje se i Marko Ristić. Sveta Lukić razbijanje jedinstvenosti frontova vidi mnogo ranije, još 1957, kroz osipanje tabora, elastičnost sukoba, jenjavanje isključivosti.
Opšti je utisak, nakon upoznavanja s literaturom o sukobu Delo – Savremenik (modernizam – realizam; modernisti – realisti), da se u dobroj meri radilo o borbi za dominaciju nad književnim institucijama i forumima, o moći odlučivanja. Moglo bi se reći da je taj sukob bio čuven, ali i da suštinski nije ništa promenio niti doneo srpskoj književnosti. Takođe, valja zaključiti i to da je postojala manje-više jasna politička pozadina. Obe struje su se pozivale na iste ideologe i osnovne postulate marksizma. Razlika je u tome što je grupa oko Savremenika na konzervativniji, dogmatskiji način shvatala partijnost u književnosti, dok je ova druga, „delaška“ na veštiji način proturala trojanskog konja u vidu nešto liberalnijeg, otvorenijeg, pristupa književnosti. „Delaši“ su imali ubojitije oružje, čini se bili ubedljiviji polemičari, dok je s druge strane simptomatičan slučaj Ivana Lerika čija su izlaganja konzistentna, eruditna, ali je temelj potpuno klimav.


Urednici

Odgovornih ili glavnih i odgovornih urednika za trideset osam godina Dela bilo je relativno malo – samo pet. Davičo je bio odgovorni urednik nepunu godinu, Isaković, Aćin i Blagojević zadržali su se na ovom mestu šest, odnosno sedam godina, dok je Pervić tu dužnost obavljao bezmalo dvadeset godina – potpisujući se čak, jedno vreme, kao jedini član redakcije. Za odgovornog urednika Dela Antonije Isaković dolazi s mesta direktora NIN-a (koji u to vreme više liči na književni časopis nego na običan nedeljnik), a 1961. iz Dela u Prosvetu. Po svedočenju Marice Stevanović, kasnijeg dugogodišnjeg sekretara, (ali i Oskara Daviča) njegovo mesto nije se mnogo razlikovalo od ostalih u toj prvoj redakciji. On je, dakle, po njoj bio samo prvi među jednakima. Takođe, Petar Džadžić je kao sekretar sa plaćenom funkcijom više bio član redakcije a manje sekretar u strogom smislu reči. Vučo (u to vreme imao je 58 godina i bio najstariji član redakcije) i Davičo (46) već su imali ogromno književno i uredničko iskustvo .
Članovi redakcije intenzivno popunjavaju prve brojeve što dovodi u opasnost da se Delo pretvori u zatvorenu, usku grupu. Međutim, do toga, na sreću, ne dolazi, krug saradnika sve više se širi . Prva redakcija je, dakle, vrlo angažovana kada je u pitanju pisanje tekstova, kao i donošenje odluka. Ubrzo im se (u novembru 1956) priključuje i Sveta Lukić koji kao da je, zajedno sa Džadžićem, zadužen za polemike, što individualno, što u ime Dela. Njih dvojica će, zbog služenja vojnog roka, napraviti pauzu od godinu dana u radu redakcije. Vasko Popa i Zoran Mišić u periodu 1956–1958. potpisani su kao članovi redakcije, ali njihov uticaj je bio nesumnjiv i pre toga. U redakciju zatim dolaze Muharem Pervić i Milosav Mirković, kako potonji kaže u odgovoru na anketu, na poziv Daviča i Isakovića a na predlog Aleksandra Vuča. Njih dvojica će se najduže zadržati u Delu i bitno doprineti njegovom ugledu i uticaju. Pervić će se u redakciji zadržati, na ovaj ili onaj način, bezmalo 23 godine a i kasnije će biti prisutan kao predsednik Izdavačkog saveta Dela.
Božo Vukadinović je jedan od urednika čije je učešće u kreiranju časopisa bilo izrazito. Zaljubljenik u književnost, insistirao je na reinterpretaciji srpske književne klasike. Dao je svoj pečat kritičkim tekstovima, posebno o fantastičnoj književnosti. Iako Delo nije negovalo umetničku prozu, on je nekako nalazio mesta i za nju. Osim učešća u radu redakcije, kako je već pominjano, Vukadinović je bio urednik Biblioteke Delo u kojoj su izašle studije šest domaćih autora . Iznenadna smrt prekinula je karijeru ovog perspektivnog književnog tumača i entuzijaste. Osim Vukadinovića, Miroslav Egerić, Dragoš Kalajić, Milan Komnenić, Mirko Miloradović i M. Mirković (po drugi put) čine novoformiranu redakciju s početka 1969. i ona će trajati do kraja Pervićevog i jedan deo Aćinovog mandata.
Dolazak Jovice Aćina u redakciju (još 1974) primetiće se po naslovima nekih od temata, kao i prevodima, orijentaciji ka francuskim autorima (mada je on sam prevodio i sa engleskog i sa nemačkog jezika).
Osim Vukadinovića i ime M. Komnenića vezuje se za rubriku Ljudi govore. Insistirao je na prevodima strane esejistike, osim toga njegov doprinos uređivanju je i na planu prevođenja i priređivanja. D. Kalajić se, osim zbog eruditnih priloga, smatra zaslužnim i za proširenje saradničkog kruga, kao i uvođenje kolora na korice časopisa.
Aćin zatim 1982. formira novu redakciju. Kako je vreme odmicalo, bilo je primetno sve veće učešće nominalnih urednika. Tako su Miodrag Pavlović (od ranije), Vladimir Pištalo, Aleksandar Jerkov, Nenad Prokić, Ljubinko Radenković bili urednici samo u impresumu. Jedan od njih, ugledni pisac David Albahari, bio je potpisan kao urednik samo u jednom broju, a jedan (takođe ugledni) pesnik, Borislav Radović, bio je čak iznenađen podatkom da je bio član redakcije. Svi oni su, prema svedočenju M. Stevanović, redakciju pohodili jednom ili, češće, nijednom.
Srđan Đurđov Rašković je jedan od aktivnijih urednika Aćinove redakcije (odgovoran je, pre svega, za temat o Dostojevskom), ali se u njoj (zbog odlaska u inostranstvo) zadržao kraće vreme. Ljubinko Radenković se, shodno svojoj struci, bavio temama iz folkloristike.
Dolaskom Slobodana Blagojevića na mesto glavnog i odgovornog urednika menja se i koncepcija časopisa. Preorijentisanost sa francuskih autora na anglosaksonske, kao i dominacija temata nad rubrikama mogle bi biti glavne odlike novog uredništva. Postoji pretnja da se časopis pretvori u zbornik (takoreći monografsku publikaciju) i tako izgubi osnovnu osobinu bilo koje vrste periodike. No, ovaj nedostatak, ako se tako uopšte i može nazvati, biva nadomešten dobrim odabirom, poznavanjem glavnih svetskih književnih i filozofskih tokova.
Hamdija Demirović je, pored glavnog urednika Blagojevića, najaktivniji član poslednje redakcije Dela kad su u pitanju prevodi tekstova i samo oblikovanje časopisa. Njegovo interesovanje za anglosaksonsku, pre svega američku književnost, obojilo je poslednje brojeve Dela.
Ako je časopis krenuo tako što je cenio i prizivao moderan senzibilitet, može se slobodno reći da je uređivačkom politikom iz godine u godinu sve više to dokazivao .
Zanimljiva je jedna opaska Zorana Gluščevića u razgovoru o savremenoj jugoslovenskoj književnosti, u organizaciji Dela, iz koje saznajemo da je i on učestvovao u osnivanju časopisa: „Uostalom, tako je i prva postava Dela propala. Ja ne znam da li je poznato vama koji ste sarađivali u Delu i kasnije preuzeli njegovo dalje izlaženje, ali prve razgovore o Delu vodili smo sa Oskarom Lule Isaković, ja i još jedan čovek kao tehničko lice. I znate li na čemu smo se mi razišli? Oko spiska lica koja treba da sarađuju! Nikako nismo mogli da se oko toga sporazumemo, zato što su se uopšte u književna, teoretska i estetička pitanja uplitale lične naklonosti i odbojnosti…“ Da se nisu „uplitale lične naklonosti i odbojnosti“, ali i ideološke prepreke, sledeće poglavlje, kao i registar autora bi svakako sasvim drugačije izgledali.


Saradnici

Sam Registar autora (imena, učestalost objavljivanja) dovoljno je rečit kad je u pitanju aktivnost saradnika Dela. Već je kazano da se spočetka javljaju uglavnom ista imena, što je jedan od načina za deklarisanje programa, koncepcije. Takođe, to je i diskretan način za odbijanje autora neke druge, opozitne provenijencije. Interesantno je da se tokom prve godine izlaženja samo tri autora pojavljuju u Savremeniku i Delu. To su Milovan Danojlić, Vesna Parun i Božidar Timotijević. Gledano sa stanovišta ova dva časopisa, izuzimajući navedena tri autora, ostali su striktno podeljeni, bar u prvim godištima. Iz godine u godinu ta demarkaciona linija će slabiti a zatim i iščeznuti.
Prvi saradnici Dela su, osim urednika, D. Ćosić, Pavle Ugrinov, Vladan Desnica, Miodrag Bulatović, Žika Lazić, Branko Miljković, Dragan Kolunxija, Miodrag Pavlović, Borislav Radović, D. Matić, Radomir Konstantinović, Jovan Hristić, Josip Vidmar, Miodrag B. Protić , S. Velmar-Janković, Miodrag Protić i dr., s druge strane, u Savremeniku, izuzimajući, opet, urednike, najčešće objavljuju Gustav Krklec, Desimir Blagojević, Stevan Raičković (koji će kasnije u dobroj meri sarađivati s Delom), Blaže Koneski, Dragoslav Grbić, Milorad Panić Surep, Slobodan Marković, Ivo Andrić, Erih Koš, Vjekoslav Kaleb, Mihajlo Lalić, Branko Ćopić, Zoran Gavrilović, Aleksandar Tišma, Dragan Jeremić, Slavko Leovac, Predrag Palavestra i dr.
Teško je utvrditi koji su autori po prvi put svoje radove objavili baš u Delu, ali se neke činjenice mogu konstatovati . Marica Stevanović u sećanjima na Branka Miljkovića navodi njegovu rečenicu: „Rođen sam 1955. u Delu, uz pomoć Oskara Daviča“ . Bio je to čuveni ciklus Uzalud je budim. Dragan Kolundžija je u jednoj televizijskoj emisiji RTS-a izjavio nešto slično poput Miljkovića. Govorio je o ushićenju prilikom pojavljivanja svojih stihova na stranicama ovog časopisa i značaju koji je taj događaj imao, za njega lično i uopšte tih godina. U par navrata pojavile su se u samom Delu beleške o prvom pojavljivanju nekih autora. U jednom slučaju to je učinjeno za Kolundžiju i Danojlića, u drugom za Srboljuba Mitića.
Kad su u pitanju zagranični autori, ekskluzivnost je vidljiva jedino u poznijim godinama časopisa i to u smislu intervjua. Dali su ih autori iz neknjiževne sfere, koji će tek kasnijih godina steći veliki svetski publicitet. To su Majkl Najman, muzičar i Piter Grinevej, reditelj. Takođe, treba izdvojiti i intervjue sa Volfgangom Širmaherom i Filipom Solersom.
Onaj deo aktivnih urednika imao je i po nekoliko različitih autorskih angažmana, pa su neki bili autori proznih, poetskih, esejističkih, književno-kritičkih, teorijskih i drugih tekstova, ali su se bavili i prevođenjem, priređivanjem i sl. U toj vrsti svestranosti svakako prednjače Mirković, Aćin, Blagojević, Demirović, Komnenić.
Po broju priloga najznačajnijim saradnicima Dela mogu se smatrati sledeći stvaraoci:
poezija: Matija Bećković, Alek Vukadinović, A. Vučo, O. Davičo, Milovan Danojlić, Dobrica Erić, Dragoljub Jeknić, D. Kolunxija, Ivan V. Lalić, Vito Marković, D. Matić, Božidar Milidragović, B. Miljković, M. Mirković, Miodrag Pavlović, Milutin Petrović, V. Popa, B. Radović, S. Raičković, Aleksandar Ristović, Ljubomir Simović, Mirjana Stefanović, Božidar Timotijević, Gordana Todorović, Miroljub Todorović, Petar Cvetković, Božidar Šujica;
proza : Dragan Babić, Miodrag Bulatović, A. Vučo, Moma Dimić, Mirko Kovač, A. Isaković, S. Lukić, Momčilo Milankov, Živojin Pavlović, M. Stefanović, B. Ćosić, D. Ćosić, Pavle Ugrinov;
esejistika: J. Aćin, Miro Glavurtić, O. Davičo, M. Egerić, S. Lukić, Radomir Konstantinović, M. Mirković, M. Pervić, B. Ćosić, Jovan Hristić;
književna kritika: J. Aćin, S. Velmar-Janković, Milan Vlajčić, B. Vukadinović, Hristo Georgijevski, M. Danojlić, Branimir Donat, M. Egerić, Srba Ignjatović, Ostoja Kisić, Milan Komnenić, Ratko Marković Riđanin, M. Mirković, M. Pervić, Žarko Rošulj, Nikolaj Timčenko, P. Džadžić, Mladen Šukalo;
makedonska književnost: Petar T. Boškovski, Bogomil Đuzel, Srbo Ivanovski, Blaže Koneski, Mateja Matevski, Radovan Pavlovski, Ante Popovski, Gane Todorovski, Vlada Urošević;
slovenačka književnost: Franci Zagoričnik, Dane Zajc, Ciril Zlobec, Taras Kermauner, Marija Mitrović, Tomaž Šalamun;
likovne umetnosti: u prvom redu Miodrag B. Protić, zatim Bogdan Bogdanović, Dragoš Kalajić, Zoran Markuš, Marko Nedeljković, Lazar Trifunović, Stojan Ćelić, Zoran Gavrić;
film: Tomislav Gavrić, Dejan Đurković, Dušan Makavejev, Živojin Pavlović, Aleksandar Petrović, Bogdan Tirnanić, B. Ćosić;
pozorište: I. Ivanji, M. Mirković, Slobodan Selenić, Jovan Ćirilov, J. Hristić.


Cenzura

S obzirom na liberalne stavove koje su zastupali autori Dela i objavljene tekstove kojima je često pod lupu bila stavljana domaća vlast ili neki savremeni nedemokratski režim, moglo bi se reći da Delo nije u većoj meri bilo podložno cenzuri. Naravno da uvek treba imati u vidu i autocenzuru , momenat kad sam autor iz straha od cenzure ublaži misao, otupi oštricu kritike, kao i to da je pedesetih, u vreme nastanka časopisa, jedna situacija kad je u pitanju cenzura, a početkom devedesetih sasvim druga. Treba, takođe, voditi računa i o činjenici da je Delo do pred sam kraj imalo političku podršku. Na početku, veliki zaštitnici su svakako Ćosić, Davičo i Isaković, kasnije Pervić, inače svojevremeno član i Ideološke komisije pri Centralnom komitetu Saveza komunista, koji po Mirkovićevom svedočenju tu „gromobransku“ funkciju obavlja uzorno, na korist Dela. M. Stevanović pominje i Dragoslava Markovića kao političara od velikog značaja za sudbinu Dela.
Prvi (ili bar značajniji) „susret“ sa cenzurom Delo je imalo 1965. posle objavljivanja dvodelnog putopisa Mihajla Mihajlova Ljeto moskovsko u januarskoj i februarskoj svesci. To su meseci kad je odgovorni urednik M. Pervić na studijskom boravku u Londonu i jedini preostali član redakcije M. Mirković biva saslušavan (opširnije u Prilogu br. 6) i pozvan na suđenje u Zadar. Rasturanje drugog broja Dela iz 1965. zabranjuje Okružni sud u Beogradu, a redakcija (tj. urednik Mirković) već u martovskoj svesci na prvim stranama donosi Objašnjenje redakcije u kojem se između ostalog kaže: „Privučeno obiljem podataka o onom, na žalost, nedovoljno poznatom, neoficijelnom kulturnom i literarnom životu u Sovjetskom Savezu, mnogim zanimljivim susretima sa piscima, zatim autorovom obaveštenošću i nesumnjivim poznavanjem sovjetske književnosti (Mihajlo Mihajlov je asistent za slavistiku Filozofskog fakulteta u Zadru) – uredništvo nije obratilo potrebnu pažnju na njegova polemička preterivanja i na fragmente koji su ispunjeni reakcionarnim tumačenjem istorije oktobarske revolucije i Sovjetskog Saveza. Kritika staljinizma, koju smatramo neophodnom, nikako ne sme da se izvrgne u svoju sutrotnost: staljinizam nije logika revolucije već nešto što je duboko i tragično narušavalo njenu plemenitu i istorijsku svrhu. Zato se redakcija ograđuje od politički netačnih i zlonamernih interpretacija kojima je delimično opterećen putopis objavljen u prošlom broju.“
Čitanje ovog putopisa danas, s vremenske distance, dobar je primer za kontrast politike i estetike umetnosti. S jedne strane su „reakcionarna tumačenja“ koja deluju čak i smešno, a s druge „obaveštenost“, „poznavanje sovjetske književnosti“, „zanimljivi susreti sa piscima“ .
Iako pre svega književni časopis (u to vreme nosi podnaslov: mesečni književni časopis), Delo nije moglo da zaobiđe junska dešavanja na Beogradskom univerzitetu. Već u julskom broju na prvoj strani objavljuje Poziv, tekst Muharema Pervića u kome se daje krajnje otvorena i nedvosmislena podrška studentima i pozivaju autori da daju priloge za avgustovsko-septembarski dvobroj.
U njemu Stevan K. Vračar piše o stanju na Univerzitetu pokušavajući da pronikne u razloge politizacije i posledice junskih događaja, Mihajlo Marković aktivizmu marksističke ideje suprotstavlja pragmatizam staljinizma, Ljubomir Tadić govori o konstruktivnom sučeljavanju mišljenja i, takođe, suprotstavlja „društvenu dinamiku“ „društvenoj statici“. Vojin Milić daje sociološku analizu savremenih revolucionarnih studentskih pokreta, Svetozar Stojanović, Miladin Životić i Zagorka Golubović pišu o opravdanosti studentskih zahteva, pri tom kritikujući političare zbog nerazumevanja situacije, Simon Simonović to isto čini s aspekta jednog studenta. Nikola Milošević i Đorđe Radenković analiziraju kako su sredstva javnog informisanja izveštavala o događajima na Univerzitetu. Delo donosi i razgovor međunarodne redakcije Novog foruma sa studentima Bečkog univerziteta, intervju sa Sartrom i tekst Rožea Garodija o revoluciji i revoltu. Iz današnjeg ugla ovi tekstovi, kao i onaj Mihajla Mihajlova, deluju sasvim benigno, ali očigledno ih cenzorsko oko nije na isti način videlo. I za ovaj broj postoji sudska zabrana.
M. Mirković u anketi pominje još dva slučaja zabrane brojeva Dela: onaj iz 1970. sa tekstom Dejana Đurkovića o crnom talasu u jugoslovenskoj kinematografiji i filmu Grad Miće Popovića, i zapleni broja iz 1971. sa „neofašističkim“ tekstovima Dragoša Kalajića.
Što se tiče unutrašnje cenzure, one koja je poticala iz kuće, uglavnom je personifikovana u jednoj ličnosti – Milošu Stamboliću, glavnom i odgovornom uredniku Nolita. Pervić na pitanja o cenzuri daje oskudne odgovore a Aćin kaže da je takvih pokušaja bilo više, ali da im je kao glavni i odgovorni urednik odolevao, osim u jednom slučaju.
U pitanju je tekst Milorada Vučelića Društvena kriza i marksistička kritika u broju 3 iz 1981. koji je povučen. Iz njega je izbačen tekst i zamenjen dvama drugim, tako da je paginacija uklopljena, ali su morale da se izrade nove korice. Vučelić je kasnije, u Idejama, objavio isti tekst (redigovan samo na nivou stilskih detalja, mada se čini da je to redigovanje obavljeno pred objavljivanje u Delu jer je upravo verzija u Idejama stilski lošija). U njemu se osvrće na neke nove pojave u jugoslovenskom društvu kao što su etatistički recidivi, upozorava na „legalizovane oblike ustoličavanja privatnog kapitala kao, tobože, priloga jačanju samoupravnih socijalističkih odnosa“, kritikuje „neodmereno bujanje novog birokratsko-administrativnog aparata“, sve to kroz prizmu kulture, odnosno negativnih posledica po nju: „Ovakav sticaj okolnosti pogoduje cvetanju najgoreg komercijalizma i obilatom podržavanju primitivizma i antiintelektualizma. Gušenje i pridavljivanje stvaralačkih uporišta prati bezrezervno podržavanje raznih protokolarnih i svečanih kič-manifestacija“ . Kritički ton se pojačava i na kraju se citiraju prepotentne nekritičke izjave (doduše neimenovanih) političara: „Ne postoji zemlja sa sličnim stepenom demokratizacije odnosa u kulturi“, ili: „Mislim da neću pretjerati kad kažem da je naša štampa jedna od najslobodnijih u svijetu…“
Interesantan je i „slučaj Gojka Đoga“ koji se posredno vezuje za Delo. Pre nego što je izašla knjiga pesama Vunena vremena Đogo objavljuje 1980. u septembarsko-oktobarskoj svesci Dela ciklus Kuća oca Crnboga iz koga je jedna od „inkriminisanih“ pesama Ovidije u Tomima. Zanimljivo je da to niko od dežurnih cenzora nije primetio i da se buka digla tek pošto je rukopis objavljen u Prosveti .
Glavnog i odgovornog urednika Dela Jovicu Aćina, prema njegovom svedočenju, Državna bezbednost privodi, oduzima mu broj sa Đogovim pesmama i primerak Vunenih vremena s posvetom autora i ispituje nekoliko časova. Preostali neprodati tiraž broja biva uništen, kako Aćin kaže, po nalogu Miloša Stambolića.
Prema svedočenju M. Pervića i knjiga Uporišta Dragoša Kalajića iz Biblioteke Delo je zabranjena. U njoj su, inače, tekstovi koji su objavljivani u Delu, pa tako i ovaj slučaj možemo smatrati oblikom zakasnele cenzure.


Zaključak

Impozantna lista saradnika, urednika, obrađene teme, književne, estetičke, filozofske polemike koje su vođene na njegovim stranicama, široko obuhvaćene skoro sve oblasti umetnosti, zatim prevodi savremenih filozofa, osvetljavanje starih a istovremeno modernih tema i ličnosti, kao što su Dimitrije Mitrinović i Vladimir Dvorniković itd., čine da se uticaj Dela proširi i na vreme posle prestanka izlaženja . Iz današnje perspektive kraja, vrlo lako se može videti koliko je Delo odrazilo duh vremena, koliko je išlo ispred svoga vremena i koliko je svojih tema nametnulo.
„Još malo i počeće krvave bajke“ kaže Slobodan Blagojević u poslednjem tekstu Naše „godine i dani“ poslednjeg broja Dela iz 1992. (str. 301). „Dođoše ratni veterani i generali i provališe u moj slikarski prostor“ (str. 306). I završava: „Ovo nije uvertira golemom ratu, ili sitnom miru. Biće uvertira onome već dogođenom“ (str. 309). Je li Delo moralo da izdahne zajedno sa drugom Jugoslavijom (s kojom je bezmalo vrsnik), kada je oružje progovorilo, kada je hleb bio preči od časopisa, pa još književnog? Da li treba tražiti prizemnije razloge kao onaj da je nekadašnji izdavački gigant Nolit ukinuo finansiranje jednom od najpoznatijih književnih glasila? Ili je odlazak glavnog urednika van granica presudno uticao na sudbinu Dela? Autoru rada niko na ova pitanja nije dao zadovoljavajuće odgovore. Drugi su časopisi, kao npr. Letopis Matice srpske i Književnost, preživeli. Ako je finansiranje ukinuto, javlja se novo pitanje: zašto? I ranije su glavni urednici odlazili, nikad to nije bio dovoljan razlog da se glasilo ugasi. „Modernisti“ su svakako „izumrli“, ali moderno, napredno je, naprosto, konstanta.
Nestankom Dela nastao je zjap koji je u nekoj meri popunjavao u drugoj polovini devedesetih prošlog veka časopis Reč. To je, može se slobodno reći, jedan od najznačajnijih jugoslovenskih i srpskih književnih časopisa i, ma koliko to patetično zvučalo, svaka nacionalna književnost bi trebalo da ima svoje Delo.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82 BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://www.balkanliteraryherald.com ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online) COBISS.SR-ID 141175564 BKG 1 / 2008. Sveska 14.

Nazad