ДУШАН МАЉКОВИЋ

Зовем се...
 

ОДА ЉУБАВИ

Драгану Прекрату, због инспирације–музе


Ох!, луда је љубав та
што нагони на лудости луде!
Империје се због ње у прах срушише
И царства пропадаху мрвећ’ се
к’о од блатхин стена да беху састављана
пред шиштећом, хучећом бујицом том!
Ох поплаве љубави, тако проклете и жељене!
Преплавите срце да изорете пустопоље испражњено
и посејете пустоши истоветне сцене ничег!

Падаху главе крунисане,
Богу блиске и разређеним Небесима премилелеле
Под кољачем-демијургом, џелатом-пантократором!
Крвав траг оста за њим вукућ’се
Сведочанства да прича во вјек и вјеков
Како љубав, лажноречиви ласкавац,
крвник крвожедни
Узима данак свој у крви
Кројећ’ историју више но владаоци времена и пространства!

Ох!, љубави, лудости лудака
У земаљској лудници звери и људи!
Бештијо анималног, а људског, одвећ људског!
Ужитак обећаваш онкрај Смрти саме
И нагониш на крај и скончавање
На починак вечни јер си сан сам и сама!

Сан будног и сневача утеха празна,
оних што последњом надом издишу последњи удах.
Лажа за лаковерне –
а сви су верници покорни
пред твојим истинским делима боли!
Ох!, злочинче љубави!
Шта су војске све у свим покољима поклале и угњавиле –
Врискови и уздаси, сузе и јецаји, крици и нарицања...
Губици мајки, телеса деце раскомадана
на делове непрепознатљиве,
Сјактуће светлости зрачећих бомби-експлозија,
убистава милиона
Отрови што трују
и пликове смрадне и гнојне призивају
Да се саберу и милионима помноже
и још милионима помноже
Не би били равни твојој косидби,
твом пиру развратноме-разорноме!

Ох!, љубави, ох!, љубави!
Истинска владарко свих запећака и кутака и вукојебина универзума!
Шта су за тебе планете несмртне на небесним сферама
где и сама владаш над геометријама озвезданим Зодијака
и држиш конце суђајске и судбинама таласаш и господариш?

Ох, само одбљесци твог пржећег сјаја –
У сунце у зениту на блиским висинама
без страха и страве гледам
Ал’од тебе окрећем главу претешку, смртну
Ужасна Горгоно, октподна медузо
што погледом од камена ствараш кипућа срца
да би их опет у камни камен ’ладан преметнула –
Твој сам сужањ и слуга покорни и роб безвредни!

И сељак у пољу чичака мрског властелина-тлачитеља
Што живи животом израбљенички и прљавим, искаљаним
Без свелости просветљења, у неписмености и идиотизму
Који ипак познаје пантеистичко обличје твоје
Гамижућу телесину иза свега видљивог и заораног!
И радник у индустријама загађења
Чија душа скапава на рајским облацима
кужног дима од варница распомамљених, бесних
и под тежином претешких метала уздише-издише!
Ти си утеха моје немаштине –
још беднији постајем када издаш
Удворице зла, буржоаска и превтљива!

Ох љубави,
Ипак волим те ја!
Грлим трагедију своју као најбољег пријатеља
ил’ целивам образ Спаситеља који је Уништитељ и Седми печат?
Содомо и Гоморо моја, обожавам те
Пламу пламени препламели очишћења
и Апокалипсо дивља дивна
хрлим ка загрљају колеричном твоме!

Хитам ка теби, заседо фатаморгане,
кано спреженој оази у песковитој сабласти Сахаре!
Отварам тврда врата освајачима и машем белом заставом,
Падам као тврди царски град Цариград
У слави генерација царева и династија златних црквених купола
пред Сулејманом II Величанственим
сјајним, блештавим, заслепљујућим!
Ох предајем се и подајем се твојим чарима
Лолито чулна и месната,
Пуна обећања, пуна наговештаја сласних и грешних!
Ти на скрњављење светих наводиш,
на сагрешења пут ка пакленим врлетима
Ка вечној патњи у казанима магме и лаве помпејске!

Сфинго бесмртна месингана и крљуштава,
Знам загонетку твоју,
ал’ не знам како да избегнем да ти одговор дам!
Хтедох да зборим не,
Хтедох да се успротивим
и повичем гласом дивљим дивова
Што божанствима нетелесним
мишицама, тетивама извајаним пркосе
Ал’ знам да је залуд све копрцање моје
Сви грчеви самртнички, предсмртнички!

Ох! Љубави!
Љубави, љубави, љубави!
Твој сам
Сада и увек
у Смрти, у Животу, у Смрти-Животу...
У овом згаришту и ватросталном крематоријуму Земље
У ваздуху опрљеном лешевима сагорелим и честицама каљења
Што сежу до анђеосне хармоније хорова Неба плаветнога
А бацају у понор бездна да вечито падају
У агонији исчекивања свршетка!

Дај макар тај благослов мојој души наплаканој –
Дај ми тишину, љубави, ох љубави!
Дај ми парче тишине само за мене!
Дај да заћути све у уху моме искрзаноме!
Дај мир у мозгу мом оштећеном
и прокаженом твојим додирима похотним, подлачким!
Дај да нестанем у свему
и постанем мањи од атома ефемерног,
у простирућим беспућима свевременог Свега!

Љубави, ох љубави!
Пољуби ме твојим зеленим, киселим уснама
крволочне тровачице Борџије!
Сада, даруј ми починак вечни, сласни!
Сада ми даруј сан без снова.
Само црнину, само ништа!
Љубави ох љубави,
Нестани, да ја нестанем.

Нестајем.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82 BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com/ ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online) COBISS.SR-ID 141175564 BKG 1 / 2008. Sveska 14.

Nazad