RANKO MUNITIĆ

Rođen 3. aprila 1943. godine. Detinjstvo provodi u Trogiru, školovanje u Zagrebu, proputovao svetom, 1972. se definitivno nastanjuje u Beogradu. Po nacionalnosti čovek s mora, po stranačkoj pripadnosti filmofan, po zanimanju criticus vulgaris, po ubeđenju alternativac, a po statusu slobodnjak odnosno marginalac. Od 1961. piše i objavljuje manje i veće sastave o filmu, kino-animaciji, stripu, fantastici, televiziji, glumi i glumcima. Veruje u pravo na sopstveni izbor i u život do smrti.

 

 

BLIZANCI


Šta povezuje, tj. čini sličnim, dva (naizgled) potpuno različita fenomena, dva (prividno) sasvim odvojena događajna toka: razgovorne emisije na ovdašnjoj TV mreži i sednice u Skupštini Srbije?
Povezuje ih (a) personaž, (b) dramaturgija, (v) nivo, (g) ostvareni smisao i (d) cena, tj. koštanje.
Što se personaža tiče, tu je ogromna neaktivna većina i malena grupa aktivnih. Za govornicom (u Skupštini, kao izlagači) i pred kamerom (u TV studiju, kao gosti), nastupaju, u različitim emisijama i na raznim sednicama, isti ljudi, njih nekoliko desetina, koji se medjusobno smenjuju u više ili manje pravilnim intervalima: oko njih, veliko ćutljivo mnoštvo (u Skupštini skupštinari, na TV takozvana publika u studiju) koje služi da aplaudira (svom stranačkom govorniku ili TV voditelju), onda još da diže ruke i glasa, kad bude pozvano. Taj ritual ponavlja se unedogled zamornom monotonijom: ćutljivi ćutuju, govorljivi laparaju.
Otud sličnosti i u dramaturgiji.
Što se nivoa tiče, sve su to malo ili nimalo obrazovani ljudi, s jedva 10% mislećih iznimki: svi snandeveni silnim strastima, ambicijama i potrebom da „ostave utisak“, ne baš spretni foliranti, frazeri, parolaši, ukratko šminkeri, sa ubogim rečnikom i ponašanjem koje često pada ispod osnovnih javnih standarda pristojnosti. Tu nema misli ni ideja, samo misliške i idejčice.
Otud bliskost i u vezi smisla: sve te teme, sve te reči, na prvi pogled, tiču se svih nas zajedno – i svakog ponaosob. Na drugi pogled s obzirom na način na koji su iznesene (prosipanje opštih mesta) i na cilj iznošenja (umnažanje stranačkih ili ličnih poena), sve to uopšte nas se ne tiče, ili nas se tiče kao davež.
A reč je, zapravo, o dve bliske, jednako (najvećim delom) zaludne varijante omiljene društvene žvake zvane talk-show. Obe premnogo koštaju, i većina učesnika je za svoje sudelovanje užasavajuće preplaćena. U tome je možda njihova najkrupnija – i najružnija sličnost.


DRAGI BOG, FILMOFIL


Pre neku godinu, prilikom jubileja jednog ovdašnjeg reditelja animiranih filmova, jedan kritičar beše, u slavljeničkoj besedi, postavio smelu tezu: čovek čiji jubilej slavimo, reče, pravio je u životu svakojake filmove, sve dok nije posetio Svetu goru, primio tamo blagoslov (ili nešto slično) odozgo, te od tog momenta krenuo da pravi odlične filmove.
Dobro, kolega je te večeri bio pomalo „pod gasom“. Ali će, sad verovatno trezan, u tekstu o ovom istom reditelju, ustvrditi: „Hrist je živ i u animaciji. I to je najbitnije“, odnosno, „Film je Božije čudo, koje nam govori istinu.“
Drugi ovdašnji reditelj, polazeći na snimanje, takođe nedavno, reče, otprilike: „Sutra krećemo, pa ako bude od Boga pomoći, biće sve u redu.“
A jedna glumica, komentarišući film u kojem igra, kaže: „Bog nas je pogledao, pa je ispalo super.“
I tako dalje.
Interesantne teze.
Iz kojih sledi niz pitanja.
Na primer, da li bi trebalo da svi umetnici, redom, krenu put Svete gore, ne bi li odmah počeli da prave majstorije, ili ono čudo beše rezervisano isključivo za pomenutog reditelja? Ako je tako, zašto baš samo za njega?
Ili, ako je Hrist živ u animaciji, je li jednako živ u dokumentarnom i igranom filmu, u slikarstvu, književnosti, muzici, pozorištu, itd? Ako je jedino u filmu, zašto baš tu?
Ili, ako na snimanje kreneš nadajući se Božijoj pomoći, pa film ispadne loše, znači li to da nisi talentovan, ili da se Bog oglušio o tvoju molbu? Ako je do Boga, po kom se to kriterijumu (verska podobnost?) opredeljivao?
Ili, ako je Bog glednuo izvesnu ekipu i omogućio da sve bude super, zašto nije poglednuo i druge ekipe, pozorišne trupe, pisce dok pišu, slikare dok slikaju? Ako je pak pogledao, gde su super filmovi, predstave, knjige i slike?
Ukratko: da li se Bog bavi umetnošću i umetnicima od zgode do zgode, ili redovnije, onda, da li umetnike i umetnosti za svoj pogled bira nasumice, ili po kakvom sistemu, i treće, možemo li Boga, ako već ne filmologom, smatrati bar filmofilom?
Moglo bi se o ovom do sutra.
Jedno pitanje se, ipak, čini najvažnijim. Od silnog mnoštva naprasno odanih pobožnosti, ima li bar jedan koji pamti onu od Deset zapovesti koja govori o zaludnom pominjanju Božijeg imena?
Ako to ne pamte, šta pamte naši pobošni dvonošci?

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82 BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com/ ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online) COBISS.SR-ID 141175564 BKG 1 / 2008. Sveska 14.

Nazad