SAŠA RADOJČIĆ

Rođen 1963.
Piše poeziju, književnu kritiku i eseje.
Knjige pesama: Uzalud snovi, 1985; Kamerna muzika, 1991; Amerika i druge pesme, 1994; Elegije, nokturna, etide, 2001; Četiri godišnja doba, 2004.
Knjige kritika i ogleda: Providni anđeli. Eseji o srpskim pesnicima, 2003; Poezija, vreme buduće. Književne kritike, 2003; Ništa i prah. Antropološki pesimizam Sterijinog ’Davorja’, 2006.
Dobitnik nagrada Fonda Branka Ćopića i „Đura Jakšić“ (za poeziju) i „Milan Bogdanović“ (za književnu kritiku).
Sa nemačkog prevodio H.G.Gadamera, M.Hajdegera, V.Diltaja, E.Jingera, F.Ničea, R.Zafranskog i druge filozofske autore.
Član Srpskog PEN centra, Društva književnika Vojvodine i Srpskog književnog društva.
Urednik u Letopisu Matice srpske. Pokrenuo web magazin za poeziju Metafora.
Radi na Pedagoškom fakultetu u Somboru.
 

 

ELEGIJA O MALIM PESNICIMA

mali pesnici sanjaju velike stihove
po čitave duge noći. hodaju u snu,
ječe u snu, ovaj škrguće zubima,
onaj skiči kao prase: to neizrecivo
utiskuje beleg u njihove dane.

mali pesnici bude se kao iz smrti.
u magnovenju, na vrhu jezika,
dok još su sa obe strane, veliki stih
im poljupcem pečati razum
i nestaje, svakako, bez ijednog traga.

dok se umivaju, mali pesnici
seku prste žiletima i svojom krvlju
beleže uspomene na snove
po hladnim pločicama, koje će potom
oribati njihove strpljive muze.

izlazeći u jutro, u pozdravu suseda
prepoznaju ključnu reč pesme
i posle pričaju o tome, mali pesnici,
u redakcijama, malim kritičarima
i još manjim piscima romana.

mali pesnici imaju male poroke
i ljuto se kaju zbog nesavršenstva.
vežbaju jogu, tehnike pamćenja,
okreću šolju, po crkvama pale sveće
zaboravljenim, velikim, stihovima.

za večerom, oni ne večeraju.
dok šetaju, nisu u šetnji.
ne vode ljubav nego vrebaju čudo
u čijem će pogledu velika pesma
preokrenuti njihove male živote.

umorni, na počinak odlaze
mali pesnici, proverivši zamke,
pod jastuk metnuvši beležnice.
tako tužne i lepe, zasluženo,
u snu ih pohode velike pesme.


MOJ SIN ČITA

i ne primećuje
kako sunce smenjuje višednevnu kišu,
kako vazduh postaje topao i težak,

kako proleće uzmiče pred letom,

moj sin čita i ne primećuje
metež, ne vidi nikoga, ništa ne vidi,
ni pčelu koja mu je sletela na koleno,

ni oca mog koji sedi kraj unuka,
zamišljen u neku svoju misao,
zagledan u neku svoju nepostojeću tačku,

moj sin, trag moje duše, čita,
i ne primećuje ni zvuke ni mirise,
ni promene boja na običnim stvarima,

ne vidi ni mene, ponosnog i nespokojnog,
jer znam: on čita i život će proći kraj njega
kao što evo prolazi kraj mene,

koji sam proživeo više knjiga no dana,

moj sin čita i ne tiču ga se godišnja doba,
mršti se, zadubljen u putovanje,
i kaže mi, ne sasvim tamo, ne sasvim ovde,

kaže mi kao da odgovara na moje pitanje,
kaže mi glasnim i mirnim glasom,
i ne dižući pogled sa slova, žedan sam, tata,

tako sam žedan.


DRŽEĆI SE ONOGA ŠTO NIJE

ovde se uzdizala trešnja jakih grana
na koje su se pentrale devojke, ne sasvim lepe,
bez stida se smejući svojim glatkim kolenima.

stablo posekosmo zimus, u vedar dan, bučni
i crveni u licu od mraza i pijanstva,
grubo se šaleći, iz hladne zemlje iščupasmo panj.

znam da ti, dok s novim letom druga stabla zru,
teško odvraćaš pogled od knjiga, ne daš taj
sporni mir, ali preni se i ipak smotri -

pticu koja kruži nad onom bivšom krošnjom
i svija u njoj svoje imaginarno gnezdo,
kao i nas što se baškarimo u zamišljenom hladu

i kao da čujemo lakom smeh devojaka.


RASTRGNUTI DIONIS

više puta sam umirao do sada
i oživljavao drukčiji i tvrđi.
svaki put sam gubio ponešto važno

od prirode čoveka i boga i sticao
odličja stene. vekovima se pretvaram
u kip, u simbol u hramu, ukras

budućih naraštaja, skamenjujem se,
polako, kao što planine zru i
troše se, kao što more stari i,

gubeći zlatan sjaj, postaje plavo.
zlatna su samo još sela na morskim obalama
i deca na žalu koja će mi odbiti nos

i uši, polomiti udove, u ime jednog
drugog boga, koji svaki put kad umre
sve više postaje kamen a sve manje žrtva.

smestiće nas jednom zajedno, dva tužna
i umorna mramorna lika, u bliske odaje,
gde ćemo se bez ijednog zvuka dozivati

i gledati kako novi bog i novi čovek
svakog trenutka umiru i oživljavaju,
sve dok ne počnu da se rađaju mrtvi

i stegnuti u hladan kamen. tada ćemo
poslednji put izaći iz preostale truni
života i smrt više neće biti potrebna.


ALL YOU NEED IS LOVE

noć je pala na grad i ne prolazi.
zvezdice bućkaju kao alasi
zarobljeni u sopstvenim pričama.
leto je, i gust vazduh razblažuje
gospod dahom lakšim od rečenice.

opisa dosta, veli moja draga
i zatvara okna s ulice. reči
pomažu i ne pomažu, velik je
svet koji znamo i još veći onaj
nepoznat. zaboravi, dođi: veli.

krotak kao oblak tromi prilazim.
napolju, čujem, pomerio se list.
iz daleka zovu cvrčci. mirisi,
lavež, tresak vagona na stanici -
sve osta sa one strane prozora,

puko moguće, nikakva sigurnost.
van granice sobe, jezika, tela,
taj strahotan skok u tuđe i strano
što ga svagda činimo. opsenari
koji svoj um i čula opčinjuju.

- ali dođi, lekovit je zaborav.
sumnja je samo jedan, a ti možeš
poželeti drugi vid pouzdanja.
ne temelje, već skelu što u praznom
opstoji. ljubav je sve što ti treba.


IZNUTRA NEŠTO

grad je školjka:
večerima s kišom
vonja na praznu ljušturu.
u vrelo popodne je gnjio
i mek. zorom,
dok je još ravan i gladak
kao pučina ili žalo,
priđeš li sasvim blizu -
čućeš kako iznutra nešto
doziva, klopara.
čas nalik talasu,
čas velikoj brodskoj turbini
koja gura vitak oblik
i seče te iste talase.


DRUGA PLOVIDBA

pre no što je isteklo more,
bežeći kroz jedan jedini klanac,
tamo gde sad divovske turbine
melju dušu vremena i prostora,

divovski su gušteri vodili bitke,
jedni drugima grizli vratove,
siktali ili urlali da su od zvuka
samog izranjala i tonula ostrvlja.

njihova telesa sada su nafta,
topli zemni gas, ili zemlja sama.
iz koje izrasta smilje i kovilje,
to je pouka koju priča mora da ima,

sve je u jednom i sve se u jedno vraća,
govorim potomstvu što pozadi
neumorno vrpolji se, ali kao da sluša.

moj anđeo, čvrsto, drži volan na pravcu
i lagano, lagano, dodaje gas.


TRAKTAT O SUZI

jutro je jutro, grad je grad.
stvari su ono što jesu. govorim
o zvuku sirene vatrogasnih kola.

o sjaju čeličnih delova.
o mirisu ruže u vazi na stolu.
i kažem "ruža", i kažem "sto",

ne misleći na ime niti na suštine
skrivene iza stvari. posmatram suzu
koja se suši na obrazu dečaka.

kamičak u bašti. drvored. jutro, kako
prekoračuje kuću s dvorišne strane
i ćutke odlazi niz ulicu.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82 BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://www.balkanliteraryherald.com ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online) COBISS.SR-ID 141175564
BKG 1 / 2008. Sveska 14.

Nazad