АЛЕКСАНДРА ЂУРИЧИЋ

Била увек добар ђак, студирала уметности -музику, позориште и књижевност. Спремала се да постане озбиљан професор, али удаљена са Факултета драмских уметности у Београду 1998. године. До данас није враћена, ни једном ни другом не зна узрок. У међувремену, објавила неколико књига. Пише од десете године, објављује од 1995. Приче и песме публикује тамо где пристану да их објаве.
Нема бољу слику, али кад би чешће имала разлог за осмех, вероватно би се чешће и сликала.
Најбољи и најзначајнији део биографије - мајка два сина и једне ћерке које подиже заједно са својим мужем. Ради код куће и живи у Београду.

 

 

ГЕРДА

Скопље у лето хиљаду деветсто тридесет и неке године било је као и увек врело. Вардар, ревни Аксиос, повукао се у своје корито немоћан да се избори са топлотом коју на град преносе околна брда. У близини каменог моста нема купача, све се повукло у сенке кућа и хладовине башта, свет излази или у рано јутро или после заласка Сунца да обави послова само колико мора. Као беле птице уштирканих крила сељанке са обрамицама и корпама сиђу у праскозорје са брда у град, брзо распродају робу коју су донеле и журе да се попну назад пре него што Сунце достигне зенит. У предвечерје, заливају се баште и излази испред кућа, млађи у шетњу поред реке, старији на разговор или у кафане. Све је тихо, нигде буке ни пијане дреке из махала, тек понегде чује се, као прапорац, одјек турског оркестра који разгаљује неко кафанско друштво.
Вардар тече као време- споро и задовољно.
Неколико улица даље од кеја, у солидној омањој кући са турским доксатом окруженој лепо уређеном баштом живе Милица и Сеад. Њих је пре извесног времена државни указ о премештању на нова радна места довео у Скопље из Београда. Примајући то најпре са горчином, после прве године у Скопљу прилагодише се новом животу и заволеше људе око себе. Од куће коју су добили на располагање Милица направи истински дом са баштом, огњиштем и оставом, дом за њих двоје. Време које је он проводио на послу она брзо научи да дели на јутро, резервисано за њен рад, писање кога се никако није хтела одрећи и подне када је одлазила на пијацу, наручивала да јој се донесе бакалук, спремала ручак и зимницу. После неког времена учини им се да је живот лепши него у Београду, далеко од свих сплеткарења и злонамерних коментара који су их пратили од првог дана њихове љубави. Милица је потицала из отмене београдске породице. Добро чувана и још боље образована професорска кћи упознала је беговског сина из Сарајева. Заљубила се и решила да живот подели са њим. Њен отац је дуго негодовао, љутио се, а онда је, схвативши да ће забране само појачати младалачку решеност, поставио оно древно питање о разликама: Риба и птица могу се заволети, али где ће живети?
И заиста, живот у Београду био је тегобан. Тих година, тек извучених из Светског рата и глачаних да личе на сјајну Европу, сукње и косе су се скраћивале, жене су пушиле и писале романе, одлазиле у Оперу и код козметичара, варале своје мужеве и грдиле служавке, али испод те површине тињао је неуништиви дух паланке, задах оговарања од кога и најпостојаније љубави рђају.
Пресељење у Скопље, кад мину прва година и осећај да су кажњени, прихватили су као олакшање. Помешане културе и вере на југу Краљевине лакше су их примале.Или су они желели да у то верују.
Откад су у Скопљу, Милица је већ два пута подносила молбу за професуру, са посебном напоменом да има и одбрањен докторат. Ни овде, као ни у Београду, није имала среће: уместо философије коју је са великим успехом завршила у Бечу, понудише јој да предаје психологију у Женској гимназији. Размишља да од септембра прихвати, с обзиром да јој је самој у кући већ додијало. Али опет, боји се да неће имати довољно времена за свој рад, за текстове које је започела у Београду и којих никако неће да се одрекне. Њени европски пријатељи пишу јој писма подршке, похвале за одштампане радове које им шаље. А Београд ћути, не прихвата је и она се у тренуцима малодушности пита је ли саму себе научила да прецењује и да ли ће се икада окончати расправе о њеној подобности за предавача. Једини ко је увек и безусловно подржава је њен муж, њен Сеад који има дубоко разумевање и поштовање за видике који се отварају испод Миличиног пера, чак и када их сам не разуме.
Али осећа да на неком далеком обзорју, иза последњег грчког острва кога на мапи нема, постоји место на коме ће га Милица сачекати у тренутку када се ослободе свих овоземаљских брига, политичких сплетки и суревњивости које им трују живот.
Њихове везе с Београдом јењале су све до ове летње вечери када донесоше депешу отпослату истог дана из Министарства иностраних послова. Вест је била неочекивана - долазе им стари пријатељи Герда и Константин из Београда и доводе са собом енглески брачни пар у званичној посети. Лорд Лајонел Ист пратио је своју супругу Елизабет која је писала опширну књигу о Балкану. Милицу одмах заголица прича о писању- док је она своје редове исписивала на грубом тамножутом папиру и слагала их у фиjоку (неколико пута слала је прекуцане текстове у престоничке часописе, без икаквог одговора), дотле енглеска лејди путује њеном земљом о трошку свог краља и проматра их као примерке људског рода са Балкана.
Енглеска склоност ка егзотичном има много лица, рече она Сеаду те вечери, мучена несаницом и спарином. Са околних брда ни дашка, а у њеној души тескоба. Треба примити, угостити тај свет, показати им нашу земљу у што лепшем светлу.Или они, можда, имају већ своје мишљење о свему, а путују само да би га запечатили? Хтела је нешто да пита мужа, он је већ спавао. Веома мирно да га не би будила, лежала је и размишљала о свему, наизменично жмурећи и зурећи у мрак.
Сутрадан ујутру Сеад оде на железничку станицу да их дочека. Воз је каснио, а Константин и Герда беснели што нема наручених кола да их одвезу до куће. Лорд и лејди посматрали су све смешкајући се, са типичном енглеском уздржаношћу. Насупрот њима, Герда је била све само не уздржана: гласно се смејала, врискајући повремено, од чега је Сеад већ запањен и немо пита Константина одкад је оваква, на шта он слегне раменима као да каже па одувек је оваква, знаш је и док улазе у кочију коју је Сеад једва ангажовао, испод Гердине свилене хаљине бљесне бутина коју показује свој тројици мушкараца одједном, тобож придржавајући да јој не одлети сламнени шешир на скопској врелини без дашка. Тада открије и глатко избријани пазух, јер хаљина је по последњој моди, без рукава, а Сеаду се против његове воље наметне мисао о Миличиним блузама закопчаним до грла и учини му се мило што ова престоничка подврискуша није његова, па не мора да се стиди пред светом као Константин. Али његов пријатељ се није стидео, напротив, деловао је поносно што има лепу и слободну, светску жену како је умео да нагласи.
Милица их дочека срдачно, са кафом и ракијом, питом и компотом. Није је чудило што им је Константин додељен за водича, он је некако и у Београду свагда био на правом месту и са правим људима, хитар на услузи и још вештији кад му је требало исказати захвалност. Тако је и сада хватао сваку енглеску реч у лету, преводећи је Герди и Сеаду, док је Милица добро разумевала разговор држећи се по страни као учтива домаћица.
Паде вече и гости се пожалише на умор. Одсели су свo четворо у једином добром хотелу у Скопљу, сваки пар о трошку своје државе. Лорд и лејди Ист захвалише се на пријатно проведеном дану, но Герда никако није устајала из столице у башти. Правећи се још увек веома расположена за разговор, тобож није примећивала да су њене теме свима већ постале напорне, да је Константин игнорише, а Милица са већ приметном нервозом ишчекује да их испрати.
Касније, кад коначно оду, она пита Сеада колико ће се гости задржати у Скопљу. Каже јој да не зна, делујући незаинтересовано као да га је ова посета сасвим помела и да га задржава од његових свакодневних послова којих је и усред лета много.
Освежени сном и пресвучени од путне прашине, сви долазе поново следећег дана средином пре поднева док је Милица сама у кући и не зна одакле би заподенула разговор. Герда покушава да је одвуче у страну:
- Знаш, ми сутра-прекосутра продужавамо за Охрид, они хоће да се свакако сретну са Владиком, можда бисте ти и Сеад могли са нама…
- То никако. Нити нас је Владика позвао, нити би Сеад могао добити слободне дане.
- Ма хајде, не мислиш да ћу ја поваздан са њим расправљати; али ти, ти си нешто друго. Мислим да је чуо за тебе и да те веома цени. И он је философ, као и ти.
- Ако је тако, хвала му…
Герда одлази у дно баште где се лорд и лејди већ неко време играју са њиховим ловачким псима. Константин испија другу или трећу чашицу кајсијеваче. Притисла га је врућина и безвоља. Као да би се у тренутку решио Енглеза, а још радије своје прпошне и нестрпљиве жене, а потом остао у Миличиној башти, у овом граду на крају света. Испод очних капака напола спуштених алкохолом и врућином гледа како Герда кокетује са Лајонелом, банкаром и пратиоцем своје доминантне жене која је вероватно и њега спаковала на овај пут као и своје скупоцене кофере од коже. Али њему то не смета, смешка се и гледа у даљину, преко подневне врелине и скопских кровова од ћерпича.
Можда се лорд пита где је уопште дошао, мисли Милица нестрпљиво ишчекујући мужа да преузме госте од ње.
Лејди Ист не показује знаке љубоморе и, игноришући свога мужа и Герду која све више пада у хистеричан смех, прилази Милици и моли је да јој ближе објасни неке ивањске ритуале које је видела у селима Јужне Србије. Искрена као и увек, Милица признаје да о томе мало зна, осим што се елементи паганских ритуала лако идентификују са сличним, античким…али лејди Ист је више не слуша. Миличина ученост далеко прераста обавештеност енглеске новинарке и авантуристкиње која је у мислима већ далеко, на Охридском језеру или на граници са тајанственом Албанијом.
Касније, кад поново остану сами, Милица размишља о тим чудним браковима и пита се изгледају ли и она и Сеад људима необично. Као чудаци, изопштеници, заглављени између светова, који траже, али не налазе смирење и утеху. У тим лутањима и селидбама од Беча, преко Новог Сада и Београда до Скопља губе сваки пут један део оног уобичајеног, свакодневног живота који Милица грчевито ствара из почетка где год да се зауставе.Он је пушта, свестан да не припадају нигде, ни једном народу и ни једном Богу, искидани између свога порекла и љубави. А лорд и лејди, исто као и Герда и Константин, они су исти, једна личност у два тела и зато живе живот који им је дат, не очекујући, као Милица и Сеад, да се отворе врата вечности и да се тек у њој смире.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82 BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://www.balkanliteraryherald.com ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online) COBISS.SR-ID 141175564
BKG 2 / 2008. Sveska 15.

Nazad