АЛЕКСАНДРА ЂУРИЧИЋ

Била увек добар ђак, студирала уметности -музику, позориште и књижевност. Спремала се да постане озбиљан професор, али удаљена са Факултета драмских уметности у Београду 1998. године. До данас није враћена, ни једном ни другом не зна узрок. У међувремену, објавила неколико књига. Пише од десете године, објављује од 1995. Приче и песме публикује тамо где пристану да их објаве.
Нема бољу слику, али кад би чешће имала разлог за осмех, вероватно би се чешће и сликала.
Најбољи и најзначајнији део биографије - мајка два сина и једне ћерке које подиже заједно са својим мужем. Ради код куће и живи у Београду.

 
ПИСМА ИЗ САЛЦБУРГА
- одломци-


Крајем јануара ове године позвали су ме на промоцију једног књижевног часописа. Угледног. Књижара у центру града, стаклени излог и галерија на којој се споро окупља познат и непознат свет. Одмах ми у руке дадоше ауторски примерак броја. Листам у очекивању првог говорника. И усплахирим се читајући туђа сећања на једно лето проведено у замку Леополдскрон у Салцбургу, у тадашњој тзв. Америчкој школи која је окупљала стипендисте из Европе да би им показала шта може да учини спој европске културе и америчке организованости. Одједном, обузе ме паника: крајње је време да се сетим...Прошло је већ више од двадесет година за бележење успомена на салцбуршке године учења, моје школовање на Академији за музику и примењену уметност Моцартеум Временски, биле су то само две године, довољне да се заврши први степен. Успомене су се , како је то њима својствено, расплинуле на више од двадесет година, преклапајући касније студије у Београду, приватни и професионални живот, бојећи све неминовним поређењима са неким другим амбијентом који сам упознала. Време које се накупило, природно, брисало је ружне успомене, улепшавало све што је било добро, терајући ме да се много пута запитам да ли је требало да останем у том чистом, лепом и строгом амбијенту кога је од савршенства делио само један детаљ- није био мој. Да ли би временом постао мој, никада нећу сазнати.
Оно што сигурно знам је да припадам малом народу коме већ трећу или четврту генерацију ломи страшна дилема –отићи или остати. Она нас дели на два табора који живот троше узајамно се убеђујући шта је теже и неподношљивије. Сигурна сам да је за обе одлуке (а треће нема) потребна снага, памет и храброст. И обе у себи носе једну снажну црту мазохизма. Пре двадесет година, у време кад се детињство тек преточило у младост слике су се низале саме од себе да би их сада слагала у дијалогу са временом садашњим које ме је научило да све што проживимо чини наш живот богатијим, мада не увек и бољим. Салцбург и Горња Аустрија представљају ретко подручје у Европи на коме се више од седамдесет година није десило ништа трагично. Последњи велики љубавни скандал догодио се у комшилуку, када се Лудвиг Баварски трагично заљубио у несталну и самим тим фаталну Лолу Монтез. Његов занос и страст коју је преносио на уметничка и архитектонска савршенства остали су да лебде у ваздуху Баварске и Горње Аустрије, у бесрамно лепим и пустим грађевинама какав је и бели замак Леополдскрон, у чијој непосредној близини почиње једна од ових прича, стотинак корака даље, у вили или замку како Аустријанци више воле да назову сваку бољу кућу , која је поклоњена студентима музике...

ИСТАНБУЛСКА МАДАМ БАТЕРФЛАЈ

У јесен 1982. године испунила сам све услове за усељење у дом студената Академије, Schloss Frohnburg на Хелбрун алеји. Ослобођена стега и чамотиње претходног боравишта, студентског дома католичког самостана, склапала сам пријатељства лакше и опуштеније.Собу сам делила са девојком из Истанбула, Ефсун Таскин, која је била на завршној години соло-певања. Разговарале смо на немачком, али зачуђене колико ја знам турских, а она српских речи и слатко се томе смејале. Била је складна, лепа девојка од 22-23 године, дуге црне косе, белих зуба, учтива и негована. Спремна за велики свет и велику каријеру коју је касније остварила у Европи. Док смо ми грцали под санкцијама немајући појма о томе шта се изводи у позориштима ни на Западу ни на Истоку, моја другарица кренула је од немачке провинцијске опере и стигла до Staatsoper у Бечу, слутила сам, све време чезнући за родним градом који је оставила. Случај је хтео да, по завршетку студија у Београду, у зиму 1987. године одем на једно кратко путовање у Истанбул, малу постдипломску екскурзију на којој смо за четири дана морали да обиђемо велики број знаменитости.
Био је фебруар, путовали смо аутобусом и још од Једрена нас је пратио густ снег, запретивши у једном тренутку и прекидом путовања.Док смо у некој турској забити чекали да раоници прођу испред нас и ослободе нам пролаз до Истанбула од кога смо прво видели разрушене зидине Констатинопоља спрам којих су промицале крупне пахуљице мокрог снега, схватила сам како се животни кругови спознаје и сазнања затварају у одређеним временским интервалима, у призорима Свете Софије и Плаве џамије о којима ми је својевремено причала Ефсун.
Позвала сам телефоном њену кућу, али нисам могла да се споразумем са неким од њених, она очигледно није била ту, већ негде у Европи, у неком ангажману, а онда сам је још неколико година касније видела у часопису Das Orchester и схватила колико је велика каријера коју је направила.
Осим што смо стицајем околности делиле собу и што сам имала привилегију да разговарамо, смејемо се и да ми, на моју изричиту молбу, понекад отпева Caro nome из Риголета, арију чији ме склад и данас учини срећном, Ефсун ме је увела у свет опере који до тада нисам познавала, објашњавајући ми како то све функционише изнутра.
Истина, навикнута да идем у оперу од најранијег детињства, одувек сам је волела. Прву представу у свом животу преспавала сам на очевом рамену у партеру Народног позоришта.Давао се Борис Годунов са Мирославом Чангаловићем у насловној улози, а тврдоглава троипогодишња девојчица одбила је да остане са баком и тетком. Крупне, избезумљене очи Чангаловићеве јасно сам видела из петог или шестог реда, потом заспала да би ме пробудио звекет мајчиних гривни и звук аплауза који ми је донео олакшање. Тата ме је донео кући и ставио у кревет, а ја сам запамтила бас који говори Ја –цар! и још дуго се плашила, све док ме две године касније нису одвели на Кармен . Овог пута сам представу одгледала са утиском да ми се Бреда Калеф ( мислим да је била она) насмешила док се клањала публици и ја заувек остадох верна оперској илузији.
Ефсун ми је показала како се склапа и расклапа тај фини механизам опсене који из свих извођача и учесника извлачи невероватно велики труд. У сали Grosse Festspielhaus пројектованој и изграђеној за потребе Салцбуршког фестивала, спремала се Пучинијева Мадам Батерфлај у којој је Ефсун добила малу улогу. Позвала ме је да идем са њом када су пробе већ биле на сцени. Водио их је мени сасвим непознати редитељ, а шушкало се да ће, кад све буде готово, диригентску палицу преузети тада већ остарели и веома болесни Херберт фон Карајан, али то се није догодило. Но, и без присуства тог полубожанства музичког света, стварала се пред нама чудесно лепа слика Јапана о коме тада нисам знала ништа. Остала ми је у сећању сцена ноћи у којој ЋоЋо Сан, њен син и слушкиња ишчекују Пинкертонов брод после много година раздвојености. Претходног дана уредили су кућу и посули је трешњевим цветом. За несрећну ЋоЋо Сан то је прво пролеће наде, после много суза и самоће у којој је једино верна остала слушкиња Сузуки. Син који је рођен у браку са лепим Американцем има већ седам година и она чезне да му га коначно покаже. Две жене и дете између њих остају целу ноћ будни, погледа упртог према хоризонту на коме треба да се појави Пинкертонов брод. Леђима су окренути публици док седе у дубини сцене у немом ишчекивању. Светла на сцени је све мање, до потпуног мрака. Од бруја хора који прати ову сцену смо се јежили.
И ми смо тада, веома млади, ишчекивали живот надајући се више него конкретно планирајући, погледа усмереног само на лепоту света и бесконачност времена које смо осећали пред собом...Ако нам је нешто од те лепоте измицало, није нас рањавало јер смо животне прилике дочекивали као оперске слике, посматрајући и бирајући шта желимо за себе, без трунке сумње да би нам нешто могло измаћи...

ЖУТИ ПАПИР И ЛАМПА

У Алпима током зиме уме нагло и драстично да се промени време. Домаћи помно слушају временску прогнозу и припремају се ако је у изгледу налет фена, неуобичајено топлог ветра који подиже температуру и за читавих 15 степени. Ненавиклој на ту климу и несклоној слушању временске прогнозе, дешавало ми се да пођем ујутру обучена за алпску зиму, а у подне не знам шта ћу са чизмама, јакном, дебелим џемпером који постаје сасвим непотребан. Од топлог ветра већину обузима главобоља и мрзовоља, а кажу да чак и убицама представља олакшавајућу околност ако је злочин извршен баш таквог дана.
Од ветра је посебно имала проблема у виду главобоље наша колегиница Катја, Пољкиња навикла на оштре зиме и вероватно још оштрије животне прилике. Којим је путевима она дошла у Аустрију и како је прошла кроз гвоздену завесу никад нисам сазнала, тек, живела је на истом спрату, сама у соби која би се више могла назвати нишом јер ју је од суседа делио само лаки параван који је пропуштао и светлост и звук. Светло код ње горело је до дубоко у ноћ, веровали смо да учи или чита. Онда сам једном дошла да нешто позајмим и видела да –пише. Нисам знала и нисам смела да питам шта, завиривање у рукопис на пољском било би непристојно колико и бесмислено, а истог тренутка распршила су се општа нагађања која су заразила и мене- цео дом је шапутао да је ћерка неке високе пољске функционерке која је имала толико утицаја и новца да је пошаље на Запад. Прича је, како то увек са полуистинама бива, добила и епилог; мајка је смењена из идеолошких разлога, а Катја заробљена између два света, нема где да се врати, док јој Аустрија осим студентске визе која се продужава сваких шест месеци не нуди ништа друго...машта је свима радила јер је Катја долазила из непознатог света у који нико од нас није крочио, осим ако није имао неки конкретан посао. Приче о источном блоку које смо у детињству и младости слушали испуњавале су нас језом, сажаљењем, али и бескрајним егоизмом што смо у далеко повољнијој ситуацији у сваком погледу. Нарцисоидност којој нас је учио систем...
Дакле, сви смо на Катју гледали као да је дошла из тамног Вилајета, сви па и ја, све до те вечери када сам је видела како пише под светлошћу стоне лампе, налив пером на листовима грубе, жућкасте хартије.

-Пишеш, како је то дивно...отело ми се.
-Да, дивно је, пишеш ли можда и ти?
-Писала сам као мала, у основној школи, одговорила сам више за себе, али никада нисам имала храбрости да нешто објавим или бар прочитам другима...касније ми се и дневник учинио будаласт.
-Зашто? Ево, ја пишем дневник дивно заштићен од радозналих, с обзиром да нико не може да га чита.
Први пут сам је доживела као искрену, спонтану и заборавила због чега сам дошла.
-А клавир?отело ми се.
-Клавир...од музике ћу покушати да живим, а за писање живим.

Завидела сам јој те вечери на грубом жутом папиру и лепом налив перу. Шта је мене спречавало? Стид, страх, осујећивање од стране најближих да је то бесмислен и залудан посао? Прошло је много година док сам се усудила да нешто ставим на папир, будем храбра и довољно беспослена да ми једини посао буде писање. Колико нам живота однесу стид, страх и заблуде!
Оставила сам је да пише, и иначе није била много разговорљива. Имала сам опор осећај да сам је прекинула.
На Академији је нисам виђала, била је годину испред, све до концерта камерне музике тог фебруара на почетку летњег семестра. Изабраше нас (мене као другу виолину) за Шубертову Пастрмку, тај чудесни сплет пет инструмената, жуборав и разговорљив, сав саткан од животне радости која је самом композитору прерано ускраћена.
И појави се однекуд кандидат за доцентско звање, виолиниста из Калифорније, коме је рад са нама представљао неку врсту предавачког пријемног испита ( јер се у свету различитом од нашег нико не прима на реч, преко познанстава или на основу накићене биографије већ само ако уме да ради свој посао како треба, али то је већ нека друга прича).
Катја је од свих била најревноснија, најдисциплинованија и када би проба ушла у трећи или четврти сат. Непотребно је рећи, ми остали смо роптали. Американац је претеривао с кафом, испијајући је успут, у гутљајима између две инструкције, затим чашу на пулт за ноте, виолину у руке да покаже, одсвира како треба... леп, згодан, талентован, недостижан...говорио је разметљивим, распрснутим енглеским који ми је био познат из холивудских филмова. После се испоставило да је пореклом са севера, већ близу државе Вашингтон, тамо где јаки ветрови савијају борову шуму у Тихи океан. Тако је причао у паузама, делујући неодлучно да ли да остави завичај и досели се у срце строге Европе.
Првих дана марта одржао је један, како смо га ми назвали, приступни концерт, са Камерним оркестром, ноншалантно, тек да покаже своје умеће распеваним, романтичним програмом, Бетовеновим романсама за виолину и оркестар. Свирао је топло, осећајно, али с мером, без одуговлачења и кичерастих глисанда, паметно и с разумевањем за Бетовена, за Европу. За музику саму. Свима је постао блискији након тог малог концерта – професори су га ценили, скоро молили да остане међу њима. Половина студенткиња маштала је о томе да га сретне у ходнику или сали за пробе. Али он се није дао завести варљивом умећу европског ласкања. Као да је седео негде на обали, на дугачком и пустом потезу од Јурике до Сијетла, гледао у море које пени и питао се хоће ли му и колико недостајати.
Његова земљакиња, али пореклом врло удаљена од Калифорније, талентована фаготисткиња Лин била је рођена у месту Одеса у Тексасу чије су једино обележје биле пумпе у облику металних птица које су вадиле нафту. Чинила је све и успела да остане као предавач на Моцартеуму , а често је говорила да јој се смрад сирове нафте увукао у ноздрве толико да ће га осећати до краја живота. Држећи је, наравно, далеко од сваке жеље да се икада врати.
Од њих обоје сам научила да је широка, велика и врло различита Америка, нека врста модерног Вавилона и да су ускогруди и необавештени сви који је једнострано и пристрасно оцењују, на основу званичног политичког става, искуства емиграната или неког комадића те огромне земље коју су успели да виде. У годинама које су уследиле, слушајући приче наших емиграната о Америци, постајала сам још убеђенија да је свака острашћена оцена лоша. За емигранте обећана земља, за нас који их пратимо горко одредиште, апстрактна дестинација у коју никад не стигнемо ни као гости јер се увек чека нека боља прилика.
Можда тог давног поподнева у кафетерији Катја није желела за себе емигрантску судбину?
Ко зна, тек, кафу смо већ били попили, ваљало је наставити с пробом кад Американац изненада пребаци десну руку око Катјиних рамена у смишљеном покушају да је јавно, пред свима, загрли. Она га погледа и врло одлучно скиде његову руку уз једно оштро Не!. Ништа више није рекла, устала је и вратила се у салу за пробе као да се ништа није догодило. Њему је било непријатно, тог и свих следећих дана. Осталима је било смешно, мислили смо да је Катја проћердала животну прилику. Решење свих проблема које смо јој ми измислили.
Она је и даље сваке вечери писала, горда у својој самоћи. Шта је даље било, не знам. Да ли се вратила кући да живи од музике, или некоме до кога јој је било истински стало?
Како су године пролазиле, кад год бих је се сетила, све више сам ценила њен господствени став, одбијање да носи епитет очајнице. Ћутање као једини начин одбране од злих језика.
А груби жути папир под светлошћу стоне лампе постао је путоказ смисла, симбол храбрости да радимо оно што заиста желимо, чак и када је цена веома висока. Можда зато данас увек пишем прво руком, иако после морам да уложим велики напор и победим лењост кад треба све унети у компјутер.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82 BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://www.balkanliteraryherald.com ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online) COBISS.SR-ID 141175564
BKG 2 / 2008. Sveska 15.

Nazad