ANDY MORLEY

Rođen sam u idiličnom seocetu u Safolku gde sam bio plavokosi ljubimac. Osećam da ljudi već počinju da me ne vole dok čitaju ovo, ali, ne brinite, sada imam gotovo crnu kosu, koja se slaže sa mojom izopačenom prirodom. Otrgnuli su me iz naše ružama pokrivene kućice u Safolku kako bismo se preselili u Birmingem uprkos tome što sam upozorio roditelje da je to loša ideja kad su me pitali šta mislim o selidbi. Ali nakon incijalne opustošenosti koju sam osećao zbog gubitka naše seoske kuće, otkrio sam da mi se prilično sviđaju predgrađa Birmingema koja su tada bila puna energije i novina čega je Britanija šezdesetih godina bila puna. To nimalo nije ličilo na ruralni san za koji mi je vrlo brzo postalo drago što sam pobegao od njega. Predgrađe Birmigema je bilo sjajno mesto za klinca tokom šezdesetih.
U istočnu Angliju smo se vratili kad mi je bilo 10 godina. Tada sam već počeo da pišem poeziju ali mi to nije postalo navika sve dok nisam otišao u školu u Norfolku koja je tada bila nešto kao siva verzija Hogvortsa.
Iz istočne Anglije sam pobegao ponovo, čim sam mogao. Od tog drugog bekstva, više nije bilo vraćanja. Većina moje poezije je o bekstvu, bilo direktnom ili indirektnom. I o izgnanstvu.

 

 

Zašto je veći deo poezije takvo smeće?

 

Kada su u pitanju umetnost i književnost, većina nas se oslanja na druge ljude da izaberu za nas ono što ćemo čitati, slušati ili gledati. To nije zato što smo glupi ili što ne umemo samostalno da mislimo, to je zato jer postoji suviše toga i zato što bismo mogli da provedemo vekove (što većina smrtnika ne može sebi da priušti), čitajući, slušajući ili gledajući potpuno smeće i samo povremeno pronalazeći nešto što će nam se svideti. I tako, kao što je slučaj sa mnogim stvarima u životu, koristimo ’stručnjake’ kako bi oni za nas izvršili filtriranje.

To nije ideja do koje sam ja sam došao. Drugi ljudi su rekli slične stvari – na primer, Kris Anderson u svojoj knjizi The Long Tail je otišao u detalje pokušavajući da objasni zašto radimo ovu vrstu stvari, objašnjavajući mehanizme koje zajednički koristimo da pregledamo umetnosti i književnost čiji smo konzumenti i implikacije svega toga na posao i naše ekonomije.

Kao navika, naše oslanjanje na stručnjake nije uvek dobro. Kad god se pojave eksperti, dobijete element sranja i ispraznog brbljanja od strane tih eksperata koji se trude da sačuvaju svoj monopol nad Istinom. Klasičan primer tog principa su pravnici i sveštenstvo, ali i mnogi druge ekspertske klike čine upravo isto.

Kada je u pitanju poezija, situacija je posebno loša. Većina ljudi voli poeziju do izvesnog stepena i ona im je čak potrebna u životu. Upravo to je razlog zašto se mnogi reklamni slogani rimuju – u osnovi, oni nam gode jer imaju onu moć koju igra reči ima nad nama. Šale i duge, apsurdne priče kao i urbani mitovi su puni sličnih stvari. Sve to je dokaz kako igra reči može da zarobi našu pažnju i da se dugo zadrži u našim mislima. Mnogo pre nego što su ljudi imali bežične slušalice za mobilne telefone, mogli ste ih videti kako pričaju sami sa sobom u autima tokom saobraćajnih gužvi. To je zato jer su pevali uz radio, uz svoju omiljenu pesmu. Književni establišment je igubio kontakt sa običnim ljudima i njihovom potrebom za poezijom. Umesto toga, on obezbeđuje okvir za bizarni i ezoterični ukus koji preovlađuje među klanom ’eksperata’ čija se stručnost sastoji u ispitivanju sadržaja njihovih debelih creva. To pomalo liči na one ljude koji su pevali ’tradicionalnu’ folk muziku tokom sedamdesetih. Oni bi pevali nekim čudnim nazalnim, kenjkavim glasom koji je trebao da predstavlja ruralni akcenat 19. veka. Oni su sebe ubedili da je zvuk koji su pravili divan, ali obični ljudi (igra reči: folks kao u rečenici iznad - folk music; prim. prev.) se nisu slagali sa njima.

Ja bih rekao da je njihovo ’narodno’ pevanje imalo tako malo veze sa istorijskom realnošću kao i sa pravim životom seljaka kao i one dobro istimarene krave koju su Marija Antoaneta i njene pratilje ručno muzle. Ona i njene prijateljice su se igrale mlekarica i pastirki na poljima Versaja isto kao što su se i neki moderni folk pevači igrali fabričkih ili radnika na farmi iz Devetnaestog veka. Realnost je ipak sustigla Mariju Antoanetu u vidu Madam Giljotine. Realnost se nije nametnula našem književnom establišmentu i engleskim folk pevačima na tako brutalan način, ali masa ljudi je jasno istakla svoje mišljenje time što ih je ignorisala. Posebno uglancani pesnici ponekad budu izgurani na neku od naših državnih radio stanica koje su nadriumetničke i’intelektualne’, pripremljeni da se dopadnu velikoj i znojavoj masi sa nečim što većini ljudi jedva liči na pravu poeziju. Međutim, ukoliko pokušate da pobedite na nekom konkursu za poeziju sa nečim takvim, bićete ignorisani.

Ovo može zvučati malčice ekstremno, ali opet kažem, to nije samo moje mišljenje. Daglas Adams je bio mnogo ektremniji kada je ismevao poeziju u "Autostoperskom vodiču kroz galaksiju". Evo šta on kaže o poeziji:

Vogonska poezija je naravno treća najgora u čitavoj Vaseljeni. Druga je poezija Azgota sa Krije. Kada je njihov slavni pesnik Gruntos Lomni recitovao svoju pesmu ’’Oda grudvici gita koju nađoh pod pazuhom svojim jednog letnjeg jutra’’, četvoro ljudi iz publike je umrlo od unutrašnjeg kvrvarenja, a predsednik Srednjegalaktičkog saveta za unazađenje umetnosti je preživeo tako što je odgrizao sopstvenu nogu. Zabeleženo je da je Gruntos bio’’duboko razočaran’’ prijemom na koji je pesma naišla i da se upravo spremao da započne čitanje svog epa u dvanaest knjiga ’’Moja omiljena grgoljenja tokom kupanja’’ kada mu je sopstvena utroba u očajničkom pokušaju da spase život i civilizaciju pokuljala pravo uz vrat i zagušila mozak.
Najgora poezija od svih je nestala zajedno sa svojim tvorcem, Polom Nensi Milston Dženings iz Grinbrdža, u Eseksu, Engleska, tokom uništenja planete Zemlje.
Proštetnik Vogon Jelc se vrlo lagano nasmešio. Nije to učinio toliko zbog efekta, koliko da se priseti tačnog redosleda mišićnih pokreta. Upravo se terapijski izdrao na svoje zarobljenik i sada je bio sasvim miran i spreman za malo zlostavljanja.
Zatvorenici su sedeli u stolicama za slušanje pozije, vezani.
Ford se borio za dah. Odrvenelim jezikom je prešao preko osušenih usana i zaječao. Artur veselo reče:
"U stvari, baš mi se dopala."
Ford se okrete i zinu. Evo pristupa koji mu jednostavno nije pao na pamet. Vogon iznenađeno podiže obrve, što mu je delotvorno zaklonilo nos i, samim tim, nije delovalo loše.
"Oh, dobro", zabrunda on, prilično zapanjen.
"Oh, da," reče Artur, ’’čini mi se da su neke od metafizičkih slika bile naročito delotvorne.’’
Ford je i dalje gledao u njega, prilagođavajući misli ovom potpuno novom konceptu. Hoće li zaista biti u stanju da se tako bezočno iz ovoga izvuku?
’’Da, nastavi’’, nagovarao ga je Vogon.
’’Oh... i, ovaj... a zanimljivim ritmički oblik’’, nastavio je Artur, ’’kao da se suprotstavlja čitavom... ovaj ... ovaj...’’, zaplete se.
Ford mu priskoči u pomoć, ubacivši: ’’ čitavom nadrealizmu prikrivene metafore koja... ovaj...’’ i on se ušeprtlja, ali Artur se povratio:
’’... ljudskost toga...’’
’’Vogonstvo’’, prosikta Ford prema njemu.
’’Oh, da, vognostvo (izvinite) pesnikove osećajne duše’’ Artur je osećao da je sada na domaćem terenu, ’’što uspeva da prodre preko medijuma strukture stiha, sublimujući jednom, prenoseći u transcedentno drugo i izlazeći na kraj s osnovnim dihotomijama drugog’’, (dostigao je trijumfalni krešendo), ’’i slušalac ostaje sa dubokim i živim uvidom u... u... ovaj...’’ (...koji ga iznenada izdade). Ford priskoči svojim coup de grace:
’’U ono o čemu je pesma!’’ uskliknu. Uglom usana dodade: ’’Odličan posao, Arture, to je bilo sjajno.’’
Vogon ih je ispitivački gledao. Na trenutak, gorka duša njegove rase je bila dirnuta, ali potom je pomislio, ne – za to je malo prekasno. Glas poče da mu podseća na zvuk koji proizvodi mačka koja cepa najlonsku čarapu.
’’Znači, vi kažete da ja pišem poeziju zbog toga što pod svojom zlom, grubom i bezosećajnom spoljašnošću zapravo želim da budem voljen?’’ rekao je. Onda zastade. ’’Je li tako?’’
Frod se nervozno nasmeja. ’’Pa, mislim, da’’, rekao je,’’zar svi mi, u dubini, znate, ne želimo... ovaj...’’
Vogon ustade.
’’Ne, uopšte niste u pravu’’, rekao je. ’’Ja pišem poeziju da svojoj zloj, gruboj i bezosećajnu spoljašnost dam što oštriji reljef. Ipak ću vas izbaciti iz broda. Stražaru? Odvedi zarobljenike do vazdušne komore broj tri i izbaci ih napolje!’’

Ja imam običaj da poeziju delim u tri grupe – ’pravo sranje’, ’ona koja će najverovatnije biti neuspešna na konkursima’ i ’dobra’. Kada je u pitanju pesma koja je predodređena da padne u prvu kategoriju, pogledam je na trenutak ili dva. I onda pomislim – nema šanse da čitam ovo. Bljak...!!!

Kategorija ’ona koja će najverovatnije biti neuspešna na konkursima’ ima nešto u onih prvih par stihova što mi privuče pašnju tako da odlučim da želim da nastavim sa čitanjem. Međutim, dok čitam otkrijem da ne ispunjava očekivanja i zato počnem da čitam sve brže i brže. Dok stignem do kraja, shvatim da sam toliko brzo čitao da ukoliko biste me izazvali da vam kažem o čemu je bila pesma, pomučio bih se da vam odgovorim.

’Dobre’ me zgrabe i drže mi pažnju sve do samog kraja.

Toliko što se tiče mog sortiranja poezije. Kategrija tri – ’dobre’ stvari – obuhvata mnoštvo pesnika koji mogu biti smatrani ’dobrim’ ili ’lošim’ u zvaničnoj kategorizaciji i koji se protežu od Vilijama Mekgonagala (William McGonagall) i Džefrija Čosera (Geoffrey Chaucer). Kategorije jedan i dva uključuju većinu pesnika koji danas pišu, i veliki broj onih ’velikih’ iz prošlosti. Ali ne sve.

I tako, da zaključim ovaj esej zašto je većina poezije takvo smeće, evo mog objašnjenja zašto imamo situaciju gde postoji veliki broj ljudi koji voli poeziju ali bivaju odgurnuti od nje.

Većina elita koja ima nekakvu moć prolazi kroz revolucije s vremena na vreme. Političke dinastije bivaju svrgnute i hrabri novi svet biva izgrađen na njihovom mestu od strane novih režima koji obično zasnivaju svoj legitimitet na osnovu volje naroda, ili nešto slično. Revolucije među umetničkim elitama su često slične ovima. Obično se ’stari’ svet koji je bio svrgnut vidi kao elitistički i nedemokratski, dok novi za sebe tvrdi da on to nije. Međutim, ubrzo, on počinje da poprima sve karakteristike elite, dok brižljivo izbegava spoljnje manire svojih prethodnika.

U svojoj biografskoj stranici na ovom sajtu, pomenuo sam publicistiku koju pripremam. Tu koristim primer poezije da pokažem kako oruđe i strukture mogu biti zloupotrebljeni. Ali upravo isti primer pokazuje kako jedna elita uspeva da zameni drugu na način koji ću ovde opisati:

U 18. i 19. veku, engleski jezik i kultura su proizveli neke dobre pesnike. Oni su naginjali tome da pišu poeziju gde se krajevi stihova rimuju do izvesnog stepena. Slogovi su obično bili uređeni tako da imaju prijatan ritam i obično su svi stihovi imali ujednačen ritam. Te su pesme bile cele strukturiane. Poezija je imala različite formule koje su se mogle slediti – soneti, balade, kvatrine. Postoji posebna akademska disciplina koja se bavi analiziranjem i kategorizacijom različitim formi stiha.

Drugi ljudi su videli uspeh ovih pesnika i pomislili: ’’I ja bih to mogao da radim...’’ Pa su počeli da pišu pesme koje se rimuju, koje su poštovale metriku i koje su bile prepune referenci koje su se odnosile na grčke bogove, jer je to bilo prilično lako. Nisu svi ti pesnici bili veliki ali zato što su se njihove pesme rimovale i poštovale metriku i razbacivale se klasičnim obrazovanjem, neki ljudi su mislili da je to poezija, dok su neki drugi ljudi bili odvraćeni od te poezije jer je ona često bila loša i dosadna.

U 20. veku pojavili su se još neki veliki pesnici. Oni su videli šta se dešava i nisu hteli da imaju veze sa tim. Pisali su pesme koje se nisu uvek rimovale i poštovale metriku i zato što su bili veliki pesnici, to im je uspelo. Ali problem je nastao kada su drugi ljudi, koji nisu bili toliko dobri, pomislili da je to još bolje. Oni su pomislili da mogu da zapišu svaku introvertno, introspektivnu i čudnu misao, i dokle god to iskasape u stihove koji su više ili manje iste dužine, da je to onda poezija. I kao rezultat, još više ljudi je bilo odvraćeno od poezije.

Ja ne pratim nikakvu posebnu strukturu u mojim pesmama iz neke loše zamišljene obaveze prema prethodnoj inkarnaciji književnog establišementa. Ali, niti izbegavam stare forme kako bih udovoljio predrasudama sadašnjih držalaca funkcija u književnom establišemenut. Ja samo radim ono što ja hoću i pišem ono što osećam. Možda sam u raskoraku sa različitim elitama koje vide sebe kao današnje arbitre kada je u pitanju poetski ukus. Ali ipak mislim da sam ja uključen u nešto mnogo veće, šire i dublje nego bilo ko iz te elite.

Nadam se da će se tebi, koji čitaš ovo, svideti nešto od onoga što pronađeš ovde, ali čak i ako ti se ništa ne svidi, nadam se da ćeš uspeti da pročitaš nešto do kraja bez dosade. Ukoliko postignem samo toliko, onda sam dostigao veličinu koja mi je sasvim dovoljna.


Endi Morli, Blekburn, 30. 10. 2007.
Sa engleskog prevela Danijela Jovanović

 
 

 

HUMAN RIGHTS BLUES...

Got me a -
Brand new fashion statement,
Called - Human Rights,
I'm in -
All the cool causes,
I check -
All the right fights,
I got -
All the right friends,
With their names up in lights,
But if you
Want my, opinion - man, I'm outa sight!

And so
Don't ask me what I think of, the news -
I gotta
Check what's cool before I give my views
Cos you -
Can't ask me to risk my cool,
I gotta
Look up my opinion in the book of cool rules.

So, well - that's how I will pay my dues,
Maybe that's why you got those Human Rights Blues...

Andy Morley March 10th 2008

 

 

BLUZ ZA LJUDSKA PRAVA

Pokrenuo me -
Potpuno nov moderan iskaz,
nazvan - ljudska prava,
Prihvatam -
Sve dobre parnice
Proveravam -
Sve pravedne borbe,
Posedujem
Sve prave prijatelje,
Veoma ugledna imena,
Ali ako
Tražiš moje mišljenje - čoveče, ja sam besprizoran!

Dakle
Ne pitaj me šta mislim o novostima -
Moram
Proveriti šta je kul pre nego što kažem koliko će
te koštati -
Ne možeš tražiti da rizikujem da ne budem kul,
Moram
Potražiti svoje mišljenje u knjizi kul pravila.

Tako, dakle - tako ću platiti svoje dažbine,
Možda je to razlog što si dobio ovaj Bluz za ljudska prava...

Prepev: Vesna Denčić

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82 BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://www.balkanliteraryherald.com ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online) COBISS.SR-ID 141175564
BKG 2 / 2008. Sveska 15.

Nazad