BORO PERNAR

   
 
RINGO AND THE HOUSE OF THE RISING SUN


Ako primijetite da je moja sintaksa tanka ili da sam, pričajući, načinio pokoju gramatičku grešku, ne ljutite se i ne rugajte mi se, molim vas. Uostalom, za sve je kriv moj jedini prijatelj, onaj dobrodušni Homo Erectus zvani Felix. Od kako se poznajemo – ima tome nekih desetak godina – nije se posebno brinuo o mome napredovanju. Pravdao se zbog toga, ako previše naučiš, znam te dobro kakav si, ujedaćeš. Pa ipak, kao i u svemu, tako i u mome jezičkom i literarnom napredovanju postoji kvaka. Šta ste pomislili? Pa znam ja kuda streme vaše misli i da mi ne kažete. Mesingana? Nema govora... Nije to baš ona, svima poznata kvaka na vratima, svakodnevna, sjajna, žuta, koju Bosanci nazvani glupim u Prilozima za karakterologiju Srba beogradskog prof. dr. Jovana Marića zovu štekom. Znači, svima je sada jasno da to nije šteka nego nešto sasvim drugo, daleko, nepoznato, i malo, egzotično poput stranog jezika. E pa ta šteka, ona je, ne, oprostite, ona ozačava nepostojeću stvar ili misao koju ja nazivam i caka koju je nekima ponekad teško objasniti kao i druge apstraktne stvari...? Samo da se ponovo izvinem: rado bih pojasnio pojam kvake na engleskom ili latinskom jeziku ali mi ne dozvoljava manjkavost u obrazovanju. Cogito, ergo sum, mislim, dakle jesam, kako reče dobri stari Rene Descartes, a ja bih rekao, ne znam, dakle nisam sposoban šire citirati na pomenutim jezicima... E pa sada, ta kvaka, rečeno mojim maternjim jezikom; nju nazivam glagolskom imenicom slušanje. Sjedim i slušam. Slušam The House Of The Rising Sun, na primjer. Opet moram tražiti oproštaj, idem previše u širinu, jer jedan Banjac, svjetski nepoznat čovjek koji je rođen u nekoj od banja ali više ne živi i ne radi tamo, kaže ovako. Da nisam sreo onog Bosanca Feliksa nikada ne bih zavolio Rolling Stonese. Evo opet dolazi nova kvaka a mi ni onu prvu nismo pošteno apsolvirali. Kvaka je u tome što je taj Banjac, naš čovjek, prvi puta u životu čuo za tamo neke Rolling Stonese kada mu je moj Felix, uz svoju gitaru otpjevao The House Of The Rising Sun. Kuća izlazećeg sunca ako nonšalantno odbacimo The Animals i sve ostale theove i ofove da bi dobili suhoparan prevod na siromašan narodni jezik. Vidite šta hoću reći, kvaka je ovdje u slušanju. Naš je čovjek svojim ušima čuo, i sada mora da zna jer se osvjedočio. Nećete ga razuvjeriti, nemojte ni pokušati jer, znanje je moć, a mi smo nacija čije obrazovanje i znanje počivaju na Vukovim, i Dositejevim, korijenima. Pomislite samo koliko li je znalaca uhvatilo kvaku sa vanjske strane vrata da bi se, poput onoga Banjca, vinulo u svijet, i odmah će vam biti jasno o čemu govorim. Ali ja sam opet zabrazdio ko zna gdje, a hoću, htjeo bih da me pažljivo saslušate. Konačno se vratismo na slušanje o kojem sam prvobitno želio reći nekoliko riječi. To je slušanje koje potiče iz preistorijske pećine i mnogo je starije od gospodina Freuda, Junga i prve vatre koju je čovjek svjesno ili ne, zapalio. O modernom slušanju možemo porazgovarati, ako poželite, malo kasnije.
Kako sada da razdvojim slušanje hiljadama godina udaljeno od nas od ovoga današnjeg? Hajde da ga u prvom zagrizu razdvojimo na jednostavniji, i primitivniji način, pećinski... Pretpostavimo da horda ljudi, koji se još nisu uspjeli u potpunosti uspraviti, sjedi u svojoj nastambi oko vatre. Dotle su dogurali u evoluciji, ni koraka dalje, ali presretni da mogu slušati svog, narodnog vođu. Svi slušaju, samo je jedan u mislima daleko od pećine, nije prisutan duhom. Sjedi garav, okružen dimom, trlja oči, stiska čvornovatu drvenu toljagu među koljenima, misli i prebira, ko zna šta. I onda, kao odjek loše artikuliranog izlaganja započne vatrena diskusija, što je za daleku prošlost i našega Erectusa najnormalnija i najobičnija reakcija. Usred opšte vike sijevne onda, ko zna čija toljaga, odnekud iz tame, iza leđa našega junaka. Poluuspravljeni padne bez svijesti ili pogine čak, a žen(k)u njegovu odvuku u dubinu pećine, ili još dalje, u šumu... I taj vam jadnik, ni čovjek ni majmun, što je tek namislio uspraviti se do kraja, ako preživi i ustane, ostaje za to veče ili zauvijek, sam, bez žene. Pa šta ’š mu sad, upitao bi profesorov međunarodni poznanik, da da, onaj glupko iz Bosne... Sam pao sam se i ubio. Ko mu je kriv kad ne sluša? Ma, slušate li vi mene? Možete li ikako nazrijeti da je kvaka u slušanju?
Slušao sam svojim ušima dok je Srni, Felixovoj supruzi, pričala poznanica. Godinama je živjela i radila u Sarajevu, a sasvim slučajno, i na svoje nezadovoljstvo dobije ona rođeno ime Mileva. Baš tako je želio njezin dragi otac koji je tek stigao u grad. Taj siromah nije znao da u Sarajevu odavno postoji institucija zvana Radio-Mileva. E, ta radio-stanica bi se, u određenim okolnostima, pa i u mojoj pričici, također mogla nazvati nekom vrstom sarajevske kvake, (nikako šteke, ponavljam radi onih zemljaka), jer je taj radio previše govorio, a slušao je odabrane teme, odnosno prepričavanja. I šta će se dalje događati sa našom Milevom? Ja ne znam da li je oduvijek isuviše pričala a premalo slušala; nisam je ranije sreo, ali, o tome koliko sam danas saznao o njezinom govorenju i slušanju mogao bih vam raspredati nadugačko i naširoko. Elem, što bi rekli Marićevi bivši zemljaci, (vidite, slušam pa razumijem neke stvari), i što bi rekla i kazala naša Mileva, napadoše oni njiha i oni njiha, pa onda oni njiha, i nađe ti se Mileva u Njemačkoj. Sanjom, stigli i muž i djeca. Rekoh vam, sanjom!
Lako sam se ja dogovorila sa Miladinovim stricem, zato je meni i pripalo radno mjesto u obližnjem vešeraju. Samo dvije ili tri Strasse dalje od kuće, Wäsherei Schwan, Besitzerin Frau Hildegard von Liebknecht. Ma nije prošlo ni mjesec dana ja ti već naučila njemački. Arbeiten, pa ondaČ los schaffen, mahen, heben, schieben, tragen, putzen, Freitag, müde, schlafen... A moj ti Miladin lijepo ostade da radi kodtog njegovog strica u lokalu. Dobar je bio i Andrija Kulaš pa je i Miladinu bilo banja; nije mor’o niđe od kuće. Bio je tamo i jedan stan, mali, za personal, ostao, neko je prije nas stanov’o pa napustio pos’o i on ga dao nama da stanujemo. Stric. Tako mi nismo plaćali kirije, to se raćunalo u njegovu platu. Ustane rano, u šest il’ usedam sati pa primi piće, pivu i kiselu vodu. Kad to završi može slobodno dalje pušit’ i pit’ kafu natenane, sve dok ne stigne hljeb, i voće i povrće. Ondak još pomogne da se to rastovari i primi, i sve to bude do jedanaest. Ondak nema šta raditi dok ne dođe meso do oko dvanes’ sati. Dok ćeka mesara on pobriše još jednom sve stolove u restoranu da se Andrija Kulaš obraduje kad vidi kako je sve ljepo ćisto... Kad isprima meso obićno nema šta do pet sati. Ondak otvara i kafanu i kuglanu, pa restoran, jer on, ma restoran, poćinje sa radom u šest. Njegovo je vazda bilo da toći pive za cijeli lokal, i da raznosi, a jest bio i sposoban. Toćio je po desetak krigli odjednoć ali nije nikad gubio vrijeme, nego je, dok se ona pjena polako slijegala letio da izmijeni pivske bačve, da iznese iz podruma punu i da snese u podrum praznu. I gajbe je sa pivskim flašama snosio i uznosio. Ama, ni ćaša mu ćistih baš nije nikako smjelo zahvaliti, al’ je zato im’o fantastićnu mašinu za pranje ćaša. Do ponoći se radilo, a ponekad i dulje, svaki dan osim ponedeljka. Kako je izdržav’o sa onim gelerom od granate iz Bosne u vratu meni ni danas nije jasno. Uglavno’ je ponedeljkom bio Ruhetag. Nije se nikako radilo, samo je Miladin morao vršiti primopredaju veša, salveta i stoljnjaka i šta ti ja znam ćega još. Tako smo ti radili tri godine ili koji mjesec kraće. Ali nisu nam oni dali da ostanemo u Njemaćkoj. Eiii, zajebani su oni, Njemci, sve su oni nas protjerali. Apšibung. Mi smo se puno ganjali sanjima po sudu ali smo ipak na kraju izgubili. Izgubili smo i oko ćetiri ’iljade maraka troškova. Sve poj’o advokat...
Šta ću sad? Ništa. Mene je spasilo iskustvo iz Njemačke. U onom vešeraju ja sam primala veš od mojih mušterija pa ga predavala ženama da odnose i trpaju pravo u velike mašine. Tu sam samo radila ujtru ako nije bilo jedne sisate Britte do osam sati, a to su mi davali jer mi je njemaćki bio dobar a i ja poslušna. I lice mi je uvijek bilo lijepo i nasmijano. Pa tako je stricu Andriji Kulašu rekla Frau Hildegard von Liebknecht. Kada sam ja došla u Australiju i kada je trebalo pisati onaj režime koji ide uz molbu za posao najbolje mi je rekao Feliks šta da napišem. Pa ne bi ja danas ni bila dobila da letujem u fabrici da nisam ono radila u Dojčlandu. I ja ti poslušala Feliksa, on mi je rek’o da meni leže strani jezici i da ja lijepo iskreno napišem da sam tri godine radila kao koordinator u vešeraju. I znaš li šta, ja, boga mi, napišem, i to mi upali. I Miladin je odma’ dobio pos’o zahvaljujući meni, pa sad putujemo svaki dan zajedno sa jednim autom do naše fabrike na posao. Jeftinije nam tako.
Ja odo’ sad a ti Srno slobodno svrati u ponedeljak navećer. Ne vjerujem da neću biti kod kuće. Ma kako bi ja mogla da te ne dočekam. Svoju Srnicu Ja mislim da si ti predobra žena. Ti mene jedina sa pažnjom saslušaš i dobro razumiješ. Satobom se ja najiskrenije i najbolje ispričam. I nekako mi je najlakše satobom, jednostavna si, nisi ko one naše, znaš.
Čuli ste ženu. Došao je trenutak da vas upoznam i sa mužem Milevinim. Miladinom. Baš tako, sve dok je oženjen tom ženom ne treba mu prezime. A za šta će mu trebati prezime kad ovako sasvim dobro zvuči, Milevin Miladin? Ne pitajte mnogo, saslušajte ovo. Došla Srni Mileva, dovela Miladina, i kao što je red, pije se kafa, teče razgovor. Mileva govori li govori, niže duge i preduge rečenice prepune konjunktiva, a Srna pažljivo sluša. Draga moja Srno, moj brat, ma kad bi on bio, da bi bio, bio bi, i ja bih, kad bih... Na drugom kraju stola sjede Miladin Milevin i domaćin. Razgovaraju. Feliks pokušava u najkraćim potezima prepričati Miladinu Milevinom neku pripovjetku Ivana Turgenjeva. A Miladin Milevin, sav se pretvorio u uho. Sluša čovjek, a ja ga pogledam i postade mi sumnjivo to njegovo slušanje. Onda primijeti i Feliks. Pa sunce mu njegovo, vidi šta radi taj prostak, Miladin Milevin, i još misli da vješto glumi. Moj Feliks uzalud troši pluća a onaj ga gleda pravo u oči i laže, folira da sluša, a sav se udubio u Milevine konjunktive. E, pa sad je vrijeme za kvaku. Mangup je moj Feliks, daleko veći nego što misli onaj Milevin.
Kvaka je u tome što je Feliks hladnokrvno okrenuo temu pa bez prelaza nakalemio drugu priču na onu prethodnu, Turgenjevljevu. A Miladin nastavlja sa glumom, tobože sluša, a njegove misli, očigledno nisu okrenute Feliksu, nego ženi, Milevi. Znaš li ti, Miladine, da sam ja oduvijek uživao u muzici Beatlesa, cijeli život slušam njihove pjesme, improvizira Feliks, a Miladin ga gleda u oči, ne trepće nego upija Milevine konjunktive. Vidiš moga ćukana, nastavlja Feliks, ovo dlakavo četvoronožno stvorenje koje čitav sat strpljivo sluša našu i Milevinu priču. Pas je, ali je moj najbolji prijatelj. Okotio se onoga dana kada je naša porodica prvi put stupila na australijsko tlo. Svi smo ga zavoljeli na putu kući. Prvo što je sin upitao bilo je, tata, možeš li smisliti neko dobro ime za našeg cuku. Mogu sine, odgovori Feliks. Zvaćemo ga Ringo. Tako reče moj Feliks.


DEPRESSION BAY

Mali, šta ti je, što si se, bolan, tolko oznojio? Trebo si ti mene vidjet prije desetak godina. Ja ti pod jednu ruku jednu vreću cementa a pod drugu ruku drugu. Mogo sam po cijeli dan tako istovarat da mi je trebalo, da nisam posto majstor. Šest paketa pločica sam mogo nosit odjednom, ko ništa. I sad ja mogu ali bolje mi je u ovim godinama da malo ohanem, da se ne razbacujem snagom. Nemoj ti pomislit da sam ja oslabio... Ja ću tek za dvije godine napunit šezdeset. Ne radim dugo ovaj posao. Kad sam došo u Australiju bilo mi je devetnest pa sam svašta radio do svoje dvajspete. Jesam, jesam, za automehaničara sam završio u Njemačkoj a onda sam otišo za Australiju. Ih, onda se zarađivalo, godinama, a ja jedva dočeko da pobjegnem od stare. Ma kako ne bi, i Rajko, moj pokojni otac je od nje pobjego, sve se nogama u guzicu udaro. Možeš mislit kakva je bila kad je oficir od nje pobjego. Al, da ne zaboravim što sam počeo. Dobro se zarađivalo, hodalo se svuda, radilo, naučio ja jezik i skontam ti jednog dana odoh ja fino na fakultet. Jebo ti ovo grbačenje, bolje je biti gospodin. Krenem ja dobro, začas položim tri ispita... Tad sam već naveliko bio oženjen Slobodankom, a i Džafer mi se rodio. Sinčinu napravio, jašta, kad sam i ja Tarzan. Jebavo sam ja i okolo, jašta. To mi je bilo normalno. Arzijada je starija godinu dana od njega, jeste, a on, sin, jes ga vidio što je krupan? Tarzo ko i ja. Vidim ja, nestaje nam para; u žene slaba plata. Tada je radila u čikenjari. Kako ne znaš šta je to? To ti je fabrika za klanje pilića. Bogami ti je slab engleski. Nema veze, naučićeš se. Heng on. Slušaj me... Nađem ti ja Osmana pa sjednemo u kafanu, u Deprešn Beju. Ma kako se ne sjećaš, vodio sam te tamo prošle godine da gledaš striptizete. Petkom to biva... Obriši to tamo u ćošku, desnom rukom, desnom bolan... Popijemo po kahvu ja i Osman, ja mu pričam da idem u školu, na fakultet, a on zino ko peš i još pita šta radim. Ništa ne radim, reko. Ućim. E jarane, ja tebi moram pomoć. Moj si, ne brini se ti ništa. Prošlo dva dana odem ti ja sanjma na gradilište... Sa Osmanom i sa Feridom. Dobro se i plaćalo a nije bijo težak poso. Uzme ti malo vremena dok se iznesu one pločice na prvi il na drugi sprat a onda je merak. Uzmeš pa meteš, raznosiš, dodaješ majstorima, mutiš ljepilo... Samo sam moro pazit ovako kao što i ti danas paziš kod mene. Znao sam neće ti niko pokazat. Reko mi jedan stari, znaš, zanat moraš krasti. Drugo je ovo, što ja tebi stalno pokazujem, za mene radiš, a i dobar si ćovjek, nisi loš. Radio sam sve dok nisam završio fakultet. Sve sa majstorima, i boga mi dobro ti ja naučim zanat. Nije to puno komplikovano, najvažnije ti je da pratiš skver. Donesi mi matere ti onu špahtlu, ja, onu malu... Eh to je ta, tenk ju! Đe sam ono stao. Aha. Završim ja juniverziti... Jesil vidio kod mene u kući sliku sa promošn, u onoj kapi, sa diplomom u ruci? Jesi, jašta. Radim ti ja i dalje sa onim majstorima, sve na crno, ali sada me plaćaju dobro, i sve keš. A zarađujem skoro ko što i oni zarađuju. Para imam kolko hoćeš. I žena radi, ali sada više nije u čikenjari, nemora ustajat upola tri ujutro, nego sad odlazi oko pola šest. Kako, zar si zaboravio đe je tad radila? Pričo sam ti. Ma radila je tada nedaleko od kuće, kod Kineza, u fabrici toalet papira. Nemam nikakav engleski naziv za tu fabriku. Ti samo šta radiš izvrćeš rijeći. Pravi si pisac... Kako bi je ti nazvo zajebantu. Tariguzara, jelde?
Onda se ja zaposlim, kad sam diplomiro, na juniverziti. Jest, u Sidniju. Velika kompanija, velika joj kuća, liftovi, velike kancelarije, sve ti je tamo pod erkondišnom. I tuj ti je bogami sve što je radilo bilo čisto i upeglano. Ko suza. I ja sam se dobro sređivo svakog dana. Dolazio podašišan i obrijan. Ali brate plata malehna, ni pola one što sam zarađivo na bildingu lijepeći pločice. Haj, reko sebi, radi, strpi se. Reko ti je šef da će biti povišice, ne more odma, moraš se dokazat. I jebiga, radio ja šest mjeseci, nema povećanja, pitam ja šefa kolko dugo bi ja moro tuj ostat dok počnem zarađivat kolko sam zarađivo tamo na bildingu. Kad reče, meni se zamantalo. E nećeš se ti Almase zajebavat za male pare sa pisanjem i onim pisarima što se smješkaju počitav dan... Odem ti ja ponovo na bilding, ali nisam išo onom Osmanu ili Feridu da me nebi zajebavali. Odem ja sam u drugu firmu, poznavo sam tamo nekog Radivoja, Srbijanca. On me prepotuči i ja počnem, boga mi, ko majstor. Ma jok nije im trebalo pokazivat nikakve papire. Moro si znat radit... Odradim ti ja par mjeseci, uštedim nešta para. Onda kupim dobar ven, dizel, ne troši mnogo a more povuć i onda krenem u privatan biznis. Samostalno. Mogo sam jer sam znao puno ljudi.

Prva dva mjeseca sam zaradio dvoduple pare od onih što su mi davali u kompaniji. Onda sam počeo zarađivat i troduple pare. To je zato što se ja razumijem dobro u ekonomiju. Nego šta, nisam đabe studiro... Imam ti ja svoje kalkulacije, sve kod mene štima, i zarada. Samo sam ja na svoju sreću vidio kolko je važno kad stalno zarađuješ. Ja sam godinama radio odujtru u šest do sedam ili osam sati navećer. I subotom, nego šta... Ma umorim se jašta ali se bilo mlado i isplatilo se. Kad sam bijo tamo, u onoj kompaniji, sve me oficeri ispitivali, oni što su radili samnom, ispitivali me gdje sam studiro, za kolko godina sam završio... Pitali me poznajem li dobro Marksa. To je zato što sam došo iz komunističke zemlje. Sigurno. Ja mislim da oni nisu tako volili našeg Titu ko ja, ali se nisam htijo raspravljat sa njima. Jesam, jesam, ćito sam... Kako nebi. Samo ti mogu reći da sam ćito i neke filozofe, osim Marksa. Ćito sam i Spinozu al ga ništa nisam razumijo. Jebaji ga, Jevrej ti je to a znaš kakvi su oni. Drže cijeli svijet u svojim rukama. Cijede sirotinju... A za Branka Ćopića me pitaš. Ma šta ćemi to. To ti je bolan zadjecu... A sada nisam ćito, bogami, odavno nikakvu knjigu. Ako išta ćitam onda je to na internetu. O Bosni najviše volim. Jesil znao šta su to bošnjaci. To ti potiče, ta riječ, od strane riječi bošoni. A znaš li šta ona znači. Kako ne znaš, to ti znači hrišćani. Eto baš neki dam čitam o kralju Tvrtku. Ješ čuo za njega? Jesi, e reci mi onda šta ti misliš jeli on bijo katolik ili pravoslavan. Meni nekako više izgleda da je bio katolik i da je nekako naginjo bogumilima. A nema veze, more on i Srbima biti kralj. Što nebi mogo? I kralj Aleksandar je bio kralj Hrvatima i Srbima pa što i ovaj Tvrtko nebi bijo...
Ja sam oduvijek bijo tolerantan. Tako su me kod kuće naučili, mama i nana. U Sarajevu su pored nas živjeli katolici i pravoslavni, uostalom znaš, i ti si otamo. Razumiješ me, jel de? Sarajlija si, isto nam je sunce guzice grijalo. Mi smo poštovali te ljude ko komšije ali smo ih, kod kuća, da nečuju, zvali Vlasi jer su bili drukčiji. Nikad ih mi nismo vrijeđali. I ovdje sam ti ja nastavijo živjeti kao u Sarajevu. Normalno sam se družio sa Srbima i sa Hrvatima, sa svima. Sad se mora pazit. Evo vidi kako je bilo. Napustio ja ženu. Onda odem svojoj staroj u Minhen i tamo nađem sebi novu ženu. Dobra je, i mlađa od mene. Vrijedna je, a frizerka. Ošišal cijeli Minhen, sve po kućama hodala. Sredim ja njoj papire u ambasadi, zajebavali me malo, povuci-potegni ali sredim. Sveto ime ima, Lucija. Jašta je neg Hrvatica, zapravo nije Hrvatica, nego Bosanka, katolkinja. Doveo sam je ovamo. Kažem joj ja baš neki dan za mog jarana Nebojšu. Izbjeglica je on, Sarajlija. Pričam joj kako sam se oduvijek i slagao i družio, sa Srbima i sa svima. Rekoh ja Nebojši, kako to jarane da si ti Srbin kad nisi iz Srbije? To je nemoguće. Pa ti ne možeš biti drugo nego Bosanac i to pravoslavac. Rođen si u Bosni, u Sarajvu, to ti je osnovno. Ma vidim ja on se ljuti, a meni nikako nije jasno zašto. Odležo je nekoliko mjeseci, valjda je zato takav. Našle mu beretke pušku i radio-stanicu. I da si samo vidio belaja kad mu rekoh da bi svi mi morali biti zajedno. Kako zajedno, ko svi? Pa fino bolan Nešo, zar ti ne vidiš da je ta Republika Srpska rak rana u Bosni. Neču da te vrijeđam ali to bi ti moralo biti jasno...

Znaš šta mali? Sada je pola dva. Hajmo mi polako kući. Operi ti onaj naš halat i polako pobacaj u kombija pa ćemo mi kući. Kiša pada a možda će i Lucija bit raspoložena...
E, baš mi je drago da me razumiješ. Nisam prije znao da si ti tako fleksibilan. Ma vidi se, bolan, na tebi da si moj. Bosanac.

Australija; Trifundan 2008.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82 BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://www.balkanliteraryherald.com ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online) COBISS.SR-ID 141175564
BKG 2 / 2008. Sveska 15.

Nazad