DALIBORKA KIŠ – JUZBAŠA

Do sada je objavila tri knjige:
„Mrtvom žena“, roman ( „Oslobođenje“, Banja Luka, 2003.); „Lični stav“, knjiga pesama (KZ „Vaso Pelagić“, Banja Luka, 2004.); „Čuvaj guzu i ne misli na smrt“, autobiografija ( „Manifesto, Podgorica, 2006.).
Živi u Banjoj Luci.
 
***


Vlasništvo sam Ilije Burića.
Kupio me za pet dinara kada sam napunila dvadeset i tri dana života.
Punih pet dana proveo je pored moje kolevke, mazeći me prstom po čelu. Šesti dan ga je majka obukla u svečano, nedeljno odelo, začešljala i stavila mu u ruku pet dinara.
Pokucao je na vrata i, prepun dostojanstva, ušao u kuću.
- Teta Roso? Došao sam te pitati. Bil’ ti meni prodala Nikoliju? Evo, doneo sam pare... – ispruži ruku. Na dlanu mu zasja petobanka.
Mama se saže i poljubi meko, dečije čelo.
- Hoću, Ilija, ali pod jednim uslovom... Da je ostaviš meni dok ne naraste, a kada bude imala osamnaest godina, možeš je odvesti svojoj kući.
Ilija se ljutnu. Hteo je odmah da me nosi kući. Nije mu se sviđala ideja da živim u tuđoj kući, kada je već dao pare... Smatrao je da je dovoljno veliki da brine o meni. Uostalom, napunio je šest godina, nije više mali.
Popustio je kada je došlo vreme dojenja.
Rasla sam pored njega.
Kada je odlazio u vojsku, polio me šampanjcem. Haljinu mi je osušio toplim, bratskim zagrljajem. Pre rastanka me potegao za uvo.
- Ti, mala, nemoj da zaboraviš čija si...
Početak rata je sve promenio.
Odjednom smo saznali da postoje sile jače od prijateljstva.
Bog.
Jedan njihov. Drugi naš.
Oni, koji su verovali u „njihovog“ Boga su otišli. Braća Vinkovići i Bandovi. Kava, Radoš, Žaja... Ostao je samo Ilija.
Danima se utapao u alkoholu, onda pozdravio s prijateljima.
Niko mu nije zamerio. Njegov odlazak je bio neminovnost.
Hrvatski ekstremisti s jedne strane, srpski s druge...
U sredini, plače Ilija... I svi njegovi prijatelji.

***

Primirje je sve labavije. Pojedinačni obračuni sve češći.
Zadatak je da se pronađe snajperista koji pomera guzicu isturenim stražama. Na liniji je panika. Teritorijalci su ga nazvali Fantom. Strah i trepet.
Konačno dostojan protivnik.
Pričaju da je reč o nekom mladom šumaru koji poznaje svaku baru, svaki šumski prosek...
Hladno je.
Magla se spustila nad močvare. Iznad jezera, beli kovitlaci magle deluju kao pamučni oblaci. Vidljivost je slaba. Tek desetak metara.
Moj vod prolazi ispred prvih linija. Naši bunkeri su moj najveći strah. Ljude u njima zovem „rovaši“. I pre rata sam se susretala s takvom politikom života, ali je sada posebno izražena. Ljudi, koji su sami sebi najvažniji. I jedino važni.
Dođu na svoju smenu. Ponesu dva para čarapa i tri litre rakije. Posle sata smene su pijani. I kuražni. Na jeziku, uglavnom.
Kada ispred sebe čuju šušanj, nabiju glave u guzicu, a podignu pušku. I pucaju do besvesti. Sanduk municije im traje jednu noć. Ako nije napad. Ako jeste, onda isti taj sanduk ostave u bunkeru i beže glavom bez obzira.
Čast izuzecima. Časnim izuzecima. Takvih je malo.
Jutrom, kada završi smena, odu kući.
Drugi dan čuju da je neko poginuo ispred njihovog položaja.
Ko ih jebe, kažu, što idu tamo gde im nije mesto...
I nevažno je što je njihov zalutali metak završio u telu koje ih je čuvalo. Ko ih jebe, kažu. Ko šta traži, to i dobije.
Takvih se bojim. Užasavam.
Na pedesetak metara od bunkera se oseća strašan smrad. Pored šumskog puteljka, u močvari, s desne strane leži leš. Plav, naduvan, nekoliko dana star.
Na njemu je naša uniforma. Neki nesretni Cigo. Iz širom otvorenih usta izviruju zlatni zubi.
Prolazimo. Vezista javi pozadincima da ga neko pokupi.
Izbismo na šumsku proseku. Da je malo manja magla, videlo bi se na parsto metara. Čistina je. Trava je spržena od jutarnjih mrazeva.
Krećemo se polako. Svako na svom delu puta. «Češljanje».
Odjednom, Trivunović vrisnu. Pade u sudaru s nepoznatim čovekom.
- On je – dreknu Trivunović. – On.
Imao je tu čast da se, usred magle, sudari sa Fantomom lično.
Pojurismo svi. Kao engleski seteri za zecom. Zec je nestao u šumi. Bez traga i glasa. Opravdao svoj nadimak.
Na svim licima je izraz poštovanja. Treba biti mudonja i trčati šumom, a znati da si lovina. Ili totalni ludak.
Vredan poštovanja, u svakom slučaju.
Tražili smo ga još par sati, onda odustali.
Po mraku je lako upasti u minsko polje. Motorolom javismo da se vraćamo, da jebeni rovaši ne zapucaju na nas iz straha.
Leš nesretnog Ciganina je tamo gde smo ga i prvi put videli.
Nedostaju mu zlatni zubi.

***

Dare leži na krevetu. Gadno krvari.
Imao je sreću. Ukoliko je to bila sreća. Još uvek se ne zna.
Napucan je s leđa. Snajperom. Metak je pogodio posred zolje koja mu je visila na leđima. Sreća je što je imao zolju. Dobio bi posred kičme. I sreća je što zolja nije eksplodirala.
Nesreća je što se metak rascepio na dva dela. Oba su završila u njegovim krstima. Jedan deo je ušao na levu, drugi na desnu stranu.
Ćuti. Drži se. Brat blizanac mu je ranjen pre petnaest dana. U Vukovaru.
Gavro,Vekac i Bogoljub jure snajperistu. Ostali „čiste“ kuće. Ulična pucnjava. Selo je, na kratko, bilo u njihovim rukama. Ostalo je podmetnutih bombi i eksploziva na sve strane.
Još jedan naš čovek je stradao. Žuti. Sjebali su mu desnu ruku. Dere se, više od besa, nego od bola. Levom rukom ne zna pucati.
Jarić uleće u kuću gde je ranjeni Dare.
- Ubiću svakoga ko to ponovi, – glas mu se trese od besa. - Svojom rukom ću mu presuditi...
Dragan, iz druge jedinice, iz jedne kuće izneo je seme engleske trave.
Jebeni kleptoman.
Ne zna se hoće li Dare živ stići do bolnice.
Na svakom ćošku leži po neki ostavljen leš.
Snajperski meci zvižde.
Padaju granate. Kuće se ruše. Selo gori.
On krade travu.
Englesku.

***

Gladna sam seksa. Gladna.
Dođe mi da poludim. Da zgrabim nekog s ulice. Prvog koji naiđe. Bole me grudi. Među nogama mi je grotlo Etne. Jebati. Jebati. Jebati... Sve želje mi stanu u jednu reč.
Stojim na terasi svog stana, na ravnom krovu devetospratnice. Prohladno je. Prija mi. Posmatram ljude u prolazu. S visine liče na nemirne kukce. Šarene se, čujem im glasove.
Vaske prolazi ulicom. Zovnuh ga. Podiže glavu. Mahne mi i skrene u ulaz zgrade. Za par minuta se nađe pored mene.
- Šta radiš... – pita zadihano. – Jebem ti lift, opet ne radi – reče. Spusti se na pod, sedne i leđima osloni na zidanu ogradu.
- Čekam tebe... – kažem umiljato.
Zaprepašteno me pogleda. Čujem se i ja. Jebiga. Glas mi se skroz stegao.
Bar mu ne moram crtati. Epitet jednog od pastuva mu nije pripisan iz gluposti. Uhvati me za ruku i povuče sebi u krilo.
- Šta je... pukla si, a ?
- Skroz...
- Da i ja naletim na pravo mesto, u pravo vreme – reče, dižući mi trenerku. – Posle toliko vremena...
Ćutim. Nije mi do priče. Gricka mi bradavice. Pašću u nesvest. Hormoni mi podivljali. Svi do jednog. Adrenalin curi u potocima. I sve drugo. Gaće mi se cede.
- Ako neko naiđe...
- Neće. Zaključao sam izlaz...
Kurva muška. Ipak je računao na sve. I on je napaljen kao stoka. Jedva diše. To me još više uzbudi. Ništa me ne može izludeti više od pogleda na muškarca koji izgara. Osećam taj plamen. Zapali i mene.
Za par sekundi ga raspojasah.
- Idemo unutra, prehladićeš se... – pokuša me usporiti.
- Ma, šta prehladiti... - Veza između mog tela i mozga je u prekidu. Težak kvar. - Stavi mi ga... i ćuti, matere ti – prostenjah muklo.
Moram ga osetiti u sebi. Briga me što je hladno. Samo s jedne noge svukoh trenerku. Oštro kamenje s ploča terase mi se pozabada u golo koleno. Izdigoh se iznad njega i spustih u trzaju. Osetih ga u sebi. Vreo je. Poludim sasvim. Kukovi mi se otmu kontroli. Osećam da plešu po njemu. Telo mi drhti.
I njemu se kontrola izmakla. Pod prstima osetih da su mu svi mišići zgrčeni. Bole me kukovi od njegovog stiska.
- Otvori oči – šapnu mi. – Otvori da vidiš s kim si...
Otvorih oči. Gleda me. Trgoh se. Osetih neugodu. U plavkasto-zelenim očima vidim strast. Ludačku strast. Izgubih se u njoj. Osetih da mi se telo grči. Mišić po mišić. I njegovo lice se grči. Gledamo se i svršavamo.
Ne izdržah više. Smorena sam. Iscrpljeno se spustih na njegove grudi. Počeh se tresti. Hladno mi je. Tek sada postadoh svesna svoje neopreznosti.
Još nisam čula za trudnog diverzanta.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82 BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online) COBISS.SR-ID 141175564
BKG 2 / 2008. Sveska 15.

Nazad