LAURA BARNA

Laura Barna rođena je 6. februara 1964. godine u Jazovu (Banat). Školovala se u Splitu i Beogradu. Od 1995. godine objavljuje proze i stručne radove iz istorije umetnosti u književnoj periodici (časopisima, listovima, novinama, revijama, almanasima, godišnjacima, zbornicima, elektronskim časopisima). Dobitnik je nekoliko književnih nagrada. Živi i stvara u Beogradu.
Romani: arheološki roman Protovir (Ars Libri, Beograd i Besjeda, Banja Luka, 2003); Nevolje gospodina T. ili suteren (Narodna knjiga – Alfa, Beograd, 2005); Crno telo (Grafički atelje "Dereta", 2007).
Monografija: Devet srednjovekovnih manastira u Bosni (»Luča«, Subotica, 2006/2007).
Knjiga eseja: Umetnost nema definiciju, refleksije o umetnosti i umetnicima (Unus Mundus, Niš, 2007).

 

 

I. ŠTA VIDIM?

vidim poslednju zgodu iz detinjstva,
možda ipak nezgodu,
pre negoli se u neoformljeno telašce devojčice
zauvek nastanio Pesnik.

vidim kako sitna kišica preti da preraste
u pljusak prolomljenih oblaka.
vazduh prignječuje neka nejasna pretnja
podupirana tišinom mog brižljivo
raspoređivanog i sazdavanog sveta.
insekti je glasnim zujem nagovešćuju,
nekim osobito izoštrenim čulom
nesvojstvenim čoveku;
i ta savršena mirnoća jednostavnog života
zaogrnuta plaštanicom nadolazeće smrti
odnekuda me podseti na fantazmagorični
Đorđoneov predeo
kog samo što nije zahvatila pogibeljna Oluja.
ali, gle! mlada žena ga ne doživljuje kao pretnju,
odvraća pogled,
mirno prigrće čedo uz majčinski uzavrelo telo,
nutka mu sočnost medovine s razgolićenih dojki
kao izbavljujuću kaplju božanskog nektara.

i ta neobuzdana volja za životom,
sverađajuća klica,
neometana ičim spolja,
poništava poimanje, podučeno u naviku,
o promenljivosti stvari,
svodi je na prostu uobrazilju,
svagda svojstvenu nam.
i tad dopunjujemo kretnje po potrebi
uprežući torza u sve postojeće vrsnosti kretanja:
promena u prostoru, kvalitativna promena,
nastajanje i nestajanje,
i svojim činodejstvijem,
po ko zna koji put u istorijskom vremenu,
potvrđujemo tačnost Zenonovih aporija
o jednom, nedeljivom,
večitom i nepromenljivom biću,
te stoga i radnje naše imaju se smatrati
prividom i opsenarstvom,
iluzijom,
a realnost napora u proizvedbi kretnji
logički je neodrživa i neosnovana,
dakle, opet iluzorna.

kad su ga saleteli pitanjima:
„ima li ičega što miruje?“
Zenon je lakonski odgovorio:
„da, strela miruje dok leti.“
ničeg statičnog, uporni smo u veri.
sve je u kovitlacu kretnji i prolazu,
i dalje verujemo.

(Budimpešta, 2007)

II. ŠTA VIDIM?

između dva gogovska četinara uglavljeno
bure podbočuje kredom iscrtavani svet;
iglice srebrne jele beščujno tapkaju
po krovištu pričvršćenom gvozdenim obručima;
rđa ih je dobro načela,
ali ne mari, drže, izdržaće.
i vidim kako avgustovsko sunce
vazduh drobi u pesak.

i vidim devojčicu;
ljupko nakrivljuje glavu udesno,
napregnuto osluškuje,
mrmlja kao da broji srebrnonoga tiha tapkanja
po svom temenu;
pesak joj škripuće pod zubima.
bleda je i odviše sitna za svoje godine,
bolešljivo nežna, smešno izgledna,
nekako napadno uprošćena, paradna
kao Matisov kroki iscrtavan u jednom,
pijanom potezu;
i glas joj je bezobličan, tanušan koliko i telo,
zato viče dok razgovara sa pticom
koja je upravo sletela na ivicu zbrčkanog zamka
bez gotskih šiljaka i trouglih zabata
iz čijih grudi izrastaju kamene rozete
s fantastičnim viticama njene tamne
grgurave kosice,
kao da joj je mrak zadremao na glavi.

i vidim da u njemu nikada nije bilo igre,
ničeg osim sračunate strogosti.

i vidim kako se tuga uvlači u mršavo telo devojčice,
namerna da se tu ospokoji.

i vidim kako kredom nanovo iscrtava
po tragu kruga zabrana,
mestimično zbrisanog od noćašnje kiše,
vetra ili grada;
do njega, bez straha, doleću nove,
neke sasvim nepoznate fantazmagorične
ptičurine i leptiri;
uporno mirišu po dubini i soli.
tako mora da vonjaju Zuavi
severnjačkih ledenih voda,
pristaju trošnim plovećim kućercima na obale
ožedneli ženske srsi i nektara iz dojki,
po kojima balave i opustelo vučji štekću
po vascelu noć;
a kad pukne zora ničega se više ne sećaju
jer misli im okupe bela jedra brodica,
a dubina potegne mornarskim užetom žile
i nabrekle vene od slane krvi.

(Budimpešta, 2007)

SA KOJE STRANE SVETA DOLAZI OVA DEVOJČICA?

Zapad joj umuje po ugljenom potiljku;
Jug joj smeje zdravim smejem osunčane oči;
Sever joj udešava misli, teške kao dani bez sunca;
Istok joj tamtamuje u grudima.

(Beograd, 2007)

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82 BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online) COBISS.SR-ID 141175564
BKG 2 / 2008. Sveska 15.

Nazad