СТЕВАНА СРЕМАЦ

Стевана Сремац ушла је у књижевност романом „Зона Замфирова – Шта је било после“, који је објављен 2005, у издању Народне књиге -Алфе, и у поновљеном издању Народне књиге – Политике, 2005.
Написала је књигу приповедака „Кап женске крви“, објављену у издању Народне књиге – Алфе, 2006.
Код истог издавача изашла је и њена збирка прича „Реч за опроштај“ 2007.
Објављује прозе у књижевној периодици.
Живи у Београду.
 
СУЗА ДЕВОЈАЧКА


Кад је у планини изгорела брвнара чича-Војинова и у њој коже лисичје, осушене и на гомилу наслагане, цео улов овогодишњи а богатији него икада пре, исте те вечери, Давид је испред саме куће своје на сугребе нагазио.
Давид је био један од синова чича-Војинових, а колико их је тачно било, рекло би се да ни сам Војин није знао. Четворицу, међу њима и Давида, родила му је Веселка, његова крупна, наочита и изнад свега радна жена, која је вечери касно испраћала и зоре рано пресретала да јој ниједан трен дана не побегне. Али је још било у селу мушке деце чија се коса кудраво око главе увијала као Војинова и чије су мајке погледе у недра савијале да се не би нехотице одале кад ко Војина пред њима помене.
Отресита и увек послом неким заузета, Веселка није ни мало хајала за несташлуке мужевљеве, чак би се грохотом насмејала кад би чула какву подругљиву или злобну примедбу на рачун кудраве деце сеоске.
Висок на оца а широке, темељне грађе на мајку, Давид је био као одваљен од планине по којој је ловио. Испод густих обрва, широко растављених, жагриле су се очи, црне, искричаве, а између њих расло је неколико длачица у скупу, као белег, што је његовом лицу давало ведар, чак враголасти изглед.
Кад се пак наљути, стушти веђе а рамена повије, и мајка га је рођена на миру остављала. Причала је да је као мали, ако би га у нечему осујетили, Давид могао у љутњи да погледом штогод од живине или шиљеже које се пред њим задесило, тако пресече да би једва у животу остало. Много су се пута деца комшијска али и браћа његова жалили да их, кад му што по вољи не учине, дрхтавица ухвати од оних очију.
Због преке нарави и силне снаге којом ни као одрастао мушкарац није у потпуности умео да влада, растао је помало дивље и одвојен од многих обавеза које су његова браћа имала. Јер, колико год могао да више од других уради, да повуче и понесе, толико је онако прек и својеглав могао и штете да учини.
Па, док су они радили на земљи, Давид је време проводио ловећи тајновитим шумама Старе планине. Понекад са оцем, чешће сам. Делили су брвнару, с тим што је Војин много дуже у селу него у планини боравио.
Давид је ретко кући долазио. Срастао је са дивљином. Трава се из корака његових усправљала, гране се пред њим размицале и повијале а за њиме склапале.
За врелих дана купао се у бистрим и хладним водама планинским а кад би сунце превалило и жега уминула, дрешио је чворишта својих путева и тумарао около не остављајући трагове за собом. С јесени, лишће је по њему уместо кише сипило, а и јетке су му зиме милостиве биле и никада му пут којим је ловио нису завејале.

Љубица, прва комшиница, од детињства још радо га је гледала. Чекала га је данима, жељно и постојано. Била му је мила. Понекад би јој дошао, љубио је топло и плахо као летњи ветар и одлазио без много речи и без обећања.
Пламен је у свом везу жаром огњеном разигравала да Давид за њом изгори, и пут отварала раван и широк да јој што пре дође. Трећу већ ноћ Богојављенску њега је сањала, метнувши с вечери под кревет изворску воду граном родног дрвета трипут прекрштену, да јој суђеног у сан доведе. И надала се.
Иако су га у селу чудаком подивљалим називали и о његовом животу самотњака приче испредали, свака би га девојка у снове своје пустила. А он је то знао, био је ловац и није био лака ловина, па је опрезно спавао да се у мрежу сна девојачког не ухвати.
Често га је предвечерје на Броду затицало, на тромеђи сеоских атара, у долини где је невелика река планинска пенушала вртлогом. За невремена, кад бујица надође и злослутним хуком испуни долину то је место било непролазно, па је боравио ко се где затекао са ове или оне стране док год вода витла бесом и ломи се о оштре усеке.
А за време управо таквих, олујних дана, и то у сутон, кад се дневна светлост и тама сусрећу и прожимају, Давид је долазио на Брод и чекао. У одређеном трену њихове смене, оном пресудном у коме тама дан надвладава, отварао се уски процеп над виром, повезујући танком, светлуцавом нити протицање времена са беснилом тока који је белом пеном витлао.
Из те нити, као из опне, пробијао се и одвајао познати му лик.
И Давид је, заборављајући на опрез, преблизу ивици прилазио и пружао руке ка жени нестварне лепоте која је лебдела над Бродом упркос бесомучним покушајима воде да је досегне. Ноћ је, под тежином сурих облака брже но обично освајала и лик је све мање видљив бивао, док, на крају, у језивом мраку дубодолине, испуњеном завијањем таласа, не би сам осмех остао да светли изнад воде, као да је жељом његовом био задржан.
И док се год осмех назирао, Давид је стајао опчињен њиме, не осећајући кишу ни ветар, ни претњу која се кроз корито препуно ка њему пропињала.

Први пут ју је видео кад је једном, идући за трагом лисичјим зашао у крај који му се, иако је веровао да сваки кутак шуме познаје, непознат учинио. Стајала је уз белу кору букве образом наслоњена. Тамна јој коса до пола стас прекрила, једном је руком обгрлила дрво, у другој је сићушне назувке држала, док је боса стопала једно преко другог као у неприлици укрштала и премештала.
“Откуд ти, девојко? Да се ниси изгубила? Чија си? Како ти је име?”
“Сад ће невреме. Грми.”
“Плашиш ли се?”
Подигла је трепавице дуге и тамне, замршене сенкама што су по њој падале, и погледала га. Никада пре такав поглед није сусрео. Њене су очи биле огледала пред којима је време промицало а одраз се враћао, усмерен ка њему. Видео је како се прошли догађаји топе у садашњости, а будућност се иза њих заклања. Светлост и тама смењивале су се у том погледу док се нису стопиле у искричави зрак који се као мост до његових очију извио.

Повео је девојку у брвнару. Пре кише. Пре ноћи. Смешила се када је врата резом заглавио.
Спустила је млаз косе на његово лице и зауставила време. Ноћ је трајала колико и миловање, бескрајно. Као свила му је клизила кроз прсте. Тако је била лагана, да јој се није тело у мраку прозирном белином љескало, помислио би да је сан рукама обгрлио. Разлила се по њему као вода и кроз поре му се под кожу увукла.
Те су се ноћи и њих двоје помешали као светлост и тама у њеним очима.
Много касније, кад се пробудио не знајући када је и како уопште заспао, ње није било.
Био је сам, преполовљен њеним одласком.
Никада му више није дошла.

Причало се међу чобанима у то време да је прошла планином нека од мужа побегуља која се у род враћала, тако необичне лепоте да се шума пред њом отварала, да су је воде пропуштале а чобани је као сестру примали и бранили.
Нестала је, говорили су, као да је планина прогутала.
Тражио ју је. Трагом прича чобанских, и нетрагом. Свуда. Трава је жутела под погледом његовим, лишће се сушило а звериње у лог завлачило.


* * *

Када га је први пут после тога невреме на Броду затекло, над виром ју је угледао. Изнад воде а испод облака који се над долином савио. Ноге су јој биле босе, у једној је руци назувке држала. Толиком је чежњом зрачила да је он, понесен, до паса у воду загазио, гледајући како појава девојке са сваким покретом његовим бледи и нестаје му пред очима, све док није остао сам у хладној води, густим сумраком обавијен.
Вративши се на обалу, опет ју је спазио како лебди над Бродом са благим прекором на уснама. Знао је да ће, ако ка њој крене опет побећи. Устављала га је да не улази у воду надошлу и бесну, која би могла да га, тако занесеног, путем својим понесе.
Од тада га је често облак олујни на Брод наводио, а девојке су га узаман гледале.
Љубица је сваке ноћи јастук превртала и сузама топила. Није јој више долазио.


Тајна, ма каква била, женског је рода, па зна да измакне и кад је најчуванија. Колико су се год сакривали, увелико се већ по селу причало да се Љубица и Давид милују.
“Али што кришом, кад су прилика?”, питали су се.
Чича-Војину се чело над очи надвило кад је чуо да се Давид његов са Љубицом састаје. Једне је вечери сачекао Љубицу на сокаку. И тајну јој донео у зубима.
“Погледај, коса ти се уз главу црним коврџама увија. Нисам те случајно увек као своју пазио. Мајку питај, дете, ти и мој Давид сте иста крв!”
Сва крв се из њеног лица у срце повукла. Желела је Љубица да крв своју из себе источи, да је другом замени. Ћутала је дуго, данима, и муку носила никоме не казујући. У пасу се преломила, на лицу јој само очи остале, велике, прозирне, као да је живот из њих сузама испран. Мајка јој је, већ одавно разним бригама и теретом животним погурена, због тога очајна била.
“Шта те једе, дете моје? Не могу такву да те гледам, у гроб ћеш ме пре времена!”
“Ти ме питаш, ти!”
И рекла јој је. Да је не знајући са братом по оцу згрешила, и што је још теже и горе, она и даље за њим изгара и вене.
“Ти си знала а ниси ми рекла! Мој живот на твоју душу, мајко!”
Заклела јој се мајка пред иконом, пазећи једним оком и на оба уха ослушкујући да је нико сем Љубице и Светитеља не чује.
“Јесам са Војком грешила, али тебе сам већ под срцем носила. Кап исте крви ти и Давид немате! Нисте у роду никаквом, сем по греху родитељском!”

Војин се враћао из лова. Застао је на сокаку и држећи за ноге дугачког лисца кога је данима вребао, поносно га је показивао комшијама, кад је кроз капију извирила Љубица:
“Чича-Војко! Ојагњила нам Гара црно јагње, дођи да га узмеш, и оно је гргураво, сигурно је твоје!”
Смех који је чула пао јој је на муку свежином и слашћу хладне воде изворске на припеци. Ето му сад мајке њене па нека расправе ко је чији.
Даровала га је подсмехом, а то је семе успевало у селу, ницало и богати род давало у свако доба године, па је Војин сутрадан већ зором заждио уз планину, као да му пламен пете лиже.

Љубици је требало неко време да свом погледу поврати живост. Давид није долазио, а кад би и навратио у село, њој се није јављао. Од како је прошла кроз страх од греха родоскрвнога који би је од Давида заувек одвојио, Љубица није више плакала.
Сваке је вечери косу чешљајући, власи дуге и вране из чешља сакупљала да би их следећег дана са златним нитима упрела и у иглу за вез уденула. Па је пламен који је везла као жив пламтео а платном се пут сам отварао.
Пошла је рано ујутру, док је још мрак савезник свим тајним намерама и пословима. Кад неће брег Мухамеду, Мухамед ће брегу. Кренула је да тражи Давида.
Није се бојала планине, та на њој је одрасла. Вез је недовршен у недра савила.
Ипак, не познајући добро путеве и стазе, ходала је непроходима читавог дана. Тражила је брвнару, а у сам се сутон обрела на Броду. Небо је претило невременом. Окренувши се да види на коју ће страну, угледала је Давида како близу воде седи на камену нагнувши се над воду као да би испруженом руком нешто да досегне.
Није чуо кад га је позвала. Пришла је ближе и ословила га. Ни окренуо се није. Ваљда га је грмљавина заглушила а муње које, као да су се право пред њим у узнемирени поток спуштале, заслепиле.
Постранце се измакнувши угледала му је очи, и поглед који негде блуди, сненом мреном превучен. Љубица се повела трагом погледа Давидовог и кроз један сев, у снопу светлости, више слутњом женском но очима назрела је лик жене, насмешен, ка Давиду окренут, лик који га је мамио и од ње одвајао.
Окренула се и руку у недра завукла обухвативши комад платна муком њеном извезен не би ли јој он бар неком нити пут показао. По киши и мраку, вођена тајном и знањем веза недовршенога који је путеве отварао, пречицом је нашла брвнару.
Војин је био унутра.
Његову збуњеност коју је својим доласком изазвала, убрзо је заменило нешто лукаво у целом изразу што му се понајвише око усана савило. Привео ју је ватри да се осуши и огреје. Хлебом је понудио.
Па је руку око ње обавио.
“Кад ниси моја крв, а ти би могла моја да будеш “.
Колико се отимала, стисак је његов бивао јачи и сигурнији, речи се у суво и меко тепање преточиле. А глас – Давидов. У том гушању, које је више наговор но присила било, лице јој се нашло уз његов врат и носнице јој обузе познати мирис. Давидов.
Као олакшање.
Као дажд после суше. Снага је у њој поклецнула, и она се слабошћу жене и нехотице ка њему окренула.
Тражећи очима пресрела је у тами један поглед, мрачан, пожудан. Поглед који није био Давидов.
Посегнувши руком у недра, бацила је свој вез у огњиште. Плануло је.
Кад је излетела из брвнаре, кише више није било.

Дошла је кући касно, путем сигурним као да су је виле планинске водиле. Погнувши се да грдња изнад њене главе протутњи, завукла се у постељу. Није заспала. Пред зору, пре првих петлова, изашла је пред кућу комшијску и косу своју, после чешљаја сакупљану и од веза преосталу, по путу просула.
Те је ноћи до темеља изгорела Војинова брвнара. Причао је да се ватра таквом снагом и брзином разбуктала да је једва главу извукао а камоли да би шта из колибе изнео.
Ујутру, долазећи кући, Давид је, по мишљењу своје мајке а и старијих жена из комшилука које су много тога виделе, на пасје сугребе пред кућом нагазио. Здрав и прав, одједном је пао у грозницу. Горео је, ишаран црвеним траговима, као да је бичем женске косе по лицу био ишибан.
Опет је Љубица зором у планину кренула. Овога пута право на Брод.
Кад се родила, водом су је са Брода донешеном први пут окупали, да је са живом водом посестриме и од нечистих што планином лутају заштите, а њену је прву кошуљицу баба на Брод однела и низ вир пустила. Да воде планинске симболичну жртву примивши ништа више од ње не затраже.
Али сад је она дошла да тражи.
Загазивши до колена, косу је своју у поток потопила, и руке до лаката, врат и лице умила, па потом ибриком из самог вртлога воду захватила. Одсекла је прамен косе са потиљка, дуг и коврџав, уплела га, дивљим цвећем окитила и низ воду са којом су је у колевци још посестрили пустила.
“Водо сестро, ја теби косу, ти мени драгога.”

До подне се вратила у село, и право кући Давидовој отишла.
“Дај да га овом водом планинском умијем, нешто ми се чини боље ће му бити.”
Веселка се уздахом сагласила:
“Горе му од воде бити неће, а помоћи ће ако Бог да”.
Љубица му је пришла. Једном је руком поливала, другом га умивала. Био је у бунилу. Чинило јој се, по речима невезаним које је сама у смисао сложила, да је он још тамо горе, на Броду. Нека га, мислила је. Нека иде да се опрости са том вилом или демонком која га неће више добити.

Следећег је дана Давид устао. Лице му је поново чисто било а очи бистре. Мајка је са стрепњом пут планине погледавала али он није помињао одлазак.
Није отишао чак ни кад је, ко је год могао, кренуо да помогне оцу у грађењу нове ловачке колибе.
Љубицу је Давид поново мило гледао а она је често код њих навраћала. Веселка јој је захвална била до неба, уверена да је она знањем својим, неким биљем и водом обајаном Давида оздравила. У свему другом трезвена, Веселка је над својим синовима исувише стрепела и бојала се злих сила које би им, намамљене њиховом снагом и лепотом, могле наудити.
Није се обазирала на гласе да је у другом селу нека редња завладала па су многи по дан један и ноћ грозницом изгарали а потом би све прошло као руком однешено, и на уверавања да је сигурно лутајући шумом и Давид негде то закачио.
“Давид је на нешто нечисто нагазио”, одговарала је, “а Љубица је чини испрала и са њега скинула”.
Љубица се смешила:
“Шта год било, само нек’ је он добро.”
И кад је поново у лов почео да иде, Давид се брзо враћао. На Брод више није свраћао. Све га је ка Љубици вукло, па је и улов почео њој да доноси.
Војин је неко време пред Љубицом спуштао очи трепавицама премрежене и више у планини но у селу боравио. А онда је поново почео да жене по селу гледа и наговара.
“Шта му ја могу кад је вражји”, слегла би раменима Веселка уз осмех као да је реч о једном од њене деце.

Кад се од његовог боловања трећи пут месец помладио, Љубица је дошла за Давида.
Опет је, уочи удаје, косу на Броду опрала и воду у крчагу донела. Прве је своје вечери у његовој кући, пре него је он у собу ушао, кревет попрскала а преосталу воду поред узглавља оставила да се по ноћи жедан напије.
Те ноћи, Давид је љубио Љубицу осећајући како му као свила клизи кроз прсте и кроз поре му се у душу увлачи. Осећај му се однекуд познат чинио, али то је сећање било иза копрене од магле, а она је била овде, врела и стварна.
Љубица се под рукама његовим у тами беласала и он је био сигуран да не сања док је својим жељама њене обухватао.
И заспао је мирним сном у враној коси која је планинским биљем мирисала.
Он је спавао, а Љубица је чекала.
Два пута се на дан време сусреће, пред зору и у сутон, кад се светлост са тамом помеша.
Пред саму зору, у соби се чуо уздах, ни њен ни његов, него као да је талас зашумео, па стао.
Љубица је прстима лагано Давида припремљеном водом пошкропила. Он се ни промешкољио није. У дну чела, где му необично између веђа длаке расту, прстом га је влажним прекрстила.
Уздах се у болни јецај преточио и Љубици се учинило да близу његове главе из мрака два ока гледају. Очи у којима будућности нема, само се садашњост иза прошлости заклања. Очи жељне, грабљиве. Косом је Давида по лицу покрила и пркосно погледала пут претње из мрака.
“Он је мој!”


Бледела је ноћ увелико кад се Љубица превила преко уснулог Давида, телом га и косом својом покривши, и заспала.
Јутро је било свеже, јесен освојила, роса по пољу и шуми попала.
А на стаклу, са унутрашње стране прозора, једна се крупна кап сливала, тугом наливена и отежала, а никако да се откине и кане. Да на што живо падне, заболело би га до срца.
Кап мутна и болна, као суза девојачка.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82 BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://www.balkanliteraryherald.com ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online) COBISS.SR-ID 141175564
BKG 2 / 2008. Sveska 15.

Nazad