DANIJELA JOVANOVIĆ
ANTOLOGIJA AFROAMERIČKE POEZIJE III

 

Robert Hayden
(1913. – 1980.)

Rođen je u Detroitu, u državi Mičigen. Visoko obrazovanje je stekao na državnom univerzitetu Mičigena. Dobitnik je više nagrada za svoje stvaralaštvo (Hopwood Award; Rosenwald Award; Ford Foundation Fellowship). Radio je kao profesor na Frisk univerzitetu i državnom univerzitetu Mičigena.

ŠIBANJE

Starica od preko puta
Opet dečaka šiba
I vičući na sav glas da je komšije čuju
Priča o svom dobrom srcu
I njegovim lošim delima.

Divlje on trči kroz slonove uši,
Moli za milost iza žbuna prašnjavih cinija
Dok ona, i pored svog sala,
Uspeva da ga stigne i u ćošak pritera.

Udara ga i udara,
Šiba kruži po vazduhu i cvili
Sve dok joj, na kraju, ne pukne u ruci.
Dečaku se suze slivaju kao kiša
I bolne uspomene se rađaju:

«Glavu bih savio sve do kolena,
Zgrčeno telo mi se borilo
Da se oslobodi udaraca,
Ali strah je bio gori od svega.
Njeno lice mi je postalo strano
I više ga nisam voleo...»

Gotovo je, gotovo ,
Dečak zatim u sobi cvili.

A starica, oslonjena na drvo,
Izmorena, pročišćena-
Oseća kao se se barem malo
Osvetila za ceo svoj jadni život
Proveden u poniženju.

 

 

Frank Marshall Davis
(1905. – 1987.)

Rođen je u državi Kanzas, u Arkanzas Sitiju gde je završio državni univerzitet. Radio je kao novinar i urednik afroameričkog časopisa u Čikagu. Objavio je tri zbirke poezije (Black Man's Verse, 1935.; I am the American Negro, 1937.; 47th Street, 1948.).

DŽIL DŽONSON, DR.

Džil Džonson
Je imao četiri diplome fakulteta
Znao uzorke ovoga
I poslednice onoga
Umeo da drži govore na latinskom
А da ćaska na grčkom
I naučivši sve te stvari
Umro je od gladi
Jer da predaje dozvoljeno mu bilo nije
A čuvar da bude on hteo nije.
 

SLIKE JUGA

Čujte vi slikari,
Želim sliku izgladnelog crnca
I sliku izgladnelog belca
Prikažite ih kako se tuku i rvu po crnoj zemlji
Neka im lica budu osvetljena mržnjom
A iznad njih neka stoji vlasnik plantaže
Bič nek mu bude u stisnutoj, crvenoj pesnici
A iz prepunih mu džepova nek vire dolari
Poispadali iz pocepanih pantalona one dvojice
Koji se tuku
Ja ću onda tu sliku nazvati
Portret Juga.
 
Kukuruz, boranija, meso
Sirup i slatki krompir
Nije im bitno ko ih jede.
Pupoljci pamuka,
Belji od snobovskog lica
Žene vlasnika plantaže,
Oni se nikad ne povuku u užasu
Na dodir crnih ruku berača.
A kad naiđe najezda insekata
Ne, oni ne šalju izvidnika
Koji posle izveštava:
«Ovo je privilegovana plantaža
Nećemo mi nju, mi želimo samo pamuk crnja.»
Smrt
Jureći u svojim brzim kočijama
Ili prikradajući se lagano, oslonjena na štap
Ne njuška samo oko pragova obojenih;
Glad, bolesti, nesreće, oskudica
Sramote društvenu tradiciju
Jer bez diskriminacije odabiraju svoje žrtve
Umesto da poštuju red-
Crnci poslednji!
Ali uglavnom
Život jednih i drugih teče
Potpuno odvojenim tokovima.

Izdeljite svoju sopstvenu statuu Boga.
Neka bude plav kao vikinški kralj
Nebeski car rasne podvojenosti
Koji stavlja ogradu oko Džim Vrana odeljka
Negde po obodima nebesa
Gde će boraviti
Crnje svesne svoje inferiornosti
U odnosu na svoju belu braću i sestre
Iz Metodističke Episkopalne Crkve na Jugu.
Ili
Neka taj bog bude Bog osvetnik
Koji kažnjava paklenim ognjem
One koji su linčovali, na obaraču brze šerife,
Gramežljive vlasnike zemlje, nadzornike robova
I dok se peku, crni hrišćani
Ih neko vreme gledaju kako se muče
A zatim se okrenu i pođu zlatom popločanim ulicama Raja
I tamo, u najboljem kraju
I u najvećim kućama
Gozde se medom i mlekom.
Tako barem kažu sveštenici
U malim crkvama za obojene.
Naravno
Da nema mešanja
Između rasa.
Takvo nešto je nezamislivo.
A opet,
Žena gradonačelnika Mobtauna
Redovno ide u posetu specijalisti u Atlanti
Zbog sifilisa koji je dobila od muža
A koji je on dobio od njihove mlade
Kuvarice mulatkinje
A ona od šefa policije
On, opet, od pralje
Koja je sifilis zaradila
Od mladog sina
Najbogatijeg vlasnika plantaže
I to jednu noće pre one noći
Kad je mladi sin vodio rulju
Da lin čuje
Ono crno đubre koje se usudilo
Da provali u spavaću sobu
Farmerove žene-
Ali,
Kao što je već rečeno,
Nema mešanja između rasa, ne...

Nemamo mi ovde ni Socijaliste ni Komuniste,
A naš farmerski sindikat je više
Kao pogrebno preduzeće.
Zato imamo demokratiju
U najboljem izdanju:
«Američke starosedeoce»
«Kolevku nacije»
Nedodirnutu «stranim uticajem»
«Snažni individualizam»
«Svaki čovek može postati predsednik»
«Jednakost mogućnosti»
Što, kad se prevede, znači:
Bogati postaju još bogatiji
Veliki vlasnici plantaža postaju još veći
Kontrolišući i zemlju i gradove
Preko svojih marioneta političara
Hraneći svoje bele berače i farmere
Rasnom mržnjom dobrom za dušu
Bacajućio im mrvice sa svog stola
Jer znaju
Da ih mržnja odvraća da ne vide sopstvenu nesreću i jad.
Ti jadni belci, puni prezira za svoje crne susede
Zbog svoje bledunjave superiornosti
Žive u trulim čatrljama
Sa zemljanim podom
Punim crva, pacova
I mršave dece
(Siromaštvo tu spava na ulaznim vratima.)
Zarobljeni na svom parčencetu zemlje
Dugovima prema vlasniku plantaže;
A kada umru, bace ih u crne rake
Gde im oglodane kosti mirno leže
Jer su na belačkom delu groblja
I tako su i u smrti odovojeni
Baš kao i njihovi očevi pre njih.

Bez obzira na troškove
Jer pare se uzimaju od poreza koji
Daju siromašni farmeri,
Za svaku rasu
Moraju da postoje posebne prostorije
I posebne javne ustanove.
U osiromašenim belim školama
Uči se rasistička ideologija
Dok se u polusrušenim zgradama
Za crnu decu
Uče zanati,
Pisanje i malo računanja
I to između branja pamuka i setve.
I, naravno,
Zvaničnici vode računa
O tome da zatvori ne budu suviše dobro obezbeđeni
Kako bi onima koji bi da ličuju bilo zgodno.
Postoje i oni koji kažu
Da crnci bez prava glasa nikad ne dobiju
Povraćaj poreza
Ali,
S obzirom da ih je tako mnogo po zatvorima
Država plaća za njihovo čuvanje
Jer treba platili sve te silne gvozdene rešetke i lance
Tako da i ne zalužuju vraćanje poreza.
Logika je više nego jasna.

U svitanje,
U prostrana polja oni idu-
Berači, kopači, najamni radnici
Crni i beli-
Ostavljajući iza sebe
Drvene čatrlje
Izvijajući bolna leđa
Sporo, kao prebijene mačke,
Prebiraju po pamuku
Beru ga, mrtvog i svikasto belog,
I ubacuju u razjapljene džakove
Pokretne grobnice
Za meka tela
Južnjačke najveće industrije
Dok odmah tu pored
Nadglednik stoji
Gušeći duh
Slomljenih radnika
Sve dok
Potpuno iznureni i neupotrebljivi
Ne budu strpani
U crnu zemlju koja ih spremno čeka-
Tu drugu po veličini južnjačku industriju.

Vi graditelji nove Amerike
Vi apostoli društvene promene
Ovde je bremenita zemlja
Ovde su koreni nacije
Ali usev koji se ovde gaji je mržnja i siromaštvo.
Mi sami nikad ništa nećemo promeniti.
Crncima nedostaje smelost,
Siroti belci nemaju mozga
A veliki vlasnici zemlje ne žele ništa da promene.
Vi pobornici Progresa
Komunisti, socijalisti, demokrate, republikanci
Eto kakva je današnja slika-
Ne, nije nimalo lepa za gledanje.
Ali boja i novo platno su pred vama.
Pa, hoćete li reći,
«To se mene ne tiče»
Ili ćete naslikati nešto novo
Kako bi portret Juga
Mogao da se smesti
U suncem osvetljeno predvorje
Idealne Amerike?

 

 

Melvin B. Tolson
(1898.-1966.)

Rođen je u Mizuriju gde je završio Linkoln univerzitet, a potom je magistrirao na univerzitetu Kolumbija. Radio je kao profesor na različitim univerzitetima.

MORSKA KORNJAČA I AJKULA

Čudna ali istinita je priča
O morskoj kornjači i ajkuli-
O nagonu slabih da prežive
U crnim dubinama okeana.

Gonjena glađu
Od ambisa do plićaka
Desi se da ajkula proguta
Morsku kornjaču celu.

Lukavi reptil se zatim
Uvuče u svoj oklop
-Što je pravo umeće-
Uvuče i glavu i kandže
Koje mogu da pocepaju
Čak i tvrdu kožu nosoroga
Ili krokodila.

U ajkuli,
Morska kornjača počne da se
Izvlači iz oklopa svoga
Da bi se našla u mračnom paklu ajkulinog stomaka;
I onda... onda...
Strašnim čeljustima
Koje čak i metal mogu da pregrizu,
Kornjača grize...
I grize... i grize...
Čeljustima krči sebi put,
(gadnog li prizora)
Put ka slobodi,
Put koji vodi što dalje od
Crnila
Stomaka ajkule.

 

 

Ray Durem
(1914.-1963.)

 

Rođen je u Sijetlu, državi Vašington. Sa četrnaest godina odlazi u mornaricu. Učestvuje u Španskom građanskom ratu. Ostatak života provodi u Meksiku. Pesme su mu zastupljene u antologijama, kako u Americi, tako i u Evropi.

DRUGARI

Neki od mojih drugara su beli dečaci.
Kada ih sretnem
ponašam se prema njima baš
kao da su ljudi.
 

NAGRADA

Zlatni sat službeniku FBI koji me je pratio 25 godina.

Pa, stari špijunu,
čini se da sam te često
dovodio do ćorsokaka,
vodio te više puta u Meksiko,
pa na pecanje na Sijere,
i na džez u salu Filharmonije.
Ceo život me pratiš,
oblačio sam ti ženu
i zavaljujući meni tvoji su sinovi
završili fakultet.
I, šta je dobro ispalo od svega toga?
Sunce se i dalje rađa svakoga jutra.
Jesi li me ikad video
da dajem mito predsednikovom pomoćniku?
Ili da zatvaram školu?
Ili pozajmljujem pare Somozi?
Par puta sam kasno popio
piće u Los Anđelesu,
ali platio sam za njega.
Nisam ubijao u Koreji,
nisam ubijao ni četrnaestogodišnje dečake u Misisipiju,
niti sam bombardovao Gvatemalu,
a nisam ni davao oružje kojim su ubijali alžirce.
Priznajem da sam jednom
odveo crnu devojčicu
u javni vece za belce u Teksasu.
Ali to mi je bila ćerka, imala je
tad samo tri godine i strašno joj se piškilo,
i stvarno nisam znao šta drugo da radim,
šta bi ti uradio na mom mestu?
Vidiš, moja put je toliko svetla
da nije u redu da idem u vece za obojene;
moja ćerka je crna, a ljudi
u Teksasu frču na takve stvari,
ja stvarno ne znam u koji vece da idem u ovom slobodnom svetu!

E, stari službeniku,
radio si najbolje što si mogao, priznajem.
Zbog tebe sam par puta ostao bez posla,
dobro si uplašio nekoliko mojih stanodavaca,
naterao si me da se stvarno
mučim da zaradim hleb,
ali nisam mrtav!
I pre nego što se sve završi,
možda ću još ja početi tebe da pratim!

 

Napomena prev.: Porodica Somoza je vladala Nikaragvom u periodu od 1936.g. do 1974. Iako su vladali diktatorski, bili su podržavani od strane SAD tokom celog perioda svoje vladavine.

 

 

Gwendolyn Brooks
(1917.-2000.)

 

Rođena je u Kanzasu. Veći deo života je provela u Čikagu. Dobitnica je nagrade Gugenhajm i nagrade Američke akademije umetnosti.

 PESMA O PREDNJEM DVORIŠTU

Ceo život sam provela u prednjem dvorištu.
Sad želim da zavirim i pozadi
gde sirovi, divlji korov raste.
Devojci brzo dosade ruže.

Želim da idem u zadnje dvorište.
A možda i dole, niz ulicu,
gde se napuštena deca igraju.
Želim i ja da se igram.

Oni rade neke divne stvari.
Oni se tako lepo zabavljaju.
Moja majka se buni, ali ja joj kažem
da je u redu što ne moraju da idu u kuću u petnaest do devet.

Moja majka kaže da će
Džoni Mej izrasti u lošu ženu.
A da će Džordž uskoro završiti u zatvoru.
(To kaže jer nam je prošle zime skinuo kapiju i posle je nekom prodao.)

Ali ja joj kažem da je sve to u redu. Iskreno to mislim.
I ja bih htela da budem loša žena,
da nosim duge čarape od crne čipke
i da špartam ulicom sa šminkom na licu.
 


Sa engleskog prevela i priredila Danijela Jovanović
Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR-ID 141175564
BKG 3 / 2008. Sveska 16.

Nazad