BORIS PINTAR

Boris Pintar (1964) je je diplomirao filozofiju i sociologiju kulture na Filozofskom fakultetu u Ljubljani. Kao samostalni pisac, živi u Ljubljani i objavljuje u slovenačkim revijama (Apokalipsa, Dialogi, Gorenjski glas, Literatura, Mentor, Nova revija, Primorska srečanja, Radio Slovenija, Sejalec, Sodobnost), zatim u Bosni i Hercegovini (Album, Zora), u Srbiji (Balkanski književni glasnik, Symposion), u SAD (Del Sol Review, Mirage Periodical, Talisman, Velvet Mafia), u Češkoj (Blatt) i u Španiji (Horizon).

Pod pseudonimom Gojmir Polajnar je samostalno objavio roman Ne ubijaj, rad te imam (Ljubljana, 1998), koji je nakon toga objavljen na engleskom, u prevodu Don't Kill Anyone, I Love You, New York: Spuyten Duyvil, 2001. Boris Pintar i Jana Pavlič su autori knjige o pozorištu i umetnosti devedesetih, pod nazivom Kastracijski stroji (Kastracijske mašine)/ Castration Machines, Ljubljana: Maska, 2001). U izdavačkom preduzeću ŠKUC v Ljubljani je pod pseudonimom Gojmir Polajnar objavio dve zbirke kratkih priča, Družinske parabole (Porodičneparabole, 2005) i Atlantis, 2008.

Iz poslednje zbirke objavljujemo priču Labudova pesma, koja je bila medju nominiranim za najbolju kratku priču godine 2007, na takmičenju Društva slovenskih pisateljev i revije Sodobnost, a uvršćena je takodje i medju priče preporučene za čitanje na takmičenju Lapis Histriae 2007.

Fotografija David Martí
 

 

LABUDOVA PESMA

Ime mi je Fatima. Muslimanka sam. To je najvažnija činjenica u mom životu. Volela sam hrišćanina. Upoznali smo se na takmičenju pijanista. Svirao je 2. klavirski koncert Rahmanjinova i osvojio drugo mesto. Ja sam bila treća sa Šopenovim Koncertom za klavir i orkestar br. 2 u F-molu. Moja porodica je bila slobodnih shvatanja, učila sam da sviram klavir, bili smo imućni i živeli smo u predgradju Pariza. Bila sam jedina u porodici koju je zanimala zapadna umetost. Bikini i majice bez rukava nisam nosila. Nakon takmičenja pozvao me je kod sebe na čaj. To je bilo drsko, prvi put sam bila sama sa nepoznatim muškarcem u njegovom stanu, skinula sam samo cipele, celo popodne mi je svirao na eletričnom klaviru, pričao je o filozofiji umetnosti i života, čitao svoje pesme, pokazivao svoje crteže i na modelu za studije medicine objašnjavao strukturu srca. Ja nisam bila tako dobra pijanistkinja, život i umetnost nisu mi se činili dovoljno zamršenim, da bi me zamolio da mu nešto odsviram. Poznavala sam modernu poeziju i slikarstvo, shvatila sam da je on i na tom planu oponašao velika imena kao i u muzici. Ostalo je medjutim nešto neizrecivo, nepredstavivo, neuhvatljivo u melodiju, neki bol, koji nije bio odraz tog njegovog uspeha na svim područjima. Bio je višestruko talentovan, obrazovan, vredan, disciplinovan. Pre takmičenja bi vežbao po više sati dnevno, želeo je pobedjivati, svuda je želeo da se dokaže, u muzici, u medicini, u društvu. Privlačila me je njegova živost, ruke mu nikada nisu bile mirne, bilo da su klizele po klavirskim tipkama, okretale listove knjiga ili uzimale cigaretu, jednu za drugom. Naše popodne je bilo nastavak njegovog jutarnjeg nastupa na takmičenju gde su mu dodelili premalo vremena da bi dokazao svoje sposobnosti. Naš dijalog je bio monodrama za osetljivog gledaoca koji je pratio dramaturški luk do filozofskog svetskog bola na kome je bilo utemeljeno hrišćanstvo. Oboje smo poticali iz velikih porodica, iako za moje, život nije bio kazna već privilegija. Sa ocem nisam nikada vodila beskonačne rasprave. Kada me je još u detinjstvu obeležio svojim autoritetom, prihvatila sam sve što je zapovedao, i tako je bilo oduvek, nikada nije zahtevao nešto što bi mi škodilo, nije podigao glas, podržavao me je u obrazovanju, da bih upoznala kulturu nevernika onako kao i oni koji se sebe nazivali domaćima, a ja sam bila svesna da sam muslimanka i da će to takodje biti i moj muž. Mi slušamo svoje muškarce, očeve, braću, muževe, sinove, i očekujemo od njih da nas ne napuste. Porodica je sveta kao i vera, zato se i održala kao relikt, koji će, kako bi on rekao, živeti i onda kada društvo domaćih više ne bude postojalo.

Vratila sam se. Imali smo tajnu Eloize i Abelara, traženje ljubavi u izgubljenim satima klavira i propuštenim vozovima. Boravili smo u njegovoj tamnoj ćeliji, u unutrašnjoj strani dvorišta, s uskim otvorima kroz koje nikada nije zasijalo sunce. Zid na suprotnoj strani od prozora bio je pokriven ogledalima, tako da je prostor bio ispunjen nemirnim senkama sveća. Nismo sedeli u starim bistroima Monmartra za okruglim stočićima i rasklimanim stolicama, na nagnutim trotoarima, i stisnutim tako, kao da bi svi zaljubljeni bili jedno veliko društvo. Nismo se ponosno razmetali svojim strastima, razgovarali smo o muzici i njenom bolu. Bili smo jedno drugom dovoljni, u sobici sa klavirom, kompjuterom i knjigama. Obožavala sam njegove kompozicije koje je on izvodio uz ljupko kretanje svog tela. Jednu je posvetio Mata Hari, nju mi je izvodio na kompjuteru, uz elektronski orkestar i uprizorio igru sedam koprena. Nepomično sam zurila u ogledalo dok je on odbacivao odelo sa sebe, njegovo telo je bilo mišićavo, noge jake kao kod baletana, i ruke, kojima bi me mogao podignuti kao labudicu. Moja braća su bila drugačija, bili su meki i maljavi, lepota je bila u zaobljenosti, privlačno telo je bilo meko, tako da se drugo ugnezdi u njemu kao u paperju . Nikada još nisam videla muškarca u uskim gaćicama, spustila sam pogled, predstavi je bio kraj, inače bih pobegla. Orkester je prestao da svira, a on je stajao preda mnom nag, iz profila, tako da sam jasno videla nabrekli organ. Posmatrao me je u ogledalu kako sam ispod obrva panično gledala prema kao turska sablja iskrivljenom udu na bronzanom telu božanstva plodnosti, kojeg sam videla na razglednici sa starogrčkim kipom. Bio je u pozi žive slike boje patinirane bronze. Prvi goli muškarac kojeg sam videla bio je grčki polubog, i premda su u Luvru bili beli kao so, i oni su u svoje vreme bili obojeni, sa crvenim usnama i plavim očima. Zašto onda ne bi mogli biti i tamni kao beduini? Kao da bi bio prikovan podkovicama za tlo, čekajući na zvuk novčića koji bi ga oživeo, ja sam zadržavala dah, nisam znala koji je ton pravi, i kada sam ispustila vreli uzdah, pomaknuo je ruku, obuhvatio izraslinu, okrenuvši se prema meni kao u usporenom filmu i počeo kliziti po njoj gore dole. Skamenila sam se, on mi se približavao, spustila sam kosu preko očiju. Nije je dotaknuo, otkopčao mi je bluzu i pokazale su se moje raskošne svetle grudi sa tvrdim kestenovima i prelivajuće naslage na trbuhu . Nije želeo više, zadovoljio se grudima, koje su bile pokrivač mog srce i ustima kao instrumentom za njegovog glasnika. Okrenuo me je tako da je mogao u ogledalu posmatrati put božanskog glasnika koji se naizmenično pojavljivao i nestajao, gubeći se na mlečnom putu. To nisam bila ja, ćerka svog oca, to je bila Judita, rajska devica, koja će žrtvovati ratnika za slobodu svog naroda. Bila sam devica sa ustima punim eliksira. Seme za koje sam želela da bi začelo božije muzičare, kapljalo mi je po licu. U kupatilu sam dugo ispirala bluzu, sperma crnca nagriza tkaninu tako de se može odstraniti tek sa iskuvanjem, kao i u drvetu gde je ostao trag vodjenja ljubavi na parketu pred ogledalom.

Njegov otac je bio sa Obale Slonovače, majka je bila Francuskinja, on nije bio ni crn, ni beo, ni Abijanac ni Parižanin. Moja porodica je bila iz Libanona, bili smo šijiti, poticali smo od pokoljenja proroka, nosila sem ime njegove ćerke i svirala Šopena. Libanon je bio raj na zemlji, skup religija, bazar kultura, arapska banka. Zbog vere nisam bila Francuskinja, zbog umetnosti nisam bila Arapkinja. Da li će naša deca biti naslednici univerzalne muzike ili mešanci na koje će svako moći da baci kamen? Šijitska zajednica mi je nudila siguran oslonac poput porodice, nisam htela da postanem Francuskinja, nisam žudela za obnaženošću, moje telo u uskim krpicama ne bi bilo zanimljivo, njegova raskoš je dolazila do izražaja kada se bez stisnutosti prelivalo u naborima širokog kreveta. Njega je mučilo poreklo, osvajao je nagrade na takmičenjima, bio je bolji od svojih saradnika, isticao se u različitim sportovima, njegovo obrazovanje je odgovaralo višoj klasi, a ipak ona tog mulata nije prihvatala kao sebi jednakog. U domovini slobode, jednakosti i bratstva svako može raditi ono šta želi, ali ne i sa svakim, kao u Americi, koja traje i postoji izvan pokolenja a onda gradi kuće koje podsećaju na châteaux. Kako se dete odraslo u Francuskoj moglo poistovetiti sa zemljom poznatoj po trgovini robljem, gde su Portugalci od domaćih poglavara kupovali ratne zarobljenike i otpadnike, zemlji poznatoj po kafi, kakau i palminom ulju, po ratovima radi bogatstva zemlje, u koje se zapliće kada se Francuzi zamere Amerikancima ili ovi Englezima, po Devici Mariji, koja prevazilazi i Svetog Petra u Vatikanu, s domovinom koja nije negovala tradiciju baroknog raskoša simfonijskog orkestra, gde nije bilo potrebe za barokom jer hugenoti nisu uspeli da ni tokom decenija unište bogatstvo i raskoš prirode. Uveravao je sebe da je bolji medju jednakima, da je poželjniji, zbog čega mu je bilo potrebno toliko ljubavi, nije mu bio dovoljan krug prijatelja, a i zašto bi oni morali uvek pokazivati svoju želju? Ni na koga se nije oslanjao, i zato mu je bila potrebna potvrda koju je sa idealizovanim telom tražio u podzemlju, to da je sposoban da premosti uskraćenost, kao što je svojim talentom pobedio našu udaljenost. Svom ocu se nisam suprotstavljala, njegova reč je bila zakon, znam da on ne bi prihvatio tu vezu, isključili bi me iz zajednice, braća me ne bi ubila kao u Nemačkoj, ali za njih bih bila sestra koja nikada nije ni postojala. Dorian je svom ocu pisao duga pisma, strasno je želeo da bi ga otac prihvatio, premda mu nikada nije rekao zbog čega se bojao da će ga odbiti, ljutito je raščišćavao odnos sa njim, otac je bio kriv za njegove strahove nepriznavanja u društvu, kao što je to obično bila majka kod Amerikanaca. Mene u tim pismima nije spominjao, iako mi je predlagao zajednički život. Objasnila sam mu svoj položaj koji je bio kristalno jasan bez zamrzavanja taloga. Ukoliko bih se odlučila za njega on bi bio jedini bližnji koji mi preostaje. Voli li me dovoljno za takvo breme jer, ne bi me mogao vratiti ocu kada bih mu dosadila. Htela sam da mu verujem, kada bi mi to rekao bez parabola Cveća zla, jednostavno kao u pastirskim pesmama. Nisam jedna od onih Evropejki koja glasno ističe da nije peračica prljavih gaća svojih muškaraca kojima je ulazak u praonicu zabranjen jer tamo one njihov usrani donji veš stavljaju na nos, oblače svoje muževe kao decu, tako da sami ne smeju da izaberu niti jednu kravatu ili cipele – misle da imaju više ukusa, ne shvatajući da gomilanje koještarija nema ničeg zajedničkog sa lepotom – a pri tom zahtevaju od njih da s njima seksualno opšte kao sa kujama . Volim da se podredim svom muškarcu, da ga zadovoljim i da mu ugadjam, a znam da će poštovati moje potrebe, da ne moram živeti u strahu da li sam mu još dovoljno privlačna, da li se okrenuo za balavicom sa mindjušom u pupku. Položaj majke bio je jači od položaja igračice za kojom bi pogledao s onim osmehom namenjenim uličarkama. Ofarbane izborane žene za kojima trče obrezani mladići koji nemaju novca za ženu, dostojne su sažaljenja jednako kao i starci sa umetcima za kosu koji se žene sa plejbojevim devicama. Zbog njega bih ostavila porodicu kada bi on to zaista hteo. Nikada nisam skinula suknju, nije video moje bokove, njegova fudbalerska bedra bila su skladno postolje spomeniku, naša veza nije bila konzumirana, njegovo seme sam razmazivala po grudima gde se i osušilo, tako da sam osećala kako me peče po bradavicama kada sam bila pod očevim krovom. Pozvao me je da s njim delim tu sobicu s ogledalima. Na specijalizaciji kardiologije je primao zamenu za platu, dovoljno da ne bih bila gladna, ipak, nisam bila sigurna da li bih mogla da zadovoljim njegove potrebe, da odagnam njegove strahove, ili bih postala amulet kojeg bi uzeo s police za utehu, umesto ofucanog medvedića.

Kada mi je obećao da me nikada neće ostaviti udvarao se dražesnoj Etiopljanki, za koju mi je rekao, nakon što se već nekoliko meseci vidjao sa obema. Pokazao mi je njenu fotografiju na mobilnom telefonu: vitka, sa čvrstim oblinama, čistom puti, golom tamnom kožom i afro frizurom. Bila je moja suprotnost, crnkinje su poput gazela, gracije tek nakon porodjaja postaju barokno zaobljene kao muslimanke. Uvek su mi govorili da su za muškarce srž raskošni I podrhtavajući stomak i zadnjica, i da je na one koji se lepe na tesne napete farmerke, bolje da uopšte ni ne mislim. Za Le Monde je pisala komentare o Istočnoj Africi, njene članke je mogao da čita ujutru u novinama kada bi se nakon vizite zadržali na kafi. Ja sam studirala arapski, ne zato da bih prevodila za francuska preduzeća koja su poslovala sa arapskim svetom, niti da bih objavljivala članke, već zato da bih bila bolja učiteljica svojoj deci kada budu čitali Koran i bolja žena svom mužu koji će brinuti za mene. Tvrdio je da nas obe voli svim srcem i da bismo se mogle upoznati. Tražio je svoje korene u Zapadnoj Africi gde je bio nekoliko nedelja na odmoru kod svojih rodjaka koji su bliski predsedniku. Odlazio je na susrete zapadnoafričkih desidenata koji su pred svojim veleposlanstvima iza transparenata bučno pozivali na demokratiju kada je neko u Africi uzurpirao vlast, hteo je da bude medju njima, zbog njih je bio na drugim mestima isključen, a medju profesionalnim protivnicima koji se zbog svoje uspešne ugneždjenosti nisu osećali krivim, nije bio priman s naklonošću. Nikome nije bila potrebna njegova savest, izmišljotine pesnika i vračeva, koje prodaju kao bolest sveta oni koji iz pristojnosti ne smeju biti ni imenovani.

Sibil je bila s Roga Afrike, pripadnica najstarije nacije koja nije bila kolonijalizovana, jedne od prvih hrišćanskih država u kojoj su u kamenu klesali monolitne crkve, carstva koje je sačuvalo svoje jezike, Evine domovine koju su nazvali Lucy. Bila je sve ono što mu je bilo potrebno za samosvest princa. Jednom sam ih iz daleka videla na Jelisejskim poljima, šetali su ruku pod ruku i obilazili izložbe, bili su skladan par, kretali su se ponosno kao da hodaju po modnoj pisti, alžirski gradjevinari koji su obnavljali fasadu jedne od kuća, sa skela su zviždali za njom, a okretao i osmehivao se on, kao da bi koketirali s njim. Poput kralja i kraljice bili su ljubazni prema svojim belim pionima. Imao je partnerku za kojom su se svi okretali i kako je govorio, na poslu su svi sodomiti želeli da pridobiju njegovu naklonost. Prijalo mu je da su oboje bili tako poželjni i bio je srećan kada je to mogao da pokaže svetu. Moja pripadnost bila je zarobljena u njegovom srcu i niko osim njega nije smeo da zna za nju.

U satima bez kraja, slušala sam o komplikovanim zaverama, koje su bile posledica toga da ga je toliko ljudi želelo a on nije mogao da ih zadovolji. Mentor na poslu, koji ga je pripremao za stručni ispit, zaljubio se u njega, hteo je da ga ima samo za sebe, bio je ljubomoran na njegove kolege i ogovarao ga je pred njima . Profesoru je dao do znanja da nije nastran, da ima devojku s kojom će se venčati, ali ovoga to nije dirnulo, znao je da mora pripadati njemu ukoliko mu je stalo do posla u bolnici, inače se može oprostiti od svoje karijere, jer crnci nisu imali svoj lobi u kardio zdravstvu poput Jevreja, koji su mogli da odstrane svakoga ko bi im se suprotstavio. Nijedna komisija i nikakva porota mu ne bi mogla pomoći ukoliko bi hiroviti starac utuvio sebi u glavu da je ovaj zaslužio njegov gnev, jer je ceo život proveo u odricanju i skrivanju, bio je usamljen i uplašen, da bi došao do položaja moći koji mu sada omogućava da zahteva od drugih ono što su pre zahtevali od njega, i tome se ne bi odrekao ni po kakvu cenu nekakvih ideala, promena ili života. Što je više flertovao sa koleginicama, to je više nastojnik žudeo za njegovim telom, kojeg je želeo uništiti, kada ga već nije mogao imati. Oko njega je ispleo mrežu veza koje će mu onemogućiti napredovanje i zaposlenje u struci. Kako ih je samo uspeo nagovoriti - nije moguće da je svojim starim kolegama i pričao o tome kako mladi doktor nije hteo da mu izruči ključeve svoje nevinosti i da zbog toga neće dobiti propusnicu za ulaz u udruženje srcologa? Preko vijugavih kanala mu je poručio da može biti srećan ukoliko bude porodični lekar u nekom pirinejskom selu, a da se inače uvek može baviti s medvedjim poslovima. Doveo ga je na sam rub samoubistva, što mi je priznao nakog dugog ispovedanja, ja sam se uplašila, nisam znala kako da pomognem nekome za koga sam verovala da ima sve, a da želi umreti? To je bilo bogohulno, već i kao sama pomisao a pogotovo kao izricanje. Kako sam samo mogla da se oslonim na njega kada moja ljubav nije bila jača od mržnje ogorčenog starca?

U njegovoj kutijici nas je bilo sve više: muslimanska pijanistkinja, crna princeza, jevrejski ubica. Svi smo se trudili da dobijemo pažnju tog kompozitora srca koji je leteo sa cveta na cvet, pio nektar i raznosio cvetni prah, žalio se na teskobu, tražio naklonost, a nije se upitao da li njegova rascepljenost nekoga povredjuje, da li sam zadovoljna da budem jedna od četiri žene. Svi smo služili njegovoj posebnosti, i različitostima koje je nosio u sebi. Nismo bili sami. Pojavio se pisac iz neke izmišljene zemlje, koji je u polutamnom baru studirao francusku psihoanalizu. Pričao mu je priču o četiri, onako kao što ju je pre toga meni, dok je u isto vreme bez stida upoznavao tajne kao žena. Kako je mogao da me izabere kao onu kojoj će se poveravati, kada je znao da ću ja to najteže podneti? Pominjao je ljubav na prvi pogled zbog koje se želeo predati strancu, bez kondoma, iako je nedavno tvrdio da bi voleo začeti dete sa mnom. Metafizički bol je prešao u borbu polova, bio je ljubitelj nežnijeg pola, mene je voleo platonski, crnu barbiku telesno, i prepuštao se grehu kao probudjena žena. Ništa mu se nije činilo pogrešnim, mogao je iz svih vera posrkati, što mu je odgovaralo, mi smo bili sveštenici koji su čekali na rodjenje proročice. Bio mi je drag i postala sam isceliteljka rana, tom hranjeniku koji se svio u mom naručju kada je bio povredjen.

Svirala sam evropsku muziku iako u svom muškarcu nisam tražila svoje dete, tražila sam čoveka koji bi me poštovao i kojemu bi sjedinjenje sa mnom bilo radost a ne bol razlike izmedju polova. Ne sviram više klavir, njegova muzika privlači muškarce koje više zanimaju oni sami nego otkrivanje čuda stvarstva.

Oprosti mi jer sam volela nevernika!

Prim.prev.: u francuskim Pirinejima se seljaci protive ponovnom naseljavanju medveda, koje su uvozili iz Slovenije.
 

 

Sa slovenačkog prevela Nataša Jančić.
Original je na slovenačkom objavljen u knjizi kratke proze Atlantis, koja je pod pseudonimom Gojmir Polajnar izašla u ediciji ŠKUC u Ljubljani, 2008.
Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR-ID 141175564
BKG 3 / 2008. Sveska 16.

Nazad