KARMEN NARANHO KATO

Karmen Naranho Kato, rođena 30. januara 1928. u Kartagi, Kostarika. Jedna je od najznačajnijih savremenih latinoameričkih spisateljica, aktivno učestvovala u politici - bila, između ostalog, ministar za kulturu, omladinu i sport - i u kulturi svoje zemlje - urednik izdavačke kuće Editorial Universitaria Centroamericana, direktor Muzeja kostarikanske umetnosti, predstavnik UNICEF-a u Meksiku.

Naranho je podjednako uspešna kao romanopisac, pripovedač i pesnik. Sklona je eksperimentima u tehnici pisanja i vrlo raznovrsnoj tematici, što se naročito ogleda u knjigama pripovedaka: Noy es un largo dia (Danas je dugačak dan), 1972, Ondina, 1982, (jedina Nagrada latinoameričkog konkursa za pripovetku EDUCA 82) i Nunca hubo alguna vez (Nikad nije bilo jednom), Estancias y dias (Sezone i dani), 1985, Ventonas y asombros (Prozori i čuđenja), 1990, En partes (U delovima) 1994.

Autor je nekoliko romana među kojima se izdvajaju Los perros no ladraron (Psi nisu lajali) 1966. i Diario de una multitud (Dnevnik jednog mnoštva) 1974.

Obavljala je funkciju potpredsednika Svetskog udruženja pisaca i novinara.
Član je kostarikanske Akademije za jezik.

Carmen Naranjo Cato
   

ONDINA

Kada su me pozvali da tog ponedeljka u pet popodne dođem na jednu neobaveznu kafu, nisam imao pojma šta bi to bilo, da li crna kafa sa tortom od limuna ili sa domaćim hlebom ili kafa sa kapljicom gustog konjaka, i sve mi je to palo na pamet, sve sem iznenađenja da će mi neko biti predstavljen u nastavcima: Ondina.

Ondina mi je oduvek stizala intuitivno, onako kako se naslućuje slagalica od sto hiljada delova. Čak i u doba inflacije, tako veliki brojevi se zaista istroše. Nisam znao ni njeno ime, niti sam poznavao njen stil, ali sam ga predosećao u čitavom držanju, u svakoj rečenici.

Moj odnos sa porodicom Brenes bio je uvek pravolinijski. Taj tip odnosa određuju učtivost, dobri maniri, poznati i priznati red koji važi za rođendane, badnje večeri i srećnu novu godinu. Nikada nisam zaboravio prigodnu čestitku za svaku priliku i čak sam za dan babinog sveca poslao cveće. Porodica Brenes me je učtivo zadržavala u predsoblju, pošto bih pobedio ulazna vrata, borove duž puta ka njihovoj kući i miris cveća u noći koje bi kao sakristija bilo predvorje za okrečenu kuću sred zelenila u kojoj se naslućivalo mnoštvo zavijutaka i hodnika iza vrta s margaritama i hrizantemama sa rojevima pčela i kolibrija.

Pretpostavljao sam i pretpostavljam da su i oni pretpostavljali da sam se udvarao čulnoj i lepoj Merseditas, nalik na zečicu što treba da se okoti. Ali ona mi je izmicala iz žurnih ruku, možda stoga što sam je previše viđao za tastaturom električne mašine IBM, pred kojom se njena ličnost gubila u slovima i kao da se sva topila u onom poštovani gospodine dve tačke hvala na vašem pismu od dana 4 tekućeg meseca u kojem mi inteligentno izlažete tako pozitivne i konkretne ideje zarez ali...

Možda previše raskuvana za moja nepca kojima su prijala pikasovska izobličenja, ona mi je samo dopuštala da uživam u njenim ćutanjima kad bi nestalo struje u dirkama mašine ili kada bi mi njene oči, udaljene od neočekivanih nadražaja, govorile o tome koliko mrzi te maglovite dane sa sitnom kišom, jer je bacaju u krevet, u čulnost posteljine i od toga joj je muka.

Možda sam u nekom trenutku dosade i pomislio da spavam s njom, pa sam je poljubio u vrat, i iza uha, dok sam slušao razborit savet, ju, gos'n šefe, manite se zadnjih misli, setite se pravilnika i ponašajte se kao gospodin jer ste vi baš takvi. Uvek sam uzvraćao povišenjem plate i svetačkim pitanjem a kako vaša bakica i vaša mamica. Izem ti dosadnu dugovečnost u ovom nerazvijenom svetu! Vrlo dobro a vaši. A moji, puni melanholičnih tumora, ostaviše me samog na ovom svetu: o radosti li, kakvog li mira... kakve li tuge.

Posle dugih radnih dana, kad se vršio obračun, kad se pravio godišnji plan, kad se odgovaralo na kritike institucionalnih službi, pratio sam Merseditas do kapije njene kuće. Laku noć, hvala na svemu, ne zaslužujem toliku dobrotu i odanost. Jedan poljubac ruke kao iz valcera i neka te Bog blagoslovi. Vi ste veoma dobar čovek, gospodine, i zaslužujete da imate srećan dom.

O tome sam razmišljao dok sam prelazio šest ulica koliko je delilo dom Merseditas, sa svim njenim babama, dedama i roditeljima živim i zdravim, od mojih, pod pločama sa datumima na bogataškom groblju, dobro zbrinutim u plesu smrti.

Upoznao sam njenu kapiju, njene borove na ulazu i njenu jasminom uokvirenu stazu. Video sam njenu nasmejanu babu i nasmejanog dedu, njene roditelje tako zadovoljne kao da su na poslednjem izvlačenju lutrije dobili glavnu nagradu. Čudila me je tolika sreća i delovala mi je kao pripremljen obrok za usedelicu i neženju koji će da sviju svoje gnezdo volim te voliš me i odatle pa nadalje spasavaj se ko može.

A opet sam, tamo dalje, iza tih vrata, predosećao jednu orgiju usijanih kotlova u kojima se kuva bronza i svetluca srebro.

Ne znam šta je stvarno bilo. Video sam, na primer, ispred kamelija jednu klupu, tako majušnu, da nije služila da se poseku ni najviši ni najniži cvetovi.

U jednom trenutku sam bio smenjen zbog političkih spletki. Jednim potpisom zlatnog pera postadoh nikogović nemajući pojma zašto. Oprostih se od Merseditas kao da bacam sidro, rekoh joj da je neću zaboraviti, da je ona moj život, ali me nije čula, jer je toga časa kucala moje cirkularno oproštajno pismo odanim saradnicima.

Posle sam malo toga čuo o porodici Brenes, samo sam dobio čitulju, neposredno pre pogreba, iz koje sam saznao da su umrli baba i deda.

Na brzinu se obukoh u crninu i jedva stigoh na vreme, već su bili na putu za groblje. U znak utehe strasno je zagrlih, jednom za babu, jednom za dedu i osetih kako se dugmad mog crnog sakoa utiskuje u njene velike grudi. Nisu me uzbudile, pre su me uplašile. Suviše velike za moje male šake.

Poziv za taj ponedeljak u pet popodne na neobaveznu kafu, koja je prosto bila jedna crna kafa sa sitnim kolačima iz poslastičarnice, dopustio mi je da upoznam salon te kuće, ni sirote ni bogate, ni naročito dobrog niti lošeg ukusa, najsličnije prebivalištu koje se nasleđuje i ostavlja nepromenjena po izvesnoj inerciji da se očuva red i da mu se pridodaju neki slučajni pokloni, kao i moderni aparati koji se unose pošto život napreduje: bilo bi glupo to poricati. Kuća koju su opremili pradedovi, kojom su minuli nasmejani deda i baba popravljajući tamo gde prokišnjava, i kojoj se sad roditelji nose sa vlagom i moljcima. Merseditas u plišanoj fotelji, sa gusto isheklanom šustiklom, borila se čitavo popodne da smesti svoju zadnjicu, a da ne uništi jastuče koje je zacelo napravila prababa, ona što se smešila sa jedne karnevalske fotografije u srebrnom, već gotovo pocrnelom ramu. Ja, između roditelja, na jednoj sjajno zelenoj sofi, uzeh meni namenjeno jastuče i stavih ga među noge koje ostadoše raširene na granici dobrog vladanja.

Zbunila me je jedna krajnje malecka niska stolica s majušnim jastučićem i pomislih da je to sigurno bila uspomena iz detinjstva.

Jedna prekrasna devojka, svetlih očiju i žestokog pogleda, naslikana modernim potezima, bila je predstavljena na slici u središtu salona i svojom snagom je zasenjivala i vazu, i porcelan, i skulpturu anđela, mermerni stub, fotografje prababe i pradede, dede i babe, i poliptih bogorodičinih čuda, i floralnu tapiseriju, pa čak i platno na kojem Merseditas kao da je uljuljkivala svoje tek rođene kuniće.

I kada mi je razgovor odgonetnuo razlog za poziv na kafu, čuli su, naime, kako se šuška da će mi ponovo dodeliti visoko zvanje savetnika i hteli su da znaju da li je to tačno, odvažih se da upitam ko je to. Odgovoriše suvo i šturo: Ondina. U tom trenutku njene oči, Ondinine oči, su me sledile, odgovarale mi, milovale me. Znao sam da je smela, odvažna, nepromišljena.

Gotovo da nisam mogao da i dalje pratim nit razgovora. Mene da naimenuju? Ali, moj život je postao tako jednostavan, takoreći ni štampu ne čitam, brinem se za svoje sitnice, da naplatim rente, da šetam svakodnevno do šumarka i tako zaokružim pet kilometara, da se zavaram malko time da je život dalekosežan i da ima smisla.

Ondina je izdržavala moj netremični pogled i čak mi se učini da mi je namignula levim okom. Niko nije mogao da bude tako lep, to je trik, rekoh sebi neuverljivo. Ko je Ondina? Pa Ondina, odgovoriše gotovo u horu. Mlađa sestra njihove Merseditas, dodade otac, dobrostivi i nasmešeni Don Hasinto. Računao sam. Po meni je Merseditas, uprkos čvrstim i visokim grudima, kosi mahagonijske boje, očiju bez naočara i njišućem hodu, već itekako prevalila četrdesetu. Ondina je najviše mogla imati trideset i neku, jer njena majka, donja Visenta, na pragu sedamdesete, nije mogla da začne posle četrdesete zbog svoje astme, reumatizma i doživotne šećerne bolesti.

I nije mi se odlazilo, bolje reći nisam mogao da odem, pogleda uprtog u sliku i u te oči zbog čega nisam primećivao kad bi se ućutali i kad bi mi ponavljali već postavljena pitanja. Donja Visenta me je naterala da prekinem to tako neučtivo zurenje. Dodirnula mi je rame i rekla mi je da je već sedam, morali su da me podsete da su rano legali, pošto bi prethodno očitali molitvu. Smesta pođoh, pošto sam se izvinio zbog zloupotrebe njihovog gostoprimstva, ali je sa njima vreme prosto letelo, da čovek ne primeti. Merseditas je zadržala moju šaku na rastanku uveravajući me da za nju značim mnogo više nego što mogu da naslutim.

Iz nedelje u nedelju sam sanjao Ondinu. Sećam se njenih učestalih ulazaka u moju sobu. Visoka i vitka, s kosom do pojasa, naga ili u providnom ogrtaču, otvarala bi vrata i bacala se u moju postelju.

Ona me je uvek svlačila i potom bi se poigravala sa mojim udom dok me ne bi izludela. Za doručkom, moj gospodski duh me je terao da se postidim sopstvenih snova, ali sam počeo da sanjam i na javi, svestan svojih postupaka. Orgije postadoše obilne i ugodne. Jahala me je, lizala me i svojim raširenim nogama puštala me da toliko puta dospem do krajnjih dubina.

Poslao sam cveće majci, čokoladu Merseditas, jednu istorijsku knjigu Don Hasintu. Nisam primio čak ni potvrdu o uručenju, a kamoli hvala. Telefonirao sam i pitao za Ondinu. Glas donje Visente je hteo da sazna ko to zove, rođak Manuel, i tada spustih slušalicu.

Pitao sam prijatelje i susede za Ondinu Brenes i niko nije znao za nju. Pričali su mi o Don Hasintu, o donji Visenti i o dobrostivoj i previše čednoj Merseditas, koju su uzaludno pokušavali da udaju još od njene petnaeste, ali ostade jadnica, ostade im, previše ispošćena i ljupka, ma nijedan jedini put nije posrnula.

Pitao sam u bakalnici šta su kupovali, u apoteci, u ribarnici... i ništa. Neko me je obavestio da su u velikim dugovima i da se jedva izdržavaju.

Počeh da čitam novine, do poslednjeg reda. Tako lepa, Ondina nije mogla proći nezapaženo. Slušao sam radio, gledao televiziju, otišao u opštinu: Ondina Brenes Sedenjo. Uz malu napojnicu pojavila se: rođena 18. juna 1935. Proučio sam njen horoskop. Komplikovan karakter, dvostruka ličnost.

Zazvonih na kapiju. Otvorio je Don Hasinto. Priznadoh mu ono što se moglo priznati: zaljubljen u Ondinu, žudim da je upoznam i da dobijem priliku da se prema njoj ophodim s poštenim namerama, da je oženim ako bude potrebno i ako me ona prihvati. Saslušao me je sa osmehom i odgovorio mi da na sve zaboravim, da je to nemoguće. Ondina me ne bi prihvatila, odbila je već mnoge, i bolje od mene. Na pitanje zašto, zašto, nimalo nasilno, nežno je zatvorio kapiju i iščezao između borova.

Napisah joj jedno strasno, preporučeno pismo na koje ne dobih odgovor. U pošti mi rekoše da ga je preuzela Merseditas.

Nisam bio svestan koliko se čitava porodica sa uživanjem sprdala, ali mi je Ondina sve ispričala kad je jedne noći ušla u moju sobu bez želje da na moje telo prenese svoje drhtaje i uzdahe.

Sledećeg jutra sam saznao za tragediju: Brenes, stari par Brenes pregažen je kolima koja je vozio jedan pijanac, kada su u 6 i 30, ujutru izlazili sa mise. Na mestu mrtvi, praktično smrskani. Merseditas je potpuno poludela. I u čitavoj toj dirljivoj priči ja sam samo video otvorena vrata ka Ondini.

Smesta sam se pojavio u kući, onako kako sam se zatekao, u pantalonama i običnoj košulji.

Rođaci su već bili prispeli, kao i prijatelji i kolege sa posla.

Upitah za Ondinu i niko je nije poznavao, samo mi rekoše da se Merseditas, potpuno histerična, zaključala u svoju sobu.

Smešten u jednom uglu, spazih kako neka odlučna tetka, vična tragedijama, organizuje opelo. U salonu je postavila dva tela u zatvorenim kovčezima, rasporedila sveće i cveće, namestila vence, podelila kafu i empanade. Nije propuštala uljeze, obeshrabrivala je one željne predstava i već posle četiri ostavila je samo najbliže, spremne za bdenje. Mene je prihvatila jer sam u odgovor na pitanje ko sam, smrtno ozbiljno rekao, zvanični Merseditasin udvarač, gospodin Vega.

Srećom ne ostaje sama, dobrodošli Gospodine, bićemo rođaci.

Tada se umešah među one koji su se molili da bih video Ondinu izbliza.

Ona me je čekala. Učinilo mi se da je promenila haljinu pošto se nisam sećao tog žustrog vela koje je njihao vetar. Ugledah je spreda, sa žudnjom da upamtim svaku pojedinost. Njene šake, vrat, treperenje usana, predeo očiju i taj oštar, direktan pogled.

Tetka me prekide i reče mi: idite do Merseditas, vi ste taj koji joj je potreban. I gotovo me odgura do jednih vrata u hodniku s mnogo drugih identičnih vrata. Hvala gospođo i ostavi me samog u odajama. Začuh jecaje i povike. Možda je tu bila i Ondina, ali nisam se usudio da kročim unutra.

Otvorih druga vrata. U malenoj trpezariji, tu, nasred stola, gotovo dotičući pod, patuljasta žena otvorenih usta, gotovo iskolačenih očiju, puštala je da je neki šugavi mačor groteskno liže između nogu. Od tog prizora me spopade užas, mada me je istovremeno privukao. Nekoliko dugih sekundi sam gledao kako se kapi znoja slivaju niz uživanju prepušteno lice te skoro žene, lice odraslo a telo dečje, a nezajažljivi mačor je sisao, sisao, lizao, uvlačio, preo. Nisu čak ni primetili moje prisustvo ili ih možda ono nije uznemirilo.

Vratih se na svoje mesto u salonu, ispred Ondinine slike. Prizor te male trpezarije mi se gotovo izbrisao, jer me je silina Ondininih čula ispunila neobičnom milinom. Počela je da se poigrava mojim ušima, zvučala kao školjka, stavljala svoj jezik u otvor mog levog uha i kao more me iscrpla čas jačim, čas slabijim dražima. Onda me je ljubila u oči, veoma nežno, a pototm silovito i kad je pokušala da ih usisa morao sam da se oslobodim njenih usana koje su mi zadavale bol, bol pravog slepila. Neko reče da mi je potrebno sredstvo za smirenje, a tetka odgovori da su mi ono bili takoreći roditelji dok mi je dodavala pilule od kojih sam sigurno zaspao u lošem položaju na jednoj neudobnoj stolici s još neudobnijim prevelikim jastucima.

Kad sam se probudio, već usred noći, sve je već bilo spremno za molitvu. Otac Hovel u prvom planu, s brojanicama u ruci, sa kandilom između dva kovčega. Nestrpljivo je iščekivao glavne učesnike koji u ovom slučaju nisu bili počivši već najbliži rođaci. Tada se pojavila Merseditas, bleda i klonula, odevena u potpunu crninu sa svojim bujnim, visokim grudima, dobro poduprtim, vodeći za ruku patuljka, takođe u crnini, sem jedne bele heklane kragnice, najlepšu majušnu ženu koju sam ikad video u svom životu, s očima Ondine. Počela je molitva. Ja nisam mogao da je sledim jer su struk, kukovi, leđa bili Ondinini, od moje Ondine.

Posle ponoći u salonu je ostalo samo nas šestoro: žena patuljak, Merseditas, tetka, teča, njihov sin i ja. Merseditas je jecala tako duboko i ritmično da su njene nesvestice poprimile brzinu plime. Tetka je donela dve pilule i Merseditas je ubrzo snevala strasti iz detinjstva, a povremeno i hrkala. Na svojoj šamlici, žena patuljak je mirno bez jecaja, plakala. Došla je do mene i zamolila me da je posadim u krilo. Gotovo svi potvrdno klimnuše glavom. Pade mi na pamet da joj pevušim neku uspavanku, kao bebi. Spavaj, spavaj, mala moja. Onda se sklupčala na mom udu. To mi je stvarno bilo nezgodno, ali okolnosti su bile takve kakve su. Ljuljao sam je kako sam mogao, a ona, aktivna i velikodušna otvori mi šlic i poče da njiše ono što je bilo unutra. Pošto sam izdržao ono što se izdržati moglo, uzeh je u naručje i odnesoh u malu trpezariju. Nežna, slatka, jedva curica. A onda mi ona reče: pusti da ti Ondina pokaže sve što je u svojoj samoći naučila. Otvorila mi je košulju i počela svojim opsenarskim, taštim poljupcima da čupa moje muževne malje. Posegnuh između njenih nogu i otvorih je kao krišku pomorandže.

Mačor skoči u tom času i izgreba moj ud sa kojeg potekoše krv i strah. Ondina me je čekala, a ja nisam mogao da uzvratim, sve dok ne pronađoh ključ za zajednički život.

Išao sam u pogrebnoj povorci, umoran i neispavan, mislio sam na Ondinu, na mačora i na Merseditas. Mislio sam pri svakom koraku. I doneo sam odluku, jasno i duboko.

Svadba je zakazana za mesec dana od opela. Prisustvovala joj je Ondina, mačor je ostao u kući.

Prevod: Branko Anđić
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR-ID 141175564
BKG 3 / 2008. Sveska 16.

Nazad