ДАНИЛО ЛУЧИЋ

Рођен сам 1984. године у Београду, где сам завршио основну школи и Једанаесту београдску гимназију. Године 2003. уписао сам Филолошки факултет у Београду, смер за српску књижевност и језик. Пишем песме, приче, есеје, путописе, а објављивао сам у штампаним и он-лaјн часописима за књижевности и културу: Трећи Трг, Браничево, Кишобран, БКГ, итд.
 

 

ПЕСНИКОВА СМРТ У ЧЕТИРИ ЕЛЕМЕНТА

Вратите ми мој занос,
мој патос, еуфорију!
Од блата имам песму,
да јој удахнем живот кроз нос
и запалим светло иза очију.

Дајте ми музе и сирене,
дајте бубањ и жицу!
Од осеке имам песму,
да ми нестане, к’о да је од пене,
или одлута пратећи птицу.

Нађите ми темељ моћни,
нађите стубове да држе стих!
Од ветра имам песму,
да ми лебди и заводи очи
а онда побегне од њих.

Откриjте ми опет љубав,
да не киснем, тражећи дом.
Од пламена имам песму,
да ме греје и да ме чува
и да изгорим заједно са њом.

 

ДАН НА МОРУ

Хиљаду сунаца цакли се са воде,
над којом галеб криче крике слободе.

И спокојни зраци црвене планину.
Горди четинари парају висину.

Мали нежни вал лупка о бок чамца.
Прекида га звиждук замахнутог мамца.

Рибе – становници плавичастог раја
секу бистру воду оштрицом пераја.

Па нестају, беже, у бескрајне дубине,
у плаве слободе њихове судбине.

Благи призор риболовца: насукане барке леже,
уз песму се игра, пије и вади се улов из мреже.
 

МОРСКИ ДАН

Сув птичји писак за морнаре ме веже,
јер се сетим песме, албатроса, мреже...

Крвари на сунцу, у буктињи, гора.
Тај се огањ слива површином мора.

Тишина, језива, нема, шуња се трулим трупом.
Талас је, к’о мртвачки гонг, прекида, дуж чамца, лупом.

Испод крљушти нема откуцаја срца.
Дал’ безумна риба сва у страху грца?

Стружемо им непца удицом и струном,
ил’ ломимо ребра рђавим харпуном.

Пун жуљева, без улова, у мртвилу идем кући.
Опет ћу, камене главе, међу зидове своје ући.
 

ДУХ МРТВИХ БДИ

Чекали сте ме ви
у пољу, у рату, у књизи
да се родим из хлеба
са асфалта и са ливада зелених
чекали у сиротињи, у бризи
у страху са очима што остају без неба
да се не родим неписмен и тих

Загледани у крш и стене
у тајанствено море, златне равнице
земљани преци, оловни дедови
стакленообразни мужеви и жене
дочекивали госте и њихове птице
тад вам не открише пророчански редови
да сте оседели чекајући – мене

И родио вам се песмопојац
са огњем што живи сред грла
сав несит мада скроман и фин
а пут га не наведе на новац
већ се о перо саплео ваш син
живећи у вековима сте чекали
словотворца, да не бисте нестали

И ја видим моје трудне мајке...
и цедим чело у посуде жучи...
и плетем неке мртве бајке...
док ми тајне отварају кључеви...
 

ЗЕЛЕНИ ЈОВАН

Тужан је Зелени Јован,
грбав и ћопав,
кљакави богаљ.
Мајку су му назвали курвом.

А кад се молио Богу
и тресао се, држећи распело,
та женска, блага рука
што милује грбу нежно,
драга као сан
кад нестане сав,
за њега је била све лепо и свето.

Лежи на земљи Зелени Јован
и гледа звезде на небу.
Те искре што гребу таму
подсећају на голицаве
жмарце, што их у уху
стварао мајчин глас.
Мада не разуме
небеска тела,
ипак уме, та проста глава,
да се диви Сунцу и Месецу.

Плаче и јечи Зелени Јован,
боли га тело, нек’ боли,
али како му крвари срце...
Непозната, три, пијана,
некажњена мушкарца у ноћи,
штаповима и песницам
су му исправљал a леђа
и рекл a оно за мајку.

Дува ветар по трави,
црвеној, где је пљунуо зубе.
Хладан ваздух на ранама,
фијук из крошњи и влати,
чине да буде боље,
јер к’о да мајка прича и мази.
Па се насмеја Зелени Јован,
грбав и ћопав,
кљакави богаљ.

“Опрости, мајко...”

Само се још,
кад је утихнуо дах,
у оној гробној тмини,
брдо са црквом и месец над њом
учинише као груди њене.
 

ЗЛАТОКОСА

Месец побеже пред кукуриком,
као прапорци, лавежи ми закачише пету.
Узнемирио сам косом мирис магнолија
док сумњиво и лако корачам кроз башту.
Али не диже се ноћ
и зрикавци моје кораке скривају свирком.
Сенке су мој плашт.

Златокоса, Златокоса,
пусти низ прозор своју златну косу...

Не устручавам се пред пролећем
да газим опале трешње.
Та крв и ја, бестелесно, плутамо ка теби.
Запалио сам вечерас све, чујеш ли?
Заклетве и помиловања, клетве и надања...
Усахле су речи на језику
пред заветом мајчиног млека.
Нека ти је просто – заплакаше старци,
па ми зашкрипи праг последњи пут.
К ’о крвник се искра дох.

Златокоса, Златокоса,
пусти низ прозор своју златну косу...

Чекаш, мирна, на масној месечини
и њушиш ваздух, к’о у лову.
Кад зањише лист, ил’ препукне травка
трне ти лице, модро, испод мрака.
Али не стружи, животе, ноктима у дрво.
Не гравирај епитафе грозне.
Твоји би ме, знам, раставили с главом
само да их нико не окриви за то.
Али види како јашем, сав слутан и црн
за златом у тој твојој коси.

Златокоса, Златокоса,
пусти низ прозор своју златну косу...

Спустићемо се до месечеве реке
где бег чекају уходе и дуси,
држаћу те уснулу, са прстима у блату
којим би приобаље да нас осујети.
Али не бој се ништа, мирно спавај.
Слобода ће нам стиснути руку
на другој обали, ја знам то
јер овај скелеџија је мој брат.

Златокоса, Златокоса,
пусти низ прозор своју златну косу...

Куге ће нас појести, животе.
И гробљанска нас звона позвати,
ако ово мало нашег срца
као прах праху вратимо.
Да не оћуте обећања са балкона
која си просула везујући косу.
Твој сам лутак што чупа алеје,
што мисли да бетонским оградама
поразбија сиве зубе.
Веруј ми и не плачи, то није ветар.
То стабла уздишу за нама
вечерас, на годишњицу
коју је трњем оковала бајка.

Златокоса, Златокоса...
 

ЛЕТО I

Будим се
отеклих очију
са грчом
у рамену
Трезвењачка инсомнија

Удахнем, дубоко,
у пете
пустим крик да одере
грло

Шта има ново
Окотила се кучка
под прозором
зева пет
чкиљавих уста
пет
масних од млека

Госпођа са петог преминула
а свеједно су
пустили сирену
да избегну гужву
– јутарњу

На доручку сам се
посекао
један парадајз
на колутове
синоћно двопек
овчијег сира
и барено јаје на четвртине
Данас ћу читати
Данила Хармса
Пропустићу пецање

Долази ми девојка
са којом гледам филмове
досадне
углавном француске
тада бих радије гурнуо
око
у овај вентилатор
Поклонићу јој једно чкиљаво куче

Утренирао сам се
да сатима
пажљиво
гледам
кап
зноја
на ивици наочара
док се премишља
да ли
да капне

Звони телефон
Неко пита
– Јел пијемо вечерас? –
Наравно,
без тога никад
не бих заспао

Пола два је и
већ се купам
у зноју
лежећи
и замишљајући себе
као главног
јунака
у америкен кадру
како се питам
када ће
пасти
вече
 

ЛЕТО II

Моје око уморно дрема на окну
Свуда је сив градски кров
Паклено лето провирује ми у собу
као да ће олов из ваздуха
скрцкати болна, моја танка ребра

По папиру ми капље зној
такав је! од њега смрди кожа
ал’ не као спаљена, сасушена трава
већ, док ричу сирене и отапа се асфалт,
заударам на грешну животињу

Не повредих те из наравоученија
урадио сам то само да ти видим крв
да се напојим и наждерем твог бола
у ствари сам, варвар, пождрао себе
да сад, ево, цурим кроз своје поре

Грчевито се одавде смејем на твоје куле
и на црвено око што гледа са њих
Ти сироти, убоги и балави дечаче
тако си неопрезан са њеним срцем и међуножјем
да би требало да те буде срам.
 

СВАДБАРСКА МИСА

Отвори прозор, нека магла
пузи твојом собом
Овај ваздух, болестан и сив
нека падне
на твоје мртве капке

Мрзиш их, моје наказе
или ћеш их мрзети
кад буде време за то
А то су моје капи
моје слике
опале у зрењу

јер ја сам свака нагојена реч
ја сам сваки покушај да гори
ја сам зависник на ивици ножа
ја сам један од људи, Божије копиле
ја нисам ништа што јесте
и никад нећу бити крв
још горе
ја сам глумчева сенка

Дошло је Прашњаво, лоповски ,
сакато и губаво
и оставило његове ципеле
та два, лепа, моја гроба
Гледају ме м ртворођени из њих
У даљини, ти се смејеш под велом
Око тебе лица, певају у колу
сва отекла и модра
А ја?
сањам да ми испадају зуби
 

ХЕРМАНУ ПОСВЕТА ОД ПРАХ РЕЧИ

I

Погледај их!

Високо стрељај оком
Обзорјем хрле грифони
облаке преоравајући кљуновима
По крилима широко им цвета
љубимица лепота

И тај врисак
то Она пева
над Малобројнима који су видели крај
и који на путу препознају искре
што спавају у камену

Ходи самном
иако ове стазе већ знаш

II

На првом рођењу си рођен
мртав
јер море те је родило пре живота
Зелена сенка и жив електрицитет
Лака коса проткана сребром
назваше те Они Геа

Након другог рођења
прођоше године
тада био си похрањен у Лотосов цвет
Старац
Ћелаво теме
наранџасто ткиво да штити од мраза
Усвојио си смешак
Великог Учитеља
сазнањем
да туга и срећа
под једнако су петопарац

А гле! Сада јашеш
док тешки оклопи шкрипе кроз јауке
по Земљи је овој само прах и дим
А ми војници
смо животом у Краљу
Јаши! Јаши! Јаши !
Пусти огањ међу ребрима да проговори мачем
Салах-ал-дин мора умрети
Наздравићемо
његовом лобањом
Зато си и био рођен
срећни трећи пут

Са четвртим те рођењем
однесоше
везирске уходе, нечисти шпијуни
Дечака ошинуше преко груди
Тетовираше му
црну бразду
и дадоше у Алахове коњанике
Селам алејкум, мој црни брате
Алејкум селам
Али сети се
ти знаш
да човек је више од свог одраза у огледалу

У петом животу –
Тада је заправо то било
С ећаш се?
Тада си је срео
у једном ружном бечком парку
Била јој је већ опала коса
и носила је дугу браду
Мирисао је сам почетак двадесетог века
Требао си јој, рекла је
За уснулу Данају
са својом црвеном коврџавом косом
да заспиш пред
платном
и подариш јој своја бедра

Шести пут си рођен
толико мртав
толико пута убијен
Спас, Слобода, Правда, Једнакост...
Шта значи све то
све те речи
овде на небу, у овом бомбардеру
док седиш поред махуне
од хиљаду тона челика
у ко joj је хиљаду милиона ђавола
дресираних да се поцепају
и сатру
А под собом видиш реку
Јапанци пецају
и њима је над животом ВЕЛИКИ РАТ
и ти си над њима
над црвеним дугметом,
црн и нем
оператер смрти

пропелери зује
посада у тишини
промичу облаци
стиже наређење
нестаје у пламену
град
а ти се молиш
и надаш
да је смрт заиста ”елементарн a мајка будућности”

Седмо рођење ...
Уједињен свет пред песником
Кад будеш описао свих шест
да ли ће престати
живот?
 

П ИЈАНИ NOTTURNO

Ноћ вари
прежива као велика црна животиња
прди и подригује од блиставих
сечива у ткиву
и крцка кости
ноћних самоубица

Ноћ нема Кербера и Харона
она гаји џепарошке мошти
и не дозвољава униформама са улица

“Дођите, добродошли сви
плачна , моја жељна децо”

Ноћ смрди као курва
ал’ не продаје већ једе месо
и моли се, у убошким скутима
богињи својој – Кататонији

у челичним коритима
коте се министри и пацови
помазани и силовани
првим водама организма канализације

али Ноћ је мој спас
моје трбухозборење
и нагост мог дечаштва
мој пијани клер
мртав пред својим исповраћаним олтарима
остругани ђонови улицама
и тмине путници што ме
поздрављају мимоход o м у магновењу
песме завичаја којег немам
ознојен недозреле бутине
и једна слобода којој волим да певам
то је моја Ноћ
 

БУКЕТ ЗА ЈЕЛЕНУ

Пред пустом
мусавом уличном тезгом
закићеном листовима који дочекаше јесен
Стојим
посматрајући те јадне, лоповске
ситнице :

стари сапун, украден руж, размрљано руменило
бисерна огрлица истрошеног сјаја
и видех међу трицима
загубљени букет :
изгужване латице, погрбљене стабљике
и мирис што на смрт мирише
Док сам чекао Јелену

У посластичарници ”Бомбај”
зуји лимунада међу празним столицама
само Циганка лењо довршава туфахију
затим пропне усну и цокће шупаљ зуб
пали дуван орошен знојем радника

Моја је појава диже с места,
од масног, лепљивог стола
изгони је на хладно, јесење сунце

– Добар дан, изволите! –

Дајте ми онај убоги цвет,
и сву његову полумртву браћу
цело коло пресахлих живота

Дајте их што су напола свели
напола црни
Само дајте ...

– Пошто букет? –

С гроба је украден
Знам, такав ми и треба
пружим стотку и не сачекам кусур
знам да данас вреди много више

Циганка се врати за свој сто
ципеле ми се откотрљају низ булевар

Ево је
Јелена
у измаглици неког старог мириса
смакнута је шминка ружи
ниска зуба под осмехом једва тиња

Заденем јој букет за дланове
нисам сломљен и говорим хладно
само да ме обрве не издају од сажаљења
Кажем јој
– Не мрзим ни тебе, ни њега. –

Нестаје ми се из ових видокруга
да је не гледам кад их покапа својим грозним сузама
док скрнави те лешеве
док меље речи у ветар
док се хијена цери тишином

Ено,
већ ме нема
 

НА ПОГРЕБУ

Упокојило се лето
измучено и сапето ланцима за асфалт
коме небо дође импресија

Од сумануте посмртне игре комараца
и претње лишћа да ће пасти,
затим мисе обојене ветром
који звиждуће музику за плес
човеку се неда живети

Тужно је осетити јесен
пре но што седне ђацима на кичму
Видети устручавање горде господе
како престаје
али само до првих, витаминских киша

Пих, све је то к’о згажена мачка
кад град мења кожурину са грбаче
 

ЖИВ ЧОВЕК

Порођај беше ми труд пропали
С рамена амови орали су живот
Јео сам из масне земље
Знак кише и Сунца носио на лицу
Вештице ми појале песме
дизале сукње на речи богоугодне
Женидбом сам прстенов’о невољу
пустио је да ми сабија стубове
Али лице држао сам гордо
Очи да ми се никад не ужегу
Јагодице као два Сиона
Усне сам ружичастио ледом

И што ме онда питају како
заволех вукове боље него псе
кад ми је свет био леден стан
из кога се сада коло животиња
што мисле и једу
са узглавља, ево, окомило на главу

Смрт га нашла мртвога
и бацила на зуб зверима.
Крцкају му кости у загрљају.
Смеју му се шешир и кошуља.

 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR-ID 141175564
BKG 3 / 2008. Sveska 16.

Nazad