SILVIJA PLAT

Silvija Plat (1932.-1963.) američka pesnikinja, romanopisac i pisac kratkih priča, rođena je 27. oktobra u Bostonu. Odrastala je Vintropu (Winthrop), u zalivu Masačusetsa. Njen otac, Oto Plat, profesor biologije na univerzitetu Bostona, umro je kad joj je bilo svega osam godina. Majka, kako bi izdržavala porodicu, radila je kao sekretarica, takođe na univerzitetu Bostona.

Po završetku srednje škole, Plat je, kao dobitnica školarine, otišla na Smit koledž u Northemptonu u državi Masačusets. Na studijama, pokušala je da izvrši samobistvo posle čega je bila upućena u psihijatrijsku bolnicu na lečenje gde je bila podvrgnuta šok terapiji. Nakon toga se vraća na koledž na kojem je 1955.g. diplomirala sa pohvalama. Potom dobija školarinu za Kembridž u Engleskoj gde upoznaje Ted Hjuza (Ted Hughes), takođe pesnika, za koga se naredne godine udaje. Zajedno dolaze u Ameriku 1957., gde je ona neko vreme predavala na Smit koledžu, a zatim dala otkaz kako bi mogla da piše. 1959.g. se vraćaju u Engelsku gde im se 1960.g. rodilo prvo dete. Drugo dete im je rođeno 1962. U tom periodu, Plat se razilazi sa Tedom i sa decom odlazi da živi u London, dok on ostaje u Devonu. 11. februara 1963. izvršila je samoubistvo.

O Silviji Plat je mnogo pisano, uglavnom nakon njene smrti. Čak joj je posthumno dodeljena Pulicerova nagrada. Njen život, a naročito način na koji je on okončan, sigurno da je uticao na pojavu tolikog broja radova o njoj. Naravno da autori svih tih radova ne daju istu sliku kako o njoj samoj, tako i o njenom stvaralaštvu. Ali, interesantno je da se gotovo svi više bave njenom ličnošću nego njenim delom. Neki su joj izgradili hram, smatrajući je žrtvom seksističkog društva, a njeno samoubistvo, kao i ranije pokušaje samoubistva, odgovorom na represiju prema ženama. Drugi je optužuju da je bila samoživa, nesposobna da čak i na trenutak odvrati pažnju od sebe, da je bila mazohista fascinirana bolom.

Da li je moguće odvojiti ličnost pesnika, pisca, umetnika uopšte, od njegovog/njenog dela? Zar moramo da znamo sve pojedinosti, čak i one najintimnije, o nečijem životu da bi nam njegove reči dobile smisao i draž? Mislim da ne moramo. Silvija Plat je bila prvenstveno pesnikinja, njene reči su snažne, i ono što ona sopštava nam je poznato, te stoga intimno, svako od nas je ponekad osećao isti bes i očaj, pa čak i agresiju, sve ono o čemu je ona iskreno, bez rezerve, pisala. Mislim da bismo trebali da se zadovoljimo time, a ne da kao krtice kopamo po njenom životu kako bismo je razumeli i voleli njene pesme, ili da joj podižemo hram ili da je osuđujemo. Mislim da je dovoljno da samo čitamo njenu poeziju.

Danijela Jovanović

 

 

Groznica 41º

Čisto? Šta to znači?
Jezici pakla
Mlitavi su, mlitavi kao trojstvo

Jezika mlitavog, debelog Kerbera
Koji ispred kapije šišti. Nesposoban
Da lizanjem očisti

Bolnu žilu, greh, greh,
Kresivo jeca.
Neizbrisiv miris.

Ugašene sveće!
Ljubav, ljubav, niski dim se valja
Oko mene, kao Isidorine marame, strah me je

Jedna marama će se uhvatiti i u točku zaglaviti
Takav žut i sumoran dim
Element je sam po sebi. Neće se podići

Već će se svud po zemlji vući
Gušeći stare i bolešljive
Slabe

Bebu u staklenoj bašti u kolevci,
Mrtvački belu orhideju
Koja visi iz svoje viseće bašte u vazduhu.

Đavolski leopard!
Radijacija, izbelela ga je
I ubila za čas.

Mažući tela preljubnika
Kao Hirošimu pepeo i izjedajući.
Greh. Greh.

Dragi, cele noći
Treperila sam, gasih se, palih, gasih, palih.
Čaršav postaje težak kao poljubac bludnika.

Tri dana, tri noći
Limunova voda, pileća
Voda, gadi mi se voda.

Suviše sam čista za tebe i za bilo kog drugog
Tvoje telo ranjava me
Kao što svet ranjava Boga. Svetiljka sam-

Moja glava je mesec
Od japanske hartije, moja od zlata iskovana koža
Beskrajno je fina i beskrajno skupa.

Zar te ne iznenađuje moja vrelina? I moja svetlost!
Sasvim sama, kamelija sam ogromna.
Sijajući se i bleskajući, sjaj za sjajem

Mislim da idem ka gore,
Mislim da se mogu podići -
Đinđuve od vrelog metala lete, i ja volim, ja

Ja sam čist acetilen
Devica.
O meni se brinu ruže

Poljupci, anđeli,
I sve ove ružičaste stvari šta god one bile!
Ni ti, ni on,

Niti on, niti on
(moje ja, podsuknje stare kurve, nestaju) -
Ka Raju.

 

 

Plamena vizija "Groznice 41º" od Silvije Plat

Kary Wayson

 

Silvija Plat započinje svoju pesmu «Groznica 41 º» pitanjem koje se sastoji od jedne reči: «Čisto?» kao da se našla u sred razgovora kojem nije prisustvovala. Ona nestrpljivo pita: «Šta to znači?» i onda zaranja duboko stvarajući atmosferu vreline groznice:

Jezici pakla
Mlitavi su, mlitavi kao trojstvo
Jezika mlitavog, debelog Kerbera

Koji ispred kapije šišti. Nesposoban
Da lizanjem očisti
Bolnu žilu, greh, greh,

Kresivo jeca.
Neizbrisiv miris.
Ugašene sveće!

Sa nekoliko smelih zahvata, Plat koristi magičan efekat ponavljanja da sruši naše predstave o čistoći. Kada piše «jezici pakla», mi mislimo na plamen i pročišćavanje pomoću vatre. Umesto toga, Plat nam daje sliku psećih bala «mlitavi su, mlitavi kao trojstvo jezika mlitavog, debelog Kerbera». Kroz njenu verziju mita o Kerberu, umesto užasavajućeg troglavog čuvara pakla, mi vidimo jadnog, starog psa koji je «šištav i trom, nesposoban da lizanjem očisti bolu žilu».

Kada Plat ponavlja «greh, greh» to njeno ponavljanje priziva različite vrste grehova, umnožavajući tako sam greh. Ponavljanje pojačava efekat onoga što dolazi posle. Nakon užasa kresiva koje jeca nastupa neka vrsta olakšanja. Ukoliko Plat stvara osećaj groznice koja spaljuje duševnu nečistoću, onda ona isto tako stvara i osećaj duše načinjene samo od nečistoće tako da groznica preti da spali celu dušu.
Pesma se nastavlja:

Ljubav, ljubav, niski dim se valja
Oko mene, kao Isidorine marame, strah me je
Jedna marama će se uhvatiti i u točku zaglaviti

Takav žut i sumoran dim
Element je sam po sebi. Neće se podići
Već će se svud po zemlji vući

Kada Plat piše «ljubav, ljubav, niski dim se valja», primetite kako ljubav prerasta u nešto nisko, a dim u nešto što se valja – time ona dimu daje težinu. Umesto prozračnog dima ili dima kao nečeg što nema težinu, nečeg što lako nestaje, ovde je dim težak i smrtonosan, koji izlazi iz nje same. On se neće podići, nestati, već će postati pretnja celoj planeti.

Gušeći stare i bolešljive
Slabe
Bebu u staklenoj bašti u kolevci,

Mrtvački belu orhideju
Koja visi iz svoje viseće bašte u vazduhu.

Ova slika je iscepkana. Igrajući se rečima sa lakoćom, (staklena bašta za bebu i mrtvački belo za orhideju), Plat prikazuje znojavu, bez sna atmosferu, i odbojnost (zabranjenu) koju ova nova majka gaji prema svom detetu: Kako su bebe užasne! I lepe! Košmarna slika se menja: dim postaje marama koja će se uvezati u omču, dete postaje orhideja u bujnoj, nalik džungli bašti. Pesma je nalik groznici, košmarna, i potpuno nas uvlači u sebe - delimično slikom koju stvara, delimično zvukom.

Svojom grozničavom vizijom, Plat nas uvodi u apokaliptičnu pustoš, a onda nas, kao hipnotizer, vraća nazad ponavljajući reči koje su nas i dovele u stanje hipnoze. Kada ponovi «greh, greh» te reči počinju da zvuče kao udarci po prekrivenom dobošu, prigušeno. Kao da je tu kraj; posle potpune transfomacije svega oko nas usled groznice, vraćamo se (na sekund) u stvarni svet. Napravimo pauzu, predahnemo, i – počnemo ponovo:

Dragi, cele noći
Treperila sam, gasih se, palih, gasih, palih.

U ovom treperenju, mi vidimo slabe snopove svetla i čujemo tiho električno zujanje. Zatim, udahnemo ponovo malo običnog vazduha pre nego što nas sledeći stih uvuče u san-delirijum u kojem tkanina postaje nešto živo, i u kojem: «čaršav postaje težak kao poljubac bludnika.» Ton Platove ovde je nervozan, razdražljiv, kao da joj je već muka od toga što je bolesna:

Tri dana, tri noći
Limunova voda, pileća
Voda, gadi mi se voda.

Plat je sada glasna, i jaka, delirijum je ne zbunjuje. «Suviše sam čista za tebe i za bilo kog drugog», ona kaže vraćajući se na pitanje s početka pesme. Ona je sada gospodarica svoje groznice, potpuno je samostalna i sposobna da se regeneriše: ona je izvor svetlosti («ja sam svetiljka») i planeta («moja glava je mesec od japanske hartije»). Pesma ovde dostiže vrhunac zajhvaljujući ponavljanju toga šta je ona. Ovo gomilanje «ja sam» Plat nastavlja sa dečjom zadivljenošću usled sopstvenog podviga, objavljujući: «sasvim sama, kamelija sam ogromna.»

Bez ičije pomoći, pretvorila je sebe u cvet – cvet sa licem koje isijava: «Sijajući se i bleskajući, sjaj za sjajem». Ovde se Platova uzdiže mimo svog ogromnog, osvetljenog lika, usled čega mi imamo osećaj pravog, klimavog uzletanja:

Mislim da idem ka gore,
Mislim da se mogu podići -
Đinđuve od vrelog metala lete,

I ja volim, ja
Čvrsto postaje tečno, a tečno gas. «Ja volim, ja» (ja volim sebe!!!)
Ja sam čist acetilen

Devica.

Do kraja pesme, Plat je samostvorena devica – načinjena od acetilena, ni manje, ni više – od bezbojnog, zapaljivog gasa koji može (za razliku od mlitavog Kerbera) da progrize metal. O njoj se staraju (kao da je kraljica ili invalid), ali ne medicinske sestre ili sluge ili podanici, već ruže, anđeli, poljupci, «i sve ove ružičaste stvari šta god one bile». Fleke od groznice? Cveće? Anđeli? Nije bitno.

Ovde, u poslednjih pet stihova pesme, laser groznice biva raspršen. Oštrica noža ne postaje tupa, već počinje da nestaje. Te ružičaste stvari mogu značiti bilo šta sem sledećeg: «Ni ti, ni on, niti on, niti on» - reči su koje odzvanjaju i ponovo uspostavljaju vezu sa početkom pesme, praveći most između reči «on» i «greh».

Jednu po jednu, ona broji svoja odbačena «ja, podsuknje stare kurve». Ona se sada cela uspinje ka nebu – oslobođena gravitacije i identiteta, vatra njene kretivnosti spaljuje poslednju sponu koju je imala sa zemljom.

Poslednja reč pesme – «Raj» sa velikim slovom r, ima isto toliko apstraktno značenje kao i prva reč «čisto». Platova povezuje te dve reči kao tačke vukući izlomljene linije od jedne do druge. Ali da li «čistoća» vodi do «raja»? Čini se da pesma to nagoveštava, ali ne mogu da ne posumnjam da je Plat tu ironična – čini mi se da je slika device koja se penje ka nebu bila suviše često rabljena da bi se na nju gledalo drugačije sem ironično.

Gotovo je nema, gotovo je ne čujemo, i na kraju poslednjeg stiha - i zvuk nestaje. Reč raj ona u početku oživljava, a zatim zaboravlja na nju i na odnos rime koju je ta reč imala sa ostalim rečima. Ovaj efekat je više nego jak – zvuči kao nestajanje. Plat ne završava pesmu razrešenjem, već nestajanjem – pesma nestaje, ona sama nestaje, greh, identitet, pitanje čistoće, sve nestaje. Iako se na početku pesme pitala šta čistoća znači, na kraju, ona je oslobođena od svih ograničenja koja bi mogao da donese konačan odgovor na to pitanje. Njena groznica je vatra koja hrani samu sebe – samodovoljna, zastrašujuća metafora njenog plodnog genija – jedna vrsta čistog raja.
 

 

Sa engleskog prevela i priredila Danijela Jovanović
Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR-ID 141175564
BKG 3 / 2008. Sveska 16.

Nazad