СНЕЖАНА МИЛОЈЕВИЋ

Рођена је 1969. године у Прокупљу, где и сада живи. Дуго је била новинар редакције за културу и имала прилику да интервјуише бројне писце. Сада је професор српског језика и књижевности. Пише и приче које је објавила у књижевним чаосписима: Књигомат, Књижевни лист, Летопис Матице српске, Поља, Путеви културе, Ток, Улазница, .Кораци...
Стална сарадница Балканског књижевног гласника.
Контакт са ауторком
 
Медитативна проза Иве Андрића II
ЗЕМЉА ТРАЖИ СВОЈЕ


“Жена стоји као капија, на излазу као и на улазу овог света.” (31, 39)

У Андрићевим причама и романима, жена, као носилац чулности и велико искушење, често се појављује уз представнике одређених религија - још један моменат, људски, где се носиоци различитих вера изједначаваују. Чувена Аника, као прототип фаталне жене, генерацијама бива узрок пропасти православних свештеника: прича почиње лудилом попа Вујадина, да би се борба са тим “злом” наставила и у време добрунског попа Мелентија. Оно што ужасава доброћудног фра-Марка је тренутак када он девојку, коју покушава да преобрати, почиње да доживљава као жену. Напаст за фра-Стјепана је опет жена. Wена опасност се граничи са “нечастивом силом”, са “ђавољим пословима” - фра-Марко је истерује из мусафирхана са узвиком: “Излази ђавоља кћери!”(6, 16); када фра Петар прича о свом првом доживљају оваплоћења ђавољег говори о жени (“У воденици”), а јунак приповетке “Жена од слонове кости” своје спиритуално искуство назива ђавољим послом.

Симбол рушилачког, упропашћујућег, она није само за појединца, већ и за читав колектив. Јавља се у облику несамерљивог искушења које има јачину колективног лудила, природне непогоде или неизлечиве болести, као што се то, рецимо, дешава са Вишеграђанима у приповеци “Ћоркан и Швабица” или, много драстичније, много конкретније у “Аникиним временима”. Насупрот тим женама - орканима, Андрић даје и борбу касабе против “зла”, и њихову жељу да се то покопа и заборави. Остаје легенда и стрепња, јер су такве жене и с њима повезане невоље природна неминовност. А мешати се у спор у који су жене уплетене, каже нам искусни Хедо, “значи метати прст између врата и довратника.” (7, 57)

Оно “с чега се мудрачеве очи муте и светачке усне блиједе” (11, 26) је опет жена, а кад би се свеле све мисли и тежње овога света на њихове основне смерове и стварне мотиве, половина тога би стала “у топле дупље вашег пазуха” - каже млади Андрић, који се у својој поетској прози често обраћа ''нежнијем'' полу и радо га се сећа, јер “женске беле руке, ритам хода и неразумљиви сјај очију вриште у његовој души, збуњују му мисли и не дају му уснути!” (11, 25) Поетска проза нам доноси и један суштински закључак: “И ко живи за лепоту духа, тај залуд покушава да мислима смири тијело; огњен вјетар долази на махове као куцање силног земљиног срца и полаже му руку на тјеме. Земља тражи своје” (11, 62). У Знаковима поред пута је, као велики борац са оним што земља тражи, написао да се земља женског тела и чулне љубави никад не заборавља, “остаје нешто чудно: непотпуно осећање и несавршен заборав” (151) - наизглед обично, али битно за човека који верује да је спас у забораву.

У Еx понту се срећемо са свесним поређењем жене и живота. Именица живот јавља се у женском роду и зове се “Непомућена радост живота”, то је страшна жена која ужива у туђим мукама -стотинама људи заказује састанак у исти час, а не појављује се.

Изразита чулност је одлика читаве лозе Бадемлића: спој између чулности и греха најизразитија је у приповеци “Чудо у Олову”, где дегенерисани изданак “лоше” лозе Бадемлића смешта у свето место, чудотворну цркву у Олову. Wену мајку ужасава оно што сви виде као божије провиђење - чудан осмех на лицу њене ћерке јој је рекао да је свети занос само пробуђена сексуалност, да у Христу види само мушкарца, што је све много ружније и грешније, јер се дешава у телу једног богаља.

Приповетка “Жеђ” нам нуди једну могућу причу на тему: плотска страст је губљење свести. Земаљска, природна потреба успављује оно, што би такође требало да буде природна људска особина - хуманост. Почетак приче чак даје лик жене, као једини трачак људске савести, али она тоне “у мора познате, а увек нове сласти”; заборавља на претходни дан, на то да је њен муж “крвник”, а сажаљење и саосећање “ишчезава као водени мехурићи над дављеником” (6, 184)

Ваљда због свега тога Андрић осећа потребу да, као песимиста који свуда види трачак наде, скоро натприродни догађај, с обзиром на људску природу, веже за таквог чулника какав је био Бајрон. Ова платонска комуникација са женом, вођена принципом безграничног поштовања према људској личности - највећој живој светињи, није одређена као преседан или као експеримент, већ као оаза. Све остало, што представља и његов претходни и потоњи живот, писац ове приче одређује као злу матицу, сударе и сусрете за којима, као сенка, увек иде гађење. На крају, и поред ове идеалистичке могућности, остаје порука приче “да крвнички закони живота протежу своју моћ и у царство маште и да од њих нема ни бежања ни спаса.” (7, 244)

За крај овог дела, могли бисмо да се вратимо на почетак, жена и њен значај је помисао човека који је живео као светац (“Смрт у Синановој текији”).

“Ако хоћеш да си без бриге,
ти их [кључеве] чувај за појасом
Ш...Ћ ако хоћеш своју пропаст
подај их жени.” (6, 114)

Ова пословица је мото приповетке која носи савет да не треба веровати женама. Челеби Хафиза уништава једино створење над којим се сажалио, најдраже од свих бића - лепа Сиријка. Ђорђе Ђорђевић је био обазрив па се није везивао за жене, али професору из провинције у великом граду се дешава да “види” тајне знаке које му даје позната оперска певачица - и с правом говори да су га жене упропастиле, а лепо се читавог живота чувао од њих. Јунак приповетке “Шетња”, после првог сусрета јури за младом девојком, не могавши после никад да себи објасни такав поступак...

Најсликовитији симбол неостварене комуникације са женама је велики јунак Алија Ђерзелез. Толико је лудости због њих направио, да би на крају пружио руке као у сну питавши се: “Шта жене траже” (8, 32) И сам Андрић нам у поетској прози признаје такав проблем када каже да жене у његов живот улазе “као пљусци ношени вихоровима”. (11, 26) Он зна да у њима лежи тајна неког лепшег неба, али и овде ставља себе на црно поље шаховске табле - тај сјај је намењен срећнијим људима него што су он и њему слични.

Добар број женских ликова у Андрићевом делу би се могао подвести под групу неукроћене жене. Оно што растаче газда Јеврема, као што црв растаче дрво, а то нису могле ни године, ни догађаји, ни људи, је циганчица Гага. Читав Аникин лик се заснива на ономе што је народ давно открио: да “ђавола” у жени треба убити радом или рађањем, уколико се жена отме и једном и другом, жену треба убити. Њени поступци су резултат беса који живи у свакој “доконој” жени. Са најмање разумевања и највише карикирања остварен је лик госпође Фон Митерер, жене травничког конзула, која је “као и све бесне и луде жене Ш...Ћ радила што је хтела не знајући шта хоће.” (2, 297). Она подсећа младог Дефосеа на савет који је добио у младости: “Чувај се луде жене”.

Проблемом неукроћених жена Андрић се бави и у Знаковима поред пута, али то сада много мање третира као друштвени проблем, а много више као проблем саме такве особе, која не може да нађе место у сплету дужности и обавеза што чине живот у једном таквом друштву. Упоређује је са отргнутим делом природе која својим животом, у кратком и ограниченом облику, понавља све вечите и велике процесе природе: “Док је дете, она је детињство и сва драж детињства; кад је љубав онда је сва само сила и лепота љубави; кад замрзи, онда је мржња и не зна за друге законе Ш...Ћ Док живи никад не налази своје место, бар не трајно ни потпуно.” (151)

Други запис нам говори да би идеална, савршена жена била њена супротност. Она се препознаје, већ на први поглед, по структури тела и по ходу, а нарочито по константном андрогинском осмеху. Код таквог типа жене Андрић слави њихову умност, практичност, одређен позив у животу, то што имају сасвим јасне појмове о свему, што њихова осећања могу да издрже сваку пробу, а њихова је љупкост никада не претвара у ватру нити се пак гаси: “То су жене крај којих је свима добро Ш...Ћ жене које мушкарци воле и траже, које нико не 'обожава', али нико и не проклиње; за живота сваком нешто значе, а потомство их благосиља.” (462)

Посебној галерији припадају ликови злостављених жена. Заједно са њима иду и запостављене жене. Таква је и ћутљива Јела која се није никад удавала. Она се први пут отвара на гробу Маре Милоснице, молећи Бога да “убрани и заклони све жене, несрећне и друге мученице” (7, 168) Јела је мирна, снажна, усамљена жена утешитељица. Слична њој је она у приповеци “Празнично јутро” - трпи и мучи се, а баш она има снаге и стрпљења да помогне младићу говорећи да бол пролази и да мора бити боље.

Много је шири круг злостављених жена, које су често мучене на веома специфичан и необичан начин. Типичан пример је Аница, која сакривена од људи, трпи лудачке говоре свога мужа - а колика је њена мука говори сам наслов приче. Малтретирана измишљеним причама и лажима, је и Маријана из приповетке “Разговор”, која после првог бунта самовољно пристаје да се мучење настави. Затим недужна Мара милосница ...

Интересантно је то да је евидентан недостатак снаге да се из тог пакла изађе. Сви сем Анице остају и трпе, као што се много тога трпи у животу - њихов живот је пуко преживљавање, без вере у неку срећнију алтернативу. Малим кућним тиранима, малим по пространству власти, али не и по јачини тираније, посвећује неке од својих медитативних фрагмената. Тиранија је њихова ћудљивост и самовоља, а равноправно са тим је и њихова непредвидљивост. “Најгори су и најтежи они тирани који су и сами, у себи, мучени и несрећни. Они мисле да би, мучећи друге могли олакшати своју муку, а то је кобна заблуда и јалов посао Ш...Ћ Али то они никада не могу увидети.” (57)

Андрић придаје велики значај фаталности жене, можда је боље рећи фаталним женама, те би се у вагању, према ономе што је написано, могло закључити да је патња предодређена за мушкарце, али он нам помаже, и у Знаковима јасно каже да у овом друштву патимо сви, и жене и мушкарци.1


*Објашњење: у оквиру текста срешћете се са бројевима (рецимо, после сваког цитата). Први број је број књиге, према броју којим је ублежена у списак литературе. Дргуги број је број стране на којој се налази цитирани или парафразирани текст.Уколико првог броја нема реч је о Андрићевој књизи Знакови поред пута, Сабрана дела Иве Андрића. Просвета (и др.), Београд (и др.), 1981.

Остале књиге коришћене у овом одломку:

2. Андрић Иво, Травничка хроника, Сабрана дела Иве Андрића, Просвета (и др.), Београд (и др.), 1981.

6. Андрић Иво, Жеђ, Сабрана дела Иве Андрића, Просвета (и др.), Београд (и др.), 1981.
7. Андрић Иво, Јелена жена које нема, Сабрана дела Иве Андрића, Просвета (и др.), Београд (и др.), 1981
8. Андрић Иво, Знакови, Сабрана дела Иве Андрића, Просвета (и др.), Београд (и др.), 1981
31. Глумац Слободан, Андрићев азбучник, Матица српска, Нови Сад, 1975.


1. Овај запис је доказ пишчевог нешовинистичког опредељења, а интересантан је и његов наставак: “ ... само су подељене улоге и то овако: кад ми патимо због жена то је готово редовно због тога што жене нису онакве какве би требале да су. Кад жене пате због нас, то је увек стога што смо овакви какви јесмо. Али што је главно, патимо сви и мучимо се често, дуго, свирепо и бесмислено.” (16)
 
 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR-ID 141175564
BKG 3 / 2008. Sveska 16.

Nazad