SONJA ATANASIJEVIĆ

Sonja Atanasijević (1962) objavila je romane: Oni su ostali (Narodna knjiga, 1995), Crveni krug (Rad, 1997, Narodna knjiga, 2006), Bekstvo iz akvarijuma (Narodna knjiga, 2003, 2005), Narandže za Božanu (2004, 2005) i zbirku priča Krilata tuga (Narodna knjiga, 2005).

Proza joj je prevodjena na bugarski, makedonski i rumunski jezik.
Živi u Beogradu. 

Sonja Atanasijević

 

 

MU, REČE GOSPODIN BUF

odlomak iz romana u nastajanju


Najviše od svega na svetu Buf je mrzeo Amerikance. I kako to već ume da zamesi ironija, ona sveopšta, vrebajuća, Božja - dogodilo se da je u njihovu firmu jednoga dana stigao Amerikanac, čovek koji je bio zainteresovan da otkupi firmu, ili bar postane delimični vlasnik. Obilazio je sve službe, jednu po jednu, te tako dođe i u njihovu kancelariju, šta više, poče da navraća jednom nedeljno. Seo bi odmah pored Bufa, na jedinu slobodnu stolicu na kojoj je inače sedela i redovna Bufova gošća, drugarica sa mostova, iz 99. godine. Njih dvoje zajedno, Buf i Marta, tako se zvala, branili su mostove od agresije. Marta je dolazila obično petkom, pri kraju radnog vremena. Beše to lepa, raskošna crnka koja je nosila vrlo velike tašne i ko-zna-šta u njima. Jedino što je vadila odatle bile su cigarete i upaljač, a vrlo često i plastična flaša piva od 2l i kesica puslica belih kao sneg. Bez obzira na to što puslice i pivo i ne idu najbolje, svi se s vremenom navikoše, te bi onako izgladneli i umorni, sa zadovoljstvom muljali po ustima preslatke puslice koje su se odmah podavale gorčini piva. Oh, to je pivo! kazale bi krckajući i topeći se...

Dovoljno o puslicama.

Marta bi širom otvorila vrata, i zastavši na ulazu, zapahnjujući jakim parfemom, zagalamila bi dubokim pušačkim glasom. Ponekad bi umesto dobardan izgovorila evo čoveka mog života! gledajući u Bufa, i uputila se pravo ka njegovom stolu. Mrkog lica, Buf bi, obično, stavio ruke preko obraza, kako bi sprečio da ga poljubi. Marta bi ga ipak glasno cmoknula, obično u čelo, ukoliko bi uspela, ali češće u teme. Šta je, pizda ti materina?! zagrmela bi, šta si se smrk'o? Sve je ličilo na predstavu, i svi prisutni, osim Bufa, slatko se smejahu. Sela bi na tu stolicu i zapalila cigaretu ne obazirući se na Bufovo gunđanje, jer je Buf bio izraziti nepušač, mada nekada strasni pušač, kako to i biva. Prepričavala je svoje događaje jadajući se zbog raznih nedaća koje su je snalazile, naročito sa muškarcima, ili gazdama i gazdaricama, jer beše ostala bez stana, posle razvoda braka. Pričajući, uzdisala bi duboko, huktala i hladila se novinama ili nekim papirom, prvim koji bi zgrabila sa Bufovog stola, makar to bio i nekakav važan dokument, ugovor, projekat, na čemu je Buf predano danima radiio. Uvek se žalila da joj je vruće, do kraja života biću u klimaksu! znala je da kaže. Marta ni zimi nije nosila čarape. Sela bi raširenih nogu, smeštajući između butina volan uvek-široke-suknje kojim je povremeno mahala levo-desno, kako bi se i njime rashladila, te bi iz čizama gvirkala gola, bela, mesnata kolena. Tako su se svi mogli uveriti da Marta zaista nema čarape. Na Lilino zaprepašćenje i nevericu, ama mora da bar imaš kratke čarape, kaza Lili jednom, napolju je minus deset! Marta se sagnu, i uz stenjanje, žaleći se na kičmu, skinu jednu čizmu i pokaza svima svoje golo, negovano stopalo crvenih noktiju, koje zalebde tik uz Bufov sto, koji je tada pogleda mrko i strogo. Marta ga sočno opsova, što je često činila, mada su njene psovke, kada je on bio u pitanju, ličile na izjave ljubavi.

Zbog toga što se Marta Bufu jadala uvek sa tog mesta - tu stolicu nazvaše ispovedaonica, tačnije, ispovedaonica-koja-se-otvarala- petkom.

E, baš tu znao je da sedne i Amerikanac. Pored njega stajala je prevodilica. Amerikanac je bio zainteresovan za sve oblasti poslovanja, te se zanimao i za detalje vezane za prodaju i reklamu. Kako su se u tim situacijma, svi oslanjali na Bufa, bez obzira na to što formalno nije bio šef, već je to bio čovek koji je sedeo dva sprata iznad njih i koji se u posao i nije mnogo mešao, tako je Buf bio prinuđen da komunicira sa Amerikancem. Inače, šef službe, tačnije, pomoćnik direktora zadužen za njihov sektor, posećivao ih je samo petkom, oko 16 časova, i takođe sedao na istu stolicu. Tada se rezimirala tekuća nedelja. Diskusija bi započinjala mirnim glasovima, ali bi se često ustalasala. Ni Beta, ni Gama, ni Zulu, ni sam pomoćnik direktora, nisu umeli staloženim glasom da razmenjuju oprečna mišljenja. Alfi je uvek ćutao, jer on se i nije bavio prodajom, tako da se od njega i nije očekivalo da učestvuje u polemici. Ali, ćutao je i Buf. I onda, uvek, kao po nekom unapred osmišljenom scenariju, kada je diskusija dostizala kulminaciju, preteći prelivanjem u svađu, Buf bi pročistio grlo i mirnim, dubokim glasom započeo svoju priču. Nastao bi tajac. Govorio je razgovetno, tečno, sporo, ne oponirući nikom direktno, baš kao da ima razumevanja za sve njih, i za njihovu nervozu, nestrpljenje, prepirku, u čemu on, naravno, neće učestvovati, jer mu to i ne priliči. Zato je Buf, tada, progovarao iz dubine, ali istovremeno i nekako odozgo. Buf je, dakle, sa nevidljivog trona svojim dubokim, smirenim i hladnim glasom, gasio požar. Zato i jeste nastao muk. Sve što bi Buf tada rekao, izgledalo bi razumno, pametno, logično, te bi se sve završilo blagim klimanjem glave od strane pomoćnika direktora, pa i nekih kolega, naročito Zulua i Bete. Tek pažljivim raslojavanjem Bufovih rečenica i reči, moglo se nazreti da je Buf zapravo govorio ono što je pomoćnik direktora želeo da čuje. Buf se, zapravo, kako bi Beta kazala, šlihtao. Što i nije bilo neobično. Ali za razliku od Zulua - kod koga se dijagnoza šlihtanje mogla uspostaviti i ako se ne prati šta govori, već se samo oslušne boja glasa, pa čak, ako se izgubi i ton, dovoljna bi bila slika njegovih pokreta, i izraz lica - kod Bufa se ista dijagnoza znatno teže postavljala. Zato što je Buf uvek zračio samopoštovanjem, ma šta god govorio ili radio, čime bi zagolicao onaj svevidući utisak bacivši ga u dilemu - da li je Buf tim dostojanstvenim, ozbiljnim izrazom lica želeo da prikrije svoje udvorištvo, ili je Buf toliko poštovao sebe da je sve što je radio i govorio, u njegovim vlastitim očima, izgledalo kao sasvim dostojanstven i moralan čin: gospodin u odelu, doduše malo izlizanom, sa kravatom, besprekorne frizure, unazad četvrt veka negde direktor, negde pomoćnik direktora, trenutno bez funkcije, ali ne i bez znanja, naprotiv, sa mnogo znanja i sa dugačkim nizom pročitanih knjiga iza sebe - da se prošeta po njima celu bi planetu obišao - ozbiljna, preozbiljna izraza lica, kao da je upravo primio neku tragičnu vest, dubokim, staloženim glasom nešto govori, tečno, učeno, sadržajno, razgovetno govori. Nešto. I zar može biti važno šta govori? Zar može biti važno šta tada govori gospodin Buf?

A Amerikanac, šta je bilo sa Amerikancem?

A, da, Amerikanac! Kada ih je prvi put posetio gospodin Smit, bez obzira na to što je svima bilo poznato koliku je mržnju Buf gajio prema tom strancu, niko se nije brinuo za njega i njegovo ponašanje. Znali su da će navući masku i obaviti posao. Kao i uvek. Tako i bi. Ali, s vremena na vreme, ipak bi iz Bufa izbila snažna netrpeljivost. Kada bi odgovorio na Amerikančevo pitanje, Buf ne bi sačekao da prevodilica na osnovu pauze u glasu sama zaključi da je vreme za prevod, već, izražavajući nestrpljenje da se to što pre završi, svaki put bi joj se obratio rečima prevedite mu! još i ispraćenim diskretnim, ali brzim i nervoznim pokretom šake ka Amerikancu. Da se Buf uzdržao, ili da je kazao samo prevedite, ili prevedite gospodinu, ili prevedite gospodinu Smitu, bilo šta od toga, netrpeljivost bi ostala prikrivena. Međutim, ovo mu, razgolićavalo je našega Bufa. U isto vreme, to mu beše izraz sve mržnje koju je Buf gajio prema njemu, prema Americi, prema celom Zapadu uopšte. Mu, reče Buf, jedno tvrdo, od kamena mu, u kome se stisnu sav bes, sav očaj Bufov. Eh, da njemu ponovo daju vlast, ne bi se taj ovde šetao, kao da je njegovo!
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR-ID 141175564
BKG 3 / 2008. Sveska 16.

Nazad