VELIMIR ĆURGUS KAZIMIR

Velimir Ćurgus Kazimir, rođen 1948. u Novom Sadu, autor je desetak knjiga - romana, pesama, priča i eseja. Njegovi eseji i priče prevođeni su na više jezika. Živi i radi u Beogradu.

Velimir Ćurgus Kazimir

 

 

KNJIŽEVNA PONUDA

Pre mnogo godina jedan mladi pisac me je pitao: da li bi moja smrt pomogla objavljivanju moje knjige? Pitao je to vrlo ozbiljno, netremice me gledajući u oči, kao da je time hteo da odagna svaku sumnju u iskrenost svoga pitanja. Pitanje je bilo iznenađujuće, ludo, i naravno dvosmisleno, ali sam na njega mogao da odgovorim samo na jedan način. Inače bih mogao biti optužen za podstrekivanje na samoubistvo. Dok sam izgovarao odlučno „ne“ znao sam da upadam u prilično trivijalnu zamku: moraću narednih godina da dokazujem da su njegova dela vredna i da je on veoma talentovan. Pisci se, uglavnom, više ubijaju što su neprihvaćeni nego zato što žele da time privuku pažnju.

Nekadašnji mladi pisac početnik i potencijalna književna kamikaza odavno je ugledni pisac srednje-starije generacije koji svake godine objavi bar po jednu novu knjigu. Broj njegovih knjiga je toliki da bi izdavanje njegovih sabranih dela bio izdavački poduhvat ne godine veće verovatno decenije.

Još uvek se odlično sećam njegove pretnje, odnosno prijateljske ponude. Sa ljudima koji žive od reči nikada ne možeš biti siguran. Nikada ne znaš kada će šala da se pretvori u najgoru pretnju, a hladnokrvna kletva u raspojasani humor. To je nekako uvek krasilo beogradsku čaršiju. Morao si biti posebno obdaren cinizmom da bi se sa tim suočio na pravi način.

Bio sam tada urednik u jednoj omladinskoj izdavačkoj kući pa se njegovo pitanje moglo shvatiti i kao neka vrsta originalne reklamne ideje. S druge strane, rukopis još nije bio primljen, pravo da kažem još nisam ni počeo da ga čitam, i ova dosetka sa sopstvenom smrću svakako me je naterala da brže-bolje pričitam tih skoro tri stotine strana romana koji je nosio lepršavo melanholični naslov, nešto kao „perjana staza moje mladosti“.

Na šta je sve pisac bio spreman da uradi za pozitivnu recenziju? Da se spali u Knez Mihajlovoj? Da skoči sa Albanije? Da se motorom zaleti u Užičku 15? Ili da se udavi u Rimskom bunaru?

U to vreme nije postojala institucija ritualnih ili pokaznih samoubistava ka što je danas slučaj. Samoubistvo je bilo nešto tako lično, privatno i intimno da najčešće nije izlazilo iz kruga porodice. Osim toga, snažna ateistička stvarnost nije samoubistvo pretvarala u neki ozbiljan moralističko-teološki problem veće isključivo u medicinski i sociološki. Da su pisci, posebno pesnici skloni samoubistvima, to se u zemlji ne samo odavno znalo nego se i na neki način negovalo kao deo herojske kulturne tradicije. U njegovom rukopisu odmah sam primetio delove pisane u stihu – neka vrsta belog stiha opremljenog snažnim ritmom. Glavni junak se, naime, često obraćao okolini u stihu – na neki patetično antičko-indijanski način. („O vi Bogovi koji poteraste moju sudbinu kao vetar oblake crne...“) U poeziju je prelazio svaki put kad je hteo da istakne svoj težak položaj u društvu. Ime glavnog junaka bilo je Filip. Bio je zaposlen u jednoj banci, bez ikakvog određenja o vrsti posla ili položaju. Osnovni problemi sa kojima se Filip susretao ticali su se međuljudskih komunikacija, smisla života i sukoba sa stvarnošću. Sve ostalo bilo je manje bitno. Ništa nije moglo da se zaključi gde Filip tačno živi, od čega živi, kakva je klima, odnosno godišnje doba, kakvo mu je obrazovanje, da li je član partije, vernik ili ateista... (I sam izbor imena junaka i junakinje dosta je govorio o tome koliko je roman odražavao srpsku stvarnost.) Od preostalih informacija bilo je jasno da je Filip: heteroseksualac, da živi sam i da se povremeno viđa sa devojkom Galom, da stanuje u dvosobnom stanu koji je nasledio od tetke, da radi od sedam do tri, da je uredan i da se oblači sportski, da pati od nesanice i tahikardije, da ima napade mučnine i straha, i da nema apetit. Romana se uglavnom odvija u sanatorijumu u blizini grada B. u kojem Filip provodi tri meseca posle pokušaja samoubistva „britvom“. (Pisac koristi starinski izraz „britva“ premda kod opisa pokušaja samoubistva biva jasno da je u pitanju oštar mesarski nož za odvajanje kože od sala a ne berberska alatka.) Tokom boravka u sanatorijumu on ima dugačke seanse sa profesorom Aleksandrom P. na kojima sa njim raspravlja o smislu života. Ima tu i nekih drugih bolesnika i razgovora na hodniku ili u parku, onda jedna umiljata medicinska sestra koja pokušava da mu ulije novi vitalizam ili optimizam, sve jedno, telefonskih razgovora sa Galom, sećanja na ljubavne susrete i neprijatna ljubomorna iskustva.

Sve u svemu, roman je bio prava katastrofa. Kombinacija Kafke i Tomasa Mana, iako sama po sebi nije nemoguća ipak je teško mogla da proslavi mladog pisca koji je nudio svoj život u zamenu za knjigu i veliku popularnost. Čak i da je ponuda nekim slučajem prihvaćena, a on svoje obećanje ispunio, teško da bi to knjigu učinilo velikom i popularnom. (Možda bi danas, sa sve Kurirom, Pressom i Pravdom to i donelo neki rezultat, ali u to vreme bi verovatno samo Ilustrovana politika mogla da napravi priču o tragičnoj sudbini mladog genijalnog pisca koji iza sebe ostavlja neprevaziđeno delo. Čisto sumnjam da bi Književne novine ili Duga od toga nešto više napravili.)

Naravno, u redakciji smo pričali o ponudi kao o nečemu što je proizvod subjektivnog stanja svesti i opšte društvene klime. Smejali smo se ne verujući ni trenutka da je ponuda ozbiljna. Ja sam se, međutim, brinuo kako ću da saopštim da je roman loš i da ne možemo da ga objavimo. Molio sam kolege da ga još neko pročita ali su me odbili sa obrazloženjem da to nije redakcijska praksa. To je bilo sasvim tačno: svako je bio zadužen za svoju biblioteku.

Počeo sam oprezno da ga pripremam za konačni negativni sud govoreći mu da je tema zanimljiva, ali da bi trebalo još mnogo toga da se radi na rukopisu ukoliko želi da postigne pun pogodak. Prihvatao je sve primedbe i predloge sa bučnim odobravanjem kao da je upravo to i on sve vreme mislio, kao i da je sjajno što se u svemu slažemo. Onda bi se izgubio na nedelju, dve, da bi se pojavio sa novom, proširenom verzijom onoga o čemu smo razgovarali. Bio je neumoran. Sa svakom novom izmenom knjiga je postajala deblja za tridesetak strana. Na kraju je imala blizu pet stotina. Više ništa drugo nisam radio nego čitao nove verzije romana u kojem se i dalje ništa bitno nije dešavalo.

Onda je, posle dva, tri meseca glavni urednik sve presekao rekavši mu da nova politika naše izdavačke kuće zahteva da domaći romani iz savremenog života ne mogu da budu veći od stošezdeset strana. On je to primio krajnje stoički, kao nešto što je, u stvari, očekivao, i obećao da će za nedelju dana da je skrati na propisanu meru.

Tako smo objavili knjigu koja nikada nije trebalo da izađe iz štampe. (Nije to bilo ništa neobično. Tada su se knjige objavljivale serijski, kao neka vrsta estetske rafalne paljbe. Nije to kao danas kada svaka knjiga ima neku vrstu snajperske preciznosti i ekskluzivnosti.) O knjizi se dosta, i uglavnom lepo pisalo, verovatno najviše zahvaljujući upornosti i ubedljivosti autora. On je ubrzo posle toga promenio izdavača a ja posao. Sasvim sam napustio izdavaštvo i prestao da čitam tuđe rukopise i vodim pregovore sa autorima. Shvatio sam da teško mogu da odbijem pisce bez obzira da li mi nudili, ili pretili, svojim životima. Vremenom sam sve manje čitao i pratio savremenu književnost, nisam pisao za časopise, nisam odlazio na Oktobarske susrete, niti na razne književne kružoke, jednom rečju – više nisam živeo književnim životom. Krajičkom oka, iz dnevnih novina, mogao sam da pratim njegovu plodnu književnu karijeru, njegove nagrade, intervjue i izjave. Video sam da je fizički dosta propao, verovatno od alkohola, da se ženio dva, tri puta, da i dalje voli da se oblači sportski. Nikada nisam pročitao ni jednu njegovu knjigu.

A onda sam ga, sasvim iznenada, sreo u bolnici.

Ležali smo, jedan pored drugoga – on do prozora, ja do vrata, u šestokrevetnoj sobi kardiološkog odelenja. Razmenili smo pozdrave i osnovne informacije o tome zbog čega smo tu gde jesmo a onda zaćutali. Ćutali smo zavijeni u sopstvene strahove i nade sve dok nije prošla večernja vizita. Onda sam ga pitao da li se seća ponude.
- Koje ponude?
- Pa da se ubijete zarad knjige.
- Stvarno sam to ponudio?
- Stvarno.

Stisnuo je usta, piljio u tavanicu, ruke je prekrstio na stomaku, i procedio:
Svašta!

O tome više nismo pričali. Nismo pričali ni o knjigama. On me nije pitao koja mi se njegova knjiga najviše sviđa a ja ga nisam propitivao kako se od pisanja može živeti. Uglavnom smo razgovarali o poznanicima od kojih mnogi više nisu bili među nama, između ostalog i glavni urednik iz omladinske izdavačke kuće.

Nemam pojma da li je zbog pisanja dobio krevet pored prozora. To, uostalom, nema nikakvog značaja, tek onako mi je palo na pamet. Kada je trebalo da ga odvezu na operaciju on je rukom zaustavio bolničara i nagnuo se prema meni da se pozdravimo. Prišao mi je sasvim blizu i prošaptao: uredniče, bojim se.

- Biće sve u redu, rekoh mu, a srce mi je udaralo kao pomahnitalo, slutio sam da to neće na dobro izaći.
- Setio sam se svoje ponude, reče mi usplahireno. Svega sam se setio. Niko nikada nije tako vredno radio na mome rukopisu kao vi. Hvala vam.
- Radio sam svoj posao. Samoubistvo je bila samo šala?
- Nisam to ja smislio. Onaj vaš urednik sadista mi je rekao da vam to kažem. A kasnije mi je iskasapio rukopis. Bila je to sjajna knjiga, zar ne?
- Da, bila je to izvanredna knjiga, rekoh bez razmišljanja. Ne bojte se, biće sve u redu, biće sve u redu, opet sam govorio tapkajući ga po ruci.

I opet nam se putevi razdvojiše. Nemam pojma zašto mi je i dalje žao tog tako uspešnog i poznatog pisca. Da li samo zbog toga jer mi je ponudio svoj život u zamenu za književni uspeh? To mi, nekako, deluje tako netalentovano. Nije valjda to najveća nesreća u životu?

Eno ga posle uspešne operacije kako objavljuje sećanja. Kažu mi poznanici da nigde ne pominje svoju prvu knjigu i književnu ponudu vezanu za nju. Nisam baš siguran da mu je ponuda bila nametnuta. Mada, kao da je to uopšte važno. Kada bi književnost bila samo pisanje malo bi se šta moglo objaviti.
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG,  2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji,  Narodna biblioteka Srbije,  Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK,  [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov. 
– Elektronski časopis.  Način dostupa (URL) http://glasnik. net
ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS. SR-ID 141175564
BKG 3 / 2008.  Sveska 16.
 

Nazad