ZORAN ĆIRIĆ

Rođen u Nišu (1962), gde i danas živi i radi i podvaljuje establišmentu.
Knjige priča: Zlatna dekada (1992), Nišvil (1994, 2002), Kalibar 23 za specijalistu (1995, 2002), Zen Srbiana (1997, 2003), Vulvaši (1998), Odbrana gradova (1998), Kaži mami (1999), Starinska stvar (2001), Gang of four (2005), Tvrda ljubav (2006)
Romani: Prisluškivanje (1999, 2000, 2002), Hobo (2001, 2007), Smrt u el Pasu (2003), Slivnik (2004)
Knjiga pop-eseja Divlja horda /zabeleške mlađeg pokvarenjaka (2007)
Poezija: Rio Bravo (1990), Remix (1991), Wah – Wah (1992), Tajni život u Srbiji (1995), Post (1996), Pesme o zanatima (1997)
Knjiga – “katalog sponzora” Magični geto (1995), koautor Zlatko Ristić Paya
Nagrade: Brankova, Fonda Borislava Pekića, NIN-ova, Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu.
Priče, pesme i odlomci iz romana prevođeni na više stranih jezika.
Osnivač i vođa nekoliko rokenrol bendova, a trenutno sa sinom trubačem nastupa kao sobni vokalno/akustičarski duo.
Zoran Ćirić
 

 

EKSPRESNI PUT DO MOG SRCA

Zamisli, molim te, neki Amerikanci su došli skroz nenajavljeno u London, da im Zvezdan proda aluminijum za njihove boinge. Ispostavilo se da je to bio neodložan posao, pa je morao da otkaže već zakazanu plastičnu operaciju, a bez te intervencije nije uopšte dolazilo u obzir da u paru provedemo letnji odmor. Niti sam želela ni slučajno da se nadjem u blizini njegovih sastančenja i pregovaranja. Ja nikome ne pridržavam penkalo. Zvezdan dobro zna da ne volim da ga podsećam ko je njegova najveća ugovorna obaveza.

Pošto na Bahamima nema ništa što već napamet ne poznajem, i pošto nisam uspela ni u "Libertiju", ni u "Herodsu", ni u "Selfridžisu" da nadjem kupaće kostime koji bi se uklapali u atmosferu Maldiva, a jug Francuske mi je bio tako prevrtljiv po pitanju kiše, pomislila sam na Grčku. Ipak sam ja zemunska mediteranka po rodjenju i baš zbog tih korena odlučila sam se za Krf.

Pre toga je moj agent iz turističke agencije na koju sam pretplaćena, morao prvo da proveri da li su se sve srpske vojske iselile odande, a onda mi je odabrao hotel. Sa pet zvezdica, naravno. I bez rezervacije, mogla sam da biram izmedju tri hotela. I da znaš, njihova imena su mi odmah zaparala uši. Jedan se zvao "Marbela", drugi "Korfu Imperial", a treći "Konto Kali Beji". Je l' ti ova imena ne zvuče nekako... kao da se radi o cirkusu? U skladu sa mojim prohtevima, moj agent mi je preporučio "Marbelu", pustila sam ga da me ubedjuje dva i po dana, i tek onda mu odobrila da mi čekira čitav aranžman.

Stigla sam tamo redovnom avionskom linijom i ekspresno sam se razočarala, iako mi, za divno čudo, nijedan od mojih kofera nisu izgubili. Čim sam došla, prvo što sam osetila bio je taj neumoljivi miris luke: znaš onaj miris ribe i klozeta, od koga ti živci toliko popuste da ti dodje da ispiješ bočicu parfema kao ricinusovo ulje. A svuda okolo je bila ta crna voda sa penom, za sekund se sve na meni umirisalo na benzin. Bojala sam se da zapalim cigaretu, da ne izazovem požar na sebi.

Kad sam se nekako probila do hotela - a mogu ti reći da im je rent-a-kar kao da sam se klackala u rikši - tek sam tu videla kako Grci uvaljuju fensi ciganisanje. Odmah sam primetila da u foajeu nema dovoljno pliša, i da su separei skučeni kao školske klupe ili oni ležajevi u ge - što se kod nas, u domovini, verovatno još koriste za zadružne dnevne sobe i mikrotalasne trpezarije napravljene od balkona i špajza. Takodje nigde u predvorju nije bilo džuboksa, a recepcija se nalazila nedopustivo blizu službenog toaleta i više je ličila na šank u nekom renoviranom staničnom bifeu u Budimpešti. Znaš već na šta mislim, kada moram ovako da vizuelizujem.

Recepcionarke su, sve odreda, bile naglašeno brkate, a kada ih nešto pitaš na engleskom, one samo pokazuju požutele zube i šire svoja molerski nakarminisana usna. To im dodje kao znak dobre volje – opraštaju gostu što ne govori grčki sa njima!

Posle malo uzajamnog keženja, otišla sam u svoju sobu i tamo doživela higijenski udar. Nigde ni traga od antibakterijskog jastuka. Niti su imali samorasklopivo antialergijsko ćebe, bez kojeg mi koža momentalno reaguje. Pošto je noćni piling bio isključen, morala sam da se pokrivam mojim kimonom, a koji inače nosim isključivo kada idem u letnji šoping. Čak i ne preterano veliki krevet nije imao anatomski madrac protiv nesanice. Zamisli kako sam se osećala kada su mi saopštili da nigde - ni u hotelu, ni van njega - nema ničeg sličnog onome što sam zahtevala za svoj ležaj? Još su mi skoro ljutito prokomentarisali da se takve informacije nigde ne stavljaju na zvanični sajt hotela. A čemu onda služe onoliki, ušarenjeni prospekti i katalozi, jebote? Koji domoroci!

E, ali zato je soba bila prenatrpana suvišnim stvarima. Samo je nedostajala veš-mašina. A znam i zašto je nisu ubacili. Pre polaska sam, za svaki slučaj, popričala sa jednom od Zvezdanovih sekretarica koja je na Krfu živela neko vreme, tako što je produžila medeni mesec na ceo menstrualni ciklus, a meca joj kasnila na nervnoj bazi. Ona mi je kazala nešto o njihovim običajima – izmedju ostalog i kako su kod njih majstori za veš-mašine porodični ljudi i ne vole da vrše popravke uveče. I svaki put traže da staviš novinu ispod mašine, i krparicu i baterijsku lampu, da bi mogli da rade. A kada završe opravku, obavezno ti smanje kupatilo za pet centimetara. Kažem ti, sve mi je ispričala. Jeste da su majstori otprilike svuda isti, ali ja sam i od drugih, više puta, čula da su u Grčkoj stvarno najgori. Čak i tamo gde nema turizma.

Prosto ne znam kako da ti opišem moju sobu... Ako možeš da zamisliš radionicu za šivenje goblena i heklanje miljea. Ja ne mogu to da zamislim, ali ne mogu ni da zaboravim onaj prostački užas. Nahtkasna je više ličila na kredenac, a ogledala su bila tako postavljena da nikako nisam mogla da vidim sebe u svakom trenutku. Nisam mogla da proverim svoj uzani struk, a ti znaš koliko volim da se družim sa svojim strukom jer je tako uzan i pravilno izvajan.

Zatekla sam osam daljinskih upravljača na televizoru, a radio je samo jedan satelit! Sve same besmislice! Na zidu, preko puta kreveta, nakačili su konkavno ogledalo, koje bi i od Karla Lagerfelda napravilo karikaturu sa zakrivljenim mozgom. Zajedno sa ujedajuće zelenim, lažno patinastim ramom.

U kupatilu sam dugo proučavala kockasti sat za koji sam mislila da radi samo kad je suvo vreme, dok nisam skapirala da moraš da ga protreseš rukom da bi ti pokazao približno tačno vreme. A brojke su mu šljaštile kao da su u njima bili ugradjeni dezinfikovani dijamanti veličine kukuruznog zrna.

Osećala sam se kao da sam kolekcionar buvljačkih antikviteta, takvi su navikli da im dom liči na insektarijum. A ja nisam došla na planktovanje!

Još je i klima bila ubibože klimava! Uopšte nije pratila moju cirkulaciju, niti je bila uskladjena sa suncem. Samo je usisavala kiseonik i ubacivala ohladjeni, ubajaćeni vazduh. Od toga mi se glava znojila, a koža mi se ježila od nekog brašnjavog osećaja.

Ma, čitav hotel je bio jedna nakindjurena prevara. I komfor i prateće usluge bili su na nivou odmarališta za ferijalce. Maseru je gramaža kajle bila neodgovarajuća, pa mu pokreti nisu imali potrebnu težinu. Tako da dobiješ trt od tretmana. Džabe sam se samo kočila!

Naravno da se ispostavilo da kozmetičari u hotelu nemaju završen psihoterapeutski kurs. Da su imali, kao što pet zvezdica podrazumevaju, nekog ko isključivo radi kao hotelski žigolo – garantujem ti da bi taj rukovao vibratorom kao veslom! Kakvi tragični seljaci.

U striptiz-baru je mešanje kukovima regulisano vremenskim bonovima u vidu žetona koje kupuješ na šalteru - ako uspeš da ga nadješ. Kao da si došao da se parkiraš na trgu!

A konobari su posebna priča. Ovaj koji je bio zadužen za moj sto, sve vreme je blenuo u mene – kao ono kuče neprovaljene sorte, što mi ga je Bahram poklonio za rastanak, umesto majčinog nakita. Znaš ono što nije odvajalo pogled od mene čak i kad bih ujutru pila kafu, pa sam na kraju počela i njemu na tacnu da sipam malo, a ono bi bez problema posrkalo i nastavilo da gleda u mene? Ali, za razliku od mog Reze, koji je znao sam da očisti ljusku pre nego pojede kikiriki, ovaj konobar je bio tup k'o teflon. Stvarno sam skapirala šta je to "večera visokog rizika". Odavno nisam bila tako ukapana. Samoj sebi sam ličila na hodajući specijalitet. Veruj mi da sam se uželela švedskog stola!

Ja nisam anoreksična i ne hajem da posedujem nutricionistu, ali volim poluobareno povrće. A oni mi ga redovno prekuvaju i serviraju mi kašu, bez sačuvanih vitamina. O gvoždju i kalijumu nema ni govora. Otišla sam u kuhinju i pitala kuvara da mi pokaže svoju diplomu. Kad ono, jebote, celo osoblje se raskokodakalo na mene - kao da sam Turčin koji hoće da zabrani svinjski giros u Sredozemnom moru.

A i džaba im onoliko more kad im je plaža jedna odlomljena prašnjava stena. Tu je buldožer radio umesto prirode. Kad baciš pogled na panoramu tačno možeš da vidiš o čemu se, zapravo, radi: pošumljeni kamenolom.

Još, zamisli, momci koji održavaju plažu nisu uopšte depilirani! Zar ja moram da gledam kroz njihove dlake da bih videla more? Da ti ne govorim o tome da im peškiri uopšte ne upijaju vodu, a da je hotelski bazen – inače, "zatvorenog tipa" – u stvari jedna pravougaona hlorna masa.

Povrh svega, okružena si čoporima istočnoevropskih turista koji samo prde-smrde, i drže se za ruke po šestorica dok se dovikuju od klupe do klupe, kao oni bakutaneri iz Vrnjačke Banje što dozivaju svoje unuke, a kajmak im curi iz lepinje pravo na plisirane suknje.

Ako već sve ovo znaš, onda ti neće biti čudno, što sam se - čim bih se pojavila u toplesu - osećala kao da sam na Bovanskom jezeru. To, bre, bulji u tebe, očima balavi! I muško i žensko, sve zdepasto što se mrda na plaži. Zevaju i zijaju kao sova na drvosečinom ramenu. A tek što glasno dišu. Ma, ne dišu, nego stenju. To je bilo takvo zapomaganje da sam se bojala da ne svrše na licu mesta. Ionako su im ligeštuli bili uflekani i izakani.

Ali ono najstrašnije je tek usledilo. Pošto je bio oblačan dan, trebalo je da obidjemo neki most, i tada sam ustanovila da na Krfu nemaju limo-servis! Ej, možeš li to da zamisliš? Još mi kao zamenu nude onaj njihov rent-a-krš. Kao, na sve ću da zaboravim kad budem videla taj most. Koje piljarske navlake. Evo, ni sada ne mogu da se setim po čemu je taj most tako čuven. Uostalom, jebeš most kada niko sa njega nije skočio da se ubije. Mislim, to sam ih pitala, a oni mi pričaju o lepoti. Pored mene žive, oni, bajni vodiči-profesionalci, našli da pričaju o lepoti.

Da bi mi nekako udovoljili, posle svake moje žalbe menadžment hotela je menjao šefa recepcije. Ali to nije imalo nikakvog efekta jer ih ja uopšte nisam medjusobno razlikovala. A to je zato jer ih uopšte nisam konstatovala. Ako se nekome požališ na njegov nemar, to ne znači da želiš da praviš psiho-profil njegove ličnosti. Uostalom, kao što kaže onaj Jerotić, psiho nema ličnost. Čak ih nisam pitala ni da li su ih proterali sa ostrva jer sam znala da će se ipak vratiti – čim se završi moj boravak.

Ali, jednog dana, malo pre nego da mi istekne moj mučeni odmor, direktor agencije na koju sam odavno pretplaćena, zove me panično telefonom da me pita kada će moj aranžman biti finansijski izmiren. Zamisli! Brzo sam završila taj degutantni razgovor. Jednostavno sam mu dala brojeve Zvezdanovih telefona i kartica, koje sam koristila u vreme dok se još premišljao da li da se prvo razvede od prve žene ili najpre da kupi novu vilu u Kensingtonu, pa da onda započne zajednički život sa mnom.

Čim sam to obavila, ekspresno sam se popela u moju preplaćenu sobu, i kroz prozor bacila punu bočicu "Trusardija", koji mi je Zvezdan poklonio za Dan Pobede nad fašizmom. Ja stvarno ne znam zašto ljudi misle o meni da sam dobra osoba? To me izludjuje, unosi mi nervozu ispod dijafragme, a to mi izaziva otežano disanje.

E, da ne bi moje velike i čvrste sise stavljala u neprirodan položaj, odlučila sam da se otisnem izvan hotela, do prve imitacije irskog paba, koji je od spolja ličio na stražarsku kućicu sa spavaonicom i štalom od nepečene, pocrnele cigle. Ili nešto slično tome, što može da se vidi u onim kostimiranim filmovima sa piratima i vitezovima. Ušla sam unutra krupnim koracima, kao rudareva žena, i ćutke dopustila klanjajućem osoblju da me smeste za jedan autentični drveni sto, diskretno zavučen, dovoljno udaljen i od vrata i od šanka.

I, zamisli, i pre nego mi je stigla metaksa sa pet-šest zvezdica, lepo osetim kako me je moj svet ponovo pronašao.

Okružena sam lepim, pristojno obučenim ljudima. Unaokolo se širi prilično otmeni miris kafe, konjaka i cigara. Negde iznad šanka razliva se topla, nenametljiva svetlost halogenih lampi. Prijatno se iznenadim kada prepoznam da se na ovom mestu prate novi trendovi u nju ejdž šansoni. Enterijer je takodje brižljivo dizajniran, naglašavajući atmosferu romantične erotike prohujalih vremena. A opet, pomalo me podseća na dens-kockarnice u potpalublju neke od onih jahti koje mogu da iznajme samo Arapi i Rusi. Prijatno se razgovara na više stranih jezika, uz zveckanje kristala i porcelana. Svi gospodski gladni i žedni... A ja i dalje sedim sama i tako sam skromna.
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR-ID 141175564
BKG 3 / 2008. Sveska 16.

Nazad