EDGAR ALAN PO

Edgar Alan Po (1809-1849), otac moderne misterije, rođen je u Bostonu 19. januara 1809. Školu je pohađao u Virdžiniji i Engleskoj. Dok je bio na Vest Pointu pokazao je znatnu sklonost za pisanje proze.

Američki književnik, pesnik, urednik literarnih magazina i jedan od najznačajnijih predstavnika američkog romantizma, za života je bio gotovo nepoznat. Postao je jedan od najuticajnijih američkih pesnika tek kada su vrednost njegovog dela otkrili francuski pesnici Bodler, Malarme i Valeri. Njegove kratke pripovetke smatraju se pretečom detektivskog romana.

Nakon što je s kratkom pričom „Poruka u Boci“ zaradio svojih prvih „književničkih“ 50 dolara, započeo je karijeru pisca: u časopisima „Sadern literari mesindžer“ od 1835. do 1837, filadelfijskim „Bartonz džentlmenz magazin“ i „Grejemz magazin“ 1839. – 1843. izlaze neka od njegovih najpoznatijih dela.

Godine 1835, Po se ženi trinaestogodišnjom rođakom Virdžinijom Klem, koja će kasnije od posledica tuberkuloze postati invalid, te na kraju i preminuti, što se smatra uzrokom docnijeg Poovog neobuzdanog alkoholizma. Slavna pesma „Anabel Li“ (1849.) posvećena je upravo Virdžiniji.

Njegova prva zbirka priča „Groteske i Arabeske“, pojavila se 1840. godine, a sadrži jedno od njegovih najpoznatijih dela, „Pad kuće Ašerovih“. U ranim četrdesetim godinama 19. veka, izlazi i „Školjkareva prva knjiga“, njegovo najprodavanije delo.

Mračna poema o izgubljenoj ljubavi „Gavran“ donela je Pou svetsku slavu kad je izdata 1845, a „Ubistva u Rue Morgue“ i „Ukradeno pismo“, takođe iz tog perioda, smatraju se Poovim najpoznatijim kriminalističkim romanima. Takođe, bio je aktivan književni kritičar.

Godine 1848, depresivan i u očaju, Po pokušava samoubistvo. Nakon toga je nakon zabave na putu ka novoj verenici nestao na tri dana. Pojavio se u vrlo čudnom stanju u Baltimoru, gde je i na kraju preminuo 7. oktobra 1849. – po doktoru Benitezu, od besnila.

Dela:
Poov opus obiluje romanima, kratkim pričama te pesmama i smatra se ogromnim doprinosom svetskoj književnosti, pogotovo u žanru horora i kriminalistike.

Kratke priče: Ubistvo, Berenica, Crni mačak, Bačva amontillada, Anđeo svega čudnog, Posed Arnhajm, Eleonora, Činjenice o slučaju gospodina Valdemara, Pad kuće Ašer, Zlatni insekt, Đavo perverznosti, Landorov letnikovac, Maska crvene smrti, Mesmeričko otkrivenje, Ubistvo u ulici Morgue, Duguljasti sanduk, Jama i klatno, Prevremeni pokop, Ukradeno pismo, Tišina, Izdajničko srce, Fon Kempelen i njegovo otkriće, Čovek svetine, Rukopis pronađen u boci, Ligeja i dr.
Romani: Avanture Artura Gordona Pima, Dnevnik Džulijusa Rodmana, Sfinga...
Pesme: Sam, Anabel Li, Eldorado, Leonora, Sonet: Tišina, Zvona, Gavran, Heleni...

Edgar Alan Po
   

CRNA MAČKA

Ne očekujem a i ne tražim da se bez neverice primi do kraja fantastična pa ipak do kraja jednostavna priča koju se spremam da stavim na papir. Zaista bih bio sulud da to očekujem kad ni sam ne znam šta da o svemu tome mislim. Ipak nisam s uma sišao, niti je to sve, što je veoma izvesno - bilo san. Ali ću sutra biti pogubljen i danas hoću da olakšam svojoj duši. Neposredna je moja namera da predočim svetu, otvoreno i bez komentara, niz zbivanja koja su se odigrala u mom porodičnom životu. Posledice tih zbivanja su bile moje strave - moje torture - moja propast. Ipak se neću latiti pokušaja da ih objasnim. Za mene su ona bila isključivo užasna - mnogima će ona izgledati ne toliko strašna koliko groteskna. Otuda će se, možda, naći glava koja će moju fantaziju svesti na nešto što se dešava; glava manje uspaljena, s više logičnosti i s manje razdražljivim mozgom od mog, te će u okolnostima koje ću, opsednut strahom, do detalja izložiti, uočiti jedino uobičajen sled i te kako prirodnih uzroka i posledica.

Dok sam još dečaćić bio, uočiše da mi je narav krotka i čovečna. Blagost moga srca je čak toliko upadala u oči da sam služio za porugu svojim drugovima. Osbito sam voleo životinje, te sam od roditelja dobijao na poklon svakojake. Starajuči se o njima provodio sam dobar deo dana, i pravu sam radost osećao jedino kada bih ih hranio i gladio. Kako sam rastao, bivala je ova moja karakterna crta sve izraženija, i, kad postadoh zreo čovek, ta se ljubav pretvori u jedan od glavnih izvora moga uživanja. Ljudima koji su iz srca zavoleli kakvog privrženog i pametnog psa jedva da je i potrebno da se trudim da objasnim bit i intezitet zadovoljstva koje takav odnos pruža. Postoji nešto u nesebičnoj i požrtvovanoj ljubavi živinčeta što dira pravo u srce čoveka koji je često bio u prilici da stavlja na probu ništavno prijateljstvo i jadnu vernost Ljudskog bića.

U ranoj se mladosti oženih, i bio sam sreća da u svojoj izabranici nađem ženu po naravi sličnu sebi. Kad je uvidela koliko mi je stalo do životinja što su kao pokućarčad živele pod mojim krovom, nije propuštala priliku da mi u kuču unese kakvu lepu životinju. Imali smo ptice, zlane ribice, divnog psa, pitome zečeve, majmunče i jednog mačka.

Ovaj poslednji je bio krupna i lepa životinja, crna, bez belega i inteligentna do mere koja je mogla da iznenadi. Kad god bi se povela reč o njenoj inteligenciji, moja žena, koja je u dnu duše bila poprilično sujeverna, često bi podsećala na verovanje, rasprostranjeno od davnina, da su sve crne mačke redom prerušeni vešci i veštice. Ona to nije uvek ozbiljno govorila - i to pominjem samo zato što se slučajem, baš sada, toga prisećam.

Pluton - tako smo nadenuli ime mačku - beše moj mezimac i moja razonoda. Svojom rukom sam ga hranio a on se opet nije od mene razdvajao kad god bih bio kod kuće. Video sam muku da ga sprečavam da ne pođe i prati me ulicama.

Naše prijateljstvo trajaše, nepomućeno, godinama, tokom kojih se moj temperament u celini i karakter - vršljanjem Dušmanina Neumerenosti - iz osnove (stidim se da to priznam) pokvariše. Iz dana u dan postajao sam sve lošije naravi, sve sam se više žestio, postajao sve bezobzirniji. Sebi sam dopuštao da ženu grdim kao svaka pijanica. Na kraju sam čak i ruku na nju dizao. Svakako da su i kućne životinje stale da osećaju kako mi se ćud promenila. Ne samo što sam ih zanemario već sam počeo i da ih kinjim. Međutim, kad je Pluton bio u pitanju, još sam se obuzdavao da ga ne zlostavljam, mada sam bez skrupula maltretirao kuniće, majmunče, pa čak i psa, kad bi mi se slučajno; ili u želji da mi se umiljavaju, našli na dohvat ruke. Ali me je bolest skolila - jer koja je bolest strašnija od alkohola? - te i Pluton, koji je već bio omatoreo i postajao nekako namćorast, dođe na red - čak i Pluton poče da oseća na svojoj koži posledice moje prozlite naravi.

Jedne noći, vračajući se trešten pijan kući iz jednog od svojih čestih bazanja po gradu, uobrazih da me se mačak kloni. Dokopah ga se grubo, na šta me on, braneći se od moga nasilja, malo ugrize za ruku. Istog časa se pomamih kao da je nečastivi ušao u mene. Izbezumih se. Moja rođena duša kao da se raziđe s mojim telom u mahu, i zloćudnost crnja od dušmaninove, pothranjivana džinom, uzruja svaki damar moga tela. Maših se i iz džepa svoga prsluka izvadih perorez, otvorih ga, stegoh bedno živinče za gušu i polagano mu iskopah jedno oko iz duplje. Crvenim od srama, gorim i stresam se dokk mi pero ispisuje tu prokletničku bezdušnost.

Kada mi se sa svitanjem dana vrati slovesnost - pošto se snom povratih od besomučnosti noćašnjeg bančenja - obuze me nekakkvo osećanje u kome su se u podjednakoj meri smešali užas i griža zbog počinjenog zločina; ali sve u svemu, to je bilo osećanje slabašno i protivrečno u biti, koje mi se nije ticalo srva. Nastavih sa ispadima, i uskoro sam u vinskom pijanstvu potpuno zaboravio šta sam sa Plutonom učinio.

U međuvremenu, na mačku se malo-pomalo isceli rana. Duplju iskopanog oka bilo je zaissta gadno pogledati, ali činilo mi se da ga više ne boli. Kao i ranije, tumarao je po kući, ali se i dalo očekivati, sklanjao bezglavo od straha kad bih ja bio na vidiku. U meni je tinjalojoš toliko od pređašnje ljubavi da me je s početka bolela ta očigledna nesklonost koju je pokazivao prema meni stvor što me je nekad toliko voleo. Međutim, to osećanje uskoro potisnu ozlojeđenost. A onda me, kao da je cilj tome bila moja konačna i nepovratna propast, obuze duh nevaljalstva. Ovaj duh kao da filozofija izbegava da razmatra. Manje sam uveren, ipak, da je moja duša živa no da je nevaljalstvo jedna od iskonskih pokretačkih snaga čovečjeg srca - jedna od neodvojivih primarnih osobina, ili osećanja, koja usmerava karakter Čoveka. Ko nije po stoti put u stanovio kako postupa kao podlac il' glupak, ne iz nekog drugog razloga već da učini ono što ne bi trebalo da čini? Nismo li stalno skloni, iako to potpuno uviđamo da kršimo norme Zakona iz prostog razloga što je to zakon. Taj me je duh nevaljalstva, tvrdim, obuzeo da bi me gurnuo u nepovratnu propast. To me je ona nepojmljiva težnja duše za samokinjenjem, za nasilništvom nad vlastitom prirodom, za zlodelom samo radi zlodela - nagonila da nastavim što sam započeo i da na kraju okončam zlodelo čija je žrtva bilo to bezopasno živinče. Jednog jutra, hladnokrvno, nabacih omču oko njegovog vrata i obesih ga o granu jednog drveta - obesih ga dok su mi iz očiju tekle suze, a u duši sam osećao najgorču grižu; obesih ga jer sam znao da me je voleo i zato što sam osećao da mi nije dao povod za takav postupak; obesih ga jer sam znao da se kroz taj čin uvaljujem u greh, smrtni greh, koji će toliko ugroziti moju besmrtnu dušu da će biti odagnana - ako je tako šta mogućno - van domašaja beskrajne milosti Najmilosrdnijeg i Nastrašnijeg Boga.

Nanoć, pošto počinih tu bezdišnost bez sravnjenja, iza sna me prenu vika kakva se diže kad izbije požar. Zavese oko moje postelje su buktale i cela je kuća bila zahvaćena palmenom. Moja žena, jedno služinče i ja na jedvite jade spasosmo se da ne izgorimo. Sve je progutao plamen. Propala mi je cela imovina, a ja sam se bez opiranja od tog časa prepuustio očaju.

Nisam slabotinja pa da pokušavam da povežem ovu pogibao i svoje grozno delo kao uzrok i posledicu; već iznosim do tančina lanac činjenica - i želim da izbegnem da ijedna karika u tom lancu bude slaba. Sutradan po požaru odoh do zgarišta. Svi zidovi, sem jednog bili su se srušili. Onaj iznimni bio je jedan od pregradnih, ne od najdebljih, koji se, odolevši, dizao sred kuće, uz koji je pre požara stajalo čelo moje postelje. Malter je na njemu, u velikoj meri, odoleo ognjenom razaranju. Tu sam činjenicu objasnio time što je zid bio nedavno nanovo omalterisan. Oko pomenutog zida tiskala se gusta gomila ljudi, od kojih se za mnoge činilo da razgledaju veoma pomno i s velikom ljubopitljivošći baš jedan krajičak. Reči "čudno", "nepojmljivo" i drugi slični uzvici probudiše u meni radoznalost. Priđoh i ugledah, kao da je neko načinio bareljef na beloj površini telo ogromne mačke. Lik je bio zaista čudesno veran. Čak je i konopac obavijao vrat životinje.

Kada ugledah to prikazanje - jer teško sam mogao da ga primim kao nešto od ovoga sveta - istog časa me obuzeše krajnje zaprepašćenje i prestravljenost. Ali mi napokon priskoči u pomoć razložnost. Mačku sam, prisetih se, obesio u vrtu uz kuću. Kad je požar uzbunio svet, u vrt je smesta grunula gomila, iz koje biće da je neko mačku skinuo sa grane i sa sve odsečenim konopcem ubacio kroz otvoren prozor u moju spavaću sobu. Svrha mu je, verovatno, bila da me probudi. Svojim rušenjem, ostali su zidovi pritisli žrtvu moje svireposti i utisnuli je u nedovoljno stvrdnut malter. Onda su kreč iz maltera, uz pomoć ognja, i amonijak iz crkotine načinili podobije koje mi se ukazalo očima.

I mada sam tako odmah racionalno objasnio sebi, iako ne baš umirio savest, kako je nastala ta poražavajuća realnost koju malopre podrobno opisah, ipak je to što ugledah jako delovalo na moju uobrazilju. Mesecima nisam bio kadar da se oslobodim fantazme mačke; i za sve to vreme u dušu mi se ponovo uvlačilo jedno polusećanje, za koje se moglo činiti da je, ali nije bila, griža. Stigao sam bio tako daleko da sam počeo u sebi žaliti zbog gubitka te životinje i osvrtati se oko sebe, kad bih se obreo sred bednih svratišta, koja sam stao često da obilazim, tragajući za drugim pokućarom iste vrste i nekako nalik izgubljenom, koji bi popunio upražnjeno mesto.

Jedne noći, dok sam sedeo, otupeo od pića, u jednoj jazbini više no sramnoj, pogled mi iznenada privuče nešto što se crnelo povrh jedne od bezmerno velikih bačvi sa džinom, ili rumom, koje su predstavljale osnovni nameštaj tog lokala. Upirao sam netremice svoj pogled nekoliko minuta u bačvu, i naročito me iznenadi kako to što se crnelo nisam uočio na tom mestu koji trenutak ranije. Priđoh i dotakoh ga se rukom. To beše crna mačka - povelika, rastom potpuno kao Pluton i nekako slična njemu u svemu, osim u jednom. Plutom nigde na telu nemaše jedne bele dlake; ova je mačka imala veliku, mada neodređenu, mrlju bele dlake koja joj prekrivaše bezmalo čitava prsa.

Čim je se dotakoh, smesta ustade, poče glasno da prede, podmeće se pod moju ruku i pokazuje koliko se raduje što sam obratio na nju pažnju. To beše, najzad, baš onakav stvor kakvog sam želeo da sebi pronađem. Ne časeći, ponudih krčmaru da je otkupim; ali ovaj ne polagaše pravo na mačku, ništa o životinji nije znao, niti su je njegove oči dotada videle.

Nastavih da milujem mačku, a kad se spremih da pođem kući, životinja je pokazivala volju da i ona pođe samnom. Ja je ne sprečavah, te sa se, dok iđasmo ulicama, mameći je, saginjao i tapšao je. Čim se neđe u kući, istog se časa odomaći i odmah je moja žena prigrli kao svog miljenika.

A ja, domala postah svestan da se u meni protiv te životinje budi neka odvratnost. Bilo je to baš suprotno od mojih predviđanja, ali - ne znam kako ni zašto - ljubav koju je svakojako ispoljavala prema meni prilično mi se gadila i smetala mi je. Malo-pomalo, to osećanje nedopadanja i netrpeljivosti preraste u ogorčenu mržnju. Izbegavao sam tog stvora; nekakav stid i spomen na moj bezdušni čin sprečavali su me da ga zlostavljam fizički. Nekoliko je nedelja proteklo a da ga nisam ćušnuo il' na kakav drugi način zlostavljao, ali postepeno - skoro korak po korak - počeo sam da osećam prema mački neizrecivu odvratnost i nemo se klonih njenog odvratnog bića kao da je bilo kužno.

Ono što je, bez dvoumice, pojačavalo moju mržnju na to živinče, bilo je to što već ujutru pošto sam ga dovukao svojoj kući, ustanovih da je i njemu, kao i Plutonu, neko izbio jedno oko. Ta okolnost je, međutim, bila povod mojoj supruzi da ga prigrli tim više, jer je, kao što se čitalac seća, volela životinje izuzetnom ljubavlju, kakva je i mene odlikovala ranijih dana, i nekad mi bila izvor mnogih najprirodnijih i najčistijih zadovoljstava.

Međutim, ukoliko sam se više gnušao te mačke, kako se činilo, njena vezanost za mene je rasla. Pratila me je u stopu, sa upornošću koju bih mogao teško čitaocu da rastumačim. Kad god bih seo, ona bi se stvorila ispod moje stolice, ili mi skočila u krilo i odvratno mi se umiljavala. Ako bih se digao da se od nje sklonim, uplitala bi mi se međ noge i saplitala ne skoro da me obori, ili bi mi se, služeći se svojim dugim i oštrim kandžama, verala uz odelo, dok se ne bi uspentrala sve do mojih prsiju. U takvim sam se prilikama, mada sam se jedva odupirao želji da je jednim udarcem smoždim, obuzdavao da to ne učinim, delimice zato što bih se tada setio svog zločina, ali poglavito - to vam bez zazora priznajem - zato što mi je ta životinja zadavala neizmeran strah.

Taj strah nije bio baš od one vrste koji nas obuzima kada nas nešto fizički ugrožava - a ipak, ne znam kako da ga drugačije definišem. Gotovo me je stid da priznam - sušta istina, čak i u ovoj ćeliji gde borave ljudi na belom hlebu, gotovo me je stid da priznam - da je strah i užas što mi je ova životinja ulivala, još uvećala jedna najobičnija himera koja bi se dala zamisliti. Žena mi je skrenula pažnju, i to ne jednom, na oblik dela bele dlake na mačkinom krznu, o čemu ste već od mene čuli, a što je predstavljalo jedinu vidnu razliku ove čudne životinje i one koju sam utamanio. Podsećam čitaoca da je taj beleg, mada poveći, bio prvobitno vrlo nejasnih kontura; ali sporim napredovanjem - skoro neuočljivim menjanjem, a što sam dugo odbijao da prihvatim kao realnost - taj beleg se najzad ocrtao strogo određeno. Sada je predstavljao jedan predmet koji je grozim da imenujem - i zbog čega sam pre svega osećao odvratnost, bojao se i želeo da se rešim tog čudovišta, samo da sam se usuđivao - bio je sada, kažem, prilika nečeg gadnog, sablasnog: VEŠALA! - oh, te žalosne i užasne naprave Strave i Zločina, Agonije i Smrti!

A sada sam već dopao stvarno bede crnje od one u kojoj grca ljudski rod; i jedno beslovesno živinče, čijeg sam sabrata bezobzirno satro, jedno beslovesno živinče zadavaše meni - meni, čoveku satvorenog po liku Svemogućeg Boga - tako nepodnošljive patnje! Avaj! ni danju, niti noću više nisam nalazio sebi blaženog spokoja! Obdan me taj stvor ne ostavljaše samog ni tren, a obnoć bih se iz sata u sat iza sna trzao od nepodnošljivo strašnih snoviđenja, da bih se na javi suočio s nečijim toplim dahom koji mi bije u lice, i nečim što mi pritiska grudi - otelovljenom Noćnom morom koju nisam mogao stresti sa sebe - uvek poleglim preko moga srca!

Budući da sam bio pod pritiskom takvog zlopaćenja, nejaki preostatak dobroga u meni zamre. U glavi su mi vrvele isključivo zle pomisli - najcrnje i najopakije. Zlovolja, koja je bila moje stalno raspoloženje, preobrati se u mržnju koju upravih na sve što postoji i na čitav ljudski rod; dok je moja strpljiva žena bila, avaj! najčešća i najtrpeljivija žrtva naglih, čestih i nekontrolisanih izliva pomame kojoj sam se sada već slepo prepuštao.

Jednoga je dana pošla sa mnom da nešto posvršavamo, u podrum ruine u koju smo se morali useliti zbog svog siromaštva. Mačka me je pratila dok sam silazio strmim stepenicama i potplete me toliko da se skoro strmoglavih, što me je izbezumilo. Dograbih jednu sekiru, i oslobodivši se u svom gnevu detinjastog straha, koji je dotada paralisao moju ruku, zamahnuh na životinju, i taj bi udarac, naravno, po nju bio koban da je pao tamo kuda sam ga upravio. Ali taj udarac zaustavi ruka moje žene. Zbog toga što me je u nameri omela, obuze me bes kakav ne spopada ni demone, te, pomamljen, otrgoh ruku iz njena stiska i rascopah joj sekirom glavu. Strovali se mrtva, ne jeknuvši.

Čim počinih ovo gnusno ubistvo, ja se latih, i to potpuno pribrano, zadatka da se otarasim leša. Pojmljivo mi je bilo da ga iz kuće ne mogu izneti ni za dana niti po noći a da se pri tom ne izložim riziku da me vide susedi. Padoše mi na um mnoga rešenja. Jednog sam se časa nosio mišlju da iskomadam leš i da komadiće spalim. Posle, opet, da iskopam tu u podrumu za njega grob. Opet sam smerao da ga bacim u dvorišni bunar; da ga zapakujem u sanduk kao neku robu, na uobičajen način, i najmim nekog da sanduk iznese iz kuće. Na kraju se zaustavih na nečemu što mi se ulini kao mnogo bolje rešenje od ostalih koja pomenuh. Odlučih da leš uzidam u podrumu kao što su kaluđeri u srednjem veku, kako je zabeleženo, uziđivali žrtve svog zločina.

Za takvu svrhu moj podrum beše veoma pogodan. Ozidan je bio jadno i nedavno su mu zidovi bili omalterisani nadvoje-natroje, a vlaga, koja je u njemu vladala, nije dopuštala malteru da se sasvim stegne. Osim toga, na jednom od zidova postojala je izbočina koja je bila namenjena lažnom kaminu ili ognjištu, kasnije ispunjena i omalterisana istim malterom kao čitav podrum. Nisam sumnjao da ću sasvim lako povaditi cigle, ugurati leš i ozidati kao ranije, tako da ničije oko neće uočiti ništa sumnjivo.

Bio sam u pravu što sam s tim računao. Pomoću ćuskije, lako sam razidao cigle, pa, pošto sam pažljivo prislonio uspravljen leš uz unutrašnji zid i podupro ga u tom položaju, bez velikih muka oziđivanjem sam vratio čitavu gradnju u prvobitno stanje. Nabavivši gašeni kreč, pesak i kučinu, sa svom mogućnom predostrožnošću, spremio sam materijal za malterisanje koji se nije mogao razlikovati od postojećeg maltera, te sam ga veoma pažljivo naneo na novopodignut cigleni zid. Kada to obavih, osetih da sam zadovoljan kako sam stvari doveo u red. Svojom spoljašnošću zid nije odavao tragove preziđivanja. Šut sa poda počistio sam do poslednje trunke. Osvrnuh se likujući i rekoh sebi: "E pa nisam se mučio uludo".

Moj sledeći korak je bio da potražim životinju koja me je uvalila u tako ljute nevolje; jer sam, najzad, čvrsto odlučio da je utamanim. Da sam bio u stanju da je tog časa pronađem, ne bi bilo nikakvog dvoumeljenja šta bi je čekalo; ali je izgledalo da je prepredenu životinju veoma uznemirila silovitost moga prethodnog gneva, te se čuvala da mi ne izlazi pred oči dok sam u ovakvom raspoloženju. Ne da se ni opisati niti zamisliti duboko, blaženo osećanje olakšanja koje mi je obuzelo dušu zato što moje oči nisu gledale tog odvratnog stvora. Nije ga bilo te noći - te sam tako bar ciglo jednu noć, sve od one kad sam ga dovukao svojoj kući, prespavao čvrsto i mirno; avaj, spavao mirno čak iako me je u duši pritiskao greh čovekomorstva.

Prođoše drugi i treći dan, a moj se mučitelj ne pojavi. Opet sam disao iz punih grudi kao oslobođenik. Čudovište je, zaplašeno, zauvek napustilo moj krov! Više ga moje oči neće gledati!

Niko nije bio od mene srećniji! Malo me je grizlo moje mračno zlodelo. Policija je sprovela površnu istragu, ali sam ja na sve imao spreman odgovor. Čak je bio obavljen i pretres - ali, naravno, tom prilikom nisu otkrili ništa. Da će me sreća ubuduće pratiti, držao sam za nešto sasvim izvesno.

Četvrtog dana posle ubistva, banu mi iznebuha vod policajaca i poče opet brižljivo pretresati moje obitavalište. Međutim, kako sam bio uveren da se moje skrovište ne da otkriti, nisam se osećao zbunjenim ni najmanje. Pretresali su celu kuću od tavan do podruma. Najzad, siđoše po treći ili četvrti put u podrum. Na licu mi se nije dalo pročitati ništa. Srce mi je bilo odmereno kao srce čoveka koji ima san pravednika. Šetao sam podrumom uzduž i popreko. Skrstio sam ruke na prsima i šećkao. Policiji je bilo dosta, i ljudi se spremiše da odu. Toliko mi je kamen bio pao sa srca da nisam mogao u sebi obuzdati radost. Goreo sam od želje da bilo šta kažem likujući što bi, istovremeno, još više ubedilo policajce da sam pogrešno okrivljen.

- Gospodo - prozborih na kraju, dok su se policajci peli podrumskim stepenicama - presrećan sam što sam vam razvejao sumnje. U zdravlje, i drugi put pokažite više obzira prema ljudima. Uzgred da kažem, gospodo, ovo - je veoma solidno zidana kuća. - U bahatoj želji da kažem nešto nonšalantno, jedva sam uopšte znao šta govorim. - Mogu vam reći da je ovo neobično solidno zidana kuča. Ovi zidovi - zar odlazite već, gospodo? - ovi zidovi ne mogu lako pasti. - I u tom trenu, u nastupu bezumnog prkošenja opasnosti, stuštih se štapom koji mi se nađe u ruci, baš na onaj deo zida kojeg se nalazio uspravljen leš moje preminule žene.

Da me Bog spase i sačuva kandži Pradušmana! Odjek moje lupe o zid još nije ni zamro, a stiže mi odgovor iz groba - kao krik, koji dopre prvo prigušeno i isprekidano, kao jecanje čovečijeg čeda, koje se preobrati u jedan dug, glasan i neprekinut urlik, do krajnosti neprirodan i nekjudski - jwdan vrisak - kuknjava iza glasa, poluprestravljena, polupobednička, kakva bi mogla dopirati samo iz pakla, iz združenih grla prokletnika koji ispaštaju i demona mučitelja koji likuju zbog prokletničkih stradanja.

Besmisleno bi bilo da govorim kakve su mi misli prošle kroz glavu. Dok mi je mrknula svest, teturajući se, priđoh i oslonih se o suprotan zid. Za jedan časak vod policajaca stade kao ukopan na stepenicama, užasnut i prepadnut. Već u sledećm trenutku, tuce snažnih mišica lati se zida. Celog ga raskopaše; pred očima posmatrača ukaza se uspravan leš, već prilično zahvaćen raspadanjem i prekriven truljama od zgrušane krvi. Na njegovoj glavi, crvenih razjapljenih čeljusti i s jednim užarenim okom, nalazio se mrski skot koji me je prepredenošću uvalio u čovekomorstvo, a čiji me je potkazivački glas predao u ruke dželata. Zazidao sam bio to čudovište u grob!

Preveo Marko Pajić
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR-ID 141175564
BKG 4 / 2008. Sveska 17.

Nazad