MIKICA ILIĆ

Mikica Ilić je rođen 1972. godine u Sremskoj Mitrovici. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu i apsolvirao na Bogoslovskom institutu SPC.
Piše prozu, eseje i satiru. Dobio je više književnih priznanja, među kojima i nagradu za savremenu neobjavljenu pripovetku "Laza K. Lazarević" 2002. godine i "Srpsko pero" 2006. godine.
Objavljivao je u književnoj periodici, zbornicima i antologijama, kao i na Internetu.
Zastupljen je u više zajedničkih izdanja. U izdanju Studentskog kulturnog centra iz Kragujevca objavio je 2003. godine knjigu pripovedaka "Zapadno – istočni divan".
Priče su mu prevođene na engleski, nemački i bugarski jezik. Živi u Bosutu kod Sremske Mitrovice.

Sarađuje ili je objavljivao u sledećim časopisima: "Književne novine" (Beograd), "Letopis Matice Srpske" (Novi Sad), "Koraci" (Kragujevac), "Gradina" (Niš), "Povelja" (Kraljevo), "Sveske" (Pančevo), "Polja" (Novi Sad) "Ulaznica" (Zrenjanin), "Lipar" (Kragujevac), "Danica" (Beograd), "Sent" (Novi Pazar), "Bdenje" (Svrljig), "Libero Ars" (Beograd), "Trag" (Vrbas), "URB" (Beograd), "URBIS" (Beograd), "Srpska Vila" (Bijeljina), "Omnibus" (Sarajevo), "Album" (Mostar), "Etna" (Beograd), "Nosorog" (Banja Luka), "Rukopisi" (Pančevo), "Vesti" (Užice), "Reč naroda" (Požarevac), "Naša reč" (Leskovac), "Novi put" (Jagodina), "Ispod duge" (Šabac), "Akt" (Valjevo), "Prosvjetni rad" (Podgorica), "Iskra" (Birmingham – Engleska), "Istočnik" (Milton – Kanada), "Zeleni konj" (Temišvar – Rumunija)...

Mikica Ilić

   

BOLESNI SAN


"Zdravi su i normalni samo obični ljudi,
ljudi mase."
("Crni monah" - A.P.Čehov)

Na ludačko mesto o kojem hoću da vam pričam došao sam luksuznim autobusom, u turističkom paket – aranžmanu. Parkirali smo se iza zgrada na koje su se naslanjale tribine, izašli napolje, protegli se i osvežili hladnom vodom sa česme.

Dok sam pio, pomislih, Bože, kako je to čudno da je ova voda tako bistra jer bili smo, to se sasvim jasno razabiralo, nadomak samog rata. Oduvek sam se pitao zar u ratu, kad ljudi ginu na sve strane, tolika prolivena krv ne zamuti vodu u njenom večitom, kružnom kretanju. Na ovom svetu je, izgleda, ili previše vode, ili premalo krvi, kad zemlja uspe sve to da proguta.

Gomila idiota oko mene škljocala je fotoaparatima i širila nekakve prospekte. Za njih je sve ovo bio samo još jedan dobar spektakl. Za mene san. Bolesni san.

Povedoše nas do tribina koje su neobično podsećale na one tanane železne konstrukcije sa grubim, debelim daskama, po hipodromima ili lošijim fudbalskim terenima. Začas nas rasporediše po sedištima u desetak redova. Sedoh skroz pozadi, na najuzvišenije mesto sa najlepšim pogledom.

Bio sam na Našoj strani. Preko su bili Njihovi. Delila nas je, a možda i spajala reka. Čudesna reka. Neobično plitka i neobično široka, napeta baš kao i ljudi na njenim obalama. Kad malo bolje razmislim, i ta je reka bila nekako živa. Osećali smo je svuda oko nas. U nama.

Iz mutne, uzburkane vode dizala se sablasna magla. Zavlačila se u nozdrve, pod kosu, klizila niz vrat i kičmu poput jeze. Naokolo, na golim granama stabala, sedele su zlosutno, bez glasa okamenjene crne ptice. Povremeno bi po koja kap rose, remeteći tišinu, pala sa drveća na trulo lišće, prostrto po vlažnoj zemlji.
Pogledah gore u nebo.
Naokolo je sve mirisalo na smrt.

Ljudi oko mene su sedeli mirno. Njihova papirnata lica, savršeno bezizražajna, nisu pokazivala strah, niti čuđenje. Nisu pokazivala ništa. Pitao sam se, kako se ne plaše metka sa suprotne strane jer, to su svi pouzdano znali, bio je rat. Oni su, međutim, spokojno sedeli, pušili, pričali i posmatrali šta se dešava preko.

A tamo, na drugoj obali reke, na istovetnim tribinama, sedeli su slični posmatrači i gledali nas.

U trenu pomislih, možda se na ovom čudesnom mestu ljudi susreću sa rodbinom, prijateljima, dragim osobama sa suprotne strane. Ali nije bilo tako. Svi su ćutali ili razgovarali međusobno – niko sa ljudima preko reke.

Gledali su oni nas, gledali mi njih, netremice, pažljivo i sa interesovanjem, kao kad čovek zagleda vlastiti lik u ogledalu.

I sa Naše i sa Njihove strane reke, na samim tribinama, a i pored njih, jasno su se videli naoružani ljudi, kako se šetaju i posmatraju neprijatelje. Naši naspram Njihovih. Do zuba naoružani. Krvno zavađeni. Na neverovatno bliskom rastojanju.

Čudno je bilo to što niko ne puca na protivnika. Još čudnije što nikom od prisutnih sve ovo uopšte nije bilo neobično.

Pomislih, Bože, ko je ovde lud – ja ili svi ostali. Ili smo, što će biti najpre, svi ludi na svoj način.

Levo od mene sedeo je sredovečni gospodin u večernjem odelu, sa polucilindrom na glavi. Ličio mi je na ukopnika. Uostalom, kad malo bolje razmislim, svi naokolo su ličili na ukopnike.

Nisam više mogao da izdržim. Zapitah ga zašto niko ne puca.
Pogledao me je začuđeno, rekao bih, pomalo tužno, verovatno iznenađen neočekivanim pitanjem. Ipak mi objasni:
- Vidiš, sinko, niko neće prvi jer je teško početi. A kad se jednom počne, onda je sve lako jer ima svoje logičko opravdanje. Lako je i ubiti ako misliš da znaš zašto ubijaš. Ne znam da li me razumeš. Izgledaš mi kao da nisi odavde.
- Ne, nisam – promucah zbunjeno. – Iz daleka sam.
- Ako pronađeš negde duboko u sebi makar jedan dobar razlog zbog kojeg ćeš poželeti da ubiješ, biće ti mnogo lakše kada to jednom i učiniš. Ne moramo mi njih da napadamo da bismo ih pobedili. Ovako je mnogo zanimljivije i efikasnije. Čekamo ko će prvi da popusti, da zacvili, zamoli za pomoć, padne mrtav od čekanja. Ubiti čoveka – to je tek pola posla. Treba ga uništiti. Do kraja.
Nije mi bilo baš sve sasvim jasno:
- A zašto se svi ovi ljudi okupljaju ovde ?
- Žele da osete rat izbliza, da ga omirišu i osluhnu, a, opet, da se osećaju bezbedno, da ne rizikuju život. Vidiš, dogovorili smo se sa neprijateljem da napravimo ovo mesto u zajedničkom interesu. I mi, i oni volimo da dođemo ovde na tačku dodira, na sam pupak rata, da bi gledali kako je neprijatelju teško, kako se pati i lagano umire. Pogledaj im samo lica kako su izmučena i bleda. Skapavaju od gladi, a neće to da priznaju. Pazi šta ti kažem, sinko, na ovom ludačkom mestu rešiće se rat. Ovde će neko prvi posustati, kleknuti i zakukati, zamoliti za pomoć. Poniziće se dok budu tražili koricu hleba koju mi bacamo psima i tek će onda izgubiti rat. Tad će doći konačna pobeda.
- A, zašto se okupljaju oni preko ?
- Iz istog razloga kao i mi.
Stvari su počinjale polako da mi budu jasne, ali sam se i dalje čudio:
- I svi ovi ljudi se okupljaju na ovom ludačkom mestu, samo da bi videli kako je onima preko teško i kako se pate ?
- Nego šta ! – pogrebnik iskolači oči na mene. – Čim vide kako je onima preko reke mnogo teže nego nama, odmah i vlastita muka izgleda manja, lakše podnošljiva.

Moj sagovornik prezrivo okrenu glavu na drugu stranu. Zamoren razgovorom, više nije želeo da mi objašnjava stvari za koje je mislio da su same po sebi jasne.

Duboko zamišljen zurio sam ispred sebe, u prazno, kad me u tren, iz duboke letargije, trže topot konjskih kopita i pljusak vode.

Niz reku, ukoso, prema suprotnoj obali, jezdio je, leteo u punom galopu predivan vranac. Na lepom, sjajnom vratu, na sapima i nogama, ocrtavao se grčeviti napor napetih mišića, dok se griva lepršala i mrsila niz kičmu. Svaka žila, tetiva i prepona bila je napeta do pucanja. Bio je to, uistinu, veličanstven prizor.

Odjednom, vazduh zapara zaglušujuća paljba. Kroz zrak se prolomi divlji njisak. Osetih kako mi se ledi krv u žilama.

Dole, u mutnoj uzburkanoj reci oticala je krvava voda od vrančevog nepomičnog tela.

Naši su ubili konja jer je hteo da prebegne preko, Njihovima.
- Šta mu je to trebalo? Kao da je preko bolje! – izjasni se gospodin do mene.
- Možda je ovaj konj znao nešto više od nas – pomislih glasno. – Želeo je slobodu, žudio za divljinom, ali njegov problem je bio što su ovde Naši, a preko Njihovi. Slobodnog prostora već odavno nema.
Svi se okrenuše prema meni, začuđenog i ljutitog pogleda.
- Čoveče, suviše komplikuješ! Sloboda je ovde, na našoj strani. Taj konj je izdajnik i zaslužio je smrt! – doviknu neko iz razjarene gomile, spremne na linč.

Dole su vukli krvavu lešinu kroz plitku reku, nazad, na Našu Zemlju.
Vreme nam je bilo isteklo. Morali smo da pođemo jer je dolazila nova grupa turista – posmatrača.
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR-ID 141175564
BKG 4 / 2008. Sveska 17.

Nazad