SVETLANA POROVIĆ MIHAJLOVIĆ

Svetlana Porović Mihajlović (1959), objavila je tri romana: Slatki miris duda (1999), Poslednja tačka za kružnicu (2001), Tango nije deljiv sa tri (2004) i zbirku pripovedaka Na čajanki kod Belog Zeca (2006), od kojih su dve prevedene na engleski.
Za dramski program Radio Beograda nedavno je napisala radio dramu Prepodne jednog petla.
Njeni autorski tekstovi i priče objavljivani su u novinama i časopisima. Živi i radi u Beogradu.
www.svetlanaporovicmihajlovic.com.
.

Svetlana Porović Mihajlović

   

PRKOSAN ČUN NA VETROVITOM MORU
Osvrt na položaj žena pisaca u Srbiji

Raspad bivše SFRJ ostavio je duboke posledice na čitav region. Tu polaznu premisu trebalo bi da uvaži svako ozbiljnije razmatranje aktuelnih prilika na zapadnom Balkanu, naročito ukoliko postoji želja da se te prilike shvate i razumeju.

Grobovi nalbližih, razoreni domovi, progoni u nepoznato – surovi ratovi i etnički sukobi tokom poslednje decenije XX veka trajno su unesrećili hiljade ljudi. Na zgarištu nekad zajedničke zemlje, nastale su nove države ali stare razmirice nisu sasvim otišle u prošlost. Nerazjašnjeni međusobni zločini, i nakon deset godina, kao utvare natrkiljuju put do katarze.

U takvoj današnjici, i Srbija i njeni novi susedi izloženi su žestokim potresima tranzicije. Stara pravila više nisu delotvorna, nova tek treba uobličiti i utemeljiti. U iznurujućem intermecu, na snazi je vakuum neodređenosti i konfuzije. Malobrojni se naglo bogate dok ogromna većina stanovništva tone u siromaštvo i strah od neizvesnosti.

Tranzicioni lomovi nijedan segment društva nisu poštedeli, pa ni kulturu. Svesni da ovom prilikom ne možemo dati celovitu sliku stanja, zadraćemo se na nekoliko ilustrativnih vinjeta i pokušati da, bar donekle, približimo položaj žena pisaca u Srbiji (ukoliko je za dobru knjigu uopšte važan pol).

Počećemo od jezika. On se u Srbiji zove srpski. Pod drugim imenima, mada u potpuno čitljivim varijantama, slični jezici koriste se i u našem okruženju. Polemike o njihovim razlikama trebalo bi da budu u dalekoj senci suštinske prednosti: iole dobronameran čovek u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, i Crnoj Gori sasvim lepo razume sve te jezike.

Međutim, ostrašćena insistiranja na razlikama, uporna izmišljanja da postoje i tamo gde ih nikada nije bilo, imaju za posledicu apsurdni epilog po pisce oba pola. Na čitavom području nekadašnje Jugoslavije danas se masovno štampaju prevodi stranih knjiga (često bez značajnije selekcije), dok knjige iz komšiluka, pa i one kojima u stvari nije potrebno prevođenje, kao da ne postoje. Napori da se prevaziđe ova iracionalna situacija, izazvana nasrtajem politike u prostor književno-vrednosnih aksioma, ostaju u domenu pojedinačnih poduhvata, uglavnom malih, alternativnih izdavača.

Ipak, zagledani u budućnost, čini se da smemo da budemo tihi optimisti. Želeli neki da priznaju ili ne da smo neminovno upućeni jedni na druge, ovo područje jeste bilo jedinstven kulturni prostor, kako god ko svoj jezik sada nazivao i izobličavao.

Da bi taj zajednički prostor povratio logičnu celovitost, neophodno je da se svaka od novonastalih država kritički pozabavi sopstvenim kulturnim dvorištem.

Kada je ječ o Srbiji, pre svih činjenica stoji jedna: Srbija je mala, za evropske prilike siromašna zemlja, opterećena brojnim velikim problemima1. Prilike u kulturi retko dopiru u žižu interesovanja političara, koji o svemu donose odluke. Izdavači u Srbiji prepušteni su sami sebi i ćudima kupaca. Prosečna cena knjige, valja priznati, za ovdašnje uslove jeste relativno visoka, ali ne toliko visoka koliko oni koji bi lako mogli da plate tu cenu nemaju razvijenu naviku da kupuju knjige – uglavnom ih i ne čitaju. Drugi, koji čitaju kjige, nemaju uvek novaca za taj izdatak. Potrebu za literaturom upotunjuju razmenjujući knjige sa prijateljima ili u biblioteci.

Utisak je da u Srbiji ima daleko više izdavača nego što bi to bilo srazmerno veličini zemlje. Pored toga što uređuju svoja izdanja, srpski izdavači ih ujedno i štampaju, i distribuiraju, i prodaju u svojim knjižarama, što ih čini apsolutnim gospodarima objavljenog dela, uključujući i važnu činjenicu koliko se primeraka pojedine knjige zaista pojavilo na tržištu. Slikovito rečeno, tržište knjiga podeljeno je na izdavačke feude u kojima izdavači, baš kao feudalci, silovito brane zaposednutu teritoriju.

Uz časne i povremene izuzetke, većina srpskih idavača, podseća na brod bez kormilara – knjige štampaju stihijno, pomodarski, bez jasne i dosledne izdavačke politike, podilazeći pri tom najpovršnijim zakonitostima i ukusima tržišta. Za njih je knjiga prvenstveno, često i jedino roba. Izdavačka strategija svodi se na ogoljenu kalkulaciju kako da knjiga-roba što brže i efikasnije zaradi novac.

Inostrana knjiga, naročito ona koja je u svetu postala hit, srpskim izdavačima donosi neuporedivo manji rizik. Opremu, reklamu i pezentaciju, izvorni izdavač je već uspešno obavio; dakle, to samo treba preuzeti. Knjigu jedino treba prevesti, po mogućstvu što pre i što jeftinije. Zbog toga su prevodi često brzopleti, ponekad vrlo spornog kvaliteta. Svejedno, prevedeni tekst odlazi u štampu, desi se i bez lekture, pa takva knjiga kasnije obiluje stilskim trapavostima, slovnim greškama i drugim manjkavostima. Uzgred, i najbolji prevodioci mogu doživeti da izdavač odštampa nekoliko izdanja njihovog prevoda pre nego što im isplati honorar. Zarada izdavača se podrazumeva, i uvek je na prvom mestu.

Kada reč o knjizi domaćeg autora, ona tek treba da postane roba pogodna za plasman. Za početak, urednik bi zaista morao da pročita konkretan rukopis, možda i da nešto uradi na njemu. Potom slede: lektura, korektura (često u više iteracija), prelom, likovno uređenje korica – sve što sledi do konačne knjige. Kada domaći rukopis najzad postane proizvod, da bi se nametnuo tržištu, na red dolaze nova ulaganja: promocije, književne večeri, reklamni spotovi, intervjui sa autorom, gostovanja u medijima..., rečju, osmišljena, planska i dugortajna kampanja koja zahteva trud, znanje, vreme i, naravno, novac. Domaću knjigu, srpski izdavač je toga svestan, doslovce treba stvoriti.

Spram uloženog, prevodi inostranih knjiga donose i bržu, i lakšu, i veću zaradu nego knjige domaćih autora. Posledica je neminovna: police i izlozi knjižara zatrpani su prevodima a knjige srpskih pisaca često čame u nekom ćošku, skrajnute u njega kao u geto. Na ovakav odnos snaga, iskrenosti radi, dodatno utiču okolnosti vezane za ovdašnje prilike. Srbija, poput većine zemalja u okruženju, pati od takozvanog sindroma „male nacije“ – sve inostrano, tuđe, baš zbog toga, kao da je unapred bolje, pa i knjige. Sigurno da bi se ta „bolest“ dala izlečiti sistematskim angažovanjem države, što su razvijene nevelike zemlje odavno prepoznale kao svoj prioritet. One motivišu i štite svoje autore, dajući im tako podršku ali i prednost u odnosu na inostrane pisce.

Prvi tiraž za premijerni naslov u Srbiji, uz retke izuzetke, uglavnom iznosi 500 ili 1000 primeraka, što se odnosi i na prevedene knjige. Ukoliko srpski izdavač ipak odluči da štampa domaći tekst, to će znatno češće biti knjiga muškog autora.

Na osnovu zvaničnie statistike iz elektronske baze podataka Narodne biblioteke Srbije (NBS), u prethodnih petnaest meseci (januar 2006 – mart 2007) u Srbiji je obajvljeno 1.800 romana, 634 knjige kratke proze i 1.562 knjige poezije. Navedeni brojevi po književnim rodovima zbirno obuhvataju i prevedena i dela domaćih autora, kako premijerne naslove tako i ponovljena izdanja, budući da automatska klasifikacija po tim kriterijumima ne postoji. Za razliku od razvijenih demokratskih država, koje i u ovoj oblasti imaju rodno osetljivu statistiku, elektronska baza podataka NBS ne prepoznaje upite na osnovu polne pripadnosti. Obimnom analizom istražili smo sadržinu navedenih brojeva i slika je dobila sledeći obris:

– Od 1800 romana, 187 su bila dela domaćih autorki. Njihov najmanji zabeleženi tiraž bio je 100 primeraka, dok je uobičajeni bio od 300 do 1000 primeraka. U tiražu od 1000 do 3000 primeraka izašlo je 17 naslova, a tri u tiražu do 5000 primeraka. Dva naslova od pomenutih 187 štampani su u impozantnom tiražu od 10.000 primeraka.

– Od 634 knjige priča, 84 su napisale domaće autorke. Najmanji zabeleženi tiraž bio je takođe 100 primeraka ali se češće pojavljivao nego kada je reč o romanima. Najzastupljeniji tiraž za knjigu priča bio je od 300 do 500 primeraka. U tiražu od 1000 kopija izašlo je 13 naslova, a po jedna knjiga priča štampana je u 3000, odnosno 4000 primeraka. Samo jedan naslov od 84 knjige doživeo je tiraž snova za naše prilike – štampan je u 15.000 primeraka.

– Domaće autorke su najzastupljenije u izdanjima knjiga pesama. Od 1.562 objavljene zbirke, 412 potpisuju srpske pesnikinje. U podacima iz baze NBS ni za jednu od ovih knjiga nije naveden obim tiraža, ali je za mnoge naznačeno da su ih autorke same objavile.

Tri navedena ekstremna tiraža (10.000 i 15.000 kopija) u stvari su kiosk-izdanja. Moćne novinske kompanije, povedene iskustvima iz inostransva o potencijalnoj primamljivoj zaradi, unazad dve godine preneli su ovu „modu“ i na srpsko tržište. Ukoliko izuzmemo kiosk-izdanja, tiraži domaćih knjiga očigledno su više su nego skromni, što se podjednako odnosi na autore oba pola. To za sobom povlači gotovo simboličan iznos pripadajućih honorara, koji autori najčešće mogu ostvariti jedino u naturalnoj protiv-vrednosti – umesto novca dobiće primerke sopstvene knjige.

Izdavačku samovolju (bahtost) ne mogu značajnije osujetiti ni dva postojeća udruženja pisaca u Srbiji. Njihove uprave su obuzete pojedinačnim, ličnim koristima i „pozicioniranjima“, odnosno međusobnom netrpeljivošću; zaštitom prava svojih članova i regulisanjem njihovog stratusa, bave se za koju nijansu manje ravnodušno od države.

Sa tradicijom dugom 115 godina, ali i hipotekom povremene bliskosti sa spornim idejama i događajima iz nedavne prošlosti, UKS (Udrženje književnika Srbije) broji 1.465 članova od kojih su 321 žene. Drugo udruženje pisaca SKD (Srpsko književno društvo), nastalo nakon demokratskih promena u Srbiji (5. oktobar 2000.), okuplja 160 pisaca od čega je 40 žena. Bez detaljnije eksplikacije, reći ćemo samo da je politika i ovde „presudila“, uspevši da podeli i konfrontira pisce i mimo njihovih ličnih sujeta.

Bilo kako bilo, u oba esnafska udruženja u Srbiji registrovana je 361 žena. Tom broju trebalo bi dodati i autorke domaćih knjiga koje nisu članovi udruženja, što navedeni broj, iskustveno, može uvećati najviše za trećinu.

Ako ukrstimo brojčane podatke, zaključak je sledeći: u proteklih petnaest meseci od (slobodno procenjenih) 450 autorki u Srbiji, 187 su objavile romana, 84 knjigu priča i 412 knjigu poezije (podsećamo, reč je i o premijernim i o ponovljenim izdanjima). Dakle, toliko su objavile žene u Srbiji. A kako su pisale? Odnosno, kako je književna javnost vrednovala kvalitet njihovih knjiga? Odgovor na to pitanje dovodi nas na temu književnih nagrada.

U Srbiji se godišnje dodeli oko 440 književnih nagrada. (Oba književna udruženja okupljaju ukupno 1.625 članova.) Istina, broj nagrada je sa godinama rastao i sva je prilika da ta tendenciji nije okončana. Ne treba biti zlonamerni cinik da se čovek zamisli nad kredibilitetom pojedinih nagrada, ili pre žirija koji ih dodeljuju.

Algoritam je otpilike sledeći. Jedne godine imenovani članovi žirija svojom povoljnom odlukom „zaduže“ srećnog dobitnika. Naredne godine, kad on (neuporedivo ređe ona) postane član nekog drugog žirija, usrdno će vratiti uslugu. Jer, eto je sledeća godina u kojoj čeka neko naredno odličje... I tako ukrug. Mladi pisac ili novi autor teško ulaze u taj krug, pogotovo ako je reč o osobama ženskog pola.

Na članove mnogobrojnih žirija vrše se uticaji i izvan književnog sveta, iz raznih centara finansijske i političke moći. Posebno ako je reč o glasovitim nagradama, koje su uz to praćene i novčanim delom, lobiranja i agitovanja podsećaju na najuzavreliju predizbornu kampanju; kao i u toj trci, primenjuju se bezmalo sva sredstva. Ukoliko struje uticaja (u žiriju i van njega) ipak ne mogu da se nagode oko svojih protežea, u prvi plan nenadano biva isturen neki mladi ili manje afirmisani autor. S jedne strane, princip nezameranja je uspešno održan, s druge strane i dotični autor će možda postati jednom važan pa nije zgore imati ga na listi dužnika. Članovi žirija mogu da odahnu: srećno su preskočili zamku – ringišpil može opet da se zavrti.

Pitaće neko, a gde je tu odgovornost prema umetnosti, čast dodeljivača, renome tako uručene nagrade...? U bespoštednoj borbi za opstajanje u literarnom establišmentu i ostajanje na mukotrpno osvojenoj poziciji, članovi takvih žirija ne mogu uvek misliti na sve „sitnice“.

Poslednje ali ne manje važno, članovi literarnih žirija u Srbiji kao i dobitnici književnih nagrada po pravilu su muškarci.

Najprestižnija književna nagrada u Srbiji je NIN-ova Nagrada kritike za roman godine i sastoji se od plakete i novčanog dela. Nagradu dodeljuje stručni žiri nedeljnika NIN, koji se bira na period od četiri godine i odlučuje većinom glasova. Poseban kuriozitet ove nagrade je da nikada nije dodeljena jedinom nobelovcu srpko-hrvatskog govornog područja Ivi Andriću (1892-1975), kome je Nobelova nagrada za književnost uručena 1961. godine u Stokholmu. NIN-ova nagrada ustanovljena je 1954. godine i do raspada SFRJ odnosila se na čitavu teritoriju tadašnje Jugoslavije. Do danas je uručena 52 puta; 1959. godine nije dodeljena u interesu poboljšanja kvaliteta nagrade, kako je žiri obrazložio svoju odluku. U istoriji dodeljivanja ove nagrade, jedan pisac bio je trostruki laureat, dvojca su nagradu dobili dva puta, ali i dva pisca su vratila već uručenu nagradu. U radu žirija NIN-ove nagrade dosad je ukupno učestvovalo 52 člana, od kojih su samo tri bile žene. Takođe, nagrada je samo dvaput dodeljena srpskim romansijerkama, i to: Dubravki Ugrešić (1988) i Svetlani Velmar Janković (1995). Često se kaže da je NIN-ova nagrada najtvrdokorniji muški zabran u srpskoj literaturi.

Najuvaženija nagrada u Srbiji za kratku proznu formu je Nagrada „Ivo Andrić“, koja se dodeljuje od 1976. godine. Nastala je pod okriljem Andrićeve zadužbine i uručuje se svakog 10. oktobra, na godišnjicu rođenja našeg nobelovca. Po oceni stručnog žirija, koji broji tri člana i odlučuje većinom glasova, nagrada se dodeljuje za najbolju pripovetku ili knjigu pripovedaka objavljenu u prethodnoj godini, i sastoji se od plakete i novčanog dela. Kada je reč o ženama, moglo bi se reći da im je je ova nagrada „naklonjenija“ od ostalih. Čak tri puta su žene bile članovi žirija, uključujući i aktuelni sastav, a od 31 laureta, ovu veoma laskavu nagradu četiri puta su dobile žene: Svetlana Velmar Janković (1981), Milica Mićić Dimovska (1991), Vida Ognjenović2 (1994) i Ljubica Arsić (2005).

Za poeziju se u Srbiji dodeljuje najviše književnih nagrada. S obzirom na raznovrsnost povoda i kriterijuma kojima se rukovode njihovi žiriji, ovom prilikom izdvojićemo Zmajevu nagradu, koja ima najdužu tradiciju a posebna je i zbog renomea ustanove pod čijim je okriljem nastala. Ovu nagradu dodeljuje najstarija književna, naučna i kulturna instituciji u Srbiji, Matica srpska, osnovana 16. februara 1826. godine u Budimpešti, čije je sedište preseljeno 1864. godine u Novi Sad, gde se i danas nalazi. U spomen na srpskog pesnika Jovana Jovanovića Zmaja (1833-1904), ustanovljena je stalna godišnja nagrada koja se od 1953. godine dodeljuje za najbolju knjigu poezije u prethodnoj godini ili pesničko delo u celini. O nagradi odlučuje petočlani stručni žiri, i prvi put u istoriji dodeljivanja ove nagrade u sastavu aktuelnog žirija nalazi se i jedna žena. Od 53 dodeljene nargade do danas, četiri srpske pesnikinje su bile laureati: Desanka Maksimović (1958, 1973), Vesna Parun (1971), Dara Sekulić (1997) i Zlata Kocić (2003).

Iako se srpska književna javnost na svojevrstan način oglušuje o domaće autorke, ni ona ne može poreći nagli porasta broja žena pisaca u srpskoj literaturi, što se uklapa u sličan fenomen na svetskom nivou. Takođe, u Srbiji – na osnovu podataka dobijenih u bibliotekama i knjižarama – ogromnu većinu čitalačke publike čine upravo žene.

Časopis za žene „Bazar“ 2001. godine ustanovio je godišnju nagradu „Žensko pero“ za najbolje domaće prozno delo koje je u prethodnoj godini napisala žena. O nagradi, većinom glasova, odlučuje petočlani stručni žiri (trojica su muškarci). Nagradu čine plaketa, rukom rađeno zlatno naliv-pero i novčani deo, koji se dodeljuju iz privatnog Fonda „Madlena Cepter“. Budući da je isključivi pokrovitelj nagrade, gospođa Cepter (do 2006. predsednica, potom počasna predsednica žirija) ima znatan, pa i presudan uticaj na ishod odluke. Pored toga, „Bazarov" žiri iz godine u godinu suočava se sa vrlo šarolikim kvalitetom knjiga pristiglih na konkurs. Na osnovu stilske i vrednosne neujednačenosti dosad nagrađivanih dela, reklo bi se da žiri prilično luta u određenju svojih konačnih kriterijuma. Čin dodele nagrade osmišljen je kao glamurozan džet-set događaj, koji prvenstveno promoviše samu darodavku, odnosno moć srpskog „novog novca“. Preovlađujuće zvanice iz modno-estradno-umetničarskog sveta i javnog sektora, već koji trenutak nakon dodele nagrade smetnu s uma i književnost i dobitnicu. Na ovoj ceremoniji, uostalom, najmanje ima pisaca i ljudi iz ovdašnjeg literarnog života. Sve to baca senku na značaj i specifičnost nagrade, ali i na ona vredna autorska dela koja su učestvovala u konkurenciji. Dosada su pretežno nagrađivani romani; samo jednom knjiga priča. Laureatkinje „Ženskog pera“ bile su: Gordana Ćirjanić i Marija Jovanović, ravnopravno (2001), Eva Ras (2002), Jelica Zupanc (2003), Mirjana Đurđević (2004), Ljubica Arsić (2005, za knjigu priča) i Sanja Domazet (2006).

Srpski izdavači osećaju „ženski“ bum u literaturi i danas lakše nego ranije odlučuju da objave knjigu koju je potpisala žena, ali prevedene knjige i ovde dominantno vladaju. Većina objavljenih naslova pripada takozvanom „ženskom pismu“ – često korišćen, čak i u kritici, kao pežorativni naziv za „lakše“ teme i estradnu kjiževnost, na šta se podjednako nailazi i u mnogim „muškim“ delima (manje vredne knjige, takođe, nemaju pol).

Kada je reč o domaćim objavljenim naslovima, odgovornost delimično snose same žene koje u Srbiji pišu (što ne znači da su sve i pisci). Mnogima je „žensko pismo“ krajnji literarni domet. Međutim, one koje bi od svog talenta, veštine i obrazovanja mogla da izvuku više, umesto neizvesnog, trnovitog traganja za književnošću, odlučuju se za prečicu do slave i popularnosti. Žuđeni cilj lako opravdava upotrebljena sredstva.

Latentno mizogini srpski kulturni milje (i društvo) ovakvim ponašanjem dobija razlog više da tvrdoglavo i zaslepljeno održava uvrežene predrasude, što žene pisce u Srbiji uvodi u još jedan donkihotovski okršaj sa vetrenjačama. Inače nezahvalna uloga „biti pisac u Srbiji“, ima i svoju goru varijantu: „biti žena pisac u Srbiji“.

Tako će iz većine objavljenih knjiga domaćih (i stranih) autorki, čitateljke biti zasute morem saveta kako da postanu i ostanu lepe; kako da osvoje i zadrže svog muškarca; kako da budu svaršene kuvarice i uspešne majke, ili lavice u fitnes salama i nezamenljive na poslu, u zavisnosti od primenjenog koncepta..., i tako unedogled. Narednu grupu čine štiva sa banalizovanim melodramskim nabojem, koje junakinje kroz silne nedaće vodi u svetlu sutrašnjicu. Te knjige, prepoznatljive već po koricama, unapred su predvidljivog sadržaja, koji iz knjige u knjigu neznatno varira; slikovito rečeno: „preko trnja do braka“. Treća obimna vrsta su knjige kojima se ne može poreći intrigantan zaplet, „zanatskiji“ jezik i stil, i pristupačnost najširem čitalačkom auditorijumu – otuda primenjena sintagma estradna književnost. Te knjige kao da se spravljaju po unapred utvrđenom receptu, nalik onom koji proklamuju radionice kreativnog pisanja širom sveta, gde se „do na gram“ propisuje koje fabulativne sastojke treba uzeti i kako ih treba ukomponovati pa da se dobije visokotiražni gemišt. I tako dalje, i tužnije po umetnost.

Svejedno da li je tema istorijska, izmaštano-istorijska ili savremena, poželjne su, dakle, avanture, skandali, pikanterije iz života javnih ličnosti, ljubavne drame (manje ili više pocrtane seksom), zakulisne radnje u kriminogenom svetu, špijunske afere i slične senzacije. Praćene širokim osmesima svojih potpisnica, te knjige se najavljuju i promovišu na bilbordima, njihove autorke pojavljuju se u gledanim televizijskim emisijama, u visokotiražnoj štampi, na čitavim stranicama novina... Panem et circences, govorili su stari Latini.

Ali izdavaštvo i puka proizvodnja knjiga nije isto. Nikada nije bilo isto. Pravo izdavaštvo je kulturna misija, i to oduvek. Srećom, u Srbiji postoje – naravno da postoje! – ozbiljni, respektabilni izdavači koji objavljuju književnost. Njihova odgovornosti je da ulože više truda da knjige srpskih žena pisaca stignu u ruke čitalaca. Oni to ne mogu ostvariti bez pomoći države čija je obaveza da im stvori prave uslove za rad. A to će potrajati. Najteži zadatak pada na pleća samih žena pisaca u Srbiji: da izdrže u borbi za umetnost i svoje knjige.

Uprkos siromašnoj državi koja se kulturom bavi sporadično i kampanjski; uprkos društvu u kojem se jednakost među polovima javno proklamuje a u praksi očas izvrda; uprkos proizvođačima a ne izdavačima knjiga; uprkos surevnjivosti muškaraca, pa i onih koji pišu (bili ili ne bili pisci); uprkos „ženskom pismu“ – uprkos svemu, talentovane žene, pisci koje srpsku literaturu sve snažnije bogate i oplemenjuju vrednim književnim delima, danas u Srbiji i te kako pišu! Pišu uporno, hrabro, sa životvornim entuzijazmom, i to se ne može više zaustaviti.

Isidora Sekulić (1877-1958), jedna od naumnijih žena Srbije ikad – pisac, esejista, kritičar, prvi predsednik srpskog PEN centra i mnogo toga još – davno je napisala: „Pravi smisao života je u radu. Raditi dok postoji fizičkih mogućnosti. Ono što stvorimo, što svaki čovek da od sebe, ući će kao šljunak u temelje velike kulturne građevine. U tome je veličina i etika čoveka: raditi kao da će večno živeti.“

Odnos prema umetnosti jeste pitanje talenta, morala, savesti i rada. Kad žele da znaju, to dobro znaju i odgovorni u srpskoj kulturi, i srpski izdavači, i srpski pisci oba pola. Ako ne znaju ili nisu svesni istine, znaće srpska književnost, najbolje i nepogrešivo.

Napisane reči ostaju konačno svedočanstvo o onom ko ih je ostavio za sobom.

1. Prema podacima iz 2002. godine, površina Srbije (bez Kosova) iznosi 88.361 km2. Na toj teritoriji živi 7, 498.001 stanovnik. Gglavni grad Beograd ima 1,119.642 stanovnika. Bruto nacionalni dohodak u 2006. godini iznosio je 4.000 $ po glavi stanovnika (bez Kosova). Stopa nezaposlenosti je 18%, a stopa inflacionog rasta 13,7%.
2. Vida Ognjenović, prozni i dramski pisac, nedavni ambasador Srbije i Crne Gore u Norveškoj, aktuelna predsednica srpskog PEN centra.

Mart 2007. godine
Svetlana Porović Mihajlović
(Samapr Journal of Global Understanding, Kalkuta)
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR-ID 141175564
BKG 4 / 2008. Sveska 17.

Nazad