VLADIMIR KOPICL

Vladimir Kopicl (1949) objavio je knjige poezije Aer (Matica srpska, 1978), Parafraze puta (Matica srpska, 1980), Gladni lavovi (Književna zajednica Novog Sada, 1985), Vapaji & konstrukcije (Matica srpska, 1986), Pitanje poze (Matica srpska, 1992), Prikaze – nove i izabrane kratke pesme (Matica srpska, 1995), Klisurine (Narodna knjiga, 2002), Pesme smrti i razonode – izabrane i nove pesme (Orpheus, 2002), Smernice (Biblioteka »Svetozar Marković«, 2006) kao i knjige eseja Mehanički patak, digitalna patka (Narodna knjiga, 2003) i Prizori iz nevidljivog (Narodna knjiga, 2006)

Priredio je i preveo nekoliko zbornika i antologija: Telo umetnika kao subjekt i objekt umetnosti (Tribina mladih, 1972 – sa Anom Raković), Trip – vodič kroz savremenu američku poeziju (Narodna knjiga, 1983 – sa Vladislavom Bajcem), Novi pesnički poredak – antologija novije američke poezije (Oktoih, 2001 – sa Dubravkom Đurić), Vrata panike – telo, društvo i umetnost u mreži tehnološke derealizacije (Orpheus, 2005), Milenijumski citati (Orpheus, 2005), Tehnoskepticizam (Orpheus, 2007) itd.

Dobio je Brankovu nagradu za prvu knjigu pesama (1979), Sterijinu nagradu (1989), Nagradu DKV za knjigu godine (2003) i nagradu »Stevan Pešić« (2003). Prevođen, zastupljen itd. Živi u Novom Sadu.

Vladimir Kopicl

   

ODAVDE, TAMO

Odavde dovde je crno, a odande je belo.
Odavde nisam išao tek da bih bio tamo.
Bio sam tamo, drugde, a onda sam se vratio
kao kad ptica se vrati tamo gde nije ni bila.
Pa, kako si se vratila, pita je druga ptica,
a ona samo ćuti, jer ne zna da odgovori.

Odgovor ne znam ni ja, mada me niko i ne pita.
Odavde pa sve do juga nekad je bio sever
koji se nije pomerio a ipak više ga nema.
Odavde pa sve do tamo sve su obale prazne
i ko se tamo smesti nije se smestio nigde,
jer ko tu nije ležao taj ne može da legne.

Ako odavde pođem mogu da legnem tamo,
a ako tamo legnem ne mogu ovde da ustanem.
Odavde niko ne ustaje jer to je dobro mesto.
Dobro kao i tamo, bar dok čovek ne leži.
Jedna ptica to gleda i ne zna šta da kaže,
a i kada bi znala možda to ne bi mogla.

Tako je to sa pticama, ovde kao i tamo,
jer one samo lete dok ne dolete negde.
A kada negde dolete više ne idu nigde,
jer idu tek kad moraju, lakše im je da lete.
A neke druge ptice nikad ne idu odavde,
a stoje tek kad vide da sasvim pala je tama.

Tu gde je tama pala, to je večito ovde,
ono mesto sa severa koje je sada na jugu.
Jug, to je ono mesto kuda se ide odavde,
sem ako ovde je jug pa ide se na sever.
Tamo gmizavac gmiže a puzavica puzi.
Puzao bih i ja kada bih imao zašto.

Odavde vidim sve što video sam ikad,
ako je ikada ona reč što dotle obuhvata.
U jednoj takvoj reči video sam sto opsena
i sve su imale lice koje je bilo telo,
izuvijano telo večno mlade nimfete
što uvek ima šta da da, ali je meni već dala.

To nešto ovde sam uzeo i nisam odneo nikud,
a kad sam ovde to uzeo i ostalo je ovde.
Osećam ga i sada kao senku na čelu,
ne od tuge, od radosti, ako to bila je radost.
Odavde radost seže da dodirne sve radosti,
jer dok ih sve ne domaši i ne zna šta je tuga.

A tuga nije ništa, ona se samo oseća
kao nekakva čežnja za nečim uvek odande.
To tamo negde još stoji, ali nikada ovde,
a ako bude i ovde onda je zaista tuga.
To tamo uvek je duboko a ovde uvek plitko,
baš kao more duboko pre nego što duboko usni.

Sve su obale usnule ko prazan svetionik
kada mu svetlost zgasne pa nigde nema lađa.
Te lađe samo plove i nikada ne pristanu
na neko lagodno mesto da se sva radost ukrca.
Ukrcao bih se i ja kad ne bi išle na sever,
a nekad ni na jug, tamo gde uvek idu.

Ne na zapad i istok, to nisu strane sveta,
nego tek sama posledica onog večitog kruženja.
Tu jedna ptica kruži a nema gde da stane
jer se pod njenim kandžicama vrti cela planeta.
Kad na to samo pomislim, već vrti mi se u glavi.
Kad bi se tebi vrtelo tako bi lakše pali.

A svuda gde se padne tu je mesto za zagrljaj.
S juga grlim sav svet, sa severa ga tražim.
Svete, kažem mu, gde si, ali on ne odgovara.
Odgovaraju drugi, ali ne znam šta kažu,
a i kada bih znao, možda to nije važno.

Važno je imati sav svet, a ne biti u njemu
kao osa i gmizavac kad počnu da se traže.
Ko se po svetu traži taj se tamo i nađe,
jer to je ono mesto gde niko nikog ne traži.
Jednom sam nešto tu tražio pa se skoro izgubio,
a kad sam bio izgubljen svi bili su u meni.

Sada sam skoro van sebe, kao i ona devica
koja je jednom prišla da zapali cigaru.
Sve što nekad se zapali ne mora da izgori.
Zvezde gore svu noć i ujutru ih nema,
a onda opet - eto ih, kao da nije ni bilo.
A i da nije bilo, opet se pripoveda.

Neko tu vidi reči a neko samo odraz.
Ja vidim samo to viđenje, onda to opet vidim.
Tako vidi i ptica dok merka onog gmizavca
kao vrh cigarete koji dotiče devicu.
Sve device su prazne dok ih nešto ne ispuni,
pa makar to bila i večnost, ono što nije prošlo.

Prošao je taj dan a proći će i drugi,
onaj drugi u kome doći će druga devica.
A kada nestane devica, doći će druge device,
one što jednom su bile pa bi opet da budu,
ne baš sever, ni jug, ali ni kilavi zapad.

Sve što ponovo dođe, to dolazi sa istoka.
Isto - tako se kaže, a odatle i dolazi,
ista ta ponovna devica, uvek jedna te ista.
Ona je naša namera da nešto treba da dođe.
A kada treba – i dođe, naravno - ako može.

A, eto, ja još mogu, baš kao ona osa
što leti gde god stigne, jer nema drugog posla.
Onaj što mari za posao pola je obavio
a druga polovina uvek može da čeka,
kao i reč za uvek, da neko je upotrebi.

Tako sam dobio ime i sad sam nekom neko,
onaj što nešto govori kao da nečim piše
a da to čime piše ne mora biti neko.
A radije bih da i to čim pišem bude neko,
ali kad nema nikog tada je dobro i ništa.
Tek mesto da se sleti na pustu liticu juga.

Svako ima svoj jug, to mesto na kom stoji
pa onda malo nagore, tamo gde uči devica.
Ona primi to znanje, a nekad ga i deli,
kao što ptica deli onu osu mladuncima,
a da mladunci i ne znaju o čemu se tu radi.

Radio bih i ja, ali ja nisam ptica,
a i da jesam ptica žalio bih tu osu,
pa možda čak i gmizavca, jer to me ništa ne košta.
Koštalo bi me ako bi osa uz to bila i devica,
ali sa onim gmizavcem ne bih pa i da ne košta.

Ko, šta, kuda i zašto – to nas se možda i ne tiče,
ali – kada, e to je možda već sasvim drugo pitanje.
Kada to pitanje postavim to već postaje sada,
a sve što postane sada, sad može i da prođe.
Prošle su i one device pa su se opet vratile,
a prošao bih i ja, ali da opet se vratim.

Tu gde se čovek vrati uvek su nekakva vrata,
nekad sasvim od nečega a nekad pusto ništa,
kao da nešto tu stoji, a stoji samo vazduh.
Ali čim nešto stoji, to može i da legne.
Leži sav ovaj naš svet a mi smo mu na dlanu.

Na tom dlanu nas gleda, kao u one linije,
taj svet, to naše nešto što tek treba opisati
ali se uvek ispreče neka osa i devica.
A ko pod bogom da opiše neki svet kao devicu
s malenom žaokom ose koja nas je othranila.

Moja hrana je to da stojim i da gledam.
Ali čim vidim ja legnem, da ležernije zapišem.
To je taj usud, da svet nam izgleda kao gmizavac
kad uspuže se uz drvo pa dole više i ne vidi
a iznad njega je ptica koja ga rado gleda.

Šta ona vidi – ja ne znam, a ona ne zna da ne znam.
To je to naše znanje, baš kao ona devica.
Sve nestade sa njom, dok se ne vrati, sada,
baš kao ona puzavica koja se najzad uspuzala
pa sada svako popodne ispija čaj sa Bogom.
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR-ID 141175564
BKG 4 / 2008. Sveska 17.

Nazad