VLADIMIR VUJINOVIĆ

Vladimir Vujinović je rođen 1976. u Somboru, Srbija. Rođen 1976. u Somboru.
Kao književni kritičar honorarno radi za Bestseler, dvonedeljne beogradske novine za kulturu i umetnost, koje izdaje Narodna knjiga.
Piše prozu i poeziju. Prvi put objavljen sa kratkom pričom Govor života, u knjizi Donja strana priče, zborniku najlepših kratkih priča za 2004. beogradskog izdavača Alme. Još nije izdao samostalnu knjigu, ali je sa svojim pričama, esejima i pesmama objavljivan u književnim časopisima Balkanski književni glasnik i Koraci, kao i na mnogim veb književnim portalima i sajtovima.
Član je Litkona, regionalnog udruženja pisaca.
U prevodu Olge Lalić-Krowicke, nekoliko njegovih pesama objavljeno je u Poljskoj u jednoj Antologiji savremene poezije balkanskih zemalja.

Vladimir Vujinović

   

NERO BURNING ROM

Stojeći na vrhu Mecenove kule, car božanskog porekla Neron, recitovao je slavni Homerov spev o osvajanju Troje, dok je večni grad u kojem se završavaju svi putevi sveta goreo, potpaljen bakljama ljudi koje je angažovao isti taj Neron. Car jedva da može suzdržati suze, koje ne kaplju zbog tuge za voljenim gradom, niti zbog gustog crnog dima što maltene dopire i do njegovih očiju, car ne plače ni zbog rata između Ahejaca i Trojanaca za koji zaista misli da zvuči potresno u izvedbi svog genijalnog glasa, on čak ni zbog čega i ne žali, on je samo ushićen jer vatra što guta Rim budi ganutljive projekcije lepote samo njemu vidljive. Neron nije samo naslednik Cezara i Avgusta, veliki imperator i sprovoditelj principata, Neron nije samo bog koji živi na zemlji i gospodari Imperijom što se proteže od Eufrata na istoku pa sve do Heraklovih stubova na zapadu, Neron naravno smatra da i u doživljaju estetskog i umetničkog, u spoznaji mudrosti, može biti s lakoćom superiorniji od bilo kojeg običnog čoveka. Kao što je u svojim pevačkim i glumačkim izvođenjima (a o pisanju i recitovanju pesama da se i ne govori) on prepoznavao vrhunske umetničke domete koje jedan čovek može dosegnuti, tako je i vatra Rima pružala nepresušan izvor inspiracije za jednu tako estetski uobličenu, senzualnu i bogatu carsku dušu.

Šest dana i šest noći gradom Romula i Rema besne požari. Vatrena stihija uglavnom zahvata mnogoljudne narodske četvrti sastavljene od uskih ulica i starih kuća insula, koje se caru nisu dopadale, ali vatra kao vatra, ne voli baš da prima naređenja, pa stoga ni velelepnije zgrade i palate viđenijih velikodostojnika na Palatinu, nisu mogle biti pošteđene, a i sami centar Rima, Forum, kao i veličanstveni kapitolski hramovi, opasno su ugroženi pomahnitalim širenjem užarene buktinje.

Neron svaki dan sa Mecenove kule posmatra vatru, koja, poput zmije, gamiže po sve većim prostranstvima grada. Naročito u predvečerje voli da izađe i divi se fenomenalnom spektru kolorita, što ga u crvenkastom odsjaju plamena stvara zalazeće sunce; skladnom plesu prirodnih boja koji ne bi mogle da ponove ni najbolje zidne slike, niti najraskošniji podni mozaici Carstva. Neron neretko i čitave sate provodi u napasanju idejnom kreativnošću, koju u njemu budi prizor vatrom zahvaćenog grada. On prosto ne može da presudi da li se veća lepota krije u samom tom prizoru vatre, ili u njegovoj mašti koja od zgarišta ima tako bogate gradjevinarske planove. Car naravno ruši da bi gradio, ali tek u neponovljivom prizoru nemilosrdnog požara vidi takođe i čin stvaranja: formiranje umetničkog dela. Na beskrupuloznoj originalnosti namerno zapaljenog grada, Neron će stvoriti umetničko delo čiju nesumnjivu veličinu neće uspeti shvatiti nijedan čovek (zbog ograničenosti, naravno).

Neron požar uvek promatra odeven u teatralnu odeću kakvu nose glumci u predstavama grčkih tragičara. Za njega život, uostalom, i jeste teatralan, pogotovo jedan tako carski i božanski život kao što je njegov. Svi znaju da je Neron podmetnuo požar u Rimu, ali normalno da niko nema smelosti da mu nešto kaže, pa stoga, na jedan volšeban način ta teška ćutnja što okružuje njegove najbliže podanike, daje paljevini dovoljan legitimitet. Biće već vremena da se opravdan gnev rimskih građana zbog vatrene nesreće, usmeri tamo gde je najviše potreban: prema ekspanzivnoj sekti iz prašnjave Judeje, koja svojim primitivnim tvrdnjama o ljubavi prema bližnjem, o jednakosti za sve, i naročito, besmislenim učenjem o tome da postoji samo jedan Bog, sve više truje narod na svim teritorijama Imperije.

Još od onda kada je na početku vladavine ubio svog polubrata Britanika, a nešto kasnije i majku Agripinu, učitelje Seneku i Bura, Neron je shvatio da važniji od života svih ljudi, kao i od života njega samog, postaje onaj splet komlikovanih ali uzvišenih ideja što mu se začinju u glavi. A taj svet percepiran iz carske glave biće zaista jedinstven, nepoverljiv i uvek u iskušenju da se brani od neprijatelja koji su nicali kao pečurke. Pašće još mnogo života zbog bolesne paranoje, ali svakako da će Neronu najžaliji i najgorči biti gubitak Petronijevog života, jer ga je smatrao najvećim prijateljem, a od njega doživeo i najgoru izdaju.

U trenucima kada bi recitovao kakav genijalni stih koji je sam napisao, Neron nije nimalo sumnjao u pohvale što su stizale sa Petronijeve strane. Nisu slučajno tog starog aristokratu patricijskog kova nazivali Arbiter Elegantiarum. Imperatorov dvor bio je pun skorojevića, nepopravljivih laskavaca sumnjivog umetničkog kvaliteta, pa je jedino Petronijev neosporan ukus mogao Neronu garantovati (treba priznati da je car, verovatno ljudskom polovinom svoje prirode, ponekad osećao i takvu vrstu sumnje) da mu je talenat iznad proseka.

Ako je za ikoga Neron mogao reći da ga voli i da ga poštuje, a normalno da takve osećaje jedan čovek koji najviše brige posvećuje državi i božanskom delu svog bića, nema kad da gaji, onda je to bio Petronije Arbiter. Ubistva najbližih članova Neronove porodice su dokazala da kod cara ničiji život ne može imati protekciju, pa time ona njegova privrženost Petroniju biva čudnija, a još čudniji utisak koji se stvorio kod svih ostalih dvorjana o tome da jedino Petronije može sa sigurnošću računati da će umreti mirno i uz sve počasti. Jeste da se Neron često znao derati i na Petronija, ali lagao bi svako ko tvrdi da njih dvojica nisu bili i prijatelji, i da je Petronije bio jedini podanik koji je caru sem laskanja, bez opasnosti po život mogao da udeli i poneki iskreni savet.

Istina, kad je reč o carevom najkreativnijem umetničkom delu, to jest paljevini Rima, tu on onda nije obraćao pažnju ni na Petronijeve savete. Pa ko bi to mogao imati razumevanja za tako ekstravagantni plan? Zato je car izbegavao da govori o toj svojoj zamisli (izuzev sa ljudima koji su direktno rukovodili razgranatom mrežom palikuća po terenu). Oslonio se, kao i svaki vrhunski umetnik, samo na nepresušan okean svojih ideja, na svoju upornost i marljivost, na čvrstu samouverenost. Neron je bio svestan toga da su mnogi umetnici osuđeni da budu nepriznati za života, pa je bio spreman, nadao se da će bar daleka budućnost znati da ceni imaginarnu moć njegovog genija. A vatra Rima, veličanstveni, do neba dižući plamenovi, zapaljeni centar čitavog sveta; pa postoji li išta izazovnije i lepše za gledanje? Ako je umetnost Lepota, a Neron zna da jeste, onda je on pružio najveći mogući ugođaj za oko umetničke publike. Samo treba znati gledati i videti pravu stvar. A Neron gleda i vidi da je upravo pomerio granice umetničkog stvaralaštva. Dvadeset vekova pre nego što će neko ne samo napraviti već i pomisliti na fotoaparat i kameru, on je shvatio značaj (i prednosti) vizuelizacije umetničkog dela, pa njegova dika i ponos, za razliku od nepokretnosti slika ili neslikovitosti slova na papiru, imaju i živost i tako potrebnu realističnost. Šteta samo što je njegovo delo trenutno, što ne postoji način da se zabeleži, ali šta se tu može: upravo je i genijalna originalnost u tome da delo traje dotle dok vatra ne utihne.

Ništa se ne može predvideti, nikad se ne zna šta nekoga čeka, pa se tako ipak desilo ono što se činilo nemogućim: da carevog miljenika Petronija smrt zadesi po carevoj volji. Petronije je uspešno oklevetan, ali Nerona nije toliko pogodilo to što je morao da naredi ubistvo najboljeg prijatelja, niti ga je pogodilo to što ga je Petronije preduhitrio i sam sebi oduzeo život, koliko ga je do suza i višednevnih urlika, zabolelo ono Petronijevo oproštajno pismo, koje je primio kad je ovaj već bio mrtav.

Ako išta car nije mogao podneti, onda je to bilo da neko dira u svet njegovih ideja, u njegovu umetničku nadarenost, u njegovu sujetu. Sve mu recite, ali to da mu je um ograničen, da je loš i prosečan, to nikako! E, upravo to što mu niko nikad nije smeo reći, to mu je rekao ona izdajica Petronije. Arbitar Otmenog Ukusa mu je zabio nož u leđa onda kad se tome najmanje nadao. Čovek koji je najviše hvalio Neronov umetnički talenat, čovek čiji su kvalitet svi hvalili i na čijim je pohvalama u stvari Neron sagradio mit o sebi kao neponovljivo genijalnom tvorcu lepih dela, čovek koji je napisao Satyricon, od takvog jednog čoveka je Neron dočekao da bude popljuvan, i naravno da mu zbog toga nije moglo biti svejedno.

Petronije je otprilike umro onako kako je i živeo: tiho, uz laganu i zabavnu konverzaciju. Ta lakoća Petronijeve smrti još će dugo proganjati Nerona u snovima, naročito kada bi se posle zamornih orgija u Zlatnoj kući, onako mamuran prepustio čarima postelje. A čovek sa najprefinjenijim ukusom za otmeno i lepo u čitavom Rimu, nije mogao a da ne ostane, onako umetnički originalan i u smrti. Priredivši raskošnu gozbu za svoje prijatelje, Petronije je prerezao sebi vene, imajući vremena, da pre nego što potpuno iskrvari, izdiktira caru pogrdno pismo, pa čak i da popije malo vina i stavi koji zalogaj hrane u usta.

Dve godine posle požara u Rimu i isto toliko godina pre nego što će i sam car biti prinuđen da sebi oduzme život, Petronije će otići sa ovog sveta uz proste reči koje čovek ne bi uputio ni svom psu, a kamoli gospodaru i vladaru Imperije. Prisutni sa te Petronijeve poslednje gozbe svedoče o neobičnoj Arbiterovoj bezbrižnsti, koja mu je najviše zasijala na licu upravo u trenutku kad se opraštao sa dušom. Kao da je i smrt bila samo još jedan estetski izazov za njega? U životu je najviše tragao za lepotom pa je i umro lep i nasmejan. Pored svih onih poetičnih i blagoglagoljivih tekstova koje je za života napisao, Arbitar Otmenog Ukusa ipak je najviše uživao kada je na samrti diktirao pismo u kojem je svog gospodara nazvao budalom, ludakom, bolesnim zločincem, a sav njegov umetnički rad uporedio sa đubretom, manje vrednim od govneta bilo kojeg roba.
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR-ID 141175564
BKG 4 / 2008. Sveska 17.

Nazad