ZORAN ĆIRIĆ

Rođen u Nišu (1962), gde i danas živi i radi i podvaljuje establišmentu.
Knjige priča: Zlatna dekada (1992), Nišvil (1994, 2002), Kalibar 23 za specijalistu (1995, 2002), Zen Srbiana (1997, 2003), Vulvaši (1998), Odbrana gradova (1998), Kaži mami (1999), Starinska stvar (2001), Gang of four (2005), Tvrda ljubav (2006)
Romani: Prisluškivanje (1999, 2000, 2002), Hobo (2001, 2007), Smrt u el Pasu (2003), Slivnik (2004)
Knjiga pop-eseja Divlja horda /zabeleške mlađeg pokvarenjaka (2007)
Poezija: Rio Bravo (1990), Remix (1991), Wah – Wah (1992), Tajni život u Srbiji (1995), Post (1996), Pesme o zanatima (1997)
Knjiga – “katalog sponzora” Magični geto (1995), koautor Zlatko Ristić Paya
Nagrade: Brankova, Fonda Borislava Pekića, NIN-ova, Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu.
Priče, pesme i odlomci iz romana prevođeni na više stranih jezika.
Osnivač i vođa nekoliko rokenrol bendova, a trenutno sa sinom trubačem nastupa kao sobni vokalno/akustičarski duo.
Zoran Ćirić
   

KAKO JE LEPO (BITI VOLJEN OD TEBE)

Stajala je ispred izloga robne kuće sa izrazom lica kao da već neko vreme čeka na nekoga. Odmah sam pomislio na sebe, ali ne i na tebe.

Obrnuo sam krug oko lampiona i žardinjere, i onda se ponovo pojavio na osvetljenom delu pločnika. Primetio sam da se pravi da me ne primećuje, prepoznao sam to po načinu na koji je skrenula pogled sa dvd-plejera na kalorifer. Izlog je bio prostran i mnogo toga se moglo videti u njemu. Sva lica koja ne žele da ih vidi ulica i obližnji trg.

Zastao sam da je razgledam, moje ritmične potpetice su joj stavile do znanja da zurim kroz nju bez namere da izgledam kao neki dežurni presretač koji odustaje na prvi uhvaćeni pogled. Prvi uhvaćeni pogled kaže uvek isto: "Beži od mene, pre nego što bude kasno". Ali, ja nisam bio od onih koji se udvaraju samima sebi, pa im je potrebna publika kako bi se osetili napuštenim. Što je trebalo da pojača izmišljeno sećanje na vreme kada su bili voljeni - ne samo od Boga i školskog psihologa.

Potrajalo je odmeravanje, više puta sam je celu obuhvatio svojim blago zabuljenim očima – onako kako me je majka davno naučila da gledam kada su neke druge "tete" pokušavale da me uspavaju. To je delovalo bolje nego da sam ih zamolio da prestanu sa umilnim šaputanjem: svako je skrivao svoje vriskove i odbrojavao koliko mu je preostalo od onog dela noći u kojem se odigravaju snovi u kojima i sam učestvuješ, bez straha da ćeš sve već ujutru zaboraviti.

Ali, najlakše se pamtio taj napor da se bude ljubazan u vanrednom času.

Premda ljude, kada se radi o ljubavnim pričama, jedino interesuje ko je koga na kraju ostavio.

Ne garantujem da se ovde radilo o ljubavi, ali ipak sam progovorio, ne gledajući je u oči već tamo gde će njena figura praviti senku kada se, nekog drugog dana zatekne na istom mestu, a sunce se bude spuštalo s vrha nebeskog svoda.

Uljudno ravnodušan, poput neba koje je odozgo posmatralo svakakve zabave kojima se ljudi prepuštaju u suton, krenuo sam u vazdušastu konverzaciju silno se trudeći da zvučim neusiljeno. Najpre moraš da se zakopaš da bi imao priliku da se iskopaš iz rupe koja će nastaviti da čeka na tebe i kada istekne tvoje vreme.

Dakle, pomislio sam da je vreme za nešto drugo i rekao toj istrajnoj čekalici od devojke:
"Ovo nije baš pravi trenutak za udvaranje, zato ajde da to preskočimo i odemo negde na piće. Eno ono mesto preko puta mesare mi izgleda pristojno. Venecijaneri funkcionišu, spušteni su do kraja, i verovatno je unutra svetlost diskretna, a to znači da nema muzičkog stuba na šanku."
"Kladim se da po ćoškovima imaju nekoliko tesnih separea, a sijalice se spuštaju na pet centimetra od pepeljare." Dopunila je moju preporuku s tvrdom, kamiondžijskom grimasom – kao da smo govorili o motelu kojem Putujući Ugostiteljski Žiri stalno skida i dodaje jednu zvezdicu na ulaznoj tabli od išmirglanog pleha.
"A ja se kladim da služe med i limun uz čaj bez da im to posebno zatražiš." Nehajno sam povukao ručnu kočnicu, ne bih li sačuvao nešto od sentimentalnosti koja se upražnjava na neonski osenčenim parkinzima, bez obzira na overeni kvalitet motelskih usluga.
"A šta je s mlekom?" upitala je glasom turiste koji nikako da zaboravi traume sa srednješkolskih ekskurzija. "Ako se odlučim za indijski čaj, pocrneću bez mleka."
"Verujem jedino mleku koje mi je servirano iz mog frižidera."
"Dakle", ispustila je jedan rutinerski uzdah – ni previše umoran, ni previše nervozan: samo način da se razmrdaju pluća i možda produva dah nikotina iz ustiju. "Pitanje je kako naći put do tvog frižidera, ako sam dobro shvatila tvoj pristup."
"Oh, ne brini, ja sam pristupačan momak. Jedino me kičma ponekad zeza pa izbegavam da duže stojim u mestu."

Vazduh je mirisao na odustajanje, ali imala je blistave zube od one osmehnuto-ujedajuće vrste koja očas zaslepi perspektivu, te se tako nekako dokopasmo kafića prema kome sam pružao ruke i jezik.

Napunjen ziheraškom tremom prepustih joj da se smesti po izboru.

Nije mnogo birala, i uskoro se raskolutah očima tražeći osoblje za posluženje, osećajući njen pogled u predelu sinusa. Od toga mi se u stomaku pomešaše adrenalin i gasovi, terajući me da usporim produbljeno disanje, pre nego me spopadne štucavica i počnem da prdim na usta. Uvek isto stiskanje kada se jedan na jedan dogadja prvi put.

Poznavao sam unutrašnje mehanizme za iskazivanje dopadljivosti, ali ne i spoljašnost konobarice koja nam je prišla baletskim korakom. Zapravo, prišla je meni, skoro mi dišući u teme, ali kada sam je ugledao složio sam se da ima puno pravo na takav nastup.

Izgledala je kao neko sa kim se ne biste usudili da budete intimni izvan javnog mesta jer je bila bezobrazno zgodna, a skoro neprirodno pristojnog držanja, dok joj je glas zvučao ljupko u svojoj vrckastoj, neizveštačenoj ljubaznosti. Mislim da je razlog ležao u njenim lepo popunjenim usnama, a i zubi su joj bili krupni, ravni, lepo nanizani i skoro beli. Na to se prirodno nadovezivao širok i lep osmeh, dovoljno dvosmislen da bude obećavajući za mnoge koji dodju sa ulice da nešto popiju.

Rado bih sa njom porazgovarao o izboru pića za odredjeni deo večeri, a u skladu sa raspoloženjem i garderobom, ali onaj pogled je svrdlao kroz moja poluotvorena usta, a nisam hteo da se primete baš sve rupe u mojoj tek skiciranoj ličnosti.

Okrenuo sam se ležerno ali taman na vreme da joj pripalim cigaretu. Dok je uvlačila dim, primetio sam kako joj se na obrazima pojavljuju udubljenja. Lice koje je sedelo preko puta mene bilo je nekako neodlučno zamišljeno, pa sam rešio da iskoristim šansu i ponešto saznam o svetu u kojem sam se zatekao.

"Kako se zoveš?", upitao sam je, fiksirajući njene tamno žute prste na desnoj ruci.
"Anita", rekla je, izdišući mi dim u lice. Nije moralo da bude namerno, mada mi je verovatno htela da stavi do znanja da sam se suviše nagnuo na njenu polovinu okruglog, gvozdenog stola, veličine ogledala u kupatilu samačkog hotela.
"A ti?", upitah konobaricu, koristeći priliku da još jednom proverim njen stav. Skladni prizor se ponovio: usko izvajani struk, kontrolisano široki bokovi, ravan, naporno održavan stomak, istaknuto i čvrsto dupe.

Pogledala me bez ikakve grimase. Imala je duge trepavice; mora da ih je savijala onom spravom što liči na kombinaciju makaza i štipaljke.

"Ja sam Savina", kazala je, nakašljavajući se, kao da je htela da pročisti grlo pre nego izgovori svoje ime. "A ovaj kafić se zove 'Memento', i nalazi se na mestu gde je nekada bila prodavnica štofova, a prvi vlasnik je ovde držao radionicu za pravljenje kora za pite."

Usledio je zvonak, zarazan smeh. Nije me pitala kako se zovem, bila je baš uzdržani profi velikih grudi. Dominirale su svojom veličinom, odajući utisak zaokruženosti i čvrstine. Bio sam ubedjen da su joj sise stajale uspravno i dok je ležala u nečijem krevetu, čitajući knjigu i povremeno proveravajući da se osenčena tavanica ne spusti suviše nisko.

"Imate li najveće hitove Marvina Geja?"
Zaista je zaslužila da je tretiram kao rezidencijalnog didžeja.
"Imamo svakave hitove."

Umela da prikuje gosta za stolicu, priznao sam sebi bez mnogo meškoljenja.

Jasno sam osećao da je moja radoznalost remetila moje planove, ali ja sam se ozbiljno uneo u njih, samo tada još nisam stigao da razradim stvari koje sam želeo da mi se dogode.

Gledano sa strane, što sam inače stalno činio sa sobom, nisam se ponašao u skladu sa predsnošajnim bontonom - koji računa na neizvesnost i hazard izazvan glupošću, preosetljivošću ili sujeverjem onoga kome pokušavaš da uvališ isključivo reprezentativni deo svoje ličnosti.

A ličnost je, kako Velika Knjiga kaže, jedna fiziološka pojava: ljigava ektoplazma.

Anita je poručila kampari za sebe, "čisti, bez ičega", naglasila je, stavljajući do znanja da nema poverenja u ono što se dešava iza sandučastog šanka. Držala se naglašeno kruto, ne dajući nikakav signal da li želi da prekine predstavu upoznavanja ili da je nastavi nakon što pokvasi grlo i zagreje utrobu. Kao da je spazila nešto što je dugo tražila. To nešto se nalazilo iza mene i tik iznad moje glave – možda na cevi koja se pružala duž tavanice, ukrašene zvučnicima i pulsirajućim senkama.

Tako sam ostao sam sa svojom porudžbinom. Bila je to lista snova. Ali, ne treba preterivati u nepoznatom društvu.

"Šta ide uz čisti kampari?" ponovo sam bio upućen na konobaricu sa istaknutim jagodicama i brižljivo iščupanim obrvama.
"Pelinkovac", rekla je bez premišljanja, dok su joj se plave oči iskrile. Nisam sumnjao da ponekad mogu da budu hladnije od žestine poslužene sa šakom leda u visokoj čaši.
"Pogrešno", uzvratio sam istom brzinom. "Uz čisti kampari idu žene."
"U redu", plavokosa konobarica je uzdahnula uvis, podižući šiške sa svog visokog, umašćenog čela. Imala je ravnu "kantautorsku" frizuru, do visine brade. "Ajde da ne brojimo sada masline iz neotvorene konzerve", nije bila raspoložena za koktelisanje. "Nego reci šta piješ. Ako si u stanju da odlučiš."
"Pa, žene", slegnuo sam ramenima. Nikada nisam tako govorio, čak ni u najzabačenijem muškom društvu. Ali, postojao je razlog za moje brljavljenje, i taj razlog od prirodno plave krvi i neprirodno ružičastog mesa, upravo mi je kazao: "Ne valja mešati pića".
"Ponekad se omakne, šta ćeš", nastavio sam da sležem ramenima, pomirljiv i nezaustavljiv.
"Ja znam šta ću", rekla je Savina, "ali ne znam šta ćeš ti." Uši su joj bile male i pravilne, a uska brada se u elegantnom luku spajala sa visokim, još netaknutim vratom.

Nisam joj odmah odgovorio; uspelo mi je da se ne iscerim dok sam razmišljao o tome kako bi se prijatno iznenadila kada bi primetila da mi bore na čelu liče na linije života i karijere na levom dlanu – ukoliko taj dlan služi za gledanje. Nije primetila sličnost mojih useklina, iako sam naizmenično spajao vrhove prstiju i širio šake poput berača kamilice.

Najzad sam se odlučio za viljamovku, tek da dobijem priliku da je odgledam otpozadi. Nehajno se približavala šanku, bez neke želje da gospodari prostorom, zgusnutim od dima i muzike miksane ljudskim mrmljanjem. Noge su joj bile solidno dugačke iako pomalo u X; listovi i gležnjevi veoma tanki, stopala uzana i, za njenu visinu, mala.

Pogled mi nije daleko odlutao. To sam shvatio kad začuh pitanje izrečeno cigaretnim tenorom.

"Jesi li ikada patio zbog viška ljubavi?" Anita nije izgledala kao neka koja postavlja retorička pitanja ne bi li skrenula pažnju na sebe. Iz perspektive prosečne privlačnosti i zdravih seksualnih kriterijuma ona nije imala potrebu za nečim takvim. Ali ja nisam mogao da znam s kim je spavao njen otac dok se treznio od krize srednjih godina. Zato sam s obešenjačkom pažnjom, još jednom, odmerio njenu apstinentnu pojavu, a onda prozborio, koncentrisan na svoje reči.
"Imao sam tu čast. I drago mi je da sam prošao kroz to."
"Možda nisi primetio", otpočela je svoju paučinastu priču, "ali, čini mi se da ti je to prešlo u naviku."
"Samo ti se čini. Pusti patnju drugima." Nehajno sam zabacio glavu unazad, dajući joj do znanja da sam primetio da primećuje pogrešne znake.
"Svakako", rekla je i ugasila cigaretu. Oči joj postadoše staklaste poput vlažnog izloga u neosvetljeno zimsko jutro. Prizor je bio korektno opisan: ulične svetiljke su nepoželjne kada je izlog prazan.
"Volim da činim dobra dela", mjauk i režanje su se mešali u njenom glasu. Prepoznao sam to pretapanje.
"Ne moraš da budeš toliko zvanična da bi mi rekla da odlaziš."

Učinilo mi se da uopšte ne čujem sebe – ni izgovorene reči, ni lupanje srca, ni kapanje znoja sa dlanova. Takodje mi se učinilo da gleda u mene. Možda želi da razbistri svoj pogled na fenomene koji je okružuju, pomislio sam, beznadežno blažen. Moje obrve više nisu umele da se značajno podižu i spuštaju. Ništa zato, barem sam imao pamtljive podočnjake: modre viseće kese, neoborivi dokaz o dobro utrošenom noćnom vremenu.

"Rastanci su u redu, ako im pridješ s prave strane", rekao sam pribrano. Odjednom mi je postalo važno da me ne doživi kao lepo vaspitanog drkadžiju.
"Važno da znaš gde je izlaz", zvučala je preterano ravno, skoro uspavljujuće. Mora da je preterivala sa meditacijom, ili je valerijanu mešala sa antibebi pilulama.
"Nema izlaza, moja nepoznata Anita."
"Poslužiće i vrata", osmehnula se samoj sebi, okrenula i lagano napustila prostoriju za ubijanje zabave. Učinila je to s visokim kučkarskim stilom: Kad se kresneš s nekim u kolima, posle obavezno promeniš registarske tablice – da neko ne prepozna automobil.

A mogla je da mi priča o kaišu od boks-kože, sa ogromnom šnalom, koji je dobila na poklon od problematičnog ujaka, propalog boksera ali neverovatno privlačnog frajera i mangaša, pre nego što je ovaj zbrisao u Pariz; kako ga je nosila kao talisman, a ponekad koristila i kao oružje – umela je da zavitla njime u vazduhu tako da zvuči kao čoke; i kako je kasnije od delića kože sa metalnim nitnama napravila mindjuše sa sfumato odsjajem. Mogla je da mi priča i o crnom, kratkom skakavcu, sa dva dugmeta – da udje i da izadje! – čija je izljuskana drška izgledala vrlo "antik". Kako ga je jedva iskukala od majke, nastavnice opštetehničkog obrazovanja i aktiviste Saveza izvidjača, ubedjujući je da joj je potreban za slaganje muških faca koji nepripremljeni dodju na žurku, a ona nije propuštala nijednu žurku od kako je otac ostavio njenu majku i započeo novi život sa drugom ženom, lekarkom-specijalistom puno mladjom od njega.

Konobarica je sačekala da završim sa klimanjem glave i ukrštanjem kolena, a onda donela pića. Mogao sam da se kladim u tvoje zelene "Sančo" čizme da njoj niko nije poklonio šnalu za kravatu sa izgraviranim pištoljem.

"Ovo je bivša porudžbina", valjao sam reči svud po njenom telu.
"Ovde se i bivša važi", kratko je izdeklamovala moja prava pred zakonom. I kada bi joj neko poklonio originalne kaubojske čizme ona bi ih nosila u belom koferčetu sa čipkanim rukavicama do ispod lakata.
"A sve što se važi mora da se naplati, je l' tako?" nastavio sam da razgovaram s njenim telom, nedovoljno uveren da ga je neka viša sila bacila ovde s dubokim predumišljajem.
"Ti prvo plati, a posle naplaćuj gde hoćeš."

Telo mi je izmicalo poput smisla. Sleganje ramenima je potrajalo dovoljno dugo da prestanem da primećujem svoje kontrolisane tikove. Zaista je neuporediv osećaj kada se umoriš od izlaženja iz sebe.

Nisam pitao "koliko?". Izvadio sam novčanicu i rasparao ono malo neizdahnutog vazduha koji se taložio izmedju nas. Pokušavajući da otkrijem otkud toliki nered u pepeljari koja se širila po mom stolu.

Ni konobarica nije pitala "koliko?". Spretno je preuzela novčanicu i ubacila je u novčanik od kože sumnjivog porekla – kao da je pozajmljeni uložak strpala u svoju "fake fashion" torbicu.

"Ovo je kratko trajalo", rekla je Savina i pogladila kruškoliku čašu sa stalkom u kojoj se kampari sve više crveneo, uprkos limunu i ledu. Shvatio sam da sam zapamtio njeno ime. Shvatio sam da su joj punačke usne nabubrile od tudjih neizdrža. I shvatio sam da ću uskoro biti napolju, na tačno odredjenom mestu, uzimajući novac iz zida. Odloženo plaćanje čini vreme vidljivim.

Ali pre nego što sam ubacio svoju neplatinsku Antiameriken ekspres karticu u otvor čiji je mrak strogo propisan, morao sam da izdržim privremeni pogled privremene konobarice, koji mi je poverljivo romorio: "Ti si kusur od frajera, a žene su posao". Ostao sam da sedim spuštene glave; uspevalo mi je da je držim iznad razmirisane viljamovke ne oslanjajući je na svoje ruke. Mogao sam jasno da vidim Savininu firmiranu, tanga-kecelju.

Kada sam je se nagledao do poslednje dlake na teškim, spuštenim kapcima, ustao sam i rekao: "Ne želim da te napustim. Želim samo da odem do toaleta."

"Pazi kako to radiš", reče s malo više uvidjavnosti, koja nikada neće preći u milost. "Tamo unutra ima dva stepenika ispred pisoara."

Zastao sam, zatečen u lebdenju na kolenima. Da li sam ja to porastao u njenim očima? Ili sam postao Placebo King? Ili sam opet počeo da mislim na tebe?

"Ne brini", odmahnuo sam rukom upozorenog gosta. "Ja nisam čovek kakvog srećeš svaki dan", dodao sam, zamišljajući kako otkopčavam dugmad na šlicu. Tako mi je delovala stvarnije.

"Ne srećem ljude svaki dan. Samo kad izvedem psa u šetnju."

Mogao sam samo da posmatram kako joj se oči uvlače dublje, sve dok se nisu pretvorile u munjaste bleskove iz uskih proreza. Nalik zagasitom sjaju metalnih dugmadi na mojim Timberland pantalonama.

Nisam je pitao koje je rase njen pas. Umesto toga, pokušavao sam da dokučim koji je njen omiljeni lubrikant za maženje i svršavanje. Možda Herball 2000, ili Džonsonov K-Y jelly? Montavitov Gleitgelen? Vazelin za bebe, kokoa-krem za sunčanje, maslinovo ulje?

Iako su moji prsti počeli primetno da drhte, nastavio sam da te nabrajam, od napred i otpozadi.

Onda sam se setio da se jednom ovo dogadjalo ispred – masivne poput osrednjeg spomenika - gvozdene kapije ojačane šiljcima, na kojoj je bila bela pločica sa iscrtanom psećom glavom, iskeženih očnjaka i isplaženog jezika. I da smo tada izmrzli k'o muškatle.
 
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR-ID 141175564
BKG 4 / 2008. Sveska 17.

Nazad