ZORAN SPASOJEVIĆ

Rođen je 22. januara 1949. godine u Kragujevcu. 
Autor je knjiga poezije: "Dar praznine" (1986) i "Glad" (1998), knjiga kratkih priča: "Odelo za odlazak" (1997), i "Kratke priče bez muke” (2003, 2006), knjiga drama: trilogije "Amerika ima rupu” (2003), kratkih drama "Rezervat Srbija" (2006), dokumentarne komedije "Gavrilov Princip" (2008) i komedije "Voliš li me, Jakove" (2008), kao i knjige satire "Tu zeka pije vodu" (2008).
Autor je CD-ROM-a (digitalne grafike, knjige i tekstovi) "Cirkus" (2006).
Autor je TV drame "Amerika ima rupu 2" (1999), scenarija humorističke TV serije "Bez naslova" (2000) i radio-drame "Kratka istorija naizmeničnog stajanja i padanja" (2004).
Zastupljen je u preko četrdeset antologija i zbornika poezije, kratkih priča i satire.
Bavi se mejl-artom i digitalnom grafikom. Digitalne grafike objavljuje na razglednicama, u štampi i knjigama, kao i u brojnim internet-magazinima. Objavio je preko sto mejl-art razglednica u više izdanja. Njegove razglednice nalaze se u privatnim kolekcijama, bibliotekama i muzejima mejl-arta: (California Museum of Art – Terra Candella, Forestville, USA), (Artpool - Art Research Center, Budapest, Hungary), (Museo de Interncionale de Neu Art, Courtenay, Canada), (Sechi Island International Library, Rio Claro, Brasil). Učestvovao je na više kolektivnih izložbi mejl-arta u zemlji i svetu (Kragujevac, Pančevo, Banja Luka, Budimpešta, Vankuver, Lajden, Arkevia...)
Za svoje radove nagrađivan je više puta.
Član je Udruženja dramskih pisaca Srbije i Udruženja književnika Srbije.
Od 2003. godine autor je izdavačke kuće "Alma".

http://zoran-spasojevic.blogspot.com

Zoran Spasojević

   

DAROVI SVETOG GRGURA

Kako vreme prolazi moj otac postaje sve čudniji: ne sluša, okreće mi leđa i lije suze tako da sam u stalnom poslu zbog njegovih mokrih grudi: plašim se da ne nazebe. Moram da pazim i da mi se ne ukaki: držim ga na noši i po pola sata; ne voli nošu, dok ne obavi posao, ustaje svaki čas i proverava da li je nešto ispalo. Jednom, da napravim štos, ubacim palidrvce u nošu. Mislio sam da će da se zbuni, ali on se toliko obradovao da je dugo pljeskao dlanovima.

*

Zvono me prenu. Otvaram vrata. Dvojica u kožnim kaputima proleću pored mene. Visoki hvata mog oca za kravatu, a mali mu potura pod nos nekakve papire. „Hajde, potpiši“ – zamahuje visoki pesnicom – „ili ćeš saznati šta sve mogu da napravim od tebe!“
„Taman posla“ – odgovara moj otac smireno.

Visoki shvata da njegovi napori moraju da budu veći od potreba. Očeve ruke vise niz telo kao prišivene: naizmenično se mešaju urlici bola i očev prkos koji doprinosi, bez sumnje, čitavoj stvari. Možda su udarci visokog prejaki, možda se isuviše trudi, ali osim krikova ništa ne može iz oca da istera, čak ne uspeva ni suze da mu natera na oči.

*

Moj otac ponekad neće da jede. Ja ga lupim po zatiljku i on projede, ali me uvek, skoro uvek, pređe i upropasti moj trud. Zamislite, stavi prst u usta i povrati moju muku. Onda mi se veselo obraća pokazujući upovraćano mesto na tepihu i ushićeno izvikuje: „Prosuo sam ga! prosuo sam ga! prosuo sam ga!...“

*

Mog oca bude pre svanuća i nekuda odvode. Uveče ga izbacuju iz automobila: redovno udara glavom o kapiju i ja moram da ga uvlačim u kuću.

*

Moj otac cepa knjige i ometa me u učenju. Vezujem ga za stolicu, a on stalno ponavlja: „Hoću da učim, hoću da učim...“

*

Moj otac svaki dan kači svoje ratno ordenje, uzjahuje drvenog konjića, visoko zamahuje letvom i viče: „Ura! ura! ura!“

Gledam čas njega, čas njegovu sliku na zidu: tamo sedi na pravom, belom konju i drži pravu sablju u ruci. Srce mi se cepa, počinjem da plačem dok se on zabavlja.

*

Moj veliki otac, veliki ratni heroj, nosi me na ramenima, trči kroz park a ja vitlam drvenom sabljom i vičem: „Ura! ura! ura!“

I umesto da se veselim, zbog te slike, ja počinjem da ridam. I urlam na njega: „Nisi umeo da živiš u miru! Nisi umeo da živiš u miru!“

*

Od kada je moj otac vraćen sa Svetog Grgura, pregledam novine pre nego što ih unesem u kuću: sve fotografije mora i ostrva isecam i bacam u đubre. Nisam to uradio samo kada je stigao iz robijašnice, i on je demolirao kuću, oborio me na pod, stegao za gušu i vikao: „Daj mi pištolj! Daj mi pištolj!“

*

Moj otac nema ni jedan zub pa, i zbog toga, slabo jede. Vodim ga zubaru. Zubar mu kaže da zine kako bi uzeo otisak za vilicu, a on se otima i hoće da skoči kroz prozor.

*

Moj otac kleči na podu i iglom bode bubašvabu. Ne razumem kakvo mu je to zadovoljstvo. Svaki put kad je probode kaže: „Insistiram na bolu.“

*

Kad mi vreme dozvoli vodim oca u zabavni park. I prvo ga stavljam na ringišpil. Da ga samo vidite, tada njegovoj sreći nigde kraja. A meni, meni se grudi nadimaju od tog prizora, vazduh se sabija u plućima i imam utisak da ću svakog trenutka da poletim.
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR-ID 141175564
BKG 4 / 2008. Sveska 17.

Nazad