EDUARD PRANGER

Rođen je 1957. godine. Bar tako tvrdi.
Poznat kao hipnotizer malodobnih djevojaka i omanjih domaćih životinja. Zbog toga u apsani bio više puta, od toga u Lepoglavi robijao samo triput, dva puta u Padinskoj Skeli, a samo jednom, iako na duži vremenski rok, na Golom Otoku. Trenutno je na odsluženju kazne u Zagrebu.
Pisanjem se uspješno bavi od 2004. godine, a prozu i poeziju, osim u Balkanskom književnom glasniku objavljuje i u Kažnjeničkom veseljaku.
Ume da vozi bicikl, da pliva i trči, iako ga na to niko ne sili.
Eduard Pranger
   

LJUBAVNA PRIČA

Škripa šljunka natjerala me da odvratim pogled s novina koje sam čitao.
- Sused, slobodno?
Klimnuo sam glavom, mada bih najradije rekao ne. U park sam i došao da malo sjednem i budem sam, a sad ovo. Od tih dosadnih susjeda nije se moglo pobjeći. Kao što sam i pretpostavljao, nekoliko minuta kasnije, počelo je.
- Poglečte one tornjeve tam gore, sused. Sad se jedva vide od ovog drveća, ali nekad vam se s ove klupice lepo mogla videti cela katedrala. I onaj kameni zid tam ispod, prije rata je bil beli kak sneg, a sad je sav zarasel v bršljan.

Osim nekoliko ljudi koji bi u ovo doba dana obično izvodili svoje ljubimce u šetnju, park je bio pust. Preko puta nas, ispod velike stare vrbe koja je rasla na rubu presušena korita, mjestu gdje je nekada zaista i bio ribnjak, radnici su postavljali novu klupu. One lijepe drvene mijenjali su novim, metalnim, od svijetlog rosfraja, sa plastificiranim sjedalima. Zamijenili su sve osim ove na kojoj smo sada sjedili.
- Sused, a znate kol'ko se ljudi do sad hitilo s katedrale, ha? Ne znate? Puno, a sve mladi ljudi, deca. I zakaj? Zbog ljubavi, normalno, zbog čega drugog. Vite sused, u moje vreme ljubovalo se tajno, tak da niko niš ni znal, a ne ko danas. Svako dela kaj god hoće i nikog ni briga za ništ.

Išli su mi već pomalo na živce ti penzioneri koji vuku uokolo ljude za rukav i dave ih svojim dosadnim životnim pričama. Stari ljudi žive od uspomena i za uspomene i misle da su samo oni prošli sve i sva.

Nisam imao srca prekidati taj monolog, zapravo, molio sam Boga da ne nastavi. Osim toga, imao sam ja dosta i svojih problema, a tko je mene slušao?
- Ljubaf vam je čudna stvar, sused. Znate, sad su vam neka druga vremena, ljudima danas više uopće nisu važni ljudi. Novine su pune kriminala, samo se o zlu piše. Nekad je crna kronika u Večernjaku bila na frtalj stranice, a poglečte danas, danas je na četri. Četri!
Vratio sam se čitanju, ali uzalud, tortura se nastavila.
- Sad kad već pričamo o ljubavi, ima jedna zgodna priča, tu z Ribnjaka. Ljubavna priča o Veri i Leonu, znate ju? Nema veze.

Nisam se stigao pobuniti, samo sam pristojno podigao glavu od novina i ponadao se da neće dugo.
- Čujte, bilo vam je to još prije rata, onog drugog. Tu Veru vam je Leo znal odmalena al' je nije ozbiljno doživljaval godinama, sve tam negde do srednje škole. Znate kakvi su klinci, kad je mala naglo zrasla u pravu curu Leo se baš iznenadil. Čujte, to vam je ono vreme promena, pubertet, kad se klinke pretvaraju u prave cure, s cicama, a dečki i dalje ostaju bedasti dečki.

Pored nas je prošla gospođa s crnim labradorom na dugačkoj uzici. Pas je imao sjajnu dlaku, ali je bio predebeo. Vidjelo se da mu nedostaju šetnje.

- I tak, Vera je zrasla u zgodnu pucu, visoku, vitku s dugom plavom kosom i svi su dečki u kvartu bili bedasti za njom. Bil je i Leo, samo nije htel priznati. Došlo je ljeto i škola je završila. Vera vam je stanovala nekoliko ulaza dalje od Lea i bila je iz fest imućne familije, židovske. Kak nije imala braće i sestrih roditelji su joj bili strogi i nisu joj dali da se z nikim druži. Mislim, z nikim iz kvarta, no Vera se ipak potajno viđala z Ratkom, sinom jednog Srbijanca koji je u Petrinjskoj držal birtiju. Ratko je bil zgodan dečko, visok, crn, jak i bahat, pravi fakin. Igral je nogomet za Građanski, ali pričalo se da se bavil i švercom kak i njegov otac. Malo malo pa bi im redarstvo došla doma. Njeni su nekak saznali za tu njihovu vezu i, Židovi ko Židovi, zabranili su Veri sve izlaske. Nikam nije išla i po cele dane je čubila doma. To su bili retki petki kad bi zišla van. Leo pak, onak blesav i naivan, tak se zatreskal u nju da je vrebal svaku priliku kak bi joj prišel, ali nije išlo sve do jednog dana. Vera je u Mesničku išla na klavir i jedino kad ju je mogel vloviti vani bilo je prije ili nakon tih njenih satova klavira. Jedan dan ju je pratil i, kao slučajno, sreli su se u gradu. Tak je sve počelo. Problem su opet bili njezini doma, stari joj je brojal svaki korak i dobro je pazil kam ide. Skužil je da se mala viđa s Leonom koji je pak isto bil iz židovske familije. To je starom pasalo, valjda si je mislil, kad već mora biti, bolje da je naš nego neki Srbijanac. Znate da se Židovi druže samo sa Židovima, ne, još pogotovo u ono vreme. I tak, Leo i Vera su se viđali, starci su bili zadovoljni i sve je išlo kak po loju. Trajalo je to par meseci, a onda jedan dan – iznenađenje. Leu je na vrata pozvonil niko drugi nego onaj Ratko. Malom bogme ni bilo svejedno i malo se ustrtaril, ipak je Ratko bil na lošem glasu. Lepo su se seli i Ratko je Leu objasnil stvar. Kaj se dogodilo? Vera i Ratko su znali da su njezini protiv njihove veze i dogovorili su se da Vera odglumi da je prekinula z Ratkom i da ide z nekim drugim. Zajedno su odabrali Lea jer je bil balav i jer je bil očigledno zatreskan u nju. Sve je bilo u redu i sve je klapalo do prije tjedan dana kad je Vera priznala Ratku da se ozbiljno zaljubila u Leona i da ne želi više biti z njim, z Ratkom. Možete si vi to zamisliti?
- Ma da? I što je bilo dalje?
- Pa niš, Ratko je štel uveriti Lea da prekine z Verom. Rekel mu je da oni misle ozbiljno, da su se potajno zaručili, da su se već prije njih dvoje dogovorili da Vera pobegne od doma, da je to među njima jako čvrsta ljubav, a da je veza između nje i Lea samo neki Verin trenutni hir. Leo je bil očajan i nije znal kaj bi napravil, jer Vera mu nije ništ o svemu tome pričala. Drugi dan našel se z njom na Zrinjevcu, kod Glazbenog paviljona. Rekel joj je sve o sastanku z Ratkom i iznenadil se je kad se Vera zaplakala. Priznala mu je sve, grcala je i molila ga da joj oprosti. Onda mu je priznala i da je trudna, z Ratkom, i da ne zna kaj bi napravila. Doma nije smela ništ reći jer bi je stari vubil, Ratka više ne voli i ne želi uopće biti z njim, a nosi njegvo dete. Leo vam je tada imal nekih sedamnajst-osamnajst let, još ni školu ni završil i sve to kaj mu se dogodilo bilo je za njega preveč. Bil je smrtno zaljubljen u Veru, ali najgorje mu je bilo to kaj se ona podala tom Ratku i nosila njegvo dete. To je njemu bila tragedija!

Oni radnici preko puta nas završili su s poslom i neodlučno krenuli prema nama. Pozdravili su i pristojno zamolili da se preselimo na onu novu klupicu.
- Čujte, možete se pohvaliti da ste vi zadnji koji ste sjedili na ovoj staroj klupi i prvi koji ste sjeli na onu novu – reče jedan od njih smijući se dok smo se mi selili pod onu vrbu. A ta nova klupa bila je jadna. Osim što se nikako nije uklapala u okoliš, bila je i neudobna, barem meni.
- Stali ste kod Lea – rekoh. – Onda kad je saznao da je Vera trudna i...
- Aha, da. Kaj je bilo dalje? Ništ, bila je to prava nesretna ljubav, ko iz romana. Jadna deca, bili su premladi i prebedasti i nisu znali kaj bi. Znate, u ono vreme da puca ostane trudna? Samo tak? Toga vam onda ni bilo.
- Pa što su na kraju napravili?
- Ništ, odlučili su se hititi s katedrale.
- Ma da...
- Da, kaj se čudite.
- I zar su se bacili?
- E sad. To vam je pak jedna sasvim druga priča. Radi se o tome da je bilo ljeto, sedmi mesec četrdestprve. Pavelić je već prije tog, u travnju, proglasil onu svoju „endehaziju" i sve se spremalo za rat. Ljudi su bili preplašeni, ali čujte, kaj briga mladež za rat? Ljubav je ljubav i njih dvoje, onak blesavi, lepo su se odlučili skočit s katedrale. I skočili bi oni, ali kaj mislite kaj se dogodilo?
- Nemam pojma.
- Tu istu noć došli su ustaše s kamionima i sve ih lepo otpeljale. Prek dvesto ljudi, skoro celu ulicu.
- Kamo?
- Kam? V logor, sused, kam drugde. Onda su Židove trpali v logore.
- Sve?
- Skoro sve. Kol'ko se sećam, starog Müllera odvezli su u Savsku i tam su ga ubili, a Veru i njezinu mamu prvo su otpelali u Lobor-grad, pa u Jasenovac. Auslenderovi su jedno vreme bili zaprti na Zavrtnici, a onda su i njih podelili. Stara je otpelana u Auswitz, a stari i Leon su završili isto u Jasenovcu.
- A Ratko?
- E Ratko se jedno vreme skrival po Zagrebu, a onda je pobegel u partizane.
- Znači, nisu svi poginuli?
- A ko je rekel da jesu?
- Pa mislio sam, kad ste rekli...
- Ne. Neki su preživeli, a nekih više nema. Takav je život.
- Pa dobro... – sad sam se i ja zainteresirao. - A kako vi to sve znate. Mislim, te detalje i sve to. Jeste bili možda s nekim od njih u rodu? I gdje su sada ti ljudi?
Osjetio sam da sam pitao nešto što nisam smio. Odgovor je bio štur i kratak.
- Nije važno. Puno je vremena otad prošlo, koga briga za ljude sused, danas je važna samo priča, kaj ne?

Razgovor je naglo završio. Dok je pogrbljena staračka figura sitnim korakom nestajala iza zida parka, pratio sam je pogledom.
A ja? Što sam ja mogao misliti nakon ovakve priče? Ništa, baš ništa. Najbolje mi je bilo sve to zaboraviti, jer kako uopće nekome tko je živio sve te uspomene objasniti da je i moj djed Ivo, koji je još živ, hvala Bogu, i ima osamdeset osam godina s ponosom nosio crnu košulju, a ni sanjao nije, jadan, da će mu se njegova najdraža unučica, njegova mezimica, zvati Rebeka. Svatko od nas živi neke svoje, posebne ratove. Ima ih koji se iz tih ratova uspiju iskobeljati živi i zdravi, a ima bogami i takvih koji cijeli život provedu u njima.
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR-ID 141175564
BKG 5 / 2008. Sveska 18.

Nazad