KAREN BLIKSEN

Karen Bliksen Karen Bliksen je rođena na imanju Rugstendlundu, u Danskoj 1885. Studirala je umetnost u Kopenhagenu, Parizu i Rimu, a 1914. se udala se za svog daljeg rođaka barona Brora Bliksena - Finekea i otišla sa njim u Keniju da vodi plantažu kafe. Razveli su se 1921. ali je ona ostala na plantaži sve do povratka u Dansku 1931. kada je bila primorana da je proda.

"Sedam gotskih priča", svoju prvu knjigu napisala je pod pseudonimom Isak Dinesen i objavila je 1934. Ostale knjige (pisala je na engleskom jeziku) koje je takođe objavila i na danskom - "Moja Afrika", "Zimske priče", "Anđeoski osvetnici", "Poslednje priče", "Anegdote sudbine", "Senke na travi", "Erengard" i "Karneval". Njena pisma iz Afrike objavljena su pod naslovom "Pisma iz Afrike", 1914. do 1931. Umrla je u Rugstendlundu 1962.

Karen Bliksen
   

STARI KAVALJER

Moj otac je imao prijatelja, starog barona fon Brekela, koji je u svoje vreme mnogo putovao i koji je poznavao mnogo gradova i ljudi. Što se ostalog tiče, ni malo nije bio kao Odisej, i ne bi se nikako mogao nazvati promućurnim, jer gotovo da nije pokazao nikakvu veštinu u baratanju svojim poslovima. Verovatno zbog nekog osećanja neuspeha u tom pogledu pomno je izbegavao da raspravlja o praktičnim stvarima sa efikasnom mladom generacijom, vrlo zainteresovanom za karijeru i uspeh u životu. Ali po pitanju teologije, opere, morala i nepravde, kao i drugih neunosnih stvari, bio je prijatan sagovornik.

Bio je izuzetno zgodan kao mlad, na neki način savršeno zgodan, no iako nije bilo ni traga od te lepote na njegovom licu danas, njena istorija mogla se pronaći u izvesnom blagom dostojanstvu i samopouzdanju, kao posledica jedne karijere dobrog izgleda, prisutna u držanju i drugih ruina od ljudi koji su se očigledno sa oduševljenjem ogledali u ogledalima prošlog veka. Po tome čovek može da izdvoji, na balu vampira, kosture istinskih velikih lepota svog vremena.

Jedne noći on i ja počesmo da raspravljamo na staru temu, koja je svoje odigrala u književnosti prošlog vremena uglavnom, o tome da li čovek ikad može bilo šta da dobije, bilo koje dugotrajno moralno zadovoljstvo, ako se odrekne neke sklonosti u ime principa, i dok smo razgovarali, ispričao mi je sledeću priču:

„Kišne zimske noći 1874. u jednoj aveniji u Parizu, priđe mi neka pijana devojka i poče sa mnom da razgovara. Ja sam tada bio, kao što i sami shvatate, veoma mlad. Bio sam još vrlo uznemiren i nesrećan, i sedeo sam gologlav na klupi u aveniji zato što sam se upravo rastao od dame koju sam, kao što se tada govorilo, obožavao, ali koja je u poslednjih sat vremena pokušala da me otruje.

To je takođe, iako nema mnogo veze sa onim što želim da vam ispričam, bila jedna zanimljiva priča. Nisam o njoj razmišljao mnogo godina sve dok, poslednjeg puta kad sam bio u Parizu, nisam video tu damu u njenoj loži, sad već staru damu, sa dve divne male devojčice, obučene u ružičasto, koje su bile, kako mi je rečeno, njene praunuke. Više nije bila divna, ali ja je nikad nisam video, za sve vreme našeg poznanstva, tako zadovoljnu. Kasnije mi je bilo žao što nisam otišao gore do nje da je posetim u loži, jer, iako smo oboje bili vrlo malo sretni u toj ljubavnoj vezi, mislim da bi se veoma rado setila prelepe mlade žene koja je muškarce činila nesrećnim, kao što sam se setio, iako veoma mutno, mladića koji je bio toliko nesrećan u to davno vreme.

Njena velika lepota, osim ako je neki redak umetnik nije sačuvao u boji ili kamenu, sada verovatno postoji samo u vrlo starim glavama kao što je moja. U svoje vreme bila je nešto zadivljujuće. Bila je plavuša, najsvetlija koju sam ikad video, ali ne jedna od ovih vaših ružičasto-belih lepotica. Bila je bleda, bezbojna, i prozirna kao neki stari akvarel ili lik u zamagljenom ogledalu. Unutar tog smirenog i krhkog oblika nalazile su se neizmerna energija i otmenost kakve žene više nemaju, ili ne mare da imaju.

Sreo sam je i zaljubio se u nju u jesen, u zamku prijatelja gde smo oboje bili pozvani sa grupom mladih, veselih ljudi koji su danas, ako su među živima, uveli, izobličeni i gluvi. Skupili smo se radi lova i mislim da ću pamtiti do sudnjeg dana način na koji je gledala u svog dorata, i taj jesenji vazduh, jedva okrznut zimom, kad smo se uveče vraćali kući, zagrejani u toploj odeći, umorni, jašući jedno pored drugog preko starog kamenog mosta. Moja ljubav je istovremeno bilo i ponizna i hrabra, kao ljubav paža prema svojoj dami, jer ona je toliko bila obožavana, i njena lepota je sadržavala u sebi neki prezir koji može da izazove tužne snove kod dečaka od dvadeset godina, siromašnog stranca iz njene blizine. Tako je svaki sat našeg jahanja, igranja i živih slika bio nabijen zanosom i bolom, onim što i sami poznajete: čitavim orkestrom u srcu. Kad bi me usrećila, mislio sam da sam zaista srećan. Sećam se kako sam jednog jutra pušio cigaru na terasi, gledajući s visine u niska plava brda obrasla šumom, i dajući Gospodu neku vrstu recepta za svu sreću koju bih ikad tražio u životu. Šta god da mi se desi u životu, svoje sam dobio, i bio sam zadovoljan.

Ljubav, kad su u pitanju veoma mladi ljudi, jeste stvar bez srca. U tim godinama pijemo zato što smo žedni ili zato što želimo da se napijemo; tek kasnije u životu bavimo se pojedinačnošću našeg vina. Zaljubljeni mladić je, u biti, zanesen sopstvenim unutrašnjim snagama. Možeš se na to stanovište opet vratiti u periodu drugog sazrevanja. Poznavao sam u Parizu jednog veoma starog Rusa, neizmerno bogatog, koji je držao pored sebe najzanosnije mlade igračice, i koji je jednom, kad su ga pitali da li ima, ili da li su mu potrebne iluzije što se tiče njihovih osećanja prema njemu, rekao: „Ako moj kuvar napravi dobar omlet, ne razmišljam mnogo o tome da li me voli ili ne." Mlad čovek ne bi mogao za svoj odgovor da upotrebi takve reči, ali moglo bi se reći da mu nije stalo do toga da li je čovek koji mu prodaje vino njegove vere ili nije, a da misli da se ipak približio suštini stvari. U srednjim godinama, međutim, dopreš do dublje poniznosti, i postane ti važno da osoba koja prodaje ili pravi tvoje vino bude iste vere kao i ti. U slučaju o kome vam govorim moja mladalačka taština, ako sam je imao previše, upravo je trebalo da dobije po nosu. Jer u toku tih zimskih meseci, dok smo oboje živeli u Parizu, gde je njen dom bio sastajalište mnogih uzvišenih duhova, a ona obožavani diletant u muzici i umetnosti, počeo sam da sumnjam da me koristi, ili da koristi moju ljubav prema njoj, ako se to tako moglo nazvati, da bi učinila svog muža ljubomornim. To se, pretpostavljam, događalo mnogim mladićima oduvek, ali celokupno tuđe iskustvo nikad ne služi onome ko se sam nađe u sličnoj situaciji. Počeo sam da se pitam kakvi su zapravo bili odnosi između to dvoje, i koje čudne sile se to nalaze u njemu ili njoj da me tako loptaju od jednog do drugog, i mislim da sam počeo da se plašim. Bila je i na mene ljubomorna, i grdila me je s nekim moralnim prekorom, kao da sam mladoženja koji ne ispunjava svoje obaveze. Mislio sam da ne mogu da živim bez nje, i da ni ona neće da živi bez mene, ali zašto me zapravo želi, to nisam znao. Njen dodir me je boleo kao što boli dodir čelika u zimski dan: ne znaš da li bol dolazi od toplote ili od hladnoće.

Pre nego što sam je sreo čitao sam o njenoj porodici, čije se ime provlačilo mnogo vekova unazad kroz istoriju Francuske, i saznao sam da je među njima nekad bilo i vukodlaka, i ponekad sam mislio da bih bio srećniji kad bi se četvornoške režeći bacila na mene, jer bih tada znao na čemu sam. I do samog kraja imali smo čarobne zajedničke trenutke na kojima ću joj uvek biti zahvalan. Za vreme prve godine mog boravka u Parizu, dok tamo nisam upoznao druge ljude, počeo sam da izučavam istoriju starih palata u gradu, i taj joj se moj hobi dopao, tako da smo ronili u stare kvartove i doba Pariza, boraveći zajedno u vremenu Abelara ili Molijera, i dok smo se tako igrali ona je bila ozbiljna i nežna prema meni, kao neka devojčica. Ali u nekim drugih prilikama pomišljao sam kako ne mogu više da izdržim, i pokušavao sam da pobegnem od nje, a svaka i najmanja njena sumnja bila joj je dovoljna da provede besanu noć smišljajući nove načine da me kazni. Igrali smo staru igru mačke i miša - što je verovatno osnovni model svih igara na svetu. Ali s obzirom na to da mačka u igru ulazi s više strasti, a miš samo sa ogoljenim interesom da preživi, mišu je suđeno da se prvi zamori. Na kraju sam pomislio kako i želi da nas otkriju, bila je tako nemarna u toj našoj vezi; a u to doba ljubavna veza je morala pažljivo da se čuva.

Sećam se kako sam tada išao u njenu palatu na bal na koji nisam bio pozvan, a na kome se ona pojavila prerušena u frizera. Sedamdesetih godina žene su nosile velike punđe i frizeru je trebalo dosta vremena da ih očešlja. I uz sve to misao na njenog muža me je pratila kao neka divovska senka na velikom belom platnu u pozadini besmislenog malog lakrdijaša. Počeo sam da se osećam jako umornim - ne baš od nje, već umornim iznutra - pa sam zato razmišljao o sceni u kojoj bih joj tražio objašnjenje, čak po cenu da je tako izgubim, kad iznenada, te noći o kojoj vam govorim, ona sama pruži i scenu i objašnjenje, takav urnebes kakav nikad posle toga nisam doživeo; i to služeći se upravo onim oružjem koje sam ja spremao: optužujući me da više mislim na njenog muža nego na nju. I kad mi je to rekla, u onom njenom svetlom budoaru koji sam tako dobro poznavao - tapaciranoj mirišljavoj kutiji sa svilenim porubima u kakvoj su žene tog doba volele da borave, sa, sećam se, slikama cveća na zidovima i vrlo mekanim svilenim jastučićima svuda okolo i sa mnogo jorgovana u uglu iza mene, i lampom sa prigušenom crvenom senkom - nisam imao šta da joj odgovorim, jer sam znao da je u pravu.

Znali biste ga po imenu da vam ga kažem, jer se o njemu još uvek govori, iako je umro pre mnogo godina. Ili biste ga našli u bilo kojim memoarima iz tog doba, jer je on bio idol naše generacije. Kasnije ga je zadesila velika nesreća, ali u tom trenutku - mislim da je tada imao trideset tri godine - mirno je šetao u punom sjaju svoje čudne moći. Otprilike u to - vreme čuo sam jednom dvojicu starijih ljudi kako govore o njegovoj majci, koja je bila jedna od lepotica Restauracije, i jedan od te dvojice rekao je da je nosila sav svoj slavni nakit onako lako i graciozno kao što druge mlade žene nose poljsko cveće. „Da", reče onaj drugi, malo promislivši, ,,i razbacala ga je oko sebe, na kraju, kao cveće, u stilu Ofelije." Tako da mislim da je ta njegova retka lakoća, zajedno sa slabošću, bila porodična crta. Čak i u svojim najvećim hirovima, i u nekoj vrsti manirizma koji smo tada nazivali kraj veka i na koji smo bili ponosni, nešto je u njemu ostalo od proteklog velikog veka: direktno plemićko poreklo još iz stare Francuske.

Gledao sam tada u ta velika zdanja iz sedamnaestog veka koja deluju suviše komplikovano za stanovanje ljudi, i pomislio sam kako mora da su za njega sagrađena - i za njegovu majku, pretpostavljam. Imao je poverenja u život, nezavisno od uspeha na kome smo mu zavideli, kao da je znao da može da računa na veće snage, nama nepoznate, samo da hoće. Mnogo sam razmišljao o čovekovoj sudbini kad su mi mnogo godina kasnije ispričali kako je ovaj mladić, na kraju svog tragičnog života, odgovorio prijateljima koji su ga preklinjali u ime Boga, rečima Sofoklovog Ajanta: „Suviše me, ženo, mučiš. Zar ne znaš da ja nisam više dužnik bogova?"

Vidim da nije trebalo o njemu da počnem da govorim, čak ni posle toliko godina; ali ideal iz čovekove mladosti uvek će ostati obeležje davno prošlih događaja i osećanja. On sam nema nikakve veze sa ovom pričom.

Rekao sam vam da sam i ja osetio da je istina da su moja osećanja prema toj divnoj dami koju sam obožavao slabija od osećanja koja sam gajio prema mladom čoveku. Da je on bio s njom kad smo se prvi put sreli, ili da sam njega upoznao pre nje, mislim da ne bih ni sanjao o tome da se zaljubim u njegovu ženu.

Ali ljubav njegove žene prema njemu i njena ljubomora bili su zaista čudne prirode. Jer, da je zaljubljena u njega znao sam još od prvog trenutka kad je počela da priča o njemu. Verovatno sam to znao još i mnogo pre. I bila je ljubomorna. Patila je, plakala - bila je, kao što sam vam već rekao, spremna da ubije ako joj ništa drugo ne pomogne - i sve vreme ta bitka, koja je vrlo verovatno bila jedina stvarnost u njenom životu, nije bila bitka za posedovanje već nadmetanje. Bila je ljubomorna na njega kao da je on takođe neka žena u modi, njena rivalka, ili kao da je ona neki mladić koji mu zavidi na uspesima. Mislim da je ona u sebi uvek bila sama sa njim u svetu koji je prezirala. Kad je onako ludački jahala, kad se okruživala obožavateljima, pratila ga je okom, kao takmičar u trci kočijama koji pazi samo na suparnika tik uz sebe. A što se tiče nas ostalih, mi smo postojali samo utoliko što smo pripadali njemu ili njoj, i svoje ljubavnike je preskakala kao prepreke da nagomila više uspeha od čoveka u koga je bila zaljubljena.

Ne mogu, naravno, da znam kako je to počelo među njima. Kasnije sam poverovao da to mora da je počelo iz njene potrebe da mu se osveti zbog nečega što joj je on učinio u prošlosti. Ali sam imao osećanje da je upravo ta jalova strast isisala svu boju iz nje.

Sada, vi sigurno znate da se sve ovo desilo u ranim danima onoga što se zvalo „emancipacija žena". Mnogo se čudnih stvari tada dogodilo. Ne mislim da je u to vreme pokret zadro duboko u socijalni kontekst, ali pojavile su se žene najveće inteligencije, i to najhrabrije i najtalentovanije, izlazeći iz polusenke od hiljadu godina, žmirkajući na sunce i podivljale od želje da zamahnu krilima. Mislim da su neke od njih navukle oklop i stavile oreol svete Jovanke Orleanke, koja je takođe bila emancipovana devica, i tako postale plameni beli anđeli. Ali većina žena, kad postanu slobodne da eksperimentišu sa životom, otići će pravo na Sabat veštica. Ja ih lično poštujem zbog toga, i mislim da nikad ne bih mogao da volim ženu koja nije kad-tad letela na metli.

Uvek sam mislio da je nepošteno prema ženama što nikad nisu bile same na svetu. Adam je u izvesnom periodu, bilo kratkom ili dugom, mogao da luta svetom i mirnom zemljom, sa zverima, potpuno posedujući svoju dušu i većina muškaraca rađa se sa sećanjem na taj period. To žena uvek prebacuje Stvoritelju: ona oseća da ima pravo da povrati tu epohu raja za sebe. Međutim, na nesreću, kad juriš za nečim što je prohujalo, suđeno ti je da ga uhvatiš za rep, naopačke. Tako su te mlade veštice dobile sve što su htele, ali naglavačke.

Stare dame tog doba, patrone crkve i doma, govorile su da emancipacija zavrće mozak mladim ženama. Verovatno je bilo više mladih dama, pored moje ljubavnice, koje su galopirale visoko iznad zemlje, sa svojim lepim licima izvrnutim unatrag, a poput divljih lovaca iz bajki. A u vazduhu je visila teorija koja ih je zahvatila, da je ljubomora ljubavnika nešto nisko, i da nijedna žena ne sme da dozvoli da je poseduje bilo koji muškarac osim đavola. Dok su hrlile ka njemu, bile su ponosne što su, po doktoru Faustusu, uvek stotinu koraka ispred njega. Ali ljubomora u takmičenju bila je, kao između Adama i Lilit, uzvišen poriv. I tu ćete naći ne samo stare veštice iz 'Magbeta', koje čovek može i da očekuje, već i mlade dame s nežnom kožom kao latice, podivljale i poludele od ljubomore na brkove svog ljubavnika. Sve su to pokupile čitajući - na ortodoksni način veštica - Knjigu postanja otpozadi. Da su prepuštene same sebi, mnogo toga bi izvukle. Tu su jadni, pitomi, muški propovednici emancipacije, kao što vešci uvek jadno izgledaju na Sabatu, pokvarili stil i let cele stvari tako što su je prizemili, stavljajući je pod zakone ovozemaljskog razuma. Mislim, doduše, da su se prilike do sada izmenile, i da danas, kad su se i muškarci emancipovali, možete naći mladog ljubavnika u pustari kako prati trag senke veštice po zemlji, i sa mnogo manje mašte od nje meša otrovni napitak za svoju ljubavnicu kojoj zavidi na bujnim grudima.

Uloga koja je meni bila dodeljena u priči moje emancipovane mlade veštice sama po sebi nije bila laskava. Pa ipak, verujem da sam joj se očajnički dopadao, verovatno sa onakvom strašću sa kakvom devojčica voli najdražu lutku. I što se toga tiče, ja sam zaista bio ključna ličnost u našoj drami. Ako bi ona bila Otelo, ja bih, a ne njen muž, bio Dezdemona i lako mogu da je zamislim kako uzdiše: ,Oh, kakva šteta, kakva šteta, Jago', u vezi sa ovim nesrećnim zbivanjima, čak želeći da me poljubi nekoliko puta pre no što sve to okonča. Ali ona nije htela da me ubije iz osećanja pravde ili osvete. Želela je da me uništi da me ne bi izgubila i da ne bi videla kako drag predmet odlazi njenom suparniku i to kao neki vrlo odlučan general koji će uništiti tvrđavu kojom više ne može da vlada pre nego što je preda u ruke neprijatelju.

Tek na kraju ovog našeg razgovora ona je pokušala da me otruje. Mislim da joj to nije bilo u planu, i da je imala na umu da mi kaže šta zapravo misli o meni pošto bih već imao otrov u sebi, ali nije uspela da se toliko dugo suzdrži. Bilo je nečeg neprirodnog, kao što i sami shvatate, u tome da se popije kafa u takvom trenutku razgovora. Način na koji je ona na tome insistirala, kao i iznenadna smrtna tišina pošto sam prineo šolju usnama, odali su je. Još uvek mogu, iako sam ga samo okusio, da se setim smrtonosnog bezukusnog opijuma, ali i da sam iskapio šolju, to ne bi prevrnulo moj stomak, niti srž mojih kostiju pretvorilo u vodu više od iznenadnog i fatalnog saznanja da ona želi da ja umrem. Ispustio sam šolju, slab kao davljenik, i ustao buljeći u nju, a ona učini jedan divlji pokret kao da još uvek želi da se baci na mene. Zatim smo stajali gotovo nepomični čitav minut, oboje svesni toga da je sve izgubljeno. A potom, posle izvesnog vremena, ona poče da se ljulja i da cvili, i sa rukama na ustima pretvori se naglo u staricu. Što se mene tiče, nisam bio u stanju ni glasa da pustim, i mislim da sam jednostavno pobegao iz kuće onog časa kad sam smogao snage da se pomaknem. Vazduh, kiša i sama ulica presretoše me kao stari, zaboravljeni prijatelji, još uvek verni u odsutnom času nužde.

I tako sam sedeo na klupi u Aveniji Montenj, sa celim zdanjem svog ponosa i sreće razrušenim oko sebe, smrtno bolestan od strave i poniženja, kad mi ta devojka o kojoj sam vam govorio priđe.

Mislim da sam tu sedeo već neko vreme i da me je ona ćutke gledala sve dok nije smogla hrabrosti da mi priđe. Verovatno je osećala bliskost prema meni, misleći da sam pijan, s obzirom na to da pametni ljudi ne sede bez šešira na kiši, a možda i zato što sam joj bio vršnjak. Nisam čuo šta je rekla, ni prvog ni drugog puta, nisam bio raspoložen da stupim u razgovor sa malom devojkom sa ulice. Mislim da sam zbog čistog nagona za samoodržanjem na kraju počeo da je gledam i slušam. Morao sam da se udaljim od sopstvenih misli i bilo koje živo biće bilo je dobrodošlo da mi pomogne. Ali, u devojci je istovremeno bilo nečeg izuzetno gracioznog i izražajnog, što je verovatno privuklo moju pažnju. Stajala je tu na kiši, jako našminkana, sa očima blistavim kao zvezde, vrlo uspravna, iako se jedva držala na nogama. Pošto sam počeo da buljim u nju, ona mi se nasmeja jasnim tihim glasom. Bila je veoma mlada. Držala je svoju haljinu jednom rukom - tada su dame vukle duge repove po ulicama. Na glavi je imala crni šešir sa nojevim perjem koje je žalosno visilo na kiši, prekrivajući joj čelo i oči. Nežna oblina njena kratke brade i okruglog mladog vrata sijala se na svetlosti gasne lampe. Još uvek mogu da je vidim, iako sad imam još jednu njenu sliku.

Ono što me je kod nje pogodilo bilo je to što je izgledala veoma dirnuta, opijena situacijom. Njen pristup nije bio konvencionalan. Izgledala je kao neko ko se upušta u veliku pustolovinu, ili kao neko ko čuva tajnu. Mislim da sam gledajući je počeo da se smešim, izvesnim gorkim i divljim osmehom, koji samo mladi ljudi poznaju, i da ju je to ohrabrilo. Prišla mi je bliže. Preturao sam po džepovima da nađem neku paru za nju, ali nisam imao kod sebe ništa. Ustao sam i krenuo i ona pođe za mnom. Bila je to izvesna uteha imati nekoga uza sebe jer nisam želeo da budem sam. Zato sam joj i dozvolio da ide sa mnom.

Pitao sam je kako se zove. Reče da se zove Natali.

U to vreme radio sam u poslanstvu i stanovao u stanu na Trgu Fransoa Prvog, zato nismo morali dugo da hodamo. Bio sam se spremio na kasni povratak kući, i u to vreme, pošto sam dolazio u sitne sate, ostavljao sam upaljenu vatru i hladnu večeru na stolu. Kad smo ušli u sobu, zatekli smo je svetlu i toplu sa postavljenim stolom ispred vatre. Bila je tu i boca šampanjca na ledu. Voleo sam da imam bocu šampanjca da popijem kad se vratim iz lutanja.

Mlada devojka me pogleda sa zadovoljnim izazom lica. Sada sam na svetlu lampe mogao da vidim kako zapravo izgleda. Imala je nežne smeđe uvojke i plave oči. Lice joj je bilo okruglo a čelo visoko. Bila je izuzetno lepa i skladna. Mislim da sam se jednostavno iščuđavao nad njom, kao što se čovek iščuđava kad nađe buket svežih ruža u slivniku, ništa više. Da sam bio u normalnom stanju, mislim da bih pokušao da od nje dobijem neko objašnjenje o njenoj tajni, ali čini mi se da na to uopšte i nisam pomislio.

Istina je da smo oboje bili u nekom čudnom raspoloženju, koje se nijednom od nas nije nikad kasnije ponovilo. Znao sam toliko malo o onome što je nju potreslo, kao i ona o mom stanju duha, ali veoma uzbuđeni i napeti, osetili smo jedno prema drugom naročitu simpatiju. Delimično zaprepašćen a delimično nenormalno budan i osetljiv, uzeo sam je gotovo sebično, bez pomisli na to odakle dolazi i gde će opet nestati, kao da je ona poklon, a njeno prisustvo nežan i prijateljski čin sudbine u času u kome ne mogu da budem sam. Izgledala mi je kao mali divlji duh koji je došao iz nekog drugog velikog grada, koji u svakom času može bilo kome da pruži neočekivana zadovoljstva, i koji je i meni poslat u pravom trenutku. Šta je ona mislila o meni ili šta je osećala prema meni, o tome ne mogu ništa da kažem. U tom trenutku nisam ništa mislio, ali vraćajući se sad na to moram da kažem da sam joj sigurno nešto simbolično značio, i da sam vrlo malo postojao kao ličnost za nju.

Osetio sam veliku sreću, i svuda u sebi neku toplinu, što je bila tako mlada i divna. Opet sam počeo da se smejem posle onih mučnih, očajničkih sati. Skinuo sam joj šešir, privukao lice i poljubio je. Tada sam osetio koliko je bila mokra. Mora da je satima šetala po kiši, jer joj je odeća bila kao perje mokre kokoške. Prišao sam stolu i otvorio bocu šampanjca, sipao ga u čaše i pružio joj. Ona uze čašu, stojeći ispred vatre, dok su joj mokre kovrdže padale preko čela. Rumenih obraza i sjajnih očiju izgledala je kao neko dete koje se upravo probudilo iz sna, ili kao neka lutka. Popila je pola čaše vina dosta sporo, gledajući me, i kao da ju je to pola čaše dovelo do neke tačke kad više ne može da ćuti, ona poče da peva, nežnim tihim glasom, neki valcer koji se pevao u svim muzičkim dvoranama. Zatim prekide, isprazni čašu i vrati mi je. ,U vaše zdravlje', reče.

Glas joj je bio tako veseo, tako čist, kao cvrkut ptice u žbunu i od svih stvari muzika je u to vreme najdirektnije dopirala do mog srca. Njena pesma pojačala je u meni osećanje da mi je bilo upućeno nešto izuzetno i natprirodno. Opet sam joj napunio čašu, i obgrlivši je oko belog, oblog vrata sklanjao joj vlažne uvojke sa lica. 'Kako si se, pobogu, toliko ukvasila, Natali' rekoh, kao da sam njena baba. 'Moraš da skineš odeću i da se ugreješ.' Dok sam govorio, glas mi se izmenio, počeo sam opet da se smejem. Uprla je svoje zvezdane oči u mene. Lice joj zadrhta na tren. Tada poče da otkopčava svoj ogrtač, puštajući ga da padne na zemlju. Ispod tog ogrtača od crne čipke, neprikladnog za godišnje doba i izbledelog po ivicama, nosila je crnu svilenu haljinu, tesnu preko grudi, struka i kukova, i plisiranu i nabranu dole, sa karnerima i naborima kakve su dame u to vreme nosile, u prvim danima korzeta. Nabori su se jasno videli pri svetlosti vatre. Počeo sam da je svlačim, kao što bih svlačio neku lutku, vrlo sporo i nespretno, a ona je stajala uspravno i krotko. Njeno sveže lice bilo je ozbiljno i detinjasto. Nekoliko puta je pocrvenela pod mojim dodirom, ali pošto sam odvezao njen tesni steznik i rukama joj dodirnuo hladna ramena i grudi, lice joj se otvori u nežan i širok osmeh i ona podiže ruku i dodirnu moje prste.

Stari baron fon Brekel napravi dugu pauzu. „Mislim da moram da vam objasnim", reče, „tako da možete da razumete ovu priču kako treba, da je svući ženu u to vreme bilo nešto sasvim drugo nego, pretpostavljam, danas. Koja je to odeća koju vaše dame danas nose? Najmanja moguća - nekoliko ravnih linija, presečenih pre no što uspeju da razviju bilo kakav smisao. Ta odeća nema svoj plan. Ona postoji zbog tela i nema sopstvenu karijeru, ili, ako i ima neku svoju misiju, to je da otkrije telo.

Ali, u ono doba žensko telo je bilo tajna koju je odeća bila zadužena da sačuva u najvećoj mogućoj meri. Šetali bismo ulicama po lošem vremenu ne bismo li ulovili bljesak nekog članka, prizor koji vi, današnji mladići, vidite svakodnevno kao dršku svojih vinskih čaša. Tada je odeća imala svoje biće, svoju sopstvenu ideju. Sa izvesnom smirenošću kroz koju nisi mogao da prodreš, postavila je sebi cilj da preobrazi telo koje obavija, i da stvori obris tako dalek od njegovog prvobitnog oblika da on postane tajna, a njegovo razrešenje tvoja sveta čast. Dugi trikoi, žice, suknje i veš, korzeti i nabori, sva ta masa materijala pod kojom su žene iz mojih dana bile zatrpane i stegnute koliko god su mogle da izdrže - težila je samo jednom cilju - da preruši.

Iz strašne nakinđurenosti čipkama, mašnama, pantljikama i karnerima koji su se njihali i širili, secundum artem,1 na svaki pokret, struk bi se zanjihao kao čašica cveta, noseći grudi visoko zaokružene kao ružu, ali zarobljene u stezniku sve do ramena. Zamislite samo koliko je život drugačije izgledao tim bićima koja

su živela unutar tesnih steznika u kojima su jedva disala, i s tom masom odeće koju su vukla za sobom svuda, bilo da hodaju ili sede, i koja nisu ni sanjala da može biti i drugačije, u poređenju sa životom vaših mladih žena koje odeća jedva dodiruje, ne zauzimajući nikakav prostor. Žena je tada bila umetničko delo, proizvod vekovne civilizacije, i o njenom telu se govorilo kao i o njenom salonu, sa divljenjem s kojim se govori o dostignuću nekog veštog i talentovanog umetnika.

A ispod svega toga Eva je disala i kretala se, i zaista bi nam se otkrivala svaki put kad bi izašla iz svog prerušavanja, dok bi joj oko struka još uvek bile šare od stezanja, kao neki venac od ražinih latica.

Vama, mladom svetu koji se smeje na ove ideje, kao i na steznike iz sedamdesetih, i koji će mi reći da nam bez obzira na svu našu izveštačenost, nije baš mnogo tajni preostalo, dozvolite da kažem da možda ne razumete dobro značenje te reči. Ništa nije tajanstveno ako nije simbol nečega. I sam crkveni hleb mora da se ispeče a vino sipa u flaše. Žene iz tih dana bile su više nego zbir pojedinki. One su simbolizovale ili predstavljale Ženu. Jasno mi je da je sama reč u tom smislu izašla iz upotrebe. Tamo gde smo mi govorili o ženi - i to veoma cinično, mislili smo - vi govorite o ženama, i tu je sva razlika.

Sećate li se učenjaka iz srednjeg veka koji su raspravljali o tome što je prvo nastalo: ideja psa ili pojedinačni psi? Za vas koji učite statistiku još u zabavištu, nema sumnje, pretpostavljam. I sasvim je ispravno reći da vaš svet zaista izgleda kao da je stvoren eksperimentalno. Ali nama su čak i ideje gospodina Darvina bile nove i čudne. Mi smo svoje ideje dobijali iz simfonija i ceremonija na dvoru, i odgajeni smo sa čvrstim uverenjima u vezi sa razlikom između zakonitog i nezakonitog rođenja. Verovali smo u cilj. Ideja Žene - onog večitog ženskog za koje ni sami ne možete da poreknete da postoji kao tajna - data nam je u početku, a našim ženama je bila misija da je dostojno predstavljaju, kao što pretpostavljam da je to bilo za pojedinačnog psa: da dostojno predstavlja ideju Stvaraoca o psu.

Mogli ste tada da pratite razvoj te ideje kod male devojčice, dok raste u skladu sa starinskim principima, dok se uvodi u rituale kulta i na kraju nagrađuje: polako se središte teže pomera sa individualnosti na simbol, i susrešćete se sa tim osobenim ponosom i skromnošću koji su karakteristični i tipični za veliku silu kakvu opet možete naći kod velikog umetnika. Zaista, nadmenost lepe mlade devojke ili stare veličanstvene dame postojala je zasnovana na ličnoj uobraženosti ili na bilo čemu ličnom, kao i ponos Mikelanđela pred španskim ambasadorom u Francuskoj. I pored toga što je na obalama Stiksa dočekan ljutnjom svojih pojedinačnih žrtava raspuštene kose i golih grudi, Don Žuana bi u moje vreme oslobodio odbor žena koje mu sude zbog njegove velike vere u ideju Žene. Ali bi se složile sa učenjacima sa Oksforda i osudile Šelija kao ateistu; i uspele su Hrista da savladaju samo tako što su ga sve vreme predstavljale kao bebu u naručju, koja zavisi od Device.

Mnoštvo izvan hrama tajne nije mnogo zanimljivo. Pravo interesovanje leži unutra zajedno sa propovednikom. Gomila koja čeka napolju na čudo vrele krvi svetog Panteleona - to sam video mnogo puta na različitim mestima. Ali vrlo retko sam imao pristup hladnim kriptama pozadi, ili priliku da vidim sveštenike, stare ili mlade, sve do članova hora, koji smatraju sebe najznačajnijim ličnostima u ceremoniji, i koji su i uplašeni i drski, i koji se bave onoliko koliko su upućeni u nju, tajnom za koju svi znaju. Šta je bio cinizam lorda Bajrona ili Bodlera koga smo upravo tada čitali s novim talasom u odnosu na cinizam tih mladih sveštenica, sve samih proročica, koje sa punom savešću izvode rituale religije o kojoj sve znaju i u koju ne veruju, držeći se uspravno. Siguran sam da ne veruju u doktrinu svoje tajne čak ni kad su same. Naši pesnici iz tih dana ispričaće vam kako su se grupe lepotica kikotale crveneći iza kulisa bazena, dok su puštale đurđevke niz vodu.

Ne znam da li se sećate priče o devojci koja spasava brod u pobuni tako što seda na top sa upaljenom bakljom, preteći da će da ga ispali, a znajući sve vreme da nije napunjen? To je za mene bila šarmantna slika žene mog vremena. Tu su one stajale i čuvale red u svetu, njegovu ravnotežu i ritam, sedeći na tajni života, a znajući da ona ne postoji. Čuo sam kako mladi ljudi kažu da žene iz tih starih vremena nisu imale smisla za humor. Sećajući se lica moje mlade devojke na topu, strogo spuštenog pogleda, pitao sam se da nije naš muški smisao za humor pomalo neukusan u odnosu na njihov. To što smo im bili zahvalni na njihovom postojanju više nego što ste vi danas vašim ženama, nije bilo bez valjanog razloga.

Nadam se da vam ne smeta što se starac kao ja zadržava na ovim slikama prohujalog vremena. To vam je kao da se zadržavate u muzeju, pre no što vodič pokaže put. Možete se smejati na to, ako želite.

I onda stari kavaljer nastavi sa svojom pričom:
I tada sam, sećam se, svukao tu mladu devojku, i naslage odeće koje su tako strogo dominirale i sakrivale je spadoše jedna za drugom tu ispred moje vatre, u svetlosti moje velike lampe, koja je takođe bila obavijena svilom - sve je, bože, tih dana bilo tako okićeno, i moje velike stolice imale su dugačke svilene rese svuda okolo, a na krajevima one male somotske pompone, u suprotnom ih ne bi smatrali lepim. Kad je preda mnom ostala gola, ukazalo mi se najveće remek-delo prirode koje su moje oči imale čast da ugledaju. Stade mi dah. Znam da se u nesavršenstvu ženskog tela može naći povod za dopadanje, i ja sam se sam divio Veneri sa iks nogama, ali ovo mlado telo bilo je patetično, srceparajuće zbog svog savršenstva. Bila je tako mlada da se usred dubokog divljenja osećala mogućnost još većeg savršenstva i više se tu ništa nije moglo dodati.

Celo njeno telo sijalo je na svetlosti, blago zaobljeno i glatko kao mermer. Jedna prava linija prolazila je kroz njega od gležnja do vrata, kao trup nekog mladog drveta koje teži ka nebu. Isti karakter video se na visokom risu stopala, kad je skinula svoje stare cipele, kao i u luku njene brade, u blagom pravom pogledu, i u nežnim i čvrstim linijama njenih ramena i zglobova.

Prijatnost i toplina vatre na njenoj koži, oslobođenoj vlažne izgužvane odeće učiniše da uzdahne od zadovoljstva i da se malo protegne kao neka mačka. Tiho se smejala, kao dete koje napušta školski prag na dan raspusta. Stajala je uspravna ispred vatre; mokre kovrdže padale su joj na čelo i ona nije ni pokušavala da ih odgurne unazad; jarko namazani obrazi delovali su još više kao u lutke iznad njenog svetlog, golog tela.

Mislim da mi je cela duša bila u očima. Stvarnost me je, samo malo ranije, uhvatila u tako ružnom obliku da više nisam imao želju da stupim u dodir sa njom. Negde u meni još uvek je čučao mračan strah i sakrio sam se u fantastiku kao uznemireno dete kad pobegne u knjigu bajki. Nisam želeo da gledam ispred sebe, još manje iza sebe. Osetio sam kako se trenutak zatvara nada mnom, kao neki talas. Popio sam veliku čašu vina da bih je sustigao, gledajući je.

Bio sam tada toliko mlad da nisam umeo, ništa bolje nego ostali mladi ljudi, da napustim duboku veru u sopstvenu zvezdu, u neku silu koja me voli i čuva više od svih ostalih živih bića. Nijedno čudo mi nije bilo strano, pod uslovom da se meni desi. Upravo kad ta vera počne da jenjava, i kad počneš da pomišljaš da se nalaziš u istom položaju kao i svi drugi ljudi, tvoja je mladost gotova. Nisam bio iznenađen niti sumnjičav što se tiče pristrasnosti bogova, ali mislim da mi je srce bilo puno duboke zahvalnosti prema njima: mislio sam da je pre svega razumno, za očekivanje, da se velika prijateljska moć univerzuma ponovo meni pojavljuje, i da mi šalje, usred noći, kao pomoć i utehu, golu i pijanu mladu devojku, čudo lepote.

Seli smo da večeramo, Natali i ja, visoko gore u mojoj tihoj i toploj sobi, sa velikim gradom ispod nas - teški svileni zastori bili su navučeni preko mokre noći - kao neke dve sove u razrušenoj kuli dubokoj u šumi, a da niko na svetu ne zna za nas dvoje. Naslonila je jednu ruku na sto i stavila glavu na nju. Mislim da je bila veoma gladna. Pod uticajem hrane - sećam se da smo jeli kavijar i hladnu divljač - poče da mi se smeši, da se smeje, da mi priča, i da sluša šta ja govorim.

Ne sećam se o čemu smo razgovarali. Mislim da smo bili veoma otvoreni, i da sam joj rekao ono što nikad nikom nisam pomenuo, kako samo što me nisu otrovali pre no što sam je sreo. Mislim da sam joj takođe pričao o mojoj zemlji, jer se sećam da mi je kasnije u jednom trenutku palo na pamet da će mi tamo pisati, ili čak da će doći da me potraži. Sećam se da mi je ispričala, dosta tužno, na početku, priču o veoma starom majmunu koji je umeo da izvodi trikove i koji je pripadao nekom jermenskom verglašu. Gazda mu je bio umro, a on je hteo i dalje da izvodi trikove i neprestano je čekao na lozinku koju niko nije znao. Dok je to pričala, oponašala je majmuna vrlo ljupko i smešno. I pamtim većinu njenih pokreta. Ponekad pomislim da mi je razumevanje izvesnih komada muzike za violinu i klavir dolazilo iz posmatranja kontrasta ili harmonije između njene dugačke, vitke ruke i kratke, zaobljene brade dok je svoju čašu prinosila ustima.

Nikad ni u jednoj drugoj ljubavnoj vezi - ako je ovo uopšte i moglo tako da se nazove - nisam imao slično osećanje slobode i sigurnosti. U mojoj poslednjoj avanturi sve vreme sam se mučio da saznam šta moja ljubavnica stvarno misli o meni i koja je moja uloga u očima sveta. Ali takve sumnje i strahovi nisu mogli da prodru u našu malu sobu tada. Mislim da na to osećanje sigurnosti i savršene slobode misle srećno oženjeni ljudi kad kažu da su postali jedno. Pitam se da li to razumevanje može da bude toliko harmonično kao kad se sretnu dva stranca; ali to je, pretpostavljam, pitanje ukusa.

Jedna stvar je odigrala ulogu kod nas oboje, iako toga nismo bili svesni. Spoljašnji svet je bio loš, grozan. Život je meni pokazao vrlo ružno lice, a njoj verovatno još ružnije. Ali ova soba i ova noć bili su naši i nama verni. Iako o tome nismo razmišljali, naša je bila večera žirondinaca.

Vino nam je pomoglo. Nisam mnogo popio, ali glava mi je bila prilično prazna kad sam počeo. Šampanjac je veoma dobra i prijateljska stvar u kišnoj noći. Sećam se jednog starog danskog biskupa koji je rekao da ima mnogo načina da se spozna istina, a jedan od njih je i burgundac. To je, znam, vrlo dobro za starca u tapaciranoj radnoj sobi. Ali mladim ljudima koji su sreli đavola oči u oči potrebna je jača pomoć. Preko blago zapenjenih čaša uspeli smo da vidimo sebe i tu našu noć onako kako bi je neki veliki umetnik sagledao, ispunjenu Božijom genijalnošću.

Gitara mi je stajala na kanabeu, jer sam imao nameru da otpevam serenadu, uživo, jednoj romantičnoj lepotici - u stvarnosti Amerikanki iz ambasade, koja nije mogla da ti odgovori iz bilo kog ugla da joj se obratiš. Natali je dohvati nešto kasnije u toku večere. Blago se naježila na prvi zvuk, jer nisam imao vremena ni namere da sviram, a onda prekrstivši noge na mojoj niskoj stolici poče da je štimuje. Tada mi i otpeva dve pesmice. U mojoj tihoj sobi njen tih glas, pomalo hrapav, bio je jasan kao zvono, raspevan od veselosti, kao pčelin na cvetu. Prvo je otpevala pesmu iz muzičkih dvorana, veselu melodiju sa jakim ritmom. Zatim se zamisli na tren i pređe na čudnu, tužnu pesmicu na nekom jeziku koji nisam mogao da razumem. Bila je veoma muzikalna. Ta jaka i nežna ličnost koja se pokazivala u celom njenom telu opet se ispolji i u glasu. Lagan metalni prizvuk, lakoća i neposrednost bili su u skladu sa njenim očima, kolenima i prstima. Samo je bio malo bogatiji i puniji, kao da je brže izrastao ili nekako preplavio njeno telo. Glas joj je znao više od nje same, kao i gudalo Miše Elmana dok je svirao kao vunderkind.

Ravnoteža koju sam nekako održavao dok sam je gledao napusti me kad čuh zvuk njenog glasa. Ove reči koje nisam razumeo učiniše mi se mnogo značajnijim od bilo kojih drugih koje sam ikad razumeo. Seo sam na drugu nisku stolicu, preko puta nje. Sećam se tišine pošto je završila sa pesmom, i kako sam odmakao sto i kleknuo na jedno koleno ispred nje. Pogledala me je takvim jasnim, strogim i divljim pogledom kakav mora da je pogled jastreba kad mu skinu kapicu. Kleknuo sam i na drugo koleno i obavio rukama njene noge. Ne znam šta je to bilo na mom licu što je moglo da je ubedi, ali se i njeno lice promeni i osvetli nekom herojskom nežnošću. Od samog početka u njoj je bilo nečeg herojskog. Mislim da se zahvaljujući tome nosila sa jednom mladom budalom kakva sam ja bio. Jer od smešnog do savršenog kratak je put.

Prijatelju, bila je nevina kao što je i izgledala. Ona je bila prva mlada devojka koju sam posedovao. Postoji teorija da jako mlad čovek ne bi trebalo da vodi ljubav sa devicom, da ona zahteva iskusnijeg partnera. Ali to nije istina; to je jedino prirodno.

Mora da sam se probudio sat ili dva kasnije u toku noći sa osećanjem da nešto nije u redu, ili da preti neka opasnost. Kažemo, kad se iznenada sledimo, da nam neko hoda preko groba -budućnost mi se vraća kroz pamćenje, i kao što se umire u najvećoj sreći od sopstvenih prohujalih nesreća, tako i mi ispuštamo svoju trenutnu sreću u ime nadolazeće nesreće. Nije to bio samo životinjski osećaj, bilo je to nepoverenje u budućnost, kao da sam čuo sebe kako je pitam: 'Ovo ću morati da platim; koliko bi trebalo da platim. Ali u to vreme mora da sam poverovao da se radilo samo o strahu da mi ne ode.

Jednom ranije je ustala i pomerila se kao da želi da ode, ali ja sam je povukao nazad. Sada reče: 'Moram da idem', i ustade. Lampa je još uvek gorela, vatra je tinjala. Izgledalo mi je prirodno da je odvuku iste one tajanstvene sile koje su mi je i donele. Kao Pepeljuga, ili mali duh iz Arapskih noći. Čekao sam da mi priđe i kaže kad će opet da se vrati ili šta da radim. Ipak sam bio tiši no ikad.

Ona se obuče u svoj crni, dronjavi kostim. Stavi na glavu šešir i stade upravo onako kao što je stajala kad sam je prvi put ugledao na ulici. Zatim priđe i sede na naslon moje stolice, rekavši: 'I daćeš mi dvadeset franaka, zar ne?' Pošto nisam odgovorio, ona ponovi pitanje i dodade 'Mari mi je rekla. Rekla je da bi trebalo da dobijem dvadeset franaka.'

Nisam govorio. Sedeo sam buljeći u nju. Njene bistre i lake oči sretoše moje.

Tada me savlada neka ogromna jasnoća, kao da su sve iluzije i umetnost s kojom pokušavamo da prepoznamo naš svet, boje, muzika i snovi nestali i da mi se pokazala stvarnost, jalova kao izgorela kuća. Ovo je bio kraj igre. Nije bilo nešto za suvišne reči.

U tom trenutku prvi put od kako sam je sreo nekoliko sati ranije, ukazala mi se kao ljudsko biće, u okviru njenog života, a ne kao poklon meni. Čini mi se da su me pred tim prizorom napustile sve misli o meni, ali već je bilo kasno.

Nas dvoje smo odigrali. Priređena mi je retka šala i ja sam je prihvatio; sada je bilo na meni da održim duh naše igre do kraja. Njen zahtev bio je sasvim u duhu te noći. Za dvorac koji gradi za četristo belih i četristo crnih robova, pun dragulja, duh traži staru bakarnu lampu; a šumska veštica koja pokreće tri grada i stvara za drvosečinog sina konjicu traži za sebe srce zeca. Devojka mi je zatražila novac u stilu duha i šumske veštice, i ako joj dam dvadeset franaka, još uvek će biti na sigurnom unutar magičnog kruga njenog slobodnog, skladnog i izazovnog duha. Ja sam ispao iz uloge, i sedeo sam ćutke, sa svom težinom hladnog i realnog sveta na sebi, znajući vrlo dobro da moram da joj odgovorim, ili da joj za tih nekoliko sekundi i platim.

Kasnije sam shvatio da sam možda mogao nešto da izmislim da se ona oseti na sigurnom, a da je ipak zadržim. I tada sam pomislio da je trebalo samo da joj dam dvadeset franaka i da kažem: 'Ako želiš još dvadeset, dođi opet sutra uveče.' Da nije bila toliko divna prema meni, da je bila manje mlada i nevina, mogao sam to i da učinim. Ali ova mlada devojka je probudila, za vreme naših nekoliko zajedničkih sati, sve kavaljerstvo koje sam nosio u svojoj prirodi. A pod kavaljerstvom podrazumevam sledeće: voleti, slaviti ponos svog partnera, ili svog neprijatelja, da tako kažem, kao i svoj, ili možda i više od svog. Ili da sam bio nevin u srcu kao i ona, možda bih se toga i setio, ali ja sam bio u skladu sa mrtvim svetom stvarnosti. Vičan sam bio njenim zakonima i nosio sam njene smrtonosne bacile u krvi. Tada to nije prodrlo u moju glavu, kao što nikad ništa ne menja moje odgovore u crkvi kad pop kaže: 'O Bože, očisti naša srca u nama', da kažem na primer da nije potrebno ili bilo šta drugo osim: 'I nemoj nas lišiti Svetog Duha.'

I tako, kao da je to bio jedini normalan i razuman postupak, izvadih dvadeset franaka i dadoh joj.

Pre nego što je otišla uradila je nešto što nikad neću zaboraviti. Sa novčanicom u levoj ruci stajala je tik uz mene. Nije me poljubila niti se rukovala, već je sa tri prsta desne ruke malo podigla moju bradu i pogledala me, uputivši mi ohrabrujući, utešan pogled, kao sestra bratu kad se opraštaju. I tada je otišla.

Narednih dana, ne prvih već nešto kasnije, pokušao sam sebi da izgradim neku teoriju i objašnjenje u vezi sa svojom avanturom. Ovo se dogodilo neposredno posle pada Drugog carstva, tog čudnog lažnog milenijuma, i Pariške komune. Atmosfera je bila ispunjena katastrofom. Čitav svet se srušio. I sama carica, koju sam jednom kad sam kao dete bio u poseti Parizu, video kao žensko božanstvo koje sedi na oblacima, smešeći se i upravljajući ljudskim životima, pobegla je usred noći u kočijama sa svojim američkim zubarom, očajna što nema maramicu. Članovi njenog dvora bili su nakrcani u Briselu i Londonu, dok su njihovi domovi služili kao štale za pruske konje. Usledila je komuna i masakri po Parizu koje je počinila versajska vojska. Čitav svet se srušio u roku od nekoliko nesrećnih meseci.

To je takođe bilo vreme nihilizma u Rusiji, kad su revolucionari sve izgubili i kad su bežali u egzil. Setio sam se njih kad mi je Natali pevala onu pesnicu čije reci nisam razumeo.

Bilo šta da joj se desilo, to mora da je bila žestoka katastrofa. Mora da je propala vratolomnom brzinom, jer bi inače znala nešto o pomirenosti, o strašnom prihvatanju sudbine koju nam život daje, kad ima vremena, kap po kap.

Takođe sam pomislio da mora da je bila vezana i povučena na dno zajedno sa nekim drugim jer, da je bila sama, to ne bi moglo da joj se desi. To mora da je bio neko ko je drži, a ne može da joj pomogne, ili neko veoma star, bespomoćan od šoka i propasti, ili vrlo malo dete ili deca, mali brat ili sestra. Da je bila sama, lebdela bi, ili bi je sa površine pokupio neko ko bi umeo da proceni njenu retku lepotu, ljupkost i šarm, čestitajući sebi na dobiti; ili bi je nešto niže pokupio neko ko to ne bi razumeo, ali ko bi ipak bio zadivljen. Ili, na samom dnu, neki ljudi bi pokušali da je iskoriste. Ali ona mora da je zaronila pravo iz sveta lepote i sklada u kojem je poprimila to svoje samopouzdanje i svetlost, gde su je naučili da peva, i da se kreće i da se smeje na onaj njen način, u kome su je voleli, u svet u kome lepota i ljupkost nemaju cenu, i u kome te događaji gledaju pravo u lice, pravo do propasti, očaja i gladi. I tu je na poslednjoj prečagi lestvica stajala Mari, ko god ona bila, koja joj je iz svog skučenog i mračnog poznavanja sveta dala savet, i pozajmila onu bednu odeću, i unela joj neku vrstu duha, da bi je ohrabrila.

O svemu tome sam razmišljao mnogo i dugo, ali, naravno, nisam mogao da znam.

Čim je ona otišla a ja ostao sam - tako su čudni pokreti koje činimo u rukama sudbine - jedino što sam pomislio bilo je da krenem za njom i da je vratim. Mislim da sam u tim minutima prošao kroz istovetno iskustvo kao osoba koja je živa sahranjena, uključujući i gušenje. Nisam imao odeću na sebi. Kad sam se obukao i sišao na ulicu, bila je prazna. Dugo sam šetao gradom. Vratio sam se u zoru do klupe na kojoj sam sedeo kad mi se obratila, i do palate moje bivše ljubavnice. Pomislio sam kako je čudna pojava mladić koji trčkara okolo u toku jedne noći, a koga vodi luda strast i koji gubi dve žene. Padoše mi na pamet Merkucijeve reči Romeu na tu temu, kao da sam video svoju brilijantnu karikaturu ili karikaturu svih muškaraca na svetu, pa se nasmejah. Kad je dan počeo da se rađa, vratio sam se u svoju sobu, u kojoj je još uvek gorela lampa pored stola sa večerom.

Ovo moje stanje duha potrajalo je neko vreme. Prvih dana nije bilo tako loše, ja sam živeo od ideje da odem na isto mesto u isto vreme da bih je sreo. Pomislio sam kako će se možda vratiti. Dosta sam se tome nadao. Ta mi se nada polako ugasila.

Pokušao sam na razne načine da život učinim mogućim. Jedne večeri otišao sam u Operu, jer sam čuo kako drugi ljudi pričaju o tome. Bilo je jasno da je gotovo i da možda ima nešto u tome. Slučajno je to bila predstava 'Orfej'. Da li se sećate muzike kad on moli senke u Hadu i kad mu se Euridika vraća na kratko? Sedeo sam pod blještavim svetlom između činova - mladić sa belom kravatom i svilenim rukavicama - dok je veseo svet pričao oko mene smešeći se, neki me i pozdravljajući - potpuno pokriven i umotan u crna krila eumenida.

U to vreme sam takođe razvio jednu drugu teoriju. Setio sam se boginje Nemezis i poverovao u ovo: da u toku noći nisam ni za tren posumnjao ili se uplašio, onda bih ujutru imao snage i prava da uzmem konce njene i svoje sudbine u ruke. Priča se da su hajduci, koji su u davna vremena opsedali šume Danske, postavljali žicu sa zvoncetom nasred druma. Tako bi kočije koje prolaze zakačile žicu i zvonce bi zazvonilo u njihovim jazbinama pozivajući pljačkaše. Ja sam dodirnuo žicu i negde je zvonce zazvonilo. Devojka se nije uplašila, ali sam se ja uplašio. Ja sam pitao: 'Koliko ću da platim za ovo?' i sama boginja je odgovorila: 'Dvadeset franaka', a s njom ne možeš da se cenjkaš. Razmišljaš o mnogim stvarima kad si mlad.

Ali je sve to bilo jako davno. Eumenide su, oprostite mi što tako kažem, kao buve, koje su me takođe veoma zabrinjavale kad sam bio dete. Vole tvoju krv, a onda te ostave samog u životu. Imao sam, međutim, čast da još jedanput dođu na mene, ne tako davno. Prodao sam svom susedu komad zemlje i kad sam je opet ugledao video sam da je sasečena šuma. Gde su sad nestale zelene senke, proplanci i skriveni puteljci? I kad sam opet začuo šum njihovih krila u vazduhu, dadoše mi, zajedno sa bolom, izvesno čudno osećanje nade i snage - bila je to, na kraju krajeva, muzika moje mladosti.

,,I nikada je više niste videli?" upitao sam ga.
„Ne", reče, a zatim, posle izvesnog vremena dodade: „Ali sam imao izvesnu maštariju u vezi sa njom, mračnu maštariju, ako hoćete.

Petnaest godina kasnije, 1889, prolazio sam kroz Pariz na putu za Rim, i ostao nekoliko dana da vidim izložbu i Ajfelovu kulu koju su upravo sagradili. Jednog popodneva otišao sam da posetim svog prijatelja slikara. Bio je vrlo neobuzdan kao mlad umetnik, ali se kasnije potpuno preobratio i u to vreme je sa velikom predanošću učio anatomiju, sledeći Leonardov primer. Proveo sam veče kod njega, i pošto smo završili razgovor o slikama, i umetnosti uopšte, reče da će da mi pokaže najlepšu stvar koju ima u studiju, a to je bila lobanja koja mu je služila kao model za crtanje. Bio je jako zapeo da mi objasni njenu izuzetnu lepotu. 'To je, zapravo', reče on, 'lobanja jedne mlade žene, ali Antinojeva lobanja mora da je izgledala tako da je čovek mogao da je zgrabi.'

Držao sam je u rukama, i dok sam posmatrao široko čelo i jasnu, dostojanstvenu liniju brade, i čiste, duboke očne duplje iznenada mi se učini poznatom. Bela, uglancana kost sijala je na svetlosti lampe, tako čista. I bezbedna. U tih nekoliko sekundi vratih se u svoju sobu na Trgu Francoa Prvog, sa svilenim resama i teškim zavesama, jedne kišne večeri pre petnaest godina."
„Da li ste svog prijatelja upitali nešto u vezi s tim?" rekoh.
„Ne", reče starac, „čemu? Nije on to mogao da zna."

_____________
1) Po umetničkim kanonima.

Prevela Jasmina Tešanović
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR-ID 141175564
BKG 5 / 2008. Sveska 18.

Nazad