MARKO CAR

Rođen je 1969. u Beogradu. Trenutno živi u Holandiji. Izdržava se od rada u tzv. "high tech" industriji. Objavljivao je prvenstveno na internetu, zatim u "Književnoj reči", "Natronu", "Albumu", “Balkanskom književnom glasniku”...
Piše prozu, poeziju i eseje o degradaciji svakodnevnog života u "civilizovanom drustvu". Ova tema i jeste njegova životna opsesija.
Marko Car
   

PRAZNIK PIVA

Danas je praznik piva. Sviraće plehana muzika i veliki debeli insekti okupiće se oko točionica, oko velikih slavina iz kojih curi smeđ, mutni, penušavi napitak koji toliko želimo. Da, nestajaće to hladno pivo u njihovim buradima, ispijaće ga naiskap ružne bube iz velikih krigli sa kojih se preliva pena. Konobarice sa pet ruku nosiće pivo gostima a oni će nazdravljati jedni drugima uz onaj zvonki zvuk kad udari staklo u staklo. To je to: praznik piva, za njih samo zabava, opijanje, orgija, a za nas ljude jedini način da ishranimo i stvorimo potomstvo. Jer bez piva, kao što se zna ljudska ženka ne može da položi jaja. To jest može da ih položi, ali ako se prethodno nije napila piva, iz tih jaja se ljudska mladučad neće nikada kmečući pomoliti, razbijajući panično, narandžasto-žutu ljusku.

Zato smo moja žena i ja od juče ujutru kraj slavina. Čekamo da se otvore, pa da se i ona napije piva. Ako ne uspemo, uzalud smo vodili ljubav prethodnih nedelja, uzalud sam je oplodio, sve će naše nade vezane za potomstvo nestati, baš kao i pivska pena.

Eto, u tom raspoloženju, čekamo, čekamo, već satima čekamo: insekti dolaze, jedan po jedan, nameštaju se stolnjaci, sve govori da pijanka uskoro počinje, ali ipak, još se ništa ne dešava. I drugi ljudi su tu, i mužjaci i ženke, čekaju i oni, i oni bi potomstvo i njih je muka naterala. Svi se gledaju međusobno, osmesi na licima su vrlo ljubazni, ali ipak, znamo, neće svi stići da se napiju, iscureće bubama nepažnjom tek nekoliko kapi na zemlju pre nego se slavina zatvori. Kao, učtivi smo jedni prema drugima, a onamo, merkamo se: kad se slavine otvore i zatvore, ko će stići da se napije i da li će stići? Upoređujemo jedni druge, odmičemo se od jačih i zauzimamo pozicije ispred slabijih, jer takvi su zakoni ljudske prirode – milosti nema, ni za koga, ni između nas, niti bi od strane zglavkara mogli da očekujemo bilo kakvu samilost. Pa mi smo za njih otpad, suvišni stvorovi, ništavilo, prašina….

Prolaze tako sati i sati, sunce upeklo… Sklanjamo se od nogu i pipaka. Toliko smo onim bubama gadni, nekad nas zgaze iz čistog zadovoljstva. Samo pritisnu jednim od svojih debelih stopala... brrr. Moja žena umorna, stomak nabrekao od jaja, ne može ni ona više da stoji. Onda, odjednom, kao u lepom snu, veliki insekt u crnom oklopu priđe slavini. Jedan pokret, u magnovenju, i videh samo sjaj, sjaj velikih smeđh, divnih kapi piva kako padaju odozgo i prskaju žednu zemlju i prašinu koja ih odmah upija. Teče tako maleni mlaz piva odozgo, kao u usporenom filmu, pada pivo sa neba negde pored nas. I samo za trenutak svi su mirni, a onda trka počinje, i vika, i ludilo, panika... Kreću se noge i ruke izbezumljenih ljudi i žena, guraju se laktovima, nogama, reže, urlaju jedni na druge…

Kapanje najednom stade i čarolije nestade. Kao da su insekti nabavili neke nove high-tech slavine koje ne kaplju i koje štede pivo. Ne znam, u svakom slučaju, ispalo je da je jedini ostatak onog piva što je isteklo ova, ne baš velika, bara pred mojim stopalima. U magnovenju, doviknuh ženi, a ona u mojim očima pročita sve i baci se ne zamlju. U trenutku čuo sam kako loče pivo, a onda gomila navali…

Postavljen između dva kamena, ne dozvoljavam pristup. Kao što se zna, da bi jaja bila zdrava, ženki čoveka potrebno je da popije oko pet litara piva. I već me vuku sa strane, već me udaraju. Pokušavaju da me izvrnu, ali ja se ne dam, čekam da ona popije što je moguće više. Više piva znači viiše zdravih narandžasto-žutih jaja… Urlam od bola, ali se ne dam, vidim, ona još nije završila, a mene već kidaju, kosti mi lome, gaze me čeličnim štiklama, bodu me kišobranima, gnječe moje meso, ali ja se ne dam... Krv curi iz mene i natapa pesak, a gomila urla gazeći me. Usta mi puna peska i zemlje. Iz nosa počinje da curi krv. Još jednom pokušavam pogledom da nađem ženu, ali nje nema. Pametna je ona, izgubila se. Sakriće se u neku vlažnu jazbinu i tu će položiti jaja, posle će ih zatrpati blatom…

Sve mi je teže da mislim, znam da umirem. Skoro da sam zadovoljan. Bilo bi dobro da nema ovog bola i razočaranih krikova onih čije se žene nisu napile.

I sve oko mene kao da se polako gasi. A onda, odozgo, nenajavljeno počinje potop. Insekti su negde pogrešili. Pivo se prosipa i pada bez ograničenja. Krici očaja ustupaju mesto uzvicima velikog kolektivnog zadovoljstva. Zlatna, smeđa tečnost pada po meni. Udaviću se, mislim, u pivu pre nego umrem od unutrašnjeg krvarenja.

I dok se sve oko mene natapa tim dragim, slatkastim mirisom, iz mojih očiju teku suze. Dok se svetlo gasi pitam se još samo odakle mi snaga da ovako oplačem besmisao svoje žrtve.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR-ID 141175564
BKG 5 / 2008. Sveska 18.

Nazad