NADA DUŠANIĆ

Nada Dušanić (1961) pisac i slikar iz Sombora. Objavila je knjige proze Priče u boji I 2003. i Boje tamnih svetlosti 2005. godine, obe u izdanju Narodne knjige iz Beograda. Knjige su promovisane u Beogradu i Somboru krajem 2005. uz istovremenu izložbu slika ulja na platnu. Tematika slika prati tematiku pripovedaka, pa su razvrstane po ciklusima i slede poglavlja Priče u boji I, Boje tamnih svetlosti, Prelomi (ili uticaj Čehova na slikarstvo) i mini-ciklus Godišnja doba.
Objavila roman Kuća sa druge strane 2007. godine u izdanju Narodne knjige i napisala filmski scenario po motivima romana.
Dobila III nagradu časopisa »Ulaznica« za 2008. godinu za priču Pad.
Priprema multimedijalni prikaz književnog dela putem TV drame po motivima priče Godišnja doba. Objavljuje u književnoj periodici. Stalni saradnik Balkanskog književnog glasnika.
Kontakt: ndusanic@ptt.rs
Nada Dušanić
   

KUĆA PUNA SLIKA

Gledanje u slike je jedina vrsta buđenja koja ne razbija san na parčiće, one sitne sa oštrim ivicama, kao krhotine stakla, na koje se lako može poseći. Naprotiv, produžuje ga na javi.

Jer, boja je radost. Nanošenje na platno svake boje pojedinačno u svojoj čistoti i jačini, zatim dve boje jedna pored druge u raznim kombinacijama, pa onda mešanje i stvaranje novih nijansi, to je igra bez kraja.

Postoji samo jedna stvar koja je bolje od toga, a to je reč. Reč je jača i snažnija jer može da stvori čaroliju koja ima kontinuitet, pa traje duže; nekada čak i dovoljno dugo da naseli prostor i zaplovi među mislima ljudi, običnih ljudi, mislima pritisnutim težinom svakodnevice i okovanim surovim pravilima koja nameće neprekidna borba za egzistenciju.

Razloge treba tražiti u činjenici da je za građenje strukture reči potrebno mnogo više truda, snage i više davanja. U slikanju postoji alat, postoji čvrsta materija koja se oblikuje, meša i podešava, a kod pisanja nema ničeg. Baš nikakvog pomoćnog sredstva. Samo ono što čovek nosi u sebi.

Jedino na takav način stvorena boja sadrži u sebi dovoljno svetlosti da obasja čak i puteve kojima se kreću ljudi na prostorima Balkana.

To su prve reči iz moje prve knjige, Priče u boji I, dospele u svet čvrstih oblika u godini sa oznakom 2003. Dok čitam beleške iz tog vremena, prisećam se kako je izgledao taj deo moga puta i koga sam sve srela usput.

Kod pisanja, (kao i kod življenja), najvažnije je dati odgovor na dva osnovna pitanja: »šta?« i »kako?«.

Odgovor na prvo pitanje je tema i tu je sve bilo lako, jer ja uopšte nisam tražila temu, ona je našla mene. Kao i kod većine drugih pisaca, to je život i smrt, naravno. A između neprestana borba za opstanak i - ako ima sreće - malo ljubavi. Ali, ove priče nisu ružičasti baloni koje će odneti vetar, jer svaka od njih ima čvrst koren u vremenu i prostoru na kome su nastale.

Odgovor na drugo pitanje je način pričanja priče, i, za razliku od prethodnog, tu je sve bilo daleko teže.

Htela sam da postignem lakoću pripovedanja, i jasnost, i trebalo je da sve to liči na jedan prirodan proces koji se dešava sam od sebe, da reči teku same, kao voda u planinskom potoku, a opet, da ima smisla i da svaka priča daje neku poruku.

Ne znam da li sam uspela da postignem bar deo onoga što sam zamislila, ali sam znala, (ili možda osećala), kojim putem treba da idem, a dokle sam stigla, to ja ne mogu reći. Nekad je na tom putu bilo više svetla, a nekad manje. Ali ja sam jednako hodala pod tim svetlom, a junaci mojih pripovetki su mi se postepeno pridruživali i prelazili po deo puta sa mnom.

Negde na samom početku, svetlost je bila škrta i magličasta, onakva kakva može biti samo u ledenom zimskom danu bez snega, i smrzavali smo se zajedno, čovek iz priče Nemam ništa s tim, i ja.

Onda je on ostao, a ja sam produžila dalje. I desilo se nešto lepo. Naišla sam na toplu i žutu svetlost koja me je ogrejala u priči Zima.

Okrepila sam se od te topline i krenula dalje, put Beograda. Stigla sam u gluvo doba noći kad su prozori na svim kućama već uveliko zamračeni, i taman sam pomislila kako je krajnje vreme da i ja pođem na počinak, kad mi je pažnju privukla crvena svetlost koja je dopirala iza stakla prozora na gornjem spratu jedne zgrade sa sveže doteranom fasadom. Crvena boja je bila suviše jaka, kao boja krvi koja pulsira, pa nisam ni htela da je gledam, nego sam se okrenula na drugu stranu.

Ali, nije uspelo. Počeo je da duva neki tih vetar, i doneo mi glasove dvoje ljudi koji budni provode noć u tom stanu zgrade sa sveže doteranom fasadom, i morala sam da zapišem svaku reč koju su izgovorili, da bi me konačno pustili da se malo odmorim (Zakasneli razgovor).

Priznajem da sam prespavala i veći deo dana, ali sam bar skupila snage da nastavim put. Zapravo, skupila sam i dovoljno hrabrosti da se osvrnem i osmotrim jednu mračnu deonicu koju smo prešli u godini sa tri obrnute šestice koje su pratile usamljenu jedinicu na odlasku. Tamo me je već duže vreme čekao jedan čovek gurnut u mrak iznenadnom spoznajom da svo njegovo znanje i rad, sve što je postigao u životu, ne znači ništa pred silom moćnika, i može odjednom nestati bez traga u samo jednom kratkom trenutku vremena (Boja mraka).

Pomogla sam mu koliko sam mogla i produžila dalje. Noć se približavala kraju i naslutila sam boju nade obasjanu bledom jutarnjom svetlošću kako se probija kroz široko i vedro nebo nad Beogradom (Jutro).

Kada je sunce potpuno izašlo i zasjalo punim sjajem, podsetilo me je na more. Odblesci sunčevih zraka na lelujavim talasima mora, posmatrani kroz oči petnaestogodišnjeg dečaka, satkali su pripovetku pod nazivom Asura.

Poslepodne, (ne sećam se kojem je danu pripadalo to poslepodne, ali nije ni važno), dakle, poslepodne sam se umalo sudarila sa jednom devojkom koja je izletela iza ugla sa poluzatvorenim očima. Taman sam htela da joj kažem da pazi kuda ide, kad sam primetila kako u naručju steže svežanj pripovetki poznatog pisca. I pre nego što sam uspela da progovorim, ona je odjednom, bez ikakvog razloga, počela da me ubeđuje kako su njegovi rani radovi daleko bolji od onih koje je napisao kasnije i za koje je nagrađivan širom sveta. Ja sam se, kao i svaki pristojan čitalac, prenerazila pred tom drskošću, ali mala je ponavljala kako je on u mladosti davao dušu, a kasnije, kasnije samo svoju izuzetnu inteligenciju i nenadmašnu moć zapažanja, (a zna se da je samo duša večna), čak je i obećala da će mu ona sagraditi kuću od snova, ali ja je više nisam slušala. Na brzinu je uspela da mi pokaže tri stepenice koje je do sada sagradila, i ja ih prenosim u priču, mada sam potpuno svesna svih njenih nedostataka (Konte).

Mala je bila smešna u svojoj detinjoj naivnosti, ali me je podsetila na nešto što se zove ljubav, i tako su nastale tri najljubavnije priče u ovoj zbirci: Putevi, Točak i Krug.

S obzirom da ja odavno više nisam kao ona, (nikako nisam kao ona), ovaj mali triptih sam stilizovala na krajnje jednostavan način. Pripovedanje sam pokušala da svedem na puko nabrajanje činjenica u kome nema vidljivih emocija i patetike koja se javlja kod mene nekad, kad mi se ta mala prikrade na prstima i počne da šapuće koješta.

Na kraju ovog dela moga puta odnekud su naišle dve dvorske lude, uhvatile me za ruke i povele sa sobom govoreći u jedan glas:

- Kad mi imamo hrabrosti, što je ti ne bi imala?

Prvo sam se zbunila, a onda sam ih prepoznala. Umesto odgovora na njihovo pitanje, nastala je priča-esej ispričana u dve boje koje se prepliću oštro se suprostavljajući jedna drugoj, (baš kao što na Sezanovoj slici Pjero i Arlekin (Bela nedelja), dominiraju dve boje koje se gotovo nikad ne koriste zajedno: crvena i zelena), kao bezglasni vapaj svakog stvaraoca: kako pronaći za sebe malo mesta u ovom svetu u kome teško da ga ima za umetnike. Pogotovo dok su živi.

* * *

Teško se snalazim u računanju zemaljskog vremena pa ne mogu sa sigurnošću da tvrdim kada se tačno završio prvi i započeo drugi deo moga puta. Znam samo da se to desilo u onom trenutku kada sam bila toliko pritisnuta dokazima da u ovom svetu po kojem hodamo više nema, apsolutno nema mesta za umetnike, da nisam imala snage da napravim ni jedan jedini korak dalje i bila spremna da odustanem, i od pisanja i od življenja. E, u tom trenutku su se pojavile te dve dvorske lude koje su me povele sa sobom. Zapravo, nisam bila sigurna ko je koga vodio, oni mene ili ja njih. Jednostavno, imala sam osećaj da idem pravim putem i to je bilo sasvim dovoljno.

Sa moje leve strane koračao je Arlekin, visok i lep mladić u tesno pripijenom trikou sa dezenom crvenih i crnih rombova. Glavu je držao visoko podignutu i nije obraćao pažnju na čežnjive poglede devojaka koje su ga gledale kroz prozore, provirujući iza čipkanih zavesa. Jedna je stajala naslonjena na ogradu od kovanog gvožđa, na balkonu lepe starinske kuće sa ukrasima na fasadi koji su nosili trag nekih davno prošlih vremena. Kad sam pogledala bolje, i druge kuće u tom gradu u kome smo se našli bile su slične. Svaka od njih je čuvala svoju priču, i ja sam htela da zastanem i oslušnem, ali svaka sledeća mi se činila lepšom i tajnovitijom od prethodne, tako da nisam zastajkivala, samo sam hodala dalje.

Moju desnu ruku čvrsto je stezao Pjero, onizak mladić obučen u bele pantalone i široku belu tuniku koja je skrivala njegovu krhku građu.

Bilo je čudno. Koračala sam između njih, a oni su razgovarali kao da me nema. Posebno Arlekin. Pjero bi mi se ponekad i obratio, ali Arlekin je bio suviše ponosan da bi ozbiljno razgovarao sa jednom ženskom osobom.

U stvarnom svetu to bi mi svakako smetalo, ali sada me je prožimalo takvo osećanje spokoja da nisam smela da progovorim ni jednu jedinu reč kako ne bih narušila taj mir koji nas povezuje. Ranije sam takvo stanje iluminacije mogla da dosegnem jedino u polusnu. Tačnije, negde pred zoru, kada se na nebu smenjuju boje idući od tamnih svetlosti prema belini dana. Zraci modroga svetla tada se raspršuju na sve strane, i jedino u to doba dana moj um postaje dovoljno prijemčiv da prihvati i prepozna zrak koji je njemu namenjen. Ako stanje smirenosti nije ostvareno u dovoljnoj meri, onda zrak u deliću sekunde sevne i zgasne, a ja ga osetim samo kao nejasan impuls koji nema oblik razumljiv ljudskom umu tako da ga ne mogu prepoznati. Ali, ako je stanje smirenosti potpuno, (kao sada dok hodam između njih dvojice), onda mogu svu mentalnu snagu da usmerim u proces pretvaranja kosmičke energije u prepoznatljiv oblik kreativne energije. Jedino tada mogu da zadržim odbleske svetlosti dovoljno dugo da uspem da ih dovedem do nivoa svesti na kojem ću moći da ih oblikujem u misli i sačuvam do jutra kada ću ih preneti na belinu hartije.

Još uvek nisam pouzdano znala gde sam i kuda mi to idemo, ni da li sam budna ili sanjam. Ali sama spoznaja da je takav mir možda moguće dostići i na javi, i čak ga podeliti sa nekim, nagoveštavala je radost istovremenog ispunjavanja svih želja. Nisam znala ni kako sam se našla među njima, ali sam osećala bliskost i razumevanje za kojima sam čeznula toliko dugo da sam već počela da gubim snagu i mislila da više neću izdržati. Sada je izgledalo da sam konačno pronašla ono što sam tražila i da je mom lutanju najzad došao kraj. Oni su me darovali jedinim oblikom postojanja u kome sam mogla biti ostvarena do kraja, pa više nije ni bilo važno da li se to zove san, java ili nešto treće.

Nije bilo potrebe da razmenjujemo reči. Naslućivala sam njihova osećanja sa istom lakoćom sa kojom sam prepoznavala svoja. Kitnjasti kostimi me nisu mogli zavarati, slutila sam šta se krije iza njih. Crni kolutovi oko Arlekinovih očiju odavali su noći bez sna, a njegova gornja usna podrugljivo izvijena na gore govorila mi je šta on misli o ljudima koji nas okružuju, jasnije od svih reči koje se mogu izgovoriti.

Pjero je imao prefinjene crte lica, pravilne i čiste kao da ih nikad nije okrznula zemna prašina niti dotakla ljudska ruka. Lice krhko kao od porcelana, oči duboke kao dva jezera gorska, a unutra toliko tuge i bola da se činilo kao da će se izliti napolje.

Ali je pratio Arlekina u stopu, i nikada nije odstupao. Svet je bio pozornica i oni su bili primorani da obuku kostime i igraju svoje uloge. I igrali su ih, svaki na svoj način.

Ipak, sve je bilo tako čudesno da se u jednom trenutku uplaših da ću se probuditi i čarolija će nestati, ali stisak Arlekinove ruke i pogled crnih očiju bili su tako stvarni, baš kao i njegov glas kada se okrenuo i upitao Pjeroa:
- Kako se u ovom vremenu kaže uticajan čovek? Onaj koji može lažnog umetnika da predstavi kao pravog, a pravom da utrne volju za stvaranjem i za življenjem?
- Isto kao i u svakom drugom. Oni nemaju imena jer nisu vredni pamćenja. A što pitaš?
- Zato što smo upravo prošli pored jednog takvog. A ona umesto da se javila i nasmešila, povukla se u senku mog šešira i namrštila se. Luda je sto posto.
Pjero se razneženo nasmešio.
- Jeste. Naša je sto posto.

U početku nisam shvatala zašto Arlekin povremeno skreće pažnju Pjerou na ljude koje srećemo, kad on ima svoje oči pa može da ih vidi i sam. Ali, kad sam bolje pogledala njegove oči, shvatila sam. Bile su to velike oči, širom otvorene, ali pogleda staklastog, pomalo zamagljenog, kao da on ne gleda ljude i svet koji ga okružuje, nego je okrenut nekako unutra, prema sebi.

Nasuprot njemu, Arlekinove oči su bile stisnute kao dva tanka proreza, a pogled oštar i prodoran. Desna obrva podignuta prema čelu ukazivala je da njegova pažnja nikad ne slabi i da tim očima ništa ne može da promakne.

Da bi se postigla nepogrešivost u poimanju spoljašnjeg sveta, potrebno je opažati stvari kroz stisnute oči, jer ako ih neko otvori suviše jako, čestice zemne prašine mogu upasti u njih i povrediti meko tkivo.

I pored svega, još uvek nisam bila sigurna šta se zapravo dešava, niti u kom vremenu se mi to nalazimo, mada mi je grad izgledao poznat. Nisam mogla da se setim kako se zove, ali sve u njemu mi se činilo odnekud znanim.

Kad smo se približili kraju glavne ulice, ugledali smo jednu staru zgradu na uglu. U nivou venca iznad prvog sprata, pisalo je velikim slovima »Srpska čitaonica, 1845«.

I mi smo bez reči sve troje skrenuli udesno, u tu poprečnu ulicu koja je zasigurno vodila prema istočnom kraju grada. Blaga svetlost sunca na zalasku dopirala je iza naših leđa i obasjavala baš taj put, tako da smo sasvim sigurno znali da je pravi.

Kada smo se približili periferiji, negde kod poslednjih kuća u ulici sa imenom jednog pesnika čija elegijska duša je iščilila sa zemnog sveta rano, u njegovim mladim godinama, Pjero je pustio moju ruku. Pogled mu više nije bio zamagljen kao obično, izoštrio se i sada je video dalje od nas.
- Dalje ćeš morati sama.
- Zašto?
- Vidiš li onu stazu između drveća? Ona vodi prema manastiru.

Arlekin i ja pogledasmo u isti mah, prema nebu se zaista video krst. Zakoračih napred, ali me njegova ruka zadrža. Pjero ga pogleda i reče:
- Pusti je.
Njegove crne obrve se spustiše na dole, što je bio vrlo rđav znak.
- Neću da je pustim.

Htedoh da ga pitam zašto neće da me pusti, ali Arlekin još uvek nije hteo da razgovara direktno sa mnom, pa se nisam usudila.

Sad ga je Pjero gledao pomalo ljutito, a ja upitno. Pjero upita prvi:
- Zašto nećeš da je pustiš?
- Zato.
- Moraćeš. Možda ćemo se kasnije opet sresti, ali sada je moraš pustiti.
- ... Pustiću je ako obeća.
- Šta?

Arlekin pocrvene i zaćuta. Bradu je isturio napred, a njegova donja usna takvom silinom je gurala i pritiskala gornju, da nije bilo šanse da se između njih procedi bilo kakav artikulisani zvuk. Glavu je podigao visoko, tako da, koliko god da sam se trudila, nisam mogla da uhvatim njegov pogled. Ponosan na svoj izgled, prelepo telo kakvo je mogla da stvori samo ruka majstora, na oči koje su mogle da vide sve licemerje i prljavštinu zemnog sveta, kao i srce dovoljno hrabro da to podnese, smatrao je da je za jednu žensku osobu dovoljna čast što je drži za ruku. Još i da priča sa njom, to bi stvarno bilo suviše! Shvatila sam ja to, i prihvatila, ali više nije hteo da mi se obraća ni preko Pjeroa, pa kako je mogao očekivati da znam šta hoće, kad nije hteo da kaže o čemu se radi? (Koje li koincidencije! Izgleda da muškarci i u snu i na javi poseduju istu neprijatnu osobinu: očekuju da žena uradi nešto, ali ne kažu šta, nekad čak i sami ne znaju šta je to, ali su sigurni da tako treba.).

No, sad sam već znala da snaga njegove percepcije potiče odatle što se on nikad ne bavi sobom i svojim osećanjima, jer je sva sposobnost introspekcije data njegovom drugu, i oni mogu da funkcionišu samo zajedno, kao jedan, tako da nisam mogla ništa da mu zamerim.

Onda se, kao po nečujnoj komadi, obojica u isti mah nagnuše unazad i glave im se primakoše iza mojih leđa, a Pjero mi pri tom okrznu rame svojim uštirkanim okovratnikom od solej plisea. Nešto su pričali, pokušavajući da budu tihi da ih ja ne bih čula. Ali, bili su suviše blizu, tako da sam ipak razumela o čemu se radi.

- Pustiću je ako obeća da će početi da koristi crvenu boju. Ni na jednoj njenoj slici nema crvene. Prave crvene, kao što je ova na mom trikou. Za dvanaest zemnih godina slikanja, nikad nije upotrebila crvenu boju! Ima terakote, narandžaste, bordo, ali prave crvene nema. A crvena je najjača od svih boja. Gde se prospe crvena, nestanu sve druge boje. A ona nikad nije umočila kičicu u crveno. Nikad! Njeni likovi nisu od krvi i mesa. Ona ne može ni da zamisli vrelinu krvi. Boji se! Ona se boji stvarnog života.

Pjero je zamuckivao i malo šuškao kad govori, tako da sam ga mogla razumeti samo ako gledam u njega i pratim kretanje usana. Ali sada mu je glava bila iza mojih leđa, pa nisam odmah razumela šta je odgovorio. Zvučalo je kao:
- Žžžžnam ja da ššše ona boji.

Onda je pogledao napred prema zelenim krošnjama drveća i rekao jasno, bez zamuckivanja:
- Pusti je neka ide. Ona može da vidi ono što drugi ne mogu.

Arlekin nije ništa odgovorio, samo je podigao glavu i pogledao u tom pravcu. Ne znam šta je tamo video, ali stisak njegove ruke je popustio. Ovaj put sam se izvukla bez obećanja.

Pustili su mi ruke i ja sam pošla dalje, putem njihovih pogleda.

Hodala sam dugo, dvanaest priča sam stigla da ispričam, i za sve to vreme njihovi pogledi su mi osvetljavali put. Zato se knjiga zove Boje tamnih svetlosti.

Ali, na samom kraju poslednje priče sam shvatila da sam se otisnula suviše daleko, i nestala iz njihovih pogleda. Našla sam se u potpunom mraku. Nisam mogla ništa da vidim, ali strah koji me je preplavio jasno je govorio da se nalazim na korak do »druge strane«.

* * *

Strahovi su gadni, mogu da blokiraju i telo i um, i onda se čovek oseti potpuno izgubljen. Jedan doktor iz sveta čvrstih oblika mi je davno rekao šta treba uraditi kad napad krene.

- Digni glavu i diši, polako i duboko.

Poslušala sam savet: udah, izdah, udah, izdah... Haotične slike straha su polako počele da usporavaju svoju divlju igru i nakon nekoliko trenutaka mi je bilo lakše. Svesnost se vratila a sa njom i mir. U mojoj glavi su i dalje bile slike, ali više se nisu smenjivale ludačkom brzinom nego su ostajale dovoljno dugo da mogu da vidim njihov oblik i boje, da ih prepoznam i naslutim odakle dolaze i ko ih šalje.

To sagledavanje je trajalo dugo, nekoliko godina, i tako je nastala Kuća, kao ostvareno obećanje koje je dala ona mala što mi je jednom davno šaputala kako da napišem priču Konte.

* * *

Kuća sa druge strane nije klasičan roman. Ja ga nazivam art roman u kome se spliću niti ljubavi, umetnosti, filozofije i kosmologije. Radnja se događa u Somboru, a zahvata vremenski period od doba Turaka do 2002. godine. Iako su junaci smešteni u različite vremenske ravni, između njih nastaje veza mnogo čvršća od one koju obično viđamo kod ljudi što dele isti sto i istu postelju. Vremensku ravan u kojoj će se njihove sudbine dotaći nije moguće definisati metričkim vremenom čija je osnovna karakteristika prolaznost, niti prostorom koji ima ucrtano mesto u zemljopisnim knjigama. Ali ako bismo shvatili na koji način se spajaju prostor i vreme, i zaboravili na ograničenost trajanja naših tela u ovom svetu čvrstih oblika, možda bismo počeli da spoznajemo prirodu beskonačnosti i uspeli da pripremimo sebe za otkrivanje barem delića tajne...

To je ono što ja radim u Kući sa druge strane: kroz dve povezane ljubavne priče (jedna iz prošlosti a druga iz sadašnjosti), tragam za odgovorima na pitanja. Zapravo, odgovore traži moja junakinja Bianca.

Ona je umetnica, pisac i slikar, koja u jednom trenutku kaže: »Moju zemlju je ubila reč, lažljiva reč došla iz usta jednog čoveka i jedne žene«. Hmm, taj trenutak čitalac neće pronaći u knjizi, ali, ako Bianca postoji, onda je sigurno da tako misli. Zašto bi inače hodala zatvorenih očiju i najviše razgovarala sa slikom koja se zove NeMirna? I kako bi bilo moguće da NeMirna prati događaje u Biancinom životu i uspeva da je spreči da se spotiče o njih u tolikoj meri da dozvoli da ubiju biće u njoj? Sada se čitalac sa razlogom pita kako se može hodati zatvorenih očiju. Jednostavno: kada mrak postane suviše gust, onda ne pomažu ni širom otvorene oči. Zato treba stati, na kratko sklopiti oči i čekati. Blesak svetla će doći, ali njegova boja će biti toliko tamna da se ne može videti, može se samo osetiti...

Neobično je što Bianca, iako umetnica, svoje misli oblikuje pojmovima a ne slikama. Hegel bi rekao da je ona bliža filozofima nego umetnicima. I bio bi u pravu, ali samo jednim delom. Zato Bianca ipak ne priča sa njim, nego sa Belom Hamvašem. Kod Hamvaša nalazi odgovore na konkretna pitanja koja je muče. Nalazi ih i kod Andrića, Kiša, Tolstoja i ostalih koji su otišli na »drugu stranu« ali su ostavili pored puta znakove koje je moguće pratiti. Uz njihovu pomoć, i pomoć čoveka koji je voli, Bianca uspeva da sačuva svoje postojanje u fizičkoj stvarnosti. U trenutku dok radi restauraciju jedne ikone, ona kaže: »Naš životni put je traganje za istinom. Postupak traganja ostvaruje se sticanjem znanja, ljubavlju i verom. Kao što su ljudi različiti, takvi su i putevi, različiti. Moj put je umetnost: ona sadrži u sebi znanje, ljubav i veru.«

Za razliku od Biance koja ide kroz život pre svega glavom, junakinja iz prošlosti, Čarna, ide samo srcem. Njeno poimanje sveta je čisto slikovno i Hegel bi je svakako smestio među umetnike, (sasvim opravdano), iako nije napisala nijednu knjigu, samo je pomagala ocu u njegovom pisanju. »U karakteru je imala urođenu osobinu da se onome što voli predaje do kraja, čak toliko da zaboravi na sebe i svoje prisustvo u stvarnom svetu. Tako se predavala rečima iz knjiga, a kasnije iz zapisa i dokumenata Gradskog arhiva, odakle je prikupljala istorijsku građu za knjige koje je on pisao. Tako intenzivno čitanje Kosta nikada nije video ni u jednog ljudskog bića: ni u svojih učenika, ni u kolega, baš nikad ni u koga. Devojka bi jednostavno sagnula glavu i zaronila među stranice knjige, a reči su istog trena kad bi ih pročitala izazivale u njenoj svesti slike događaja. I ona je mogla da ih vidi tako jasno kao da je uspevala da napravi čudesan korak kojim bi iz stvarnog prelazila u imaginarni prostor, onaj čija je slika bila oblikovana u tekstu koji je čitala.«

Na sličan način je pomogla čoveku koga voli da stvori remek-delo na slikarskom platnu. I da dotakne beskonačnu sreću u stvarnom životu. Za razliku od Biance, Čarna ne postavlja pitanja. Ona sluti da svi učestvuju u Božijoj tajni stvaranja. To nesaznato i nedostupno Čarna će otkriti pre Biance, mada će na kraju ipak doći do dodirne tačke između njih dve i krug će se zatvoriti. Ali za to je ipak potrebno pročitati roman.

Kuća sa druge strane satkana je od različitih slika. Izdvojila bih tri koje bi mogle biti zanimljive čitaocu.

Na prvoj slici su Čarna i Jovan: »Privila se uz njega i strah je namah nestao. Na trenutak je nestao i spoljašnji svet sa svojim nemirima i pretnjama. Još uvek nije mogla da pronađe reči za osećanje koje bi je ispunilo svaki put kada je Jovan zagrli. Ostalo je neimenovano i neuporedivo sa stvarima koje se mogu izreći, ali je uvek sa istom sigurnošću nalazilo put do najvećih dubina njenog bića.«

Na drugoj su Bianca i Stojan: »Trenutak kada osetim punoću zagrljaja voljenog čoveka, kad mi se učini da svet počinje i završava se između njegove leve i desne ruke, i kada jednako osećam njegovo telo kao i svoje sopstveno, e, taj trenutak jeste dokaz da je Hamvaš u pravu i da se radi o oslovljavanju, jer je sve vrlo lično, zato što to osećam samo prema tom određenom čoveku i ni prema jednom drugom. Jedan čovek. Jedno delo, kojem se predajem do kraja. I uživam kao dete u igri. To više nije igra intelekta nego igra čula: dodira, uzdaha, drhtaja, šapata toliko tihih da ni noć oko nas ne može da ih čuje...«

Treća je ljubavna scena u ateljeu koja nije posebno važna za život junaka, ali je važna meni kao piscu. Počinje ovako: »Kada noć padne na grad u ateljeu se upali žuto svetlo. I ceo atelje počinje da liči na kutiju za igračke. Izmešane sa drugim igračkama, u njoj spavaju lutke. Ponekad, kad svetlost donese dovoljno topline, lutke se bude i počinju svoju igru.« Ljubavnike nazivam »prva lutka« i »druga lutka«, ne zna se ko je muškarac a ko žena, jer to nije ni važno. Ljubav je stanje duha koje dovodi do toga da se telo, duša i um u potpunosti prepuštaju drugoj osobi, tako da fizička obeležja nisu od bitnog značaja.

Slično navedenom, duh umetnika mora biti u posebnom stanju da bi »izveo čudesan podvig oslobađanja potpunog i neokrnjenog Dela, kao što je to bio Šekspirov duh«.

Da li bih smela da kažem da je radost koju pisanje pruža čoveku ravna onoj koju mu pruža ljubav? Možda to bolje govori mala kompozicija koju čitalac može videti kada zatvori knjigu. Zove se Prolazak kroz faze stvaranja. Za vreme stvaranja umetničkog dela autor prolazi kroz faze, isto kao i u ljubavi: prva faza je zanesenost, kada se prepuštamo snovima i željama. U drugoj se javlja strah da li će doći do ostvarenja ili ne, i kakav oblik će imati to ostvarenje u svetu realnosti. Treća je faza blage rezignacije. Ona nastupa kada je sve završeno.

Ovu knjigu sam posvetila Virdžiniji Vulf, gde god ona bila. Zato ću završiti tekst njenim rečima: »Ako se suočimo sa činjenicom da nema nijedne ruke na koju bismo se okačile, već da idemo same i da treba da uspostavimo odnos sa svetom realnosti a ne samo sa svetom muškaraca i žena, tada će se ukazati ta prilika (prilika da se pišu knjige), i mrtva pesnikinja, Šekspirova sestra, useliće se u telo kojeg se tako često odricala.«

* * *

Ja odavno više nisam »mala« iz priče Konte, a Pjero i Arlekin su me napustili. Kuću sam sagradila onako kako sam je zamislila i neoštećenu je prenela u stvarni svet čvrstih oblika. Očekivala sam da će neko iz tog sveta zaviriti unutra i imati oči da vidi slike koje se kriju iza njenih prozora.
Ali nije.

U Somboru, u leto 2008. godine
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR-ID 141175564
BKG 5 / 2008. Sveska 18.

Nazad