SAŠA STOJANOVIĆ

Od istog pisca: „Krvoslednici“, roman (IP „Filip Višnjić“ Beograd 2003.); „Manchester City Blues“, roman (IP „Filip Višnjić“ Beograd 2006.); Književna publicistika: „Zarez“ Zagreb, „Odjek“ Sarajevo, „Koraci“ Kragujevac, „Gradina“ Niš, „Think Tank“ Leskovac, „Ulaznica“ Zrenjanin, „Polja“ Novi Sad, „Danas“ Beograd, „NIN“ Beograd, „Večernje Novosti“ Beograd.
Urednik časopisa za Balkan „Think Tank“, organizator festivala „Think Tank Town“ – Leskovac 04. - 07.10.2007.
Nagrade: I nagrada časopisa „Ulaznica“ za 2005.; II nagrada časopisa „Ulaznica“ za 2006.; II nagrada „Milutin Uskoković“ za 2006.
Predsednik žirija na konkursu časopisa „Ulaznica“ za 2008. godinu.
Živi i radi u Leskovcu.
Priča „Gans & Rouzis“ koju Balkanski književni glasnik u ovom broju objavljuje deo je romana „Var“.

Saša Stojanović
   

GANS & ROUZIS

Eeej, ćero, ne programiraš spejs-šatl, ajde, dosta je bilo, puš-pauza – rekoh maloletnom plavom anđelu što je htela da prevremeno maturira na svim onim dugmićima… Na petstokecu… Dok sam ja motao taze marokanca… Mislim, sve kapiram, i njenih svit sikstin i romantiku i uzbuđenje... I bele rade na mojim boksericama – dopunih se naglas – ali to nije razlog da se upisuješ u ginisa po dužini predpredigre over maj bouls. A ja? Ju tu – lažem ko pas – čim ti vidim razdeljak na glavici kako šeta apendaun. Nikad to nisam radila – opet mi milosrdni glasić čačka bubnu opnu. Nisam ni ja – tešim je iskreno i nežno – sou help mi Gad – dok se radoznalo igram s mašnicama u kosi. Jebi ga, imao sam samo devetnaest godina i tek sam došao iz askare. Prazne glavudže i prepunjenih muda… Znaš o čemu pričam. Nisam ljudski ni posrao sve one makarone, bajate nareske i pasulj sa kazana… Kad to večeee… Čuk-čuk na gajbu dva vojna kera. Samo što sam bacio na pljugu to pilence iz škole preko puta… Ma nije mu pošteno ni smakla jezikom rolku sa glavičice, keve mi rođene… Eto njih. Probam da se pravim dalabu, kao ne tangira me što neko šutira u vrata ko da su budžetska i što non-stop ring maj bel. Dušmani nalegli na zvono ko Kvazimodo i Esmeralda na kozicu Đali… Diiing pa dooong… Detence ga ne ispušta, al pilji u mene onim svojim oušnblu okicama. Sačekaj – promumlam kroz onaj dim – zapamti gde si stala. Korak po korak, milju po milju, kroz pustinju trpezarije i prašumu hodnika odvučem se do špijunke... E, do kurca. Ja mislim treba da razdužim juniform, oni drže invitejšn, crven i ružan. Tu si – postavljaju glupo pitanje dok ih gledam belo… Aahaa – odgovaram još debilnije… Ti si – pita onaj manji i utovljeniji i dostiže zvezdane trenutke kretenizma… Taj sam – pridružujem se sveopštoj glupoći i osećam je kako prodire i u zidove... Kroz poludisperziju i glet-masu, kroz malter i ciglu… Da se odmah… horski naglašavaju: odmah… Potpiši da si primio – dodaje veći i retardiraniji vojni pandur i gura mi papir pod nosinu… Jedva vidim i njih a kamoli šta piše… najkraćim putem javiš na mobilizacijsko mesto – deklamuju moroni u belim uprtačima. Tu, puno ime i prezime – jedan drži papir na futeru od vrata a drugi mi pritiska grbaču dok urezujem autogram. Jednodnevna vežba – kenjaju i dalje iako ih niko ništa nije pitao. Taakoo! Dođi – rekoh onom parčetu čim sam zakatančio vrata. Bacim je imidiatli na dvosed… Sve je dobro kad se dobro svrši… Karao sam kao da mi je poslednje… Farmerke i čarape zgulim jednom rukom, s guze preko kolena i članaka do nožnih prstića… Drugom isfronclam tangice... Privalim joj ga onako iz visa i čujem jedno lepo i otegnuto aaahhh… Mesim sisiće ko da šljakam noćnu šihtu u pekarskoj… I grickam bradavice... Gric-gric, srk-šljup – srčem vrhove… Obećaaooo sii mii – dahće, šta – pitam, duvku i za meneee – čujem dok svršavam. Soba se vrti dok se podižem s poligona. Prvo laktovi i kolena, posle zamajac i šasija. A sad, tutanj! A ja – pita me. Ti ćeš sledeći put... Frst tajm, nekst tajm, sve ti je to isti kurac… Dođem ti po jedan svrš i duvanje. Svinjo! Grok, grok – složim se. Ajde, ćero! Pali odavde… Moram malo da obnovim topografiju.

Brate, za tu selendru sam čuo prvi put u životu. Cimnem ćaleta na žicu. Mislim, jasno ti je... Kad imam akciju onda matore šaljem kod babe na parti... Jebi ga, sine, bioskopi zatvoreni... Nek se gledaju malo on i keva. Ljubavi nikad dosta. A i deda ima rakičetinu do jaja... Alo, tata, tatarata! On pijan ko dupe – po starom običaju. Je li, bre, jesam ti reko da me gurneš negde u fioku? Među havarisane i rashodovane. Pun mi kurac vojske za ceo život. Ništa se ne sekiraj – odgovara otac pametni. Ni burazer se nije sekirao, pa ga sad tražimo po metohijskim šumama i gorama – oću da ga otreznim. Ti si druga priča. Toga se i bojim – mislim se – strah me da je ona prva već gotova. Smešten si u kurire… PVO… Njih nikad ne zovu. Baš nikad? Nikad. Aha… Sem kad je ono – čujem ga kako usporava. Vidim ja da je i on odlepio. E, pa, dobio sam pozivnicu, tata. Nego, jesi li čuo za ovu vukojebinu? Pojma nemaš? E baš si me iznenadio, ćale. Iskopam negde ono zeleno komplet-govno plus gilje, nikako da ga se ratosiljam, brate, pa to ti je... Smotam desetak džokavca na brzaka, pronađem i kokicu i hors u nekom bajatom šteku, al nigde da napipam ganove. Okreći, izvrći – ništa... Ap... Sajd... Daun.

Av-av-av komšinici na vrata, jebalo je pseće zvono. Kaži komšija – čujem je dok ko fol trlja oči a vidim nekog dlakavog silosa kako se širi pred ogledalom. Je li, rundavi – dovikujem preko susetkinjine bretele – što ne skineš džemper dok bambusaš? Mislim, ono, lakše je... Pusti ga – čujem nju dok ga stopira da mi ne jebe mater ovako stondiranom. Šta ti treba – govori mi a faca joj pliva po onom predsoblju. Uuu, jebote, ala šiba crni arapin. Daj neki špric! Kad vraćaš – postavlja veri stjupid kveščn i iznosi celo tuce. To niko ne zna – govorim joj dok ih pakujem u ranac za daj Bože. Sad sam tek kompletan… Esembe dres i duboke kopačke sam već navukao… A imam i čime da se igram. Gooool, goooooool, ludnica, ljudi, ludnica – znao je moj ćale da imitira nekog matorog – ma, da li je to moguće. Videćemo, burazeru, mene malo brinu linijske sudije, a za ostalo...

Jebi ga, bajo, nisam ja ovakav od rođenja... Ko klinac sam ceo dan jurio za loptom... Hoćeš i ti jednu crtu? Dobro, samo pitam... Nema frke... Ponuđen ko urađen... Ko šta radi, ja cepam fudbal... Sve dok nisam probao ono… A posle mi se usladilo... Igram ja i dalje onako dignut, letim po terenu... A onda sam snimio ekonoma kako obeležava aut-liniju... Zamisli samo da šmrkaš nešto tako veliko... E, tad ukačim da sam otišao u kurac... Sigurno nećeš? Pazi, zdravlje i na nos ulazi, ne samo na usta... A duša pali napolje samo kroz njonju... Dobro, nećeš, samo opušteno… Gde sam stao? A, znam...

Lets gou, pravac vilidž odakle Bog izvodi korner. A tamo face. Frik-šou. Zborno mesto neka zen-zadruga, u ulozi štajge… Sastav lapo-lapo… Pola njih janpi do koske, druga polovina još nije stigla da se dokusuri. Kapetan rezervni, VK majstor. A šta bi drugo. Gde su aktivni oficiri i džentlmeni – ne napušta me radoznalost. Stižu, svaki čas, idi tamo da zadužiš pušku i municiju. I nije tvoje da znaš, mnogo pitaš za svoje godine! Mogu ja i da se vratim, ukoliko procenjujete da sam nedorastao. A i ganovi vam nisu neki, ako smo došli da se vređamo… Mislim… U stvari, možda vama trebaju samo ozbiljni ljudi za ovakve peder-balove. Još se praviš i pametan! Daj bukvicu! Ooo, kurir... Pa ti si mi desna ruka! I ti se udaraš u levaka – pitam šatro zbunjeno – ko bi reko? Samo polako, naučiću te ja da ne melješ mnogo!

Odvučem guzicu ispod neke strehe. Pola crepova davno išanirano, ostalo polomljeno. Vatam neki joga položaj da mi se kišnica ne sliva baš za kičmu i ždrakam da nađem suvo mesto za rokanje. Ništa, brate, sve polegalo ko kokoške. Džast in tajm za mali doping – rekoh i smotah jedan kratki. Siingiing in d rejn – zapevah sam sebi jednu lalabi. A u snu, ja u nekom gardenu prepunom krvcrvenih ruža. Ne smem da mrdnem facu ni za nokat da me trnje ne bi izjebalo. A želim da snifujem onu lepotu. Tada je iz one najlepše počelo nešto da teče. Na čelo pa niz obrvu i obraz… Budi se – neko me trese – sliva se pravo na tebe. Neka pada, ružina voda je to – rekoh dok sam bunovan gurao budalu od sebe.

Pljuštalo je kao iz kabla. Probudiše me tek pred zoru. Stigli kamioni. Utrpasmo se nekako unutra. Cirada se pocepala posle pola čuke. Tek smo tu iskisli ko pičke. Gola voda. Klackali smo se onom izdrndanom džadom punih pet sati. Silazi, stigli smo – čujem kretena suvog ko barut. A gde to – pitam, a tako bi mu slatko jebo mater što se celu noć širio tamo po kabini… Draj ko Bondov martini… Mogila! Mo, šta? Mogila!!! Jeeebo te, Azurna obala! Jel da kapetane, sajsi mi loma. Šta si reko? Za dva soma. Opet trabunjaš? Recitujem malo. Poezija, i to angažovana. Za to si čuo, a nisi čuo za srpsko selo Mogilu? Pa kad nemaju nijedan kazino, rimtutituki u stau, zumbule. Umukni, bre. Pa čivi rau. Začepi i trči da javiš majoru da je komandna baterija stigla. A ono, da smo spremni za puno ratno dejstvo, da nam umre majka ako nismo? Zaćuti već jednom i beži da te ne gledam! Zbog takvih smo i došli tu gde jesmo! E, baš zbog mene. Mojne meni te šabanske fore. Ja sam baja koji je šenlučio po komšiluku a spuštao ćega kad god zagusti, jel ja? Da, da, baš zbog takvih smo izgubili svete srpske zemlje. Jeel, pa ti si me valjda došlepao u ovu turističku destinaciju za divlje guske, pokislog do gaća? Beži bre, kad ti kažem! I izvršavaj naređenje, balavče jedan!

A ti si, brate, kao neki pisac? Dobro, dobro… Kul, tebra… Nemoj se vređaš, samo pitam… Nije mi jasno što te on toliko interesuje pored onolike vesele menažerije. Sve gola pičkurina i dijabola... Ali nema veze, čućeš sve… Elem, zapalim jednu travku pobrljavku i probam da nađem majora… Dor tu dor… Dobro veče, domaćineeee... Jeste li videli jednog sa činovima i neke smrdibube oko njega? Kako izgleda? Glupo, ko i svi oficiri. U stvari – ispravim se – malo gluplje od ostalih. Nađem ga. Taman je jamajčanska lozica krenula da me opušta a on njake sve u šesnaest. Oooh, Meridžejn, maj onli lav... Salutiram, lupim čizmama. Druže majore, kurir komandne baterije peveo diviziona 175. pešadijske brigade vas obaveštava da smo stigli. Vidim da me shvata preozbiljno. Mokar sam ko pacov i kišnica mi se sliva od glavudže do čarapa a on nešto čapri… Smeško me već muški provozao... Zauzmite položaje po kućama. Parni ili neparni brojevi – ložim dilbera a vidim kako mu šapka raste preko ušiju. Dooobra gaandža… Po slobodnom izboru – odgovara ozbiljno i strogo. Nađite neke podrume. Sa vinom ili sa kupusom – tovarim dalubu i dalje a oću da riknem od smeha. Svejedno – čujem ga kroz nasmejanu daljinu. Cevi topova da gurnemo kroz dimnjake – pitam zainteresovano. Lepo kaže moja keva da se bog opasno zezao kad mi je crtao facu naivnog slikara… Nisam čuo šta si reko poslednje. Cevi to... – pokušah da ponovim. Posle ćemo o tome – prekida me usred odgovora – sad da smestimo ljude.

Vratim se do kapetana i verno mu prenesem mejdžors komend. On ozbiljan ko prase kad piški. Nađemo neku kuću. ...Houm, sik houm... Domaćin ljubazan. Podrum dobar, ko stvoren za rokanje. Još samo da zvekne neki tomahavk blizu... Oni da zapale napolje, a majself da se uradi ko čovek… I ja sit i ovce na broju… Vi ste naša vojska – čujem šlihtaru, a osećam da nam namešta bulju na kanal. Sve za odbranu – dopunjava se. Znači, grupnjak... Nešto mi tu dismr, al još ne znam šta… Mašinista prve klase klima glavom, kao sve mu je jasno. Druže kapetane, mi smo organizovali i noćne straže, znamo da ste umorni i da smo svi jedna armija. E, sad je već počelo da bazdi gore od prskane vutre… Mali, imaš cigaru – čujem šlosera. Izvolite, druže kapetane – ponudim ga. I ti pušiš ove bez filtera, svaka čast – mrmlja dok pali šibicu. Sve se to pretvorilo u pičkice – podupire svoju tezu plamenom sa palidrvceta – pitao bih ih da su morali ko ja da uvijaju duvan u listove od knjiga. Mogu da idem – pitam ozbiljno. Slobodan si, kurir. Ali nemoj da mi se gubiš iz vida. Raz-umem! Jaaka, doobraa – čujem šloserov komentar kroz pičkin dim…

Ostavim diskutante da elaborišu svoj patriotizam uz orahovačku lozu. Krenem kroz selo... Stanem da šampi uz neki moravski baobab... Stvarno, na svakom ćošku po jedan s puškom... Plus utoke, kolko ti kara oće... Al to je samo bigining, sine. Pred zoru se mrzne. Trajalo je dok nisu bacili prve bombe. Posle nismo uspeli da ih dovabimo ni sa radžom. Mac-mac, evo rakijicaa. Ne jebu nas dva posto. A tad, na startu... Stražari mrtvi ozbiljni. Stoj, ko ide! Lozinka i ostala proseravanja… U napuštenim šiptarskim kućama upaljena svetla i komšije u večernjoj poseti. Bez najave i obavezne leptirke. Bela tehnika na crno. Koncert za veš-mašinu u četiri ruke. Šećer, so i ulje na platnu. Frižider i zamrzivač u dva toma. Pa ti vidi, burazeru... A ja kao uduvan, šatro? Noću, nego kad, tad se ne gledaju u oči. A sutra valjaju poštenje po selu. Ko moj diler što uvaljuje gips u hors i suši govno za šminkere. Šit, majke mi... Preterujem? Hmmm, pisac, zatekao sam kuću iz koje su sljuštili i pločice iz kupatila. O slavinama, o miševima i o ljudima neki drugi put… Nećemo sad o tome… Pusti, bolje je...

Dok sam se kambekovao u podrum, kapetan se već oduzeo. Voli više rakiju od vlasti. Superiška. Zadatak izvršen, druže kapetane – opet kuckam đonovima čizama. Tišina... Druže kapetaneee – probam milom... Opet ništa... Alo, ljakse – pukne mi kurac – gde si? Šipu karu svom kuriru... Kakva ti je ono cigara, sve ti jebem – čujem ga kako šušti iz kreveta a u glasu mu osećam skrivenu ljubav za ceo svet. Uvozna, kapetane, što – pravim se lud. Do malopre sam bio na ormanu, zamalo da poletim, jebem ti taj tvoj duvan, da ti jebem. Naviko si na filter, to je – odgovaram mu – pa te ova bez gaća malo izula iz štramplica. Ili nisi naviko na rizlu. Da ti uvijem jednu u dnevnu štampu – cepam neke novine i nosim mu pola strane do kreveta. Možda ti fali malo olova iz štamparske boje – ne prestajem da ga guzim. Marš tamo! Ne prilazi mi – čujem novopečenog kolegu. Šta malo, džukelo drogeraška? Jedva su me skinuli odozgo. Došla cela baterija da me moli da se skinem. Ja sam lepo predložio da ga skinemo na gurtne – ubacuje se onaj izgubljeni profesor – tako je najsigurnije… Ali niko neće da sluša! Bilo je pametnije da je odmah skočio – uvaljuje mu ga vozač pincgauera – da ga vatamo svi zajedno... A i ovi ormari su... u pičku materinu – krk u bulju drugi bolničar… Vi da umuknete – brecnu im se šloser, a ti – opet mi se obraća – što dalje od mene, jebem li ti familiju balavu. Vidim da si im sišao u susret – još mu ga dajem. To su pravi drugovi, a ne ti – nastavlja da pišti. Pun ti ranac špriceva...

Štekovalo se to na vreme, kapetane. Da nećeš i lobe da probaš? Napreduješ tu fast… Ali, ako insistiraš... Beži od mene, bolesniku jedan! Sam si kriv – replikujem mu – ko te terao da se pentraš po nameštaju. Friklajming u podrumu... Svašta… I to bez majorove dozvole! Samo se ti pravi blesav – čujem ga kako hropće – narkomančino. Obrukao si me pred domaćinom. Čovek ozbiljno priča a ja se cerekam na kredencu. Mašem rukama i klatim nožicama. On kaže junaštvo, ja ahahaha. On otadžbina, ja ihihihi. Jebaću ti majku ujuutruuuhrr – zahrka starešina. Gejm over – taman pomislih, kad se pojavljuje kasapin. Gde si ti bio dosad? Što? Odgovaraj kad te pitam! Skini se, bre, s kurca i pusti me da kuliram ko čovek... Ovaj je prošao samo sa šifonjerom… Hoćeš tebe da pentram uz gromobran? Treba hitno da odeš kod izviđača – taktički se povlači mesar – aktivna vojska, da i njih obavestiš da smo stigli. Što, jel to ne mogu bez nas da spavaju – pitam – ili su zaljubljeni samo u vas dvojicu? Skrati jezik, mali! Da ne primenjujemo druga sredstva – čujem klaničara. Idem – uplaših se – samo da ne puštaš vetrove rata. Molim te…

Pomerim bulju iz stolice… Nekako napipam školu kroz onu travnatu izmaglicu u mozgu. Tamo par starijih oficira… Ostalo klinci ko ja, osamnaest-devetnaest. Godina a ne santimetara. Disciplina, maskirne uniforme, ono, gistro... Pomislim na moju šugavu bluzu i mokru vetrovku... Jebi ga, prava vojska, a ne mi s koca i konopca… Dok mi komanduju jajara i piglu... Izneli nam aktivisti i domaću brlju. Ajd, živeli! Neki okej momci... Donesoše nešto za has, udri po mesini, žderemo i ćutimo... A jel imate neku učionicu viška – pitam u pauzi. Ima zbornica – kaže jedan – što? Poneo sam neke knjige pa da se osamim malo – lažem. Dođi kad hoćeš, ključ ti je kod dežurnog. Žemo, žemo... Volim da kad pročitam nešto – nastavljam da žemla – malo interpoliram reminiscencije… Baj maj self… Jebi ga, nisam mogao da znam da neke od njih vidim poslednji put u životu… Nisu ni oni… Šta ćeš... Odvalismo se od rakičetine. A pivo za dezert? Ne-će-mooo! Se vidiamo sutra!

Stignem nekako, kroz onu tminu, do kuće oridžinal srpskog domaćina… Velikodušno ustupljene junačkim ratnicima... Stoj, lozinka! Šipumiraku – odgovaram. A, ti si, kurir? Nije valjda da sam pogodio šifru? Stativa! Večeras je puška-papuk. Nee seeriii – ironišem dok giljom čukam u vrata. Nok-nok! Nok-nok on d hevns dooor… Jok-jok… Knjavaju ko zaklani. Kapetan hrče, zamenik i hrče i pušta golubove mira. Otvorim vrata da se ne poguše... Zatvaraj to, oćeš da umremo od ladnoće! Crknućete od smrada, bre... Šta si ti, parfimerista, cvećar, šta? Sori, sori... Nađem neki slobodan ćošak i uvučem se u vreću... Dezen sa cvetićima... Da istaknem lični pacifizam... Nek se zna...

Polako, bre, pisac, šta me toliko presiraš s tim tapaciranim? Ja ti sve čampri, a ti, on pa on. Šta je to toliko spešl? Sem što nije normalan. I što su ga, zbog nekog njesra, teleportovali u našu anaerobnu bakteriju? Ne požuruj me, sine, samo laganica... Stigao je kamion… Gora šklopocija od naše… Gde su ti svetla – pitam najtdrajvera. Naredio komandir pozadine bez farova – čujem odgovor – da ne odamo linije kretanja. Jedva sam stigao dovde. Dvaput sam grebao neke ograde, jednom zveknuo u nečiju štalu... Aaa – sad ja klimam glavom u neverici. Lud guzi zbunjenog, agen, i još ga tera da priča kako mu je lepo… Među novima eto i njega sa onim jelou sportšuz… Kuda – pitam. U komandnu bateriju. Šta si? Bolničar. Već imamo jednog. Ti vodiš neki kviz ili ... – poče da me podjebava. Okej, badi, folou mi – objavih mu primirje. Dok gacamo po onom blatištu pita me šta je kapetan po zanimanju. Kažem mu... Opet – čujem ga. Dokle, bre, više – priča sam sa sobom... Nije bravar tako loš sem što je alkos – probam da ga utešim – i što se ponekad čudno ponaša. Izgleda da se povremeno i drogira. Onako, na kvarnjaka… Hoćeš malo – ponudih mu dim... Hvala, možda kasnije – odmahuje rukom. Znači, opet kv generali... Ma samo opušteno – dodajem – sa takvima se laćo izlazi na kraj. Ona šlihtara od deputija ga malo drvi, al je glup ko kurac. Laganini varijanta, videćeš. Dovedem ga do podruma… On ulazi prvi… Opet hor. Jesi čuo za igmanski marš? Zatvaraj ta vrata, bre! I pusti nas da spavamo! Bokserski se odvlači u suprotan ugao. Spušta torbu. Izuva one cirkuske patike. Vadi neku mast i skida čarape. Kaže – dobio sam infekciju u Klokotu... Vidim rane na nogama i muka mi je. Bacim pogled ponovo i divim cvetove iz mog sna. Pljunuti oni, keve mi. Buljim u neverici. Ružacrveni pupoljci koji će tek da se rascvetaju… Latice od roze sukrvice i polen od oker-žutog gnoja... Već prepukli čirevi začarani u najlepše mrtve prirode... On ih pažljivo maže. Lav mi tendeer, lav mi... Stavlja gazu, zavoje, leže na daščani pod i okreće se na stranu.

Ostavio sam ga tu i krenuo da obiđem stražu. Jebi ga, bio sam dežuran tu noć. Odjednom avioni, zrakoplovi, erpleins, flugcojge... Kao da svi preleću tik iznad moje glave... Jedan, pa još jedan… Stvarno sam overdozirao sa duvkom… Evo još... Alo, bre, nije ovo ni Kenedi ni Hitrou pred Krismas! Buka postaje nesnosna… Snimim vozača koji je stražario tu noć kako baca pušku i vata džadu prema podrumu. Što ja – viče u nebo – zašto baš ja, jebem vam majku! Valjda ima neko drugi! Imam ženu i decu!!! Trčim za njim da vidim šta će da uradi. Ulazi u podrum, i, pošto su svi ostali budni od straha, prilazi novopridošlom koji hrče za nijansu tiše od brujanja avionskih motora. Šutira ga dušmanski u listove. Auuu – čujem ležećeg kako ječi. Što baš tu, pomislih… I mene je zabolelo, keve mi… Noli tangere mea rosa – pada mi na pamet… Mrš na stražu – vrišti na bolničara – da ti ne jebem familiju. Probuđeni se previja od bola, odvraća – okej, okej, evo, idem, i poče da se oblači. Bembanje se malo primirilo... Šofer se vrati na stražarsko mesto... Išutirani zavrće pantalone i ja vidim da je krv probila kroz zavoje. Veliki crveni ružičnjak se veličanstveno širi po celoj nozi… Rouzgarden gde cvetovi bodu pravo u zenice… Rouzis, maj diar rouzis… Stavlja još jedan zavoj preko i pritiska na crveno more, spušta nogavicu i kreće. Svi ostali bulje u tačku, ko da se ništa ne dešava. Ja za njim… Iz podruma preko dvorišta kroz drvenu kapiju… Pravo do stražara. Pita – jesi li me ti budio. Ja, šta se praviš blesav, majke ti ga iznabutam! Debeli vadi bajonet. Skida mu šlem sa glave i hvata ga za kosu. Sečivo mu stavlja pod grlo i tiho… Toliko tiho… Da mi se govno smrzlo… Izgovara reč po reč kao da ima sve vreme ovog sveta… Da će da ga zakolje ako samo još jednom... Ostatak nisam čuo jer su ponovo počeli da nas preleću... Jel jasno? Tišina. Vidim sečivo kako naleže na grkljan. Jel jasno, smradu – podiže ton. Ja... jas... jasno. A sad mrš na spavanje – čujem – pizdurino jedna! Trljam oči… Uuu, jebote, kakav fleš! On pali cigaru i kaže – ona govna odozgo i dalje orgijaju. Jel te strah, pitam. Kaže da se usrao, al mu je isti kurac. Krivo mu što je ova pička baš kod njega našla crkvu da se moli. Ponudim ga travkom. Pristaje ovaj put. Sve u svoje vreme – mumla. Kažem mu – biće pizdarija ujutru zbog ovoga... Jebe mu se. Priča kao za sebe – nikad ne potcenjuj ljudski strah, ali nemoj da dozvoliš da te pobedi. Dovoljno sam bio u govnima u životu – nastavlja... Doktore – probam da ga sprečim – tejk it izi, samo opušteno... Jok, bre, on opet melje – video sam i mangupe da plaču ko žene i pičke da postaju tigrovi… Strah je čudo... Eej, aaloo, ako ćeš još da pištu mogu ja i da palim – prekinuh ga – čisto da ti ne smetam. Zaboravi – odmahuje rukom – stvarno kenjam. Neću više. Dovršismo domaćicu... Sačekasmo smenu… I curik u podrum.

Spavao je celo pre podne... Skuvaše mu kafu… Za dobrodošlicu… Neka divča… I to je počelo da nestaje pa su je miksali sa leblebijom... Da se to meni desi sa gudrom, skenjali bi me ko vrapca... Jedan traktorista ga upita šta će nam veterinar… Treba nam lekar! Debeli odgovara kakvi pacijenti, takav i doktor. Čobanin zaćuta muški izjeban. Pojavljuje se kapetan i zamenik mu. Drugovi... Čekajte – oglašava se novi – da odmah ispravim potencijalne terminološke greške. Molim – čujem kapetana. Nikom ovde nisam drug i nemam nameru da budem. Hmmm – mrmlja zamenik – otvaramo sastanak sa temom: narušeni međuljudski odnosi. Novopridošli ga ispravlja za termin. Ovo je odnos između njega i tenkrea koji se usudio da drvi karu na njega bezveze... I to je njegov problem... Šofer ustaje ko devojčica i javno mu se izvinjava. Doktor malo zbunjen. Čuje – izvini, usrao sam se. Pruža mu ruku… Ovaj prihvata… Da zaboravimo? Zaboravljeno. Ništa mi nije jasno… Prvo bi da se kolju, a posle tu forget. Ili bolje tu forgiv, jebem li ga… I tako jedno hiljadu godina… A, kao, ja treba da idem na odvikavanje? Svašta…

Ustaje. Polazimo tugeder, da obiđe selo. Nasred sela litl hil, navrh brda mrda crkva svetog Teodora Tirona iz 11. veka. Pored bogomolje, kao, otisci stopala Marka Kraljevića i ulegnuće od kopita konja mu alkoholičara. Zapalismo sveće i prekrstismo se. I za žive i za mrtve. Je li, mali – poče da me drka – a gde nas ubrajaš? U žive, doktore – odvratim – bar još neko vreme. Pod uslovom da nas paton i prdonja ne potamane onako usput… Spustismo se do prodavnice. Tamo je sreo brata od strica i još dva desperadosa. Super, sve moj do mojega – reče – red je da se proslavi. Loza i pivčuga… So skopsko se e možno… Ubiše gajbu, nisam mogao da verujem, dok si reko rastafarijanac... Slušaj, brate, da ja duvam onoliko koliko oni loču morao bih da džointe guram i u uši i u nozdrve, keve mi. Vode nas u njihovu kuću. Nezavršena, ali podrum dobar… I za taktičko povlačenje i za strateško planiranje kontranapada. Nije loše – pridružih se stručnoj proceni. Prodavnica blizu. Ah, grešno blagoutrobije – ponovo se oglasi on. Crkva još bliže... Ako rešimo da spašavamo duše, jerbo nam dupeta nisu više u ličnoj ingerenciji. Još jedna gajbica. A ovamo kurir ovisnik. Na šta bi ličilo da ja malo ovde šetam sa oblakom avganistanca abav maj hed, baš me zanima? E, to je to u prevodu… Pokazivanje cajpera svakom jeroplanu koga čujemo. Ovo su naši, siiguurno... Jok, bre, putnički! Setim se snimka rezervista i transparenta „NATO, predaj se, će pomremo od alkohol“ i Cigana s parolom „Ovo je Cigan-mala, aerodrom je tamo“. Plus strelica, da se ovi sa galerije ne zajebu slučajno. Jedva smo sejv aur souls od treće gajbe… Onako jajarski… U pauzi dok se ljube i kucaju ambalažom… Ajde, probaj nas da zamisliš kako ukrštamo pljuge i čukamo se ganovima! Ne ide, brate, moraš da priznaš…

Dogegasmo se, nekako, do vinskog podruma. Da vidimo šta radi kapetan-podrumar. Tamo neki šofer rezervista drhti. Ne progovara. Starešina mu islednički pomaže sa dve ljute da razveže jezičinu. Popij, tako je i nama bilo prvi put. Ali, kapetane, mi nismo ništa videli. Ti, mali, ne seri. Pričaj, vojniče – hrabri pridošlicu. Bolje da nije, jebem ga u usta bravarska... Nezvanog gosta zaustavila ona bagra što sebe nazivaju dobrovoljci. Kama pod grlo. Je li, doktore – podjebavam bolničara – ovo sa nožekanjom je izgleda u modi ove godine. Sezona proleće–leto. Tiću, mali – prekida me – neka priča. Neka čapri…Vozi u selo – reko mu jedan sa gusarskom maramom na glavi. Ostavili nekog ćelavog da ga čuva da ne pobegne. Čuo je dečji plač. Žensko zapomaganje i muške krike. Rafale... I vido ih kako se vraćaju s plenom. Vozi nazad – naredio mu onaj najkrvaviji. Nije znao da ubaci u prvu kolko se usro. Levo, pa napred – kvarim parastos atmosferu – nemoj da zaboraviš kuplung… Stipu ga… – čujem i doktora. Dotle mi je bio skroz gotivan, tu sam se malo pokolebao... Stani ovde! Šta si vido nisi vido. Jel jasno – uneo mu se u facu tip sa kaubojskim šeširom. Pitao sam te nešto? Pusti ga – viče onaj najkrvaviji – vidiš da se drogira. Ajde, brojim do deset. Beži! Jeedan, oosam… Trčiii – počeše da rokaju u vazduh i da vrište. Ostale mu sve stvari u kamionu. I puška. Nije valjda – nisam mogao da odolim – oćeš ti dam moju? Imam ja efikasnije oružje. Kurir, ne seri više – čujem brkatog. Šta da radi? Imam odličnu ideju – dobacih. Umukni, bre – viče kapetan-narkoman – da te ne pošaljem na vojni sud. Oćeš sve da nas drogiraš, jel to oćeš – vidim da ključa. Moraću i da ispričam sudijama kako goste dočekuješ sa visine, ako nemaš ništa protiv – pitam. Šta da pričaš, bre – čujem čkapi kako se cima. Pa ono, drogiranje, uništavanje inventara po kućama, podsmevanje tradiciji... Hoćeš još? Bićeš najstariji desetar u celoj armiji, kapetane, samo kad im sve ispričam... Ćuti i pusti čoveka da priča – spušta ton šloser. Neka kenja ako voli… Boli me kurac… Pričaj sad – prodrah se i na njega ni krivog ni dužnog – pričaj sad kad si počeo da jedeš govna. Ne zna kako je došao dovde… Iz Pirotske je jedinice, samo da prespava… Sutra ide.

Tad mi se sve smučilo. I Mogila… I vopi… I Piroćanac koji je od svih baterija našo da se dokeca baš u moju. I kapetan – savakovačević što ne prestaje da ga teši. Nije to ništa! Ko da nam je evri gaddem dej staljingradska žuraja. Ispalo je da smo se svega nagledali a iz rova i iz podruma ne promaljasmo surle. Istrčim u garden da se ne zagrcnem od smeha i da dotučem ono pola duvke. Vratim se, oni još melju. Ispričaj mu, kapetane, ono kad smo ratovali sa Šiptarima – dajem mu gas, a soba mi se nešto opasno rotira… Još malo pa centrifuga… Auuu, zamalo da najebemo – čujem starešinu kako ga prima. A onaj okršaj sa marincima – ne prestajem. Depjuti podozriv, a šerifovi brkovi počinju da rastu po sobi. Ne predaje se tako lako tenkre, klima onom ogromnom vugla i viče – opasno je bilo! Šestu flotu si zaboravio, kapetane – uteram ga još malo – ono kad si nam svima spasio život… Kaži mu kako si slao torpedne prdeže na „Saratogu“! Sve mu reci, nemoj da si tako skroman… Marš napolje i da te ne vidim više – čujem šerifa i vidim kako me gađa pljuvačkom dok priča… A ja eskiviram slinave kuršume… Izađi i bori see – čujem ziku u vugla – u ovom gradu ima mesta za samo jednog od nas… Maarršš, džukelo – valja se prema meni zvučna salva. Tejk mi daun tu d paradajz siti – počinje koncert. Rešim da pobegnem od pljuvačne paljbe u klonju i častim se jednom tankom linijom bitvin lav end hejt. Osećam kako ono jaje od zamenika potvrđuje svaku šlosersku laž… Iako ga ne vidim… Nacapa mi se i on muda. Bolje obojica, u stvari, onako zajednički… I slušam, i slušam… Onako iz ofsajda. Osećam kako mi ušna školjka raste i puzeći po podu opet ulazi u njihovu sobu. Tik uz idiote. Samo da čujem dokle… Sve u nadi da će da prestanu da baronišu i da evociraju uspomene kojima sam i ja prisustvovao… Život šlosera i druge junačke priče... Kad su sad ovakvi, šta li će da bude posle rata. Jebem li ga, brate... Je li, bre, pa ko se ovde drogira – htedoh da priupitam. A posle kurir jovica lud i naduvan? Ne znaju pastiri da nikoga nećemo ni da vidimo… A ako čujemo, već je tu lejt… Ne dopire čobanima do one jedne vijuge da smo ovde dovedeni da bi neki eshol sačuvao svoju guzicu i napredovao u viši čin. Ali, zato su ih i stavili za komandire. U državi u kojoj se ništa ne dešava slučajno. Ne seri, brate… Ti meni pričaš o zemlji u kojoj se lakše dolazilo do gudre nego do brašna i zejtina? I gde je murja dilovala najbolju robu? E, pisac, pisac…

Ovo te ne zanima? Jebi ga, književnik… Oćeš sve da znaš, a ovo te ne interesuje… Ovo ti nije važno, ovo nije to što ti treba… Odluči se, bre! On? Pitao me koliko imam godina. Kaže da mu se kosa diže na glavi kad me vidi. Kad su njega tovili dva meseca za vukovarsku klanicu imao sam 11 godina. A možda ćemo opet da ratujemo za osam godina. On sa 42, ja sa 27, neko dete sa 19. Tad poče da viče… Svi su ćutali i zevali u njega… E, nećete! Svi da me jebete u usta ako lažem! Dosta je bilo, ako je za vajdu! Poče da spominje Napoleona i nekog Augusta Roa Bastosa. Prvog sam tamanio više puta, ono, nožica od čaše između trećeg i četvrtog papka, zrnca kafe i grejanje na špiritusu, ovaj drugi mi skroz nepoznat, al miriše na one španske serije... Vreme je – kaže – da kožu lava na svom grbu zamenim kožom lisice. Samo da Čarli – nisam znao da mu je to nadimak – izvuče svoje dupe odavde… Nećete ni da ga vidite ni da ga čujete, majke vam ga nabijem! Da vam ga nabijem!! Ja!!!

Pokušavam da ga smirim. Pita me – šta pa ti oćeš, Radojice, dete nerazumno? Pružam mu poklon-čestitke i kažem – evo, bacali nam letke i opominjali da se ne kurčimo mnogo. Da brišemo dok je vreme – kenjam i zavrćem levi rukav… Gde da idemo, bre – poče opet da vrišti. U kasarne, tako piše – objašnjavam dok zubima stežem kaiš oko nadlaktice... U one kasarne što su sravnjene sa zemljom? Jebem i njih u usta! Samo da smo pametni i pitomi, pa neće ništa da boli… Samo malo… Ajde, zini! Tako, takooo... Da mi ga uteraju do krajnika! Smradovi … Gledam ga začuđeno dok grejem kašičicu i zubima cepam foliju sa šprica… Nastavlja – da me povuku za kurac, al ne zato što mi se ratuje… Skidam navlaku sa igle… Ja ne znam kakvi moroni vode ovu zemlju nego će oni da mi objasne sa uranijumom i papirićima u boji! Uvlačim u gan smisao života… Pičke jedne obične...

Teško diše, hvata vazduh, kaže mi – jedu govna, Radojice. Obični lelemudi. Idi spavaj, gotovo je za danas. Gotovo – lažem i ja dok ulazim sebi pod kožu polako, i vučem klip da čekiram parking u venu… Evo ih, neka rastu hiljade crvenih cvetova... A obojica znamo da žurka samo što nije počela… A kad parti gou on – izgovara, izlazi i ostavlja me samog, samcijatog, u klonji većoj od ruže iz mog sna...

Život – čuh šuštanje retkim lišćem umesto šaputanja… neko će da se vrati živ… život je – sve je tiša i tiša… neko manje živ… život je lep – dovršava misao dok joj usnama otkidam prekrasne latice… da li te boli… i koliko… i zašto si tako čarobna – pitam… to ne zna niko – čujem – ko nije bio ovde… niko – ližem joj pupoljak da je odobrovoljim… samo znam da sam sve vas podjednako radosno i… baš niko – pružam joj okrvavljeni jezik sa koga kaplje gorka aroma lepote… i nežno… kap po kap… primila na svoju dušu od trnja...
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR-ID 141175564
BKG 5 / 2008. Sveska 18.

Nazad