SONJA ATANASIJEVIĆ

Sonja Atanasijević (1962) objavila je romane: Oni su ostali (Narodna knjiga, 1995), Crveni krug (Rad, 1997, Narodna knjiga, 2006), Bekstvo iz akvarijuma (Narodna knjiga, 2003, 2005), Narandže za Božanu (2004, 2005) i zbirku priča Krilata tuga (Narodna knjiga, 2005).

Proza joj je prevodjena na bugarski, makedonski i rumunski jezik.
Živi u Beogradu. 

Sonja Atanasijević

   

ČEŽNJE, ČEŽNJICE I ČEZNULJCI

(Odlomak iz neobjavljenog romana Ko je ubio Alfija)


Eno nama naše Betoline! zacvrkuta Lili, vidi kakva je, kao lutka! – reče, pridigavši se sa stolice, mašući u pravcu Bete. Besame mucho, svirao je orkestar. Beta zastade na ulazu, konobar joj se duboko pokloni i pokaza rukom ka unutrašnjosti bašte, ali ona, klimnuvši glavom, uz odmereni smešak, ostade da stoji na ulazu promatrajući salu, baš kao da razmišlja da li je Zulu izabrao dobar sto. I da li se tu još nešto može promeniti. Ili je samo želela da skrene pažnju na sebe, tako bi rekao gospodin Buf. I tada, polako, jedan po jedan gost, kao začarani, počeše da okreću glave ka njoj i gledaju je. Beta, svesna svoje lepote krenu lagano, uzdignute glave, kao na modnoj pisti, pogled joj je setan, u vazduhu je napetost, najviše Gamina i Lilina, ali i Bufova, jer oni najviše strepe od Betinih ispada. A to je upravo bila ta poza - taj sanjalački pogled i usporen korak nagoveštavao je skandal. Beta nije marila što nisu u kancelariji. Ako ju je spopao napad za egzibicijom, ona će to izvesti. Prići će malom cakanom konobaru, tako bi ga kasnije opisala, i cmoknuće ga sočno u obraz. Približiće se muzici i zavrteće kukovima, ili sisama. Lili namreška čelo i uzvrpolji se na stolici. Samo da Beta što pre sedne, samo da sedne, ponavljala je u sebi, kao molitvu. Treba sačuvati firmu od skandala. Već se skoro svi poznaju. Beta ponovo zastaje i osmatra. I muzičari gledaju u nju, zgodnu, vitku ženu koja ima nešto više od četrdeset godina, a izgleda kao da ima trideset, koja ima dugu, ravnu plavu kosu, sočne usne i svetle oči, i dugačak nos uskih nozdrava, diskretno pogrbljen, što joj daje neki poseban šarm, nežan, tanak vrat, i koja zanosno hoda. Ta mala nepravilnost na Betinom nosu isticala je još snažnije sklad ostatka lica i tela, ličila je na putokaz, kuda dalje da idu oči, i kuda god da su krenule, sve je bilo savršeno. Beta zastaje na podijumu, niko još uvek ne igra, i traži nekoga pogledom. Obema rukama drži torbicu od glatke sjajne crne kože i steže je pritiskajući je uz ravan, zategnuti stomak. Svi gledaju u nju, i gosti koji su je upoznali tokom sajma, ali i oni koji je vide prvi put, i Gama, Buf, Zulu, Lili, i Alfi. U tom času, kao da je i oni ne poznaju, ili barem ne dovoljno, svesno puštajući da ih zavede ta tesna, crna haljina, koju dotad nisu videli na njoj. To na tren i ne beše njihova Beta, već žena izvajana od same čežnje i noći. Svako beše ugradio u to telo vlastitu čežnjicu, ili tek čeznuljak neki, i to ne samo trenutno osećanje, već i neke davne čežnje, zapamćene, ali i one zaboravljene, a koje su sada mrdnule, živucnule. I svirnu promaja kroz sivu, neispunjenu Lilinu polovinu, i seti se ona golišavog oznojenog vrata dečaka sa plavim kovrdžama, u klupi ispred nje, najvišeg u razredu, a ona beše mala, suviše mala da bi je primećivao, ali se baš u njega beše zagledala. Tek ponekad, sasvim retko, znao je taj lepotan da baci pogled na Liline sise, pravo na njih, kao da je to sve što je vredelo na njoj. Nije to Lili vređalo, nikako, tada ona beše ponosna na svoje sise. Seti se Lili, te večeri, dok su svi vajali Betu od sopstvenih čežnji, čežnjica i čeznuljaka, seti se i čvrste muške ruke koja joj pomaže da preskoči kozlić, te joj slučajno dodirnu levu sisu, tek nabreklu, desna beše još uvek mirovala, i Lili beše tužna zbog toga. Mislila je da će imati samo jednu sisu. O, kako se radovala kad i ta druga poče da joj raste! E, od tih svakojakih čežnji-čežnjica-čeznuljaka beše izvajana Beta, te večeri, od sitnih Lilinih čežnji, i onih drugih, vrlo ozbiljnih, Gaminih, možda i Bufovih, koje je on poput kera zakopao. Neka trunu! reče Buf, u času očajanja, jer više nema nijedne žene zbog koje bi on to otkopao, toliko mu se sve žene posle svoje prve, a i druge, behu smučile. Ali u tim trenucima vajanja Betinog tela, od čežnje i noći, tela obučenog u tesnu, crnu, svetlucavu hanjinu koja je sva odisala nekim slatkim grehom i iz koje je, pak, sasvim ljupko i čedno, izvirivala bela čipka, dok je orkestar svirao rekordaras nuestros dias felices, Buf, krišom, obiđe ona mesta, u mraku, i pomilova ih, mesta gde beše zakopao kosti od sopstvenih čežnji - i oči mu zasuziše. Uze čašu i ispi viski do kraja. Te suze verovatno ni on sam ne bi znao da objasni, ako bi ga neko zapitao otkud to, gospodine Buf?, jer je i od sebe samoga mnogo toga zakopavao i sklanjao, ne samo ljubavne čežnje. Ne želeći, baš kao i Lili, da prizna vremenu promenljivost, on, jednim delom svog bića, ostade u prošlosti. Ja ne idem dalje! reče Buf tom vremenu, ali ga ono, naravno, kao stihija, ne obazirući se na njegovo gunđanje, ipak ponese, te malo-pomalo Buf postade sam sebi donekle stran, jer na njegov sopstveni doživljaj sebe samog, iz onog vremena, sada se na silu lepilo nešto novo. Neko je pravio novog Bufa! I upravo se to u ovakvim trenucima potvrđivalo: čuj, suze, pa to nikako ne ide uz gospodina Bufa, strogog, često namrgođenog, glavatog, snažnog, nabijenog sve do stopala koja su greškom ostala mala i delovala vrlo napaćeno, budući da su morala da nose toliki teret. Čuj, suze u očima gospodina Bufa! pa to niko ne bi mogao da objasni, ma, čitav konzilijum zaludnih i zaineteresovanih psihologa da se tog časa okupi i upusti u komplikovane analize, uzme u ruke celog gospodina Bufa, pa ga prevrne - ništa, baš ništa osim papirne maramice, već slinave, ne bi ispalo iz njega. Gospodin Buf je zbog devijacije u nosu često bio slinav i istresao je nos vrlo bučno, čak i tokom poslovnih sastanaka. Tada, u restoranu, te suze, naravno, niko i ne primeti. Ko bi gledao u glavatog gospodina koji stoji za šankom i ispija već treći, četvrti viski, dok Beta, Betolina, zanosna Betolina hoda podijumom, u crnoj haljini do kolena, sasvim pripijenoj uz telo koje se blago njiše, dok ona steže malu tašnu od lakovane crne kože, i pritiska je uz stomak, potpuno svesna da je zavela celu salu. Stiže poslednja, kao i svaka lepotica, dok pevač, piljeći u nju, neprekidno, kao i ostali članovi orkestra, peva Recordaras nuestros dias felices. Sve vreme gleda je i Alfi, dok Buf i Gama bacaju pogled ka njemu. Alfi je gleda čudno, kao nikada dotad, kao da je i on ne poznaje, ili kao da neku tajnu krije, gleda je očajnički, kao da je ipak voli, dok je ljubav prema njegovoj ženi, Alfini, mogla biti samo pojavni oblik njegove bolesti. Alfina je njegova mama, znalo je često da ustvrdi naše društvo. Svi osim Lili.

Gami skoro stade srce od napetosti, šta će učiniti njena Betolina koju niko kao ona ne voli! Niko! Alfi? Ne, on za to nije sposoban, on je emocionalni retard, on samo može da voli Alfinu, svoju mamu, razmišljala je Gama. Eh, da nije bilo tih devedesetih i tih demonstranata... Gama je u tom času strašno mrzela te demonstrante, više nego onaj režim, bolje i da ih je i tukao, kao da bi im nešto falilo! Toliki drugi su ih tukli, mogao je i on, Gavrilo, tada rezervista milicije, bolje i to nego što ih je sažaljevao i saosećao sa njima, a onda im se i divio, toliko da se i zaljubio u njih. Oh, ludosti, greha neoprostivog! Zaljubiti se u demonstrante! Naravno da su morali da mu otpadnu brkovi i padnu u supu, zar da postane peder? Znalo je njegovo biće šta čini, svakako da je bilo bolje da se hitno pretvori u ženu nego da bude peder, taman posla, toga nema u njihovoj familiji, uzduž i popreko da ih pretreseš, čuj, peder, na kršu sa koga je potekao to se ne rađa! Naravno da je Rosalija sve shvatila, nije baš toliko glupa, i šta je onda drugo mogao, tešila se Gama, šta drugo, nego da menja pol? A onda, ta Beta, zašto se uopšte pojavila?! Mogao je biti fina sredovečna žena, mogao je nekako da se nagodi sa Rosom i ipak viđa povremeno svoju decu, nekako bi ih slagali, mogli su reći da im je tetka, strina, nije važno, bliska rođaka koja nije mogla imati dece i njih dve voli kao rođenu, i koja je iznenada pristigla iz Nemačke. Ovako, on je monstrum, tako mu reče Rosalija, jednom, u snu, i u pravu je, monstrum, ni tamo ni ovamo, ni muško ni žensko. Evo, sad gleda Betu i umire od tuge, i od ljubavi koju ona, naravno, odbacuje kao krpu. I eno je, traži pogledom onog ludog, onog bolesnog, prokletog Alfija!
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR-ID 141175564
BKG 5 / 2008. Sveska 18.

Nazad